Monthly Archives: April 2014

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО САРАМАГУ

САВРЕМЕНИК ПЛУС

Београд

216-217-218/2014

 

ЈЕВАЂЕЉЕ ПО САРАМАГУ

Често ми постављају питање, зашто пишем! Ових дана сам одговарао једном пријатељу на разна питања, углавном везана за поезију, за књижевност, и опет је било и то питање зашто пишем?! Мора да је то био тренутак, зато се не сећам зашто сам почео да пишем, јер да је тај тренутак био нешто друго, а не тренутак, да је то потрајало вероватно бих се сетио, а овако, не сећам се. То и није одговор на постављено питање, јер питање је, зашто пишем.

           Ништа није сигурно, али мислим да је то исказивање моћи, а може да буде и бекство. Да ли сви могу да пишу? Могу! Али овде је реч о оном писању чији производ ће се читати, бар један читалац, не самочитач, и реч је о писању које ће узнемиравати читаоца, а то није у моћи свакога.       Писање  може да буде бекство. Постоје примери писанија интровертних особа, која су откривена после смрти аутора, а реч је о врхунским делима. Овде је реч о бекству, али се моћ писања користи, може се рећи, реализује.

           Постоје случајеви када аплаузи поспешују писање…

            Навукао сам се на писање, као на дрогу, као на дуван, а када и зашто… Морам да се буним, да коментаришем, да предлажем, да објашњавам, да критикујем, да измишљам, да увесељавам, да обрадујем, да упозорим, да насмејем,…

           Тера ме неки ђавао, а који ђаво…     

           Неки људи воле да иду на утакмице… Ја волим да читам и да пишем, а волим и да доказујем…

           Сарамаго каже, Овај унук, који је и даље унук, упркос поодмаклом добу, који је сад старији него што су они тада били, овај унук, понављам, док пише о баби и деди, не дозвољава им да умру. Верујем да је то сазнање пут који води до срца камена, где је мој деда одувек боравио, а да ја то нисам знао. И верујем да због тога пишем.

            Из биографије Сарамага се зна о његовом социјалном пореклу, а те његове трауме из детињства, из младости, из живота, које су изазване сиромаштвом и социјалним статусом су пласиране у свим његовим књигама, може се рећи у свим његовим списима, чак је он тестаментарно осигурао да се његова задужбина брине о људским правима. Из цитираног инсерта се може исто закључити да је реч о мотивима који су га терали да пише, при чему је засигурно у његовој подсвести била борба за социјалну правду, за исправљање социјалне неправде.

             Не могу рећи да су ми ови мотиви, који као ђаво терају човека да пише, да износи пред људе примере правде и неправде, страни, напротив, врло су ми блиски и помажу ми да попуњавам празнине у својој души, а можда, понекад,  дотакну и неку сродну душу. Е то ме испуњава до делиријума, радује ме до бесвести.

               Међутим, мислим да све то зависи од живота. Знам поуздано да су други другачије писали јер у њиховим животима те муке није било. Њима је било зло када се преједу, а нама од глади. Чини се знатна разлика, коју ћете тешко избећи, при формирању погледа на свет и његовом поимању.

           И ја сам дао прилог Сарамаговој задужбини јер сам купио све његове књиге које су код нас преведене. И прочитао сам их, сем једне, коју сам читао месецима, и нисам успео, оставио сам је за неко друго време. Делове неких књига сам читао и више пута. Неке зато што су ми се допале, па сам поново уживао, а неке да бих похватао технику.

           Обично се техника ставља у други план, али ово је пример да је техника суштински део организма романа јер је поткраћена интерпункција и постигнуто убзање текста, тако да читалац чита у даху. Приметићу да то читаоца уводи у максималну концентрацију. Познато је да писци, а и обични људи, имају проблем да „стигну“ и ухвате мисао. Сарамаговим домишљањем текст и мисао су се приближили, што је врхунски допринос постизању хармоније дела.

            Навешћу пример, управни говор почиње са два знака, две тачке, :, иза њих дођу два знака, две запете, „ , па велико слово, а на крају су тачка и две висеће запете. Укупно, осам знакова, а код Сарамага има шест знакова мање!!! Уз све ово, дијалог се води у низу и учесници су одвојени само запетом и великом словом, тако да текст добија фантастично убзање. Предлагао сам неким мојим пријатељима, писцима, да обрате пажњу на ово генијално Сарамагово решење. Углавном су одмахнули. Једноме сам дао неки свој рукопис на читање, брзо ми га је вратио са напоменом: Могао си и да прочиташ овај твој рукопис пре него си ми га дао на читање. Други ме је убеђивао да интерпункција треба да упућује читаоца, да га води, са чиме се слажем, али се не слажем да претерана интерпункција треба читаоцу да смета. Продаја оноликих Сарамагових књига демантује оне скептике по питању Сарамагове измишљотине, који тврде да читаоцу треба сугерисати ово и оно, а руку на срце и ружно је подцењивати читаоца.

 

*****

            Код Сарамага је свуда и на сваком месту присутна, можда је боље рећи, уграђена или усађена, или, и свуда избија, фрустрација, која представља потку за његово дело и која је ненаметљива и свеприсутна и пригушена-дозирана, учени би рекли према правилима која је изнедрила грчка класика-што је тачно, а у ствари је закаснели одраз, накнадни одсјај-одблесак, живљења оне класе која је вековима у канџама католичке цркве, која је чврсто држи у свом загрљају, док је друга класа-она на власти, поучава да треба на овом свету трпети-рај је тамо негде,само га треба сачекати, па ко дочека.

            Филигрански је шарао ткиво романа, убацујући секвенце о социјалној неправди, коју су режим и каста трпали на леђа народа, при чему је замитао трагове користећи божји дар приповедања у пригушеној форми, са благим, бешумним, плишаниминверзијама и врхунску технику, коју је сам изградио, иако он каже да је научио-мора да је од Господа с обзиром да та техника у романима до његовог доба није била позната. Али инквизиција не би била инквизиција да то није открила. Инквизиција која је вековима увежбавала методе откривања, сузбијања и кажњавања оних које нису научили трпљењу, која је као сваки државни апарат, јер она је то и била, преживела португалску револуцију, нањушила га је и расплет је први пут завршио у неком селу, где је писац искористио време да се дозове, али други пут је морао у изгнанство, јер се није довољно дозвао први пут. Инсерти (секвенце) су мајсторски насликани и чине са приповедачким ткивом јединствен цртеж који служи читаоцу као путоказ на великој раскрсници. Читалац би можда некада и пожурио да стигне мисао пре ње саме, али је Сарамаго на опасаним кривинама поставио упозорења која ће му омогућити да стигне до циља, до људскости.

 

***

Сарамого је заиста смислио приповедачку технику, а језик му је био опсесија, о њему је стално размишљао. Не, није оно да је пазио на граматику, на слагање у роду, броју и падежу, на… Не то. Него је размишљао о суштини, о језику као бићу и његовој улози у одбрани егзистенције људског бића, јер шта је човек без језика. О томе сведочи следећи инсерт који је сместио усред среде свог романа, …вероватно је језик тај који бира писце који су му потребни, служи се њима да би изразио један незнатни делић свог богатства, кад језик  буде све исказао и заћутао, живо ме занима како ћемо живети. Као у Јеванђељу по Сарамагу. Да је Сарамаго изоставио закључак случајно у то не могу да поверујем, зато што је доказивање веровања бесмислено, пре бих рекао да је он то намерно урадио, а то је да је свету непрекидно потребно звоцање, како би нешто утувио, дакле, не поставља се питање, шта после када језик буде све исказао и заћутао, него како ћемо после, зато што ће свет тешко ускоро било шта утувити.

 

***

Тај Сарамаго је и животом доказао да воли своју отаџбину, а није био у сагласју са црквом ни са државом. То не значи несагласје са отаџбином и са нацијом. Узмите његове путописе, па тај је описао своју „неописиву“ љубав према Португалу. Сада је веома популаран код нас. Нисам се распитвао како стоји у другим земљама. Код нас стоји више него одлично. То је стање такво и захваљујући томе што се преводилац, тумач снова, не види током читања. И баш у томе је његова величина. Јер ако тумач буљи у вас током целог текста, сваког часа извирује и бира неке рогате речи иза којих треба нешто да сакрије, и то не онога писца кога тумачи, него неки свој недостатак, онда вам током читања стално одвлачи пажњу, и оног момента када сте завршили читање, ви не знате шта сте прочитали. Тумач мора да плете, да везе, најфинију мрежу од речи које су међусобно сагласне и светлуцају, дискретно, али не боду очи. Као у Јеванђељу по Исусу Христу.

  

 

6.11. 2013. Ниш