Monthly Archives: May 2014

Васа ПАВКОВИЋ: ТРАЈАШНОСТИ, (Исток, Књажевац, 2014)

 

ТРАЈАШНОСТИ

 

                           ЗА СРБУ МИТРОВИЋА 

1.

(трајашности)

 

Трајашности што ме обузимаш

Увек кад се обраћам духу

Драгог Србе Митровића…

То стално одлагање

Трајашности…

(реч коју сам научио од тебе –

јер си ти инсистирао да будемо на ти,

да будемо немилосрдни, ако нам је

стало до поезије…)

 

Ти одласци у Капетан Мишину 5,

На други спрат, лифтом какви раде

Само у Плинској светлости

 

Где на степеницама, крај врата

Још увек живи презиме Паранос

с погледом

Ка згради Бродске управе

 

Сви моји бродови итд.

Све моје луке итд.

Све моје пловидбе и итд.

Сви моји знаци итд.

2.

(светлост нам узвраћа…)

 

Колико је то, та нада обмана?

Какве су димензије тог ударца?

И докле ћеш се самообмањивати?

Питам себе или ме то питаш ти

С друге стране…

 

(а како би другачије, кажеш тихо)…

Ту је будуће доба

Којем се нисмо надали

и топал ветар пуше

 

а све што се дешава било је или биће

јуче…

светлост нам узвраћа ударац,

док се спуштамо ка реци или пењемо ка мору,

док силазимо у бунар ли се пењемо на светилник

како би рекао веселник песник… 

3

(раздирућа бука)

Раздирућа бука је свуд око нас

На Булевару којим си пролазио

Идући на посао, међу тихе и опасне

Сабеседнике, књиге…

 

Али и у тој буци, чује се музика,

Провлачи се ритам неке песме

На народну или по Одну, тиња као

Сијалица над јајима у

Картонској кутији…

 

Стојимо у мирној матици –

То што си ми шануо ко врана пилету

Нико није чуо

Можда само светла блеском раздвојена

 

Не свет није јасности намењен

Али ни одсуству светла више него

Одсуству бића којем више нико

Не зна име…

 

4

(приграђе 1)

 

Солитери, поворке бараке, земунице,

Једни крај других и крај

Купа песка што се зове сејанац

Као у визији расизма где цвеће

Престаје да буде цвеће и постаје

Лисник с кореном , стаблом и листом

Као песник окован везаним стихом

Од кога су сви дигли руке

Сем родног села и академије…

 

Сејанац, бодри ме та реч, да уђем у шљунак

Међу сломљене црепове и цигље,

где расковани сандуци и котури бакарне

жице сведоче како неко још разуме наум

градитеља, визионара, футуриста

из наше заједничке будуће смрти.

 

То није ништа,

Уствари то није много, рекао би Ти,

Велики песниче Београда…

5

(приграђе 2)

Па бисмо заједни споро корачали кроз

Рекламе, подстицаје, мехурасту ласку,

Мамљења, шкољке, кршљушти, маске и …

 

Све је покренуто да нас све изневери,

Написао си у песми Путоказ,

А ја бих желео да се свако заустави на

Било ком од та два: све…

И да не мисли дуго о томе, већ да следи низ:

Афише, афише, сигнали, царство знака,

Добујући: билборди, билборди, рекламе, рекламе,

Страсти и стихавања, страсти и стишавања

Кружно увирући у себе као

митска наказа с Пелопонеза…

 

Ето га: живот,

Живот наш.

 

6

(одговор дочаравању)

Ево то је тај свет

У коме те нема.

 

Голо облачно небо

Небо у које не можеш погледати

Због јарког сунца

Кишно оловно небо

Небо које засипа лице пахуљама…

 

Ево то је тај дан

У коме те нема – зауставио сам дах

Наговештај извесности:

Исто ће тако бити и са мном.

 

7

(београд)

 

Ја бољи град не знам, мада

Тешко да га има!

 

Требало је стегнути срце и изрећи то –

Драги оштри песниче.

 

Није ти било лако – ни кад би погледао

С прозора на косину која је сиво

Водила ка Дунаву, ни доцније док си

Се огледао на вишим спратовима

новобеоградских солитера

вежбајући сваког јутра.

Тачно: ту скор без притискања расте,

Фантомски – уз жудњу и хвастање

Осећам како морам да те замолим

Дозволи ми да мислим потпуно исто

Без икаквог видљивог разлога…