Monthly Archives: June 2014

Душан СТОЈКОВИЋ, ДОЧЕКАНЕ ПЕСМЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 ДОЧЕКАНЕ ПЕСМЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

            Модерна српска поезија делује на први поглед поприлично унисоно. Сви песници за које се, понекад сасвим неосновано, мисли како велики песници јесу имају своја мала, или мало већа, пратећа песничка јата те се стиже до – позајмимо згодну Вукову одредницу – лирске чорбине чорбе чорбе. Није потребно ни прибележити како ту никакве оригиналности, осим умишљене, нема. Стојан Богдановић се није, нипошто није, ухватио у то коло. Од самог почетка свога песниковања градио је свој, сасвим особени, поетски свет и устрајао је на томе. Свака његова нова књига само је нова коцкица у грађевини чији су темељи постављени, на сасвим солидној основи, давно. Оне, узете све скупа, граде, фрагментизован – а у времену у којем јесмо и не може се остварити другачији – мали лирски „роман“, са истим, или сличним, или налик на оне који су им претходили, главним „јунацима“. У збирци која је пред нама, осим самог песника, и – симболичког – кривог дрвета, и – метафорички и поетички уведене – песме која се, жељно и жедно, очекује, то је и Брадоња, Божији син, који се непрекидно налази са нама, а не само у нама где би требало да му је – за оне који религиозни јесу – једино право место.

Богдановићева поезија остаје онаква каква је била и у свим његовим ранијим књигама – наративна. Ту њену наративност ојачавају, и онеобичавају не ретко, хумор и иронија. Не ретко такође, но нешто мање него у ранијим збиркама, ова поезија је и лудистичка. Она не може, и неће, без песничке игре. Нема ничег светог са чим се она не п(р)оиграва. Нимало случајно управо Син Божји постаје један од главних њених јунака и то тако што постаје и више него обичан човек. Необично обичан. Песничка игра се не ограничава на онај део ове поезије који је превасходно сатиричан и критичан. Она осваја и оне песме које су елегичне. Једнако и оне које бисмо могли назвати поетичким. Једном речју, без песничке игре и песничког надигравања, овај poeta ludens не може.

Богдановићеве песме су или изузетно кратке, праве лирске минијатуре, или изузетно дуге, циклусно организоване, праве поеме. У ове друге спадају: „Криво дрво“, „Питао сам сајџију“, „Био си човек“, „Све је ближе и ближе“. Могли бисмо им придодати и, једноделне, „Од болести бољег лека нема“ и „Само да прођем кроз живот“. Ове две последње испеване су исцела, а претходно наведене састоје се из малих песама које су тематски груписане у поетску целину. У свима њима иронија и специфичан, некад дискретан некад помало грубљи, хумор ти су који њихову „причу“ досољавају.

Поетика ових песма је сасвим хуморна. Песма је та, прибележили смо већ, која се непрестано ишчекује. Кључно место предвиђено за „судар“ песника и песме јесте криво дрво. Дрво симболише свеукупност, јединство неба, земље и воде. Средиште је света, али и, као симбол женског принципа, хранитељски и заштитнички вид Велике Мајке. Но, извијено (да ли и криво?) дрво има магијско или свето значење са добрим или рђавим дејством на људе.

У песми „Криво дрво“ песник пише: Није ово проза морам да прескочим понешто. Однос песника са песмом задобија еротску компоненту (песма је та која ће бити убодена): Потом зујиш, зујиш, као прави зујкан, / Док не слетиш на њу, на праву тему. / Ако то убодеш, онда си на Пегазу, / И јашеш, брате, / Јашеш и не попушташ, / Док ти се песма не укаже. / Гола. Песма (плашљива попут срне) не сме се призивати. Мора се дочекати. Тек онда је она песма. Када сама себе испева. Када се песникова душа отелотвори као песма. А Без песме је човек као птица без крила. / […] / Од песме се човеку заврти мозак, / И ништа га не боли.  Песме-чекалице (оне у којима се песма ишчекује), осим уводне у збирци, су и: „То је то“, „Чекам песму“ и „И сутра“. Но, песник не смеће са ума ни једно питање на које не могу ни он, ни други, дати прави одговор: Шта је гора пошаст: љубав или поезија? За поезију се бар зна: Поезија је чудна болест, / Напада и лети и зими, / И то на свим меридијанима („Џаов чамац за небо у Смедерево“). Шта је са љубављу?

(Потенцијални) неологизми присутни у збирци су: зујкан; првити; предрвити; смиросати; шумоглав. Воде бој деминутиви (наводимо неколике: каишчић; кученце; мрвка; полугице; псетанце; сандучић; словце; федерчићи; шрафчићи…) и аугментативи и пежоративи (на пример: женетина; кршотина; кућерина… ). Ту су и неколики „интернетизми“: фејс; пи – си

Бог и песник живе у различитим временима („Криво дрво“). Ево како се онај први хуморно портретише у првој песми збирке, оној која је књизи позајмила наслов: Мени фали дашчица, / Можете мислити колико је фалило Њему. Односно: Епископи су га убили и причу су наместили, / У великој књизи, отишао је да би дошао, / Није ли то исто као, / Иди ми, дођи ми, / Не бринем више за њега, / И мртав се сналази. У неколиким песмама Христ је, хуморно и интимно, окрштен као Брадоња. Ево како он пролази у песми „Био си човек“: Брадоњу су толики лајали, / Па, могу и ја мало. / Ја му то радим поштено, иза леђа, / Али из милоште, / Из зависти, / Из чисто људске злобе, / Из чиста мира / И из великог поштовања. / Не као хришћанин, / Дакле, не као роб, / Као слободан уметник. У истој песми Брадоња се и Чупавком назива и за њега се вели како је са песником жмуре… играо.

Песник зна да се поигра и са песничким субјектом. Овај пут ређе него у претходним збиркама, уноси и особени аутобиографизам. Спомиње чланове своје породице и понеки детаљ из њихових животних судбина. Ни овде се не „прескаче“ хумор: Мене је тај сат нервирао. / Баба није марила за њега. / Говорила је, / Моје је прошло. / Била је глува, / Као деда. / Није чула ни када је поред ње / Прошао онолики живот („Питао сам сајџију“). Ни сат није хуморног поштеђен. Он има аритмију, јер појело га време (Исто).

Постоји једна хуморна слика која се лајтмотивски сели песмама. Реч је о недостатку једне или неколико дасака у глави. У једној песми, ако би се оне скупиле од њих би могао да се сачини нимало тесан сандук.

Честа су апострофирања. Да би се то доказало довољно је обратити пажњу на песме „Срба Игњатовић у Књажевцу“, „Песникињи Тодори Шкоро“, „Драги Мирославе“ и „Џаов чамац за небо у Смедереву“. Уз то, читав низ песма има посвете које поприлично јасно, додуше понекад иницијалима заклоњено, откривају коме су намењене и са чијим уметничким радом или животним кредом кореспондирају.

Разноврсност песничких слика (хуморних, ироничних, метафоричких, метафизичких…) које су само језгро (антиподни пол била би лирска нарација) Богдановићеве поезије илустроваћемо неколиким примерима: Доста ми је наш живот. / Смрт подај ђаволу / Он уме са њом („Питао сам сајџију“);  Пуко сам / Покушавам да се прикрпим некако („Пуко сам“); Ових дана гутам поезију, / Баш сам се лепо поправио („Моја Надица“); Хтео је да усиса смрт („Био си човек“); (од љубави као – лепе – болести; епитет смо позајмили од Мјечеслава Јаструна, пољског прозаика) бољег лека нема („Од болести бољег лека нема“; очигледан је оксиморон – и није једини у збирци – који се у наслову ове песме находи); Али сви су изгледи да ћу / Као сваки смртник, / Умрети жељан живота („Као сваки смртник“, ова слика песнички је одазив на крај недовршеног романа Газда Младен великог Борисава Станковића, у којем главни јунак умире остављајући за собом у тевтеру прибележено: Умрећу рањав и жељан); Хвата ме језа, као пред бомбардовање / Марта 1999. године када су Амери дошли / Да нам помогну да срушимо нашу стару кућу, / Старију од њихове државе („Хвата ме језа“); Ту нема изузетака, свако живи туђи живот, / Живот који му је поклоњен, / И лаже себе и друге како он живи свој живот („“Само да прођем кроз живот“); Смрт бар не боли као живот (Исто); Само да прођем кроз живот, / После је лако (Исто).

Звуковање (вешто активирање алитерација и асонанци пре свега) илустроваћемо једним јединим, али упечатљивим, примером: Све сам самцијати самодржац („Срба Игњатовић у Књажевцу“). Посебно у песмама којима се збирка окончава учестало је и римовање. Збијено. Не ретко, прибегава се и унутрашњој рими која собом доноси алитерације и асонанце.

Поновићемо оно чиме смо окончали текст претходној збирци – О да (2013) аутора о којем пишемо: Стојан  Богдановић је песник чије се песме лако читају, а тешко заборављају.

 

Мирослав РАДОВАНОВИЋ, СУПТИЛНЕ АНАЛИЗЕ ПОЕТСКЕ ИНТИМЕ

 

СУПТИЛНЕ АНАЛИЗЕ ПОЕТСКЕ ИНТИМЕ

(О збирци песама КРИВО ДРВО Стојана Богдановића)

            Стојан Богдановић у збирци песама “Криво дрво” успева да успостави систем критичког суочења и оспоравања идеала затворене и статичне ортодоксије. Искључивост ауторитета он своди на ниво људске мере и логичног сагледвања света чињеница. Његова поезија препознаје глас човека и посебно песника који се одупире механици аутоматизма и алијенације без обзира да ли је у питању узурпирана легитимност, лажна вредност или модел комуникације у ком ишчезава значење. Темељни однос човека, односно песника, изграђен је на плану метафизичких недоумица. Песник твори ситуације на свим нивоима рефлексије о смислу постојања и суштини бића, у слојевитом пресеку кроз духовно:

“Потом су га једногласно прогласили за Бога,

А ја сам остао поред кривог дрвета,

Своју песму да чекам.

Мени фали дашчица,

Можете мислити колико је фалило Њему,

Што је човек већи, више му и фали,

Али мени не треба царство Његово,

Ја само хоће песама да ми се укаже!”

(Криво дрво)

У слојевитом пресеку духовног и историјског пејзажа песник настоји да препозна трагове људског дела и његов смисао и напор усмерен је на предвладавању стихије. Суочење песника са реалношћу представља могући облик сугласја реалности и свести, крутости и истине. Елан стихије и догматска емпирија мењају места на покретној траци историје негирајући људска права што песник ревносно бележи. Песник, субјект историје, покушава да циљеве прогреса претвори у реалне чињенице људске среће, али му то не полази за руком. Животни сан није се поистоветио са великим обећањима историје. Опсесивна недоумица остаје да доминира, једнозначност и непромишљеност су свемоћне категорије које побеђују над разумом и правдом:

“Ја чекам песму,

А други, гледам их како некуда журе,

Не чекају ништа,

Рећи ће вам када за то дође време.

Рећи ће вам и ако их као брадоњу закују,

Можда је то прави говор, тај закивак,

Можда је то прави знак, не знам,

Ја чекам,

Чекам песму, а не плач,

Песму чекам,

Чекам да ми се укаже.”

(Криво дрво)

Еманципаторски дух људске мисли (чије искре није погасило чак ни наше време) израз је сизифовске свести која постоји у песнику и из сна треба да пређе у поље животне збиље. Песма која ће наићи је симболични протест против хаотичног света, свест о томе да постоји боље и светлије. Песник тражи начин да се ослободи заблуда и ограничења реалнога живота и да у уметности, у певању, потврди трајни израз ослобођења и његовог избора начела среће. Суптилне анализе тајних подручија људске душе су напор Стојана Богдановића, интимни календар који мора доћи и надвладати слепи догматизам. Искушења духа и напори маште су заправо једина човекова интимна драма која отвара просторе самоће и тишине у којима стваралачки дух испреда крхку грађевину својих снова. Песник исчекује песму која ће доћи и сведочити о интимном суочењу усамљеног бића са вечним загонеткама света, нестанка, смрти, самим собом и својим недумицама:

“Гледам кроз прозор у даљину,

Чекам песма да се појави,

Обично долази са пролећем,

Обучена у хаљине ведрих боја,

Није уштогљена као Енглескиња,

Није ни тако пегава,

Није надмена,

Није.”

(Криво дрво)

Богдановић у збирци песама “Криво дрво” стално има захтев за проширењем појма песника, за истицањем партикуларности људске судбине и несводљивошћу човековог доживљајног концепта. Индивидуална представа света као и њен спонтани доживљај постају темељни принцип увек у спору са околином и наметнутим. Песник истиче да нема линераног дефинисања, да тежња конституише човеков поглед, властиту судбину, песниково биће доводи у питање све дате и наметнуте ауторитете и у свом индивидуалном ходу ослања се на искуства властите мере и упитаности. Самоспознаја одређује све па и границе властитих поступака. Субјект преображава околину и самог себе, прелази границе априорних система и конвенција. Тескоба је на тај начин уступила место нади и ведрини, песник је снажно остварио човекову индивидуалност непредвидљиву у поступцима и нади:

“Лепота је она реч

Која ти жари врх језика,

Која васдан с тобом путује.

А кад ти одеш,

Тамо далеко,

Она стоји на крајпуташу.

И све дочекује и испраћа,

Као мати.

(Лепота)

Богдановића мучи немир човека опседнутог појавама, питањима, неизвесношћу који трага за апслоутним одговором у виду видовите појаве песника који представе фиксира песничким језиком и ширином. Песнички говор је облик одржања властите извесности између животног искуства и његове песничке имагинарне трансформације. Неизмерно продубљујући песничко искуство Богдановић покушава да одгоди и чињеницу смрти. Поезија и певање су заправо чин дубоког саображења са скривеним смислом, са збиљом која је след имагинарних садржаја и песничких снова који једини имају коначни смисао. Песник верује да реч може изменити смисао света и да је поезија заправо други облик егзистенције. Песничко стварање је изнад човекове судбине, песнички програм и надахнуће успостављају равнотежу и склад животних токова:

“Сваког дана су ту, а и ја,

Свако ради свој посао,

Они не раде ништа,

А ја песму чекам, ту поред кривог дрвета.

Ако се не појави до неког доба, чека, чекам,

Па се мислим, на прозор да јој куцнем,

Али нећу да је препадам,

Песма је као срна,

Очас се преплаши

И штукне у густиш.

Нећу да је узнемиравам,

Нећу да је зовем.”

(Криво дрво)

Богдановић у збирци песама “Криво дрво” потврђује и своју апсолутну слободу одбацивања устаљених образаца и указује на огромне просторе које може прекрити песникова мисао и реч. Песник изнова покушава да дефинише свој глас између речи и збиље, између датости и хтења. Сваки песнички чин изражава свеукупност могућих значења и он превазилази облике реалности. Свет за којим трага песник у збирци “Криво дрво” је илузорна представа, призор неухватљивих контура, идеал за којим се чезне. Поезијом и певањем Богдановић опстаје у свету свеопште трошности. Интимне жеље, скривена значења надваладавају разорне снаге света и култове давно постављеног:

                   “Чамац за небо се начујно огледа у води равног   Дунава.

                     Поезија је чудна болест,

                     Напада и лети и зими,

                     И то на свим меридијанима.”

                        (Џаов чамац за небo у Смедереву)

 

 

Васа ПАВКОВИЋ, “КРИВО ДРВО” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

КРИВО ДРВО   СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

1

Криво дрво, нова песничка књига Стојана Богдановића, сачињена је од дугих фрагментарних песама, које можемо  означити и као поеме; и кратких, обично енергичних песама које су више или мање повезане са садржајима  тих поема. Углавном, све песничке текстове у овој књизи обједињавају песников глас и став животне и песничке зрелости.

У првој песми, сачињеној од 22 лирска, стиховна фрагмента сусрећемо централну метафору, али и централни симбол ове књиге – криво дрво. Вероватно је реч о стварном дрвету, чије место песник врло прецизно одређује, где често пролази или куда одлази. То криво дрво је тачка на којој, између осталог, чека долазак песме, њену појаву – посматрајући околни простор, пролазнице и пролазнике и повезујући своју ситуацију и ситуацију кривог дрвета са различитим садржајима света – конкретним (животним) и (конкретним) митским, имагинарним, библијским, филозофским…

У креативној имагинацији Стојана Богдановића песма на коју се чека покрај кривог дрвета  указује се као нека врста илуминације односно чуда. У том чекању лирског чуда неминовно пролази и живот, једини људски живот, али он ионако пролази и одмакао је довољно, па није штета ни проводити га у бекетовски интонираном чекању и очекивању. Каже на једном месту Стојан Богдановић:

Песма ако је права,

Није штета причекати…

Јер, мало даље, песник гномски обухвата властито животно и песничко искуство:

А живот није ништа без песме…

Из ових стихова и целе енергије поеме Криво дрво происходи читаочев осећај да је за Стојана Богдановића песма све односно врхунски принцип и да живот вреди  чак и ако пролази „само“  у очекивању и дочекивању праве и добре песме. Немам ништа против и сам мислим тако.

2

Питањем креирања песме и њеног смисла, српска поезија се бави још од Стерије и Његоша, то јест откако је индивидуално уметнички „прогледала“.  Преко Лазе Костића и Змаја,  Ракића и Диса, а доцније модерниста, у различитим поетичким таласима, то песничко размишљање је преко Раичковића, Ивана В. Лалића и Борислава Радовића стигло до нас. Стојан Богдановић се у својим зрелим годинама, у ствари придружује том дубоком и високом таласу српске песничке традиције. Наравно, на властити, препознатљиви начин.

Ако се Криво дрво, као уводна поема бавило односом личне егзистенције и креације односно смислом поезије – поема Питао сам сајџију, сачињена од 12 фрагмената, разматра феномен (породичног) времена. Наиме, у некој врсти разговора са прастарим кућним сатом, песник пролази кроз историју властите породице, која је, у малом и свакодневном, и историја многих наших породица у протеклом и овом веку. Историја ратова, патње, страха и малих успона.

Мада књига Криво дрво није циклусно организована, рекао бих да се финале првог, уводног дела књиге може видети у четвороделној песми Срба Игњатовић у Књажевцу, где с једне стране песник Стојан Богдановић наново посматра однос песме и реалности, живота и уметности, али с друге то чини у одлучније сатиричком кључу, што ће постати битна ознака већине текстова у Кривом дрвету. Рекао бих да та сатиричност није ни оштра ни цинична – она је пре свега заснована на животним искуству и жељи да се забележе социјално и историјско корозивни мотиви у нашој свакодневици.

3

Централни део ове песничке књиге протиче у кратким, ефикасним песмама, каткада написаним у слободном стиху, каткада живо римованим, које својим садржајима окрзавају мотив  и симболику кривог дрвета, тему чекања песме и њеног указивања, али и моменте у којима песник разматра укупно властито искуство. Песме То је то, Чекам песму, Пуко сам, Песникињи Теодори Шкоро, Која сам ја будала – најизразитије су у овом лирском кругу. У једном моменту као да се укупно  егзистенцијално искуство песника Стојана Богдановића кристализује у увиђању стања ствари „под звездама“. Мислим на песму с насловом Лепота која гласи:

Лепота је она реч

Која ти жари врх језика,

Која васдан с тобом путује.

А када ти одеш,

Тамо далеко,

Она стоји на крајпуташу.

И све дочекује и испраћа,

Као мати.

Неколико песама, сличне тематике и погледа на свет и лирику, песник потом упућује пријатељима. Мислим на наслове Драги мој Мирославе, Бије у Тил… да би се књига поново испунила дугим песмама или поемама какве су Био си човек (13 фрагмената) и Све је ближе и ближе (28 фрагмената).  Обе поеме се враћају мотиву кривог дрвета и сатирички, са више или мање наративних  елемената, приказују свет као неку врсту сценичног хаоса или карневала  – у којем нам је суђено да хтели не хтели учествујемо, живимо и преживљавамо. Стојан Богдановић доста успешно  свакодневне, понекад и личне и обичне призоре, доживљаје и слике преображава у песме које су упечатљива бошовска визија нашег времена. Могло би се рећи да дуга песма с ироничним насловом Од болести бољег лека нема, која се бави искуством боловања, окончава трећи део књиге Криво дрво.

4

Осећања страха, језе, размишљања о пролазности живота и о смрти обележиће наредне, често минијатурне, изразито ритмичне песме, међу којима бих издвојио минијатуру Скок:

Када ми је хладно

Зачас скокнем до Грчке.

Поразговарам са Сократом,

Нагрејем се и лепо се вратим.

За све то потребно ми је само да легнем

А понекад само да склопим очи.

Ова кратка, за Стојана Богдановића тематски атипична песма, истиче моћ људске имагинације, способност да се у самом себи пронађу могућности опоравка, бољег осећања  живота, топлине, радости. Она указује и на нарочити континуитет и везу са песничком књигом О да.

Неколико последњих песама у књизи поново се враћају искуству боловања и старости, да би последња песма Џаов чамац за небо у Смедереву поентирала целину, можда помало неочекивано:

Поезија је чудна болест,

Напада и лети и зими,       

И то на свим меридијанима.

 5

Нова песничка књига Стојана Богдановића Криво дрво складан је наставак његове дуге и интересантне песничке пустоловине. Она се истовремено бави личним светом и осећајем тог пролазног света, али једнако тако сведочи и о конфузним и нејасним временима у којима је настајала.  У складу са својим годинама, песник мудро и разложно, без патетике али и сувишне горчине разматра сложено искуство које је иза њега, дуже и упорније се задржавајући на актуелном добу у нашој земљи и самом себи. Стојећи крај кривог дрвета, као симбола опстајања и постојаности, песник проналази у себи и око себе мноштво подстицајних песничких мотива, који га везују са језиком, културом, породицом, пријатељима, коначно са могућношћу говора и самоисказивања.

У Панчеву, маја, 2014.                                                                                                            

Радивоје МИКИЋ, Стојан Богдановић: “Криво дрво”

   СТОЈАН БОГДАНОВИЋ: “КРИВО ДРВО“

Нова песничка књига Стојана Богдановића се може посматрати на два начина. Најпре као књига зрелог песника који иза себе већ има врло значајне песничке резултате, а потом и као књига песника који је, од самог почетка свог књижевног деловања, окренут ономе што је нека врста истраживања, специфично схваћеног експеримента, и то и кад је реч о начину обликовања слике света и кад је реч о употреби језика. Ако се посматра као књига зрелог песника, „Криво дрво“ ће нам се указати као наставак једног на неоавангардном поетичком концепту заснованог подухвата који има за циљ да осветли оно животно доба у коме појединац има утисак да је „пукао“, на једној страни, да му је за ушивање  живота потребан конац који треба „да буде чврст“, пошто једино тако може да држи на окупу оно што се током времена у самом бићу песниковом расуло и раздесило, и да му предстоји селидба из једног света у други свет, на другој страни, само што лирски субјект не може да зна кад ће до те селидбе доћи, што показује како се и у казивање о смрти може унети хуморно-иронични тон. Једном речи, у својој новој књизи песама Стојан Богдановић користи хуморно-ироничну перспективу кад дочарава и положај свог лирског субјекта и положај својих лирских јунака, као што је то песник и књижевни критичар Срба Игњатовић у песми  „Срба Игњатовић у Књажевцу“. Приказујући у овој песми једну ситуацију која, ван сваке сумње, има неку врсту реалистичке подлоге (Књажевац је Игњатовићев родни град, он је сигурно у том граду имао књижевно вече, једнако као што је сигурно да у Књажевцу он мора имати пријатеље и познанике), Богдановић је постепено казивање превео у фантазмагоричну сферу и тако и непосредно показао у чему су разлике између тзв. стварног света и његове песничке пројекције (пас из песме постаје стварни пас у дворани који успоставља врло необичан однос са публиком, тачније он ту публику треба да натера да буде пажљива), пошто се само тако може показати оно што је чисто уметнички ефекат, песничка надградња садржаја једне ситуације из  стварности која је узета као илустрација за однос књижевности и тзв. живота.

Песничка књига „Криво дрво“ нам показује још нешто. Показује нам, наиме, како се Стојан Богдановић  јако добро сналази у тзв. кратким формама али како он уме да се служи и тако сложеним песничким обликом као што је поема, облик који су у српску књижевност увели романтичари а коме су се песници авангарде и модерни песници изнова вратили, укључујући га у сасвим нови поетички амбијент и, по правилу, га користећи за градњу  шире засноване слике судбине појединца и света у коме се он налази . Одлучивши да за наслов своје књиге изабере управо наслов уводне поеме, Стојан Богдановић је хтео и да нам укаже на чињеницу да та поема има посебну улогу – она је, другим речима, нека врста поетичке шифре, место на коме се налазе елементи који су посебно важни. Ако је ван сваке сумње да је Богдановићев однос према тзв. стварном свету и појавама у њему доследно критички интониран, ако је то, другим речима, објашњење зашто овај песник укључује толико хуморно-ироничних елемената у свој израз и ако нам већ и сам наслов поеме („Криво дрво“) указује на сасвим особен положај појединца у свету  (он је нека врста Дон Кихота који се, додуше, не бори са ветрењачама али који покушава да чини оно што је немогуће – да исправи криво дрво а већ код Његоша је, у једној врсти потребне модификације, речено „старо дрво сломи не исправи“, чиме се сваки у невреме започети посао са дрветом приказује као нешто узалудно). И пошто већ уводна поема приказује појединца који жели да поправи и себе и свет, који, исто тако, жели да демистификује и свој песнички посао, логично је што књига „Криво дрво“, посматрана као целина, сведочи о настојању да се кроз стално приказивање животних ситуација и довођење тих ситуација у везу са поезијом и књижевношћу уопште стигне и до градње основе за историју једне породице и њене пропасти ( о томе је реч у поеми „Питао сам сајџију“) и до могућности да се песма постави у сасвим посебан положај – да буде нека врста лека, да се прикаже као нешто исцелитељско ( песма „Бије у тил“).

Оно што је, још од самог почетка Богдановићевог песничког деловања, било посебно важно у његовој поезији свакако је брига о самом изразу, настојање да се користи један посебан облик језичке инвенције. Ако нема сумње да је, упркос широко коришћеној хумором и иронијом суштински обележеној тачки гледишта, више него очигледно да у дубљим слојевима Богдановићевих песама струји једна меланхолична компонента, онда, исто тако, нема сумње да је Богдановић један од оних песника који хумором и иронијом, у ствари, пригушују могућу патетику, који тако, другим речима, уводе могућност да се свест о протицању времена и са тим протицањем непосредно повезаног сазнања о растакању саме основе људског живота застре језичким каламбурима, тим непосредним сведочанствима  оне стваралачке употребе језика која је најширу примену добила у једноставним облицима наше усмене књижевности. Песничка књига „Криво дрво“ Стојана Богдановића је отуда у самој основи широко заснована песничка приповетка о човековом суочавању са протицањем времена, са гашењем различитих облика живота, о покушајима да се у сфери уметничког израза пронађе средство које ће сачувати нешто од онога што је било реални садржај људског живота, али је она и сведочанство о томе шта песник тражи од језика – могућност да се поиграва са трагиком и меланхолијом тако што ће их повезивати на крајње необичан начин са различитим животним ситуацијама, одузимајући им притом оно што је озбиљно и страшно и повезујући их са оним што је весело и ведро, што проистиче из начела игре. А то, другим речима, значи да је Стојан Богдановић у књизи „Криво дрво“ градио једну, у основи, карневализовану слику света и живота, знајући притом да је основна улога карневала и била да ослободи несрећно људско биће притиска који доноси тзв. свакодневни живот, живот на који належу силна правила и забране. Отуда ми се чини да је Стојан Богдановић у књизи „Криво дрво“хтео да се подсмехне баш ономе што га узнемирава, што уноси неспокојство у његов живот.

Београд, 26. 05. 2014. г.

Недељко Богдановић: Песма као исказ неизрецивог (Уз “Криво дрво” Стојана Богдановића)

 

 

ПЕСМА КАО ИСКАЗ НЕИЗРЕЦИВОГ

(Уз Криво дрво Стојана Богдановића)

 Песничке књиге Стојана Богдановића сустижу нас једна за другом, као да су негде годинама чекале да се појаве и да проговоре. Имајући у виду оно што објављује ,,после свега“, Богдановић остаје аутор за чуђење, јер његове песме збуњују. Можда то и нису песме, него истинити записи, који се не могу другачије читати него једино  као песме. Такав је његов (песнички) језик, такве су његове (поетске) слике, таква су његова зрцања и срицања, такав је Стојан кад више није професор универзитета, научник математичар, политичар, кад остане сам са својом болом у присенку живота одакле се може испливати једино ако се одупреш самом томе животу, узводно (можда зато Стојан и пише више кад је живот кренуо смирају, кад су престале радне и све друге обавезе, па се срце окренуло почетку, а дух прапочетку…).  Он не може низводно, од такве је материје, и таквог је духа и разума, да свој ток не може уклопити и текућу матицу. А живот – онолико диван колико и безобразан доноси и односи, доноси и односи, и ти пливаш јер је то услов да не потонеш. Једнако ти тај живот поштујеш и  ако умеш да му се насмејеш, да му се подсмехнеш, па и да му се наругаш понекад, али лепо – песнички, да обрнеш оно што јесте у оно што је могло бити да је неко видео како може бити другачије. Стојан јесте, он осети песму и с њом се поигра, и најдивнија су му места у песмама кад тера па окрене друкчије. Ту се чује прасак, као кад пуца пупољак, па и ако га не чујеш, можеш се надати цвету.

Осећам у његовом песничком плетенију неки инат, а страх ме да му потражим објашњење; осећам неки  победни подсмех, а не могу га везати за овог човека, не дâ ми његова доброта да га замислим злурадог. Не знам зашто његове најозбиљније истине личе на игру, а најневероватније игре потврђују неку једноставну истину да мисао држи кључеве од свих седам брава одавде до бога, и да су они у песми. На једном месту он и каже: ,,Само Те мисао може спасти“. А мисао има облик језика, па су језик и песма (скоро) исто. И не дâ се одвојити битак од битке, биће од бивстовања, израз од представе. Јер, тек кад се каже, ја то могу и осетити и знати. Док се још наслућује, све је у ишчекивању, па понекад [и песма је лепа] дотле док се чека, док зрачи, а кад се изговори, а онда почне да значи, да се умножава, расуђује, некад на своју штету, некад на штету судије – говор о песми никад не домаши ни лепоту песме, нити њену могућност да утиче, да преображава.

Не знам ни од кад почиње Богдановићева поетска авантура, јер се може судити само узимајући време кад је нешто објављено, а не и кад је нешто настало. Можда је он песник од пре рођења, да му дошло с наслеђем. Јер, има у његовој поезији слика и прилика из далеке историје, које оживе тек кад их он веже с оним што се десило јуче, или лани, ту и ту, овако једноставно, и присно (као у вјеки вјеков!), и  само се чекало да дође на ред да се и та једначина реши. Можда се то слагало деценијама и пунило га, спремало га за неки обрачун који ће донети судбина или околина, стижући из виђеног, читаног, преживљеног…, а онда дошло време кад хоће напоље, у свет, кад хоће да се гласа и шири. Да се реши. Да се опесми. Да ли је нешто од свега тога у оној математици коју је славио, која има решење и за плус и за минус, и за јесте и за није – не знам.

Данас, после десетак песничких књига, ова је ваљда дванаеста или тринаеста  – Криво дрво чини нам се најозбиљнијом, најпотпунијом, иако се и у неким претходним наилази на оно што је критика уочавала и саопштавала, остајући (код неких књига)  подаље од оног што су саме књиге нудиле. Сам наслов, као да нешто објашњава, као да нешто наглашава и такође нам се чини решењем загонетке коју осећам као присуство Стојана Богдановића у српској поезији. Знајући га (!?), помишљам: тамо где је рођен – није живео, тамо где је живео – није био математичар, тамо где је био срећан није био песник, тамо где је био песник – није био срећан, све се  некако лијави, а лијаво или ливо управо је баш у његовој источној Србији оно криво (лијар јагње од лурања се уморило под ливом крушком заспало!?). Па где израсте то дрво, где израсте и где ли процвета, и какве ли плодове од њега очекивати?!

Можда је криво (дрво) управо оно трагично: не расте се криво ни квргаво без неке невоље – или те тако земља тера, или те тако ветар обликује; криво дрво осуђено је да најпре буде посечено; за утеху – с кривог дрвета можеш видети оно што с правог не можеш, а под њим се можеш и скрити за невољу / или за лепоту (,,Дрво криво, а ја подвириво“!). Али, криво дрво једнако привлачи пажњу као и право, и више задржава поглед.

Читам Криво дрво, баш замашне поетске творевине, које измичу жанру, које су густе од смисла, сублимирају многа искуства интелектуалног доживљаја света, записа у којима се време вртложи, а сазнања бистре, неке слике препознајем, на многим местима се одушевљавам језичким решењима, све је ту и треба да овај рукопис проценим, да га оценим, да напишем рецензију, али – нисам ја за овај задатак, не могу  јер за све то треба да га разумем, да умем да се изјасним,             а песник  ми се мигољи, измиче ми; ова поезија све као да ме нешто опомиње, као да ме вара, заводи, као да ми иде ,,уз нос“,  и ја се онда, ослањам само на свој доживљај, на осећање велике присности с исказаним и  на топлину дискурса (подразумеваног или наслућеног), па оцена изостаје.

Нешто у његовом песмовању већ постаје манир. То је једна особена синтакса, кад се све слаже како јесте и како је очекивано, а онда наступи луцидан заокрет који вас постави на место које нисте очекивали. Мислим да је тај тренутак Стојаново песничко умеће, и да је све стварано зарад тога пробоја опне која се сталожила у слику. Ту му се понекад и рима наметне, иако она овде није од помоћи, и пре казује о поступку песмовања, да песник од ситница прави своју причу, па га некад ситнице лепо поведу, оскрену, опомену, а понекад му се и подосмехну (шприц – виц), – и натегнуто, о олако једнако ми у овим песмама не одговара.  Чим бих то ,,прочитао“, или ми се таквим учинило, закочило би ме. Најрадије бих га читао кад би могло да га не препознам.

Књигу Стојана Богдановића Криво дрво ја читам без могућности да о њој пишем.

2.

Прође неколико дана па почнем да поново читам подвучена места. Нека и преписујем:

Дођем ту, [под криво дрво] мало постојим,

            Гледам са које ће стране наићи песма, (…)

            *

            Песма је као срна, / Очас се преплаши / и штукне у густиш.

            *

            Чекам песму а не плач (…)

            *

            Само је први плач песма.

            *

            (…) мене би оставили (…)

            Да замишљам како песма и ја летимо (…)

            *

            Без песме човек је као птица без крила.

            *

            Годинама треба додавати живот, / Оне [године] нису ништа без живота, /

            А живот није ништа без песме.

            *

            Од песме се човеку заврти мозак.

            *

            Никакво време ми не треба, / Мени је доста моја песма.

            *

            Цело сам јутро чекао, / песма да ми се укаже.

            *

            Поезија је чудна болест / напада и лети и зими.

А онда станем, јер знајући песника, замишљам како ту стоји, иза кривог дрвета, и скоро да добацију: Ал си погодио! Па песма се не спомиње, она се сама каже. Читај даље!

,,А што је онда представљај као другарицу, прикажи је као усуд“, одговарам му. ,,Кажи  ’кријем се под дрветом’ и ја ћу знати да је криво; кажи ’дрво се сломило’ и ја ћу знати да је било право, кажи, просто,  ’дрво’ и ја ако осетим дрвеж, –  успео си!“

Он ћути, и – пише даље.

3.

Насумце отварам књигу, баш тамо где пише: ,,Само Те мисао може спасти“.

Отписујем:    Можда ту није реч о песми, јер ,,криво дрво“, илити кривак, како се у духовном вокабулару завичаја зове оно ,,што ће даш на они“, али некад и себи узети (да ти га други не дају!), да намириш несагласје у овом компликованом животу, у којем за свакога има по нешто, по судбини или заслузи, – оно ће овде биће централни појам или насловна реч једног изузетно богатог доживљаја света и времена, који се све чешће намеће освајајући и  најновије канале комуникације [Мoжда због тога и Стојан често виси на Fejsu! и тамо, ваљда, очекује песму?!].

Опет прође дан-два, преслишам се и склопим

Р е ц е н з и ј у

4.

КРИВО ДРВО СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

(или: Поетски записи из времена кад се свако  дрво криви, а сваки кривак дрви)

Криво дрво је дванаеста  књига Стојана Богдановића литерарне природе (Биг Бен, 1977; Одлазим а остаје нејасно, 1990; Зна се, 1991; Црна рупа, 2003, 2004; Господар, 2004; Човек песма, 2007;  Бдења и буђења (коаутрорска), 2010; Трунке, 2011, 2002; О да, 2013; Обзнана, 2014; Ода Господу, 2014), пре којих је аутор остварио и значајан опус у науци, будућу да је он доктор математичких наука и професор универзитета.

У овој књизи наставља се, развија, и све слободније профилише један песнички поступак видан и у неким ранијим Богдановићевим књигама: свакодневицом наметнут сиже, истанчана вибрација емотивних и интелектуалних доживљаја свакодневља и непосредне околине, слободнија употреба субстандарних језичких средстава (из дијалекта и жаргона, најчешће), еротска асоцијативност, скоро наративан израз – све то у фином иронијском сказу.

Аутор не бежи од могућности да  озбиљније истине искаже често скоро профаним сликама, прозрачним и свакодневним прозирним изразом с лакоћом повезујући просторе (који никад нису лишени своје историјске садржајности, напротив) и времена, од којих су неке етапе проведене у детињству и пуњене завичајном спознајом. Могућност спајања и ,,умрежавања“ сложених, некад и врло удаљених искустава, чини аутора супериорним пред имагинарним саговорником са којим песник  води непрестани дијалог, не либећи се могућности да му и у око бркне, како би овај боље видео оно што чује.

Код Богдановића се могућност песничког израза слободно шири, али увек тако да се види како он сам тим поступком влада, да господари могућностима, а не да им робује. Све свакодневнија терминологија савремене рачунарске технологије слободно се меша са лексиском урбане, па и руралне, давно упознате и научене (полу)фразеологије. Свако носи свој смисао и не смета што их деле векови,  појмови и представе.

Није чудо што се поезија једног слободног, врло асоцијативног, и сигурног израза јавља управо код Стојана Богдановића, сада, у зрело доба живота када се свака реч или израз јавља као сублимација искуства у сваком погледу (резон, логика, израз…), јер то долази из једног врела чије су се издани целог живота пуниле спознајама,  знањима, животном збиљом и широком културом, да би то као нужан запис наједном покуљало из нутрине бића које је  деценијама морало одговарати на стручне изазове и службене потребе, и из збирке у збирку снажило један песнички ток, који се лакше прима него што се одгонета (за неке Богдановићеве песме/записе неоходно је или предзнање, или познавање реалних околности, понекад и тековина цивилизације и културе – уметноси, мита, веровања…; треба спојити удаљене пределе, некад и наоко неповезиве догађаје, уметничке реалије и урбалије, слугу и господара, силника и бедника…).

Стојан Богдановић у својим књигама, негде и изричито, ,,тражи песму“. Несумњиво је да је на добром путу, јер уме да се игра, а дух који уме да се игра увек је нов, немиран, отворен, с недосањаним намерама. Биће да је и то она људска особина која песнике одваја од осталих.

Књигу Криво дрво Стојана Богдановића препоручујемо читаоцима као присно штиво које благим лековитим својствима ослобађа и намирује, али књигу треба објавити из још једног разлога – ,,да видимо шта ће бити после“.

(2014, крајем марта, кад избија прва лажитрава. Јавиће се и птица цавтитрн. Исклијаће  оно што једно другом не смета.

Време песме не престаје.)