Monthly Archives: September 2014

Ненад СТЕФАНОВИЋ: БОРСАЛИНО, ПАНАМА И ГОСПОДСКО КОЛО СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Борсалино, панама и Господско коло Стојана Богдановића

Излагање на књижевној вечери у Књажевцу  25. септембра 2014.
Посвећено Миодрагу Богдановићу
У скицирању грађе за портрет професора Богдановића, најприродније је било да се крене од „трунке“, и то оне најмање која се зове тачка. „Тачка је чудо, њен део је ништа, и зато она може све госте да прими, све, као песма.“ Вешти тумачи знакова кажу да тачка у симболичном смислу представља присуство, постојање. Две тачке одређују линију, знамен трајања, континуитета. Три тачке дефинишу раван, довољно сигуран ослонац да се нешто гради. У случају професора Стојана Богдановића, тај троугао представља и идеологију троделности Жоржа Димезила по својим духовним функцијама суверенитета, одбране и плодности. Темена су:
A) Стојан Богдановић, професор;
Б) Стојан Богдановић, личност;
В) Стојан Богдановић, поета-математичар.

A) Стојан Богдановић, професор
„Дошао је тихо и ушао у легенду“, тако Френк Ларами започиње причу о легендарном Доку Холидеју, а тако смо и ми, студенти математике на Филозофском факултету у Нишу, доживели долазак професора Богдановића. Стигао је неко. Мит је почео. Самосвојна појава. Центарфор. „Artist in residence“. Великог геста и деликатних знања. На предавањима је био надлежан, суверен, свој на своме. Кад бисмо изгубили концентрацију, враћао је ословљавајући нас са „драги гледаоци“. Амфитеатар је увек био пун. Долазили су и са других факултета. Поштовање према студентима је главна црта тог финог односа. Приликом испитивања, осим знања, уважавао је и бистрину: „Ако је бистар и не зна понешто, научиће кад му буде требало. Ако није бистар, никад нема да научи“.
Господин, отмен, углађених манира, arbiter elegantorum. Донео је из Париза, из дружења са грофом Хозе Луисом де Вилалонгом, и уз фланирање по Монмарту и Монпарнасу дашак свежине и био весник једног другачијег стила и света у односу на тадашње сивило.
Отмена манифестација духа коју је дисциплиновано и беспрекорно неговао није израз некаквог празног елитизма или арогантности, већ извире из снажног унутрашњег императива: мати га је у свет послала да буде господин. Познато је да је Лорд Бајрон негде изјавио: „Више бих волео да будем легендарни денди Џорџ Брамел него Наполеон“.
Учили смо и схватали значај чинодевања, шешира (зимског и летњег), лептир-машне, дугмета за кошуљу, трегера, уклапања боја чарапа и панталона, разлике између отменог енглеског килгари одела и атрактивног италијанског наполитанског одела, и, наравно, како се све то носи. Понашањем и супериорним моћима навлачио је, наравно, завист и гнев разних медиокритета, а то је његовој позамашној репутацији давало и нарочит сјај.
Научили смо и да кафана није ресторан, место где се једе и пије, већ културна институција која има душу. Једном приликом је неки гост у једном нишком кафићу, уочивши фотографију на зиду, на којој су заједно Патријарх српски Иринеј, тадашњи владика нишки, и професор Богдановић, не шалећи се упитао: „Ко је овај поп са професором?“ Дакле, реплика из филма о легендарном Билу Хикоку: „Попијте пиће с њим и рукујте се, да после причате унуцима“.

Б) Стојан Богдановић, личност

„Кад пријатеља имаш опробана, челичном алком за срце га вежи“ Полоније у Хамлету

Држим да је један од мојих ретких правих успеха у животу пријатељство са мојим професором Стојаном Богдановићем и веома се поносим тиме. Уобичајено је било у то доба да се они који нису имали Неког, а била им је потребна помоћ, углавном јављају професору Богдановићу. Увек су је и добијали, углавном уз ручак, кафу и слаткише, и то у његовом стану. И ја сам имао ту срећу. Тако је почело.
Он је Хомеров Ахајац, а Ахајци „у срцу горе жудњом да један помаже другом“.
„Коме туђа срећа као своја прија, томе ће и моје лице да засија“, каже Господ у једној духовној песми, мислећи највероватније на професора Богдановића.
Његова једина политика је етика. Сматра да сваки фаул мора да се свира. То се испољило још у панчевачкој Гимназији, где му, као професору, директор Золтан одговара: „Колега Богдановићу, биће још горе, па ће Вам се свиђати“. За њега не важи да је ћутање злато, и не уме да жмури. Не пристаје да на све пристане. Карте су му увек на столу и зна да каже кад је краљ го, мада зна и „да је краљ краљ и кад је го“. Кад сте против власти, на њега се сигурно може рачунати. Деведесетих година, као председник општине Књажевац, на свечаној седници скупштине града, поздравља представнике братске општине Чаковац на следећи начин: „Господо, стање је редовно, ништа не ваља“. Можете мислити. А онда председник извршног одбора општине Чаковац узвраћа: „Просим Вас лијепо, да не будете у заблуди, код нас је још горе“.
Он је изданак оне Србије на коју се управо ових година, о стогодишњици балканских ратова и Великог рата, рекао бих, помало стидљиво и недовољно подсећамо. Као француски стипендиста и специјализант, 14. јула, на дан пада Бастиље, увек је позиван на пријем у Француску амбасаду. Од тренутка изрицања санкција Србији и српском народу, одбија да иде на те пријеме. Како би рекао Рене Генон, „човек са својствима“. Принцип вредносног примата улоге над извршиоцем. Негација оних који недостатак талента надокнађују недостатком карактера.
Иначе, тачан је као Кант у Кенигзбергу, и немогуће га је победити у тој дисциплини. А било је покушаја. Рукује се са људима увек у ставу мирно, усправно, у пуној својој висини. Милина је поздравити се са њим. Једном приликом, седећи у неком кафићу и слушајући професора, крајичком ока приметио сам једну госпођу која је неприметно застајкивала како би му се јавила. Нисам хтео да га прекидам. Тема је била субверзивна. После сам му рекао и показао му је у даљини. Сведочим да је пола сата преко разних пријатеља тражио број њеног мобилног телефона како би јој се извинио.
Значајно је поменути и његов интернет ангажман. Професор је већ звезда друштвених мрежа и „генерације ипсилон“, познати твитераш и „дигитални домородац“ и већ наслућујемо да ће се његов лик можда ускоро појавити као заштитни знак на екранима најновијих модела компјутера, мобилних телефона, и разних ајфонова.
Култни филм „Велики Гетсби“ завршава се реченицом: „Тако пловимо даље, као чамци против матице, без престанка ношени у прошлост“.

В) Стојан Богдановић, поета-математичар

„Образовање почиње поезијом, развија се математиком и усавршава музиком.“
Конфуције
Много тога је прозборено о тајној вези између математике и музике. Како се по њиховим законима креће космос, о њиховој невероватној симфоничности, магији, лепоти, складу и узвишености која се највише приближава Ствараоцу света. Каже се да математичари мисле у тоновима. Музика је математика осећања, а математика музика разума. Душа је иста.
Такође је много тога речено о јавној вези између поезије и музике. Певање као посвећена радња је појам и за једно и за друго. Ритам, мелодија, хармонија, тон – исто тако.
Узимајући све то у обзир, у Хајдегеровском смислу идентитета, да је за исто довољно једно, да нису потребна два, може се рећи да је математика исто што и музика, и да је и поезија исто што и музика. Користећи познато нам својство транзитивности, добија се једноставан и логичан закључак да је математика идентично (исто) што и поезија. Да ли је овде било и намере да се покаже како је Стојан Богдановић и музичар? Да, наравно, и то сјајан. Професор каже: „У долазећем времену, замена за реч математика, поезија и музика биће реч – рај“.
О вечној теми такође тајне везе између поезије и математике има много теорија. Више је оних у лингвистичком, терминолошком, формално-информационом смислу – Ноам Чомски се бави тиме, на пример. Дубље су оне у контексту њихових језика, али природних, као „куће бића“ Мартина Хајдегера и „посебног рада духа“ Вилхелма фон Хумболта. Језик, ако је природан, господари и игра једну чисту и безвремену игру која допушта да оно што је далеко буде близу, а оно што је близу буде далеко, и у поезији, и у математици, и код професора Богдановића. Супротност песми није математика. Права математика није прозаична, она је поетска и стога, разуме се, и ретка, као и поезија професора Богдановића. Чехов каже: „Нека је речима тесно, а мислима широко“. Професор би рекао: „Размах мисли плус сведен израз је њихова заједничка нит“, „песник и математичар се разликују само уколико један од њих није то што јесте“. „И обојица су болесни и неизлечиви. На срећу.“

Мисао

„Мисао је мука која се нагомилава, згусне и почне да кипи“, „клизава као лед, склизне као миришљави сапун, хоће да штукне, иде својим путем, мора да пази на вирусе, да се мисао не зарази, јер ће целог живота кијати“, „може да стигне на крај света, зато се мора бити обазрив“, да не прођете као Катул (хтео је да изврши самоубиство, да се баци са литице, а онда му промисао каже: „Катуле, будало, иди кући и пиши песме“).
Мисао је апсолут која је произвела реч, Божја честица, луча микрокозма, светлост, мисија, промисао. Професор нам предочава да су певање и мишљење исто. Њихов тајни сусрет одиграо се веома давно, кад се догодио догађај. Наговештава нам да однекуд зна. Суштина суштине, оно што је у песништву вредно мишљења, једино се казује певајући, те би професоровим певањем чак и Платон био задовољан (сматрао је да све песнике треба изгонити из државе јер ствари представљају бољим него што јесу) и на тај начин би помирио оне који никада и нису били посвађани, учитеља и ученика, Платона и Аристотела.
Занимљив је и футуристички прилаз професоровог погледа на мисао. „У долазећем времену, Земља ће се кретати као мисао. Мисао ће се хватати, ловити и продавати, размножавати, прослеђивати и пресађивати. Тако до промисли“. „Мисао се мора брже хватати, не само на папиру, морају се направити ефикасне машине за хватање мисли и њихово читање“. „Човек мора у машину да угради светлост – енергију органског порекла. Обратно, машина је већ ушла у човека. Неопходно је веће јединство“. Дакле, будућност је завршена. „Само нас мисао може спасти“. „Како ствари стоје, неко ће победити“.

Криво дрво

„Мора се чувати корење и велико огњиште.“
Добрица Ћосић

То је дрво, чувар, запис мисли, стуб, уређеност, хијерархија. То је крст. Крстолики поредак. Велико четворство: небо, земља, прошлост и будућност. Држи небо на земљи и будућност на прошлости. Професор Богдановић засађује криво дрво да велико четворство лепо налегне, да се укутка. Да приближи и споји оно што не сме бити раздвојено. Оно је Xелдерлинов праг, средина оног између, међупростор, где се наслућују Јасперсове шифре и Кантови мигови. Ту је и црна рупа и бездан и поезија и математика и музика и Он и мисао и љубав. Тамо се руше неприродне бране између прошлости и будућности. Тамо не постоји време, а камоли страх или да нешто, не дај Боже, боли. Ту се све раздваја и све спаја, ту се дешава примање и давање и све се премерава, човек са божанством и тако узима мера за ширење човекове суштине. Најзад, тамо битне и тајне речи најлепше сијају, јер се ни сунце ни пролеће тамо не затура и не снебива. Игра се. Помажу му дорски стубови.

Религија

„Све се може подвргнути испитивању, сумњама, у целини или деловима, и тако се свет обогаћује, улепшава и уништава и поново гради и дограђује“, каже професор Богдановић. Па и религија. И Његош је постављао питања. Хајдегер каже: „Мишљење лишено Бога ближе је божанском Богу“. Мишљење нашег професора није лишено Бога, а ближе је божанском Богу. Такву религиозност („српска православна мисао“) владика Николај Велимировић је издвајао као битну карактеристику српског народа и тумачио је и ценио као вид највишег веровања. Кључна реч је – присност. Не прекомерна, „на пер ту“, рођачка, комшијска, пријатељска. Он је господар, брадоња, чупавко, мали, надобудни син, пријатељ из детињства са којим се професор у цркви у Великом Боњинцу редовно виђао, прескакали су заједно труле тарабе, али је био симпатичан, хтео је човек да буде човек, он се увек деси где треба. Зато Му професор редовно пали свеће и спомиње Га заједно са својим сином. И треба да се мане ђавола, иначе ће му доћи главе. Али ипак, „човек не може да не верује“. „Човек и Господ су још увек у загрљају“.

Живот, смрт, време и љубав

Још једно велико четворство. Опет крст. Као мач. Дамоклов.

„Мислимо дубље, а живимо стварније“
Хосе Ортега и Гасет.

Тај правац се у филозофији зове рацио-витализам. Када професор Богдановић промишља смрт, то је у функцији буђења и мобилизације вирилности, живота. Дакле, „уређен двојац“. Јин и Јанг. „Боље је и трунка, трунчица живота, него сва смрт“. „У том интермецу, док чекаш смрт, може се рећи да је то твој живот“. „Свој, туђи живот“. „Свој живот, али није твоја песма“. „Не треба смрт да буде посредник између човека и Бога, већ – рођење“, вели професор Богдановић. „Време је бесконачно, самим тим не постоји. Само је тренутак важан и само он постоји. Треба хватати тренутке.“ Дакле, „време је мера живота, а живот је главни зачин времену“. Томас Ман је тврдио да „време – као такво – не може бити предмет приповедања“. Хтео је да само он приповеда. Више није сам. А довољно је.
Љубав је у певању професора Богдановића још једна пошаст, још једна неизлечива болест, и опет „на срећу“. „И од те болести бољег лека нема“. „Само Богови који су боловали од љубави постали су људи“. „Без велике љубави нема велике песме“. А камоли песме над песмама. А лепота је као мати. Као дорски стуб. Синке.
Дакле, певање професора Богдановића је спој најспојивијег. Древно, а модерно. Старинска глава и најновији садржај у њој. Ако неко не стигне да га чита, нека га учи напамет. Велики Борислав Михајловић Михиз је својевремено за НИН написао најкраћу књижевну критику икада написану. Повод су биле две збирке песама, једна Јанка Ђоновића, а друга Марка Ристића. Гласила је: „Ни Јанко, ни Марко“. Налазим, да је Михиз прочитао певање професора Стојана Богдановића, критика би била још краћа. „Зна се“, гласила би: „О, да“. А, ха.

Ненад. С. Стефановић
25.09.2014.

Недељко БОГДАНОВИЋ: ПЕСМА КАО ИЗРАЗ НЕИЗРЕЦИВОГ

ПЕСМА КАО ИСКАЗ НЕИЗРЕЦИВОГ

(Излагање на промоцији књиге Криво дрво, Стојана Богдановића, у Књажевцу 25. септембра 2014).

Баш се мучим: како да пред вама – који Стојана Богдановића познајете боље од мене – говорим управо о једној његовој страни коју сам једва, тек, упознао, а ни остале му не знам. Нит ми је род, нит помоз бог, ни брат ни побратим, ни комшија ни сват, а ово једно јадно презиме које носимо, свако чува за себе. Различито смо га и стекли. И то да говорим у свечаном тренутку, и пред њим самим, који зна шта ви мислите, и шта ћу ја да кажем, само неће да се на време изјасни. Чека да се угрувамо и покажемо се, па да нам очита што нам је већ написао.
Песничке књиге Стојана Богдановића сустижу нас једна за другом, има их дванаест и више, као да су негде годинама чекале да се појаве и да проговоре. Имајући у виду оно што објављује у зрело доба живота, ,,после свега“, Богдановић остаје аутор за чуђење, јер његове песме збуњују.
Ја сам га замишљао тамо где се он службено издавао: у науци, у математици, која се у моме схватању открива као уочавање образаца који показују савршен однос делова у целини. Поезија међутим, опет по моме схватању, јер туђа схватања и кад су тачнија, не тумаче ме најбоље: јесте разарање образаца, ломљење граница, искорак у неку страну… Поезија није мирна површина воде већ њено мрешкање од ветра, или камичка који упадне у вир па прави концентричне кругове који се удањавањем од центра смирују, и кад се смире песма престаје. Песма није ни лепота глатке пути тела, некад беле а некад румене, већ онај чир који ће на крају, кад сазри, образ, надлактицу или натколеницу, расцветати уз обавезан бол. Народ каже – бере, бере, па пукне. Песма настаје као кад се шкољка цеди да својим највреднијим састојком обавије зрнце песка које је жуљи испод љуштуре и које ће после извесног времена и после велике борбе живог и неживог постати зрно седефа. Шкољка може и угинути, а седеф ће остати, као кад је песник срећан па га песма надживи. Онда ће га мајстори низати, па ће ниска сијати ,,о злу дрву, девојачком грлу!“.
Има једно време последњих година или деценија, које се само случајно подудара са епохом Стојановог предавања поезији и песмовању, кад се тешко сналазим у животу. Чини ми се да младе не разумем јер примећујем да лакше изговарају нећу него хоћу; сељаци су деценијама хтели да буду радници, радници да буду господа, господа да буду политичари, политичари да буду научници, научници да буду књижевници; недорасли да прескоче рашћење, одрасли да се поиграју. Моја генерација све је ово прошла, остало је да се поигра, тј. да подетињи, јер право детињство или нисмо ни имали или смо га давно заборавили. Зато нам сада дође да одједном ослушкујемо шум ластавичјих крила, добовање кише по олуцима, да примећујемо каква све дрвета расту око нас и у нама, да нам се причињава блека јагањаца и мекетање јаради усред градских паркова где им место није, и у невреме које све више постаје једино преостало време. Застајемо испред излога, нешто да одморимо ноге набреклих вена, нешто да се мало науживамо како су лепи и шарени. Живот је и даље жив, али свему што јесте ми лако супротставимо оно што није, па тешко на њега пристајемо. Ономе што је сада – супротстављамо оно што је некад било; ономе што је овде – додајемо оно што смо видели у свету; онима који су око нас дајемо до знања да испод сваке сигурности има и оно што они не знају, а што смо ми проживели. Тако живимо, уинат, тако умножавамо своје неспоразуме са светом и временом. Неспоразуми су човекови најконструктивнији потези. Понеко се одважи да то и саопшти, па нацрта слику, па напише песму, па пројектује неочекивану фасаду, па пусти браду, па мало издаље погледа како то сада изгледа. И то чинимо, махом ми, који више немамо службене обавезе, и којима најзад нико ништа не може, јер мало коме још дугујемо.
Због свега тога требало би да Стојана разумем.
Међутим, доста га тешко пратим, јер је свака поезија, па и његова, говор са симболичком функцијом – свака слика је сугестија, сваки резултат фикција, а моје асоцијативно поље прилично је уско. Стојан може у истој песми да понуди неко звоно из неке светске метрополе, оџак кроз који се са Малог медведа ноћу спуштају Цигани, да упореди Акропољ у Атини и Трем на Сувој планини, да све то означи и озрачи, а мој свет је толико скроман да од свег знања и умења што га он нуди у више од десет својих песничких књига могу тек криво дрво да наслутим, и то оно на које може лепо да се љуљка веже, на почетку, и да се штранга затегне – на крају.
Па и то криво дрво није баш он измислио. Свуда га има, скоро више него правог, као и у животу уосталом. Можда је криво (дрво) управо оно трагично: не расте се криво, увијено ни квргаво без неке невоље – или те тако земља тера, или те тако сунце врти, или те тако ветар обликује. Док си млад – младица си, прав, растеш и не знаш да ће гром прво у тебе да удари, а кад остариш, искривиш се ко да су те але обарале. Криво дрво осуђено је да најпре буде посечено. Ако, само је за то криво, реко би Стојан. За утеху – с кривог дрвета можеш видети оно што с правог не можеш, а под њим се можеш и скрити за невољу / или за лепоту (,,Дрво криво, а ја подвириво“! певају равничари), али оно може бити и маркер (,,Знаш ли мала оно криво дрво, / под њим смо се пољубили прво“, сећа се он, а сећа се и она). Криво дрво једнако привлачи пажњу као и право, и више задржава поглед.
Не знам ни од кад почиње Богдановићева поетска авантура, јер се може судити само узимајући време кад је нешто објављено, а не и кад је нешто настало. Можда је он песник од пре рођења, да му то дошло с наслеђем. Јер, има у његовој поезији слика и прилика из далеке историје, које оживе тек кад их он веже с оним што се десило јуче, или лани, ту и ту, овако једноставно, и присно (као у вјеки вјеков!), и само се чекало да дође на ред да се и та једначина реши. Можда се то слагало деценијама и пунило га, спремало га за неки обрачун који ће донети судбина или околина, стижући из виђеног, читаног, преживљеног…, а онда дошло време кад хоће напоље, у свет, кад хоће да се гласа и шири. Да се реши. Да се опесми. Да ли је нешто од свега тога у оној математици коју је славио, која има решење и за плус и за минус, и за јесте и за није – не знам.
Данас, после десетак песничких књига, ова је ваљда дванаеста или тринаеста – Криво дрво чини нам се најозбиљнијом, најпотпунијом, иако се и у неким претходним наилази на оно што је критика уочавала и саопштавала, остајући (код неких књига) подаље од оног што су саме књиге нудиле. Сам наслов, као да нешто објашњава, као да нешто наглашава и такође нам се чини решењем загонетке коју осећам као присуство Стојана Богдановића у српској поезији. Познавајући га једва неколико година, помишљам: тамо где је рођен – није живео, тамо где је живео – није био научник, тамо где је био срећан није био песник, тамо где је био песник – није био срећан, све се некако лијави, а лијаво или ливо управо је баш у његовој источној Србији оно криво (лијар јагње од лурања се уморило под ливом крушком заспало!?). А зар ливо, односно лево, не стоји нспрам правог, односно десног?! Ако је десно право, односно онако како је било, како отац хоће, онда је лево ђаволско, непристајање, искорак. Кад се мало промисли, свет за свој напредак више дугују несрећнима и незадовољнима, јер они хоће да мењају ствари, да не плету котац као отац. Устајте презрени на свету, певали су милиони, а само гладна кока просо сања. А зар нас кроз историју нису одржале гусле које су се могле огласити тек кад се преко њих превуче криво гудало и изазове их. Да није криво, свирка би била немогућа. Песма такође.
Читам Криво дрво, баш замашну поетску творевину, која измиче жанру. Иако разређене, ове песме густе су од смисла, сублимирају многа искуства интелектуалног доживљаја света. Оне су записи у којима се време вртложи, а сазнања бистре. Неке слике препознајем, на многим местима се одушевљавам језичким решењима, али песник ми се мигољи, измиче ми; ова поезија све као да ме нешто опомиње, као да ме вара, заводи, као да ми иде ,,уз нос“, и ја се онда, ослањам само на свој доживљај, на осећање велике присности с исказаним и на топлину дискурса, подразумеваног или наслућеног.
У овој књизи наставља се, развија, и све слободније профилише један песнички поступак видан и у неким ранијим Богдановићевим књигама: свакодневицом наметнут сиже, истанчана вибрација емотивних и интелектуалних доживљаја свакодневља и непосредне околине, слободнија употреба субстандарних језичких средстава (из дијалекта и жаргона, најчешће), еротска асоцијативност, скоро наративан израз – све то у фином иронијском сказу.
Аутор не бежи од могућности да озбиљније истине искаже често скоро профаним сликама, прозрачним и свакодневним прозирним изразом с лакоћом повезујући просторе (који никад нису лишени своје историјске садржајности, напротив) и времена, од којих су неке етапе проведене у детињству и пуњене завичајном спознајом. Могућност спајања и ,,умрежавања“ сложених, некад и врло удаљених искустава, чини аутора супериорним пред имагинарним саговорником са којим песник води непрестани дијалог, не либећи се могућности да му и у око бркне, како би овај боље видео оно што чује.
Његова песма спаја предзнање, или познавање реалних околности, понекад и тековина цивилизације и културе – уметности, мита, веровања…; удаљене пределе, некад и наоко неповезиве догађаје, уметничке реалије и урбалије, слугу и господара, силника и бедника.
Позив на овај сусрет дошао је од организатора у облику питања о значењу синтагме криво дрво. Као што се велике светске катаклизме, у прозној и филмској уметности најбоље приказују кроз личну и породичну драму, врло је могуће да неко конкретно криво дрво из биографије и топографије послужи песнику као ослонац да организује свој однос према стварности и своје плетеније смести у његови сенку. Читаоцу то не смета, јер ће он без обзира на историју симбола своју слику доградити на сопственом доживљају. Поезија ће доћи као потврда или потицај и то је од ње доста. Тако је и у нашем случају.
Читајте криво дрво. Боље ви њега него оно вас.
(Излагање на промоцији књиге Криво дрво, Стојана Богдановића, у Књажевцу 25. септембра 2014).

 

Мирослав ТОДОРОВИЋ: ЛИРИКА ЖИВОТНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

Неоавангардно око животне поезије Стојана Богдановића
(Стојан Богдановић: Криво дрво; Народна библотека Његош и Уметничка академија Исток, Књажевац, 2014.
Збирка „Криво дрво“ Стојана Богдановића шири тематски круг вишедеценијских певања објављених у збиркама Биг Бен (1977), Одлазим а остаје неjасно (1990), Зна се (1991), Црна рупа (2004), Човек песма (2007), О да (2013), Ода Господу (2014) и представља у Сабраних песмама својеврсни светионик = оријентир оличен у имену „Криво дрво“. Пет поговорних текстова мотрило је и пером критике промишаљало певање ове збирке. Тумачили су критичари исто „Криво дрво“, прочитали различито исписали оно што из ове поезије зрачи, и што се њима откривало (отварало). Али суштинско је више у поезији и њеним асоцијативним круговима него у тумачењима критичара. Нема сумње да је Богдановић особен песник, ту осбеност карактерише неоавангардни поетички концепт (Микић). Животну и песничку зрелост преображава у песме које су упечатљива бошовска визија времена ишчитава Павковић. Зналац језика Недељко Богдановић указује на „слободнију употребу субстандарних језичких средстава (из дијалекта и жаргона, најчешће), еротска асоцијатвност, скоро наративан израз – све то у фином иронијском сказу. Мирослав Радовановић у овој поезији види интимно суочење усамљеног бића са вечним загонеткама света, дочим Стојковић указује на новог лирског јунака Богдановићеве поезије и подсећа на лудистичку димензију певања. „Она не може и неће без песничке игре. Нема ничег светог са чим се она не п(р)оиграва. Нимало случајно Син Божји постаје један од главних њених јунака и то тако што постаје и више него обичан човек“.
Наведени текстови су својврсни круг око „Кривог дрвета.“ Круг у чијем средишту се находи тема ове аутентичне песничке творевине. Она је у пуном складу, и вишеструкој сагласности са поетиком претходних збирки које универзалним порукама прожимају певања ове чиме се успоставља континуитет како поезије тако и Богдановићеве филозофије штампане у књизи „Трунке“. Оне „Трунке“ су у овој збирци посвећене поезији, љубави, животу, жени… Те мисли указују на дубинску компоненту његове поезије и потврђују песниково начело да песма мора да има мисао. Мисао о песми је изражена језгровитим стиховима које одликује „властито било и потпуна целовитост“. Својеврсне су песме у једном стиху. На пример:
„Без песме човек је као птица без крила“, „Све док се моја душа није појавила као песма…“, „А живот није ништа без песме“, „Од песме се човеку заврти мозак“ „Песму да му продужи / не живот, песму“.
Само је први плач песма
Све остало је само плач,
А то је друга песма
је генијална терцина која казује о животу и плачу, али њен фокус је у доживљају и моћи да се дотакне егзистеницијално, укаже на архетипско и универзално. Она је синтеза Богдановићевог песничког размишљања о животу, и времену, јер, стихује песник: „Никакво време ми не треба / Мени је доста моја песма“.
„Али истина није предмет поезије“ опомиње Богдановић, јер своју поетску космогонију гради истином песме која своје теме налази у његовом животу и поимању поезије да „Без велике љубави нема велике песме“. „Само богови који су боловали од љубави / постали су људи“ исписује Богдановић указујући на бит певања и повезаности песме = љубави. И живота.
Архимед је искао полугу, Стојан је нашао Криво дрво да га опесми, предочи и као метафору, и саопшти „Да је Он створио дрво“. Он је Господ кроз чију творевину стихове своје животне филозофије. Четири поеме збирке „Криво дрво“, „Питао сам сајџију“, „Био си човек“ „Све је ближе и ближе“ чине својеврсни симболички крст истесан од јапије кривог дрвета. Криво дрво је друкчије, оно је обележено „урокљивим очима судбине“, оно ће те зауставити да га осмотриш. Посебно је јер се разликује од бројнијих која нису крива. Као што се песник Кривог дрвета разликује од „стандардних песника“. Стао је под Криво дрво и испевава повесницу, својеврсно послање о себи, и свом роду. О времену, о поезији, о…Има своју мустру за песму коју чека, чекала је и у његовој души песма да сазри и да му се у зрелом животном добу јави. Као Глас. Своје песничке послове обавља само када има шта да каже и потврди да је песма једина стварност која опстаје.
„Чекам песму“ открива Богдановићеву тајну места Кривог дрвета:
Време мерим и овако,
Често стојим поред кривог дрвета,
Испред Економског факултета у Ниш.
Стоји, мотри како све-т пролази, чека песму…23 фрагмента граде по-епску фреску Криво дрво. Фабула је казивање о стварању у првом лицу тако да је он главни јунак своје поезије. Хумор и иронија боје ову поезију и песникова су „одбрана“ од стварности дочим алегоријске нити нарације о Богу шире просторност фабуле. Он, Бог, је Брадоња којег су „разапели на дрво, / Потом су га једноствано прогласили за Бога“. Али:
Човек не може да не верује
Гледаш га како он верује
Био сам наиван све сам му веровао
Све док се моја душа није појавила као песма…
Песник ту вечну причу наде разоткрива као превару:
Епископи су га убили и причу су наместили
У великој књизи, отишао је да би дошао,
Није ли то исто као, иди ми дођи ми,
Не бринем више за њега,
И мртав се сналази.
Ето, тако Богдановић исписује своје „сатанске стихове“ у вишеструко целовитој поеми суптилне и комплексне наративне фактуре…
Ноте субверзивног доприносе занимљивости сижеа певања.
Медитирање о брадоњи песник уклапа у властиту животну филозофију. Она је у многострукој повезаности с личним погледом на свет и искушењима овог доба. Трагична искуства овог простора и времена из дубљих слојева ове поезије пулсирају кроз бројне стихове и њихову сумарност. Песник је сопствено искуство и драматику доба утиснуо у просторну причу, личну и породичну, користећи сведени израз. Његов израз је прецизан, са спознајама и искуствима како математичким тако и животним из којих узима теме за свој песнички концепт. Он је доследно остварен у поеми „Криво дрво“ у којој је лирика животне и стваралачке филозофије песника Богдановића изражена стиховима личног искуства који имају универзалну боју. Од памтивека „ Песма је као срна / Очас се преплаши / и штукне у густиш“. Богдановиће је успео да сликовито дефинише песму и тиме читаоцу омогући радост читања.
Он је јасан песник. Доследан свом стваралачког (и животном) вјерују (Живот се као мука претвара у мисао, па чак и у песму) своју животну (породичну причу) претвара у песму. У драматургији поеме „Питао сам сајаџију“ су ликови који се налазе у збиркама „Господар“ и „Црна рупа“. Евокација на њихове судбине песнику не да мира, бол се претаче у стихове есенцијалног набоја. Оживљавају старе ране, песника призивају оне слике и призори, да их песмом „спаси“:
У мојој глави паклена машина
Подметнули ми је швабе
Кад су оно Миодрага
У Надичином селу раскомадали.
Истога дана његов брат
Мирко са нашег гумна нестао је.
Стрина Зорка упокојила се упокојила се одавно,
Гроб до ње још чека Мирка ,
Као што га је она за живота чекала,
До краја,
До краја света.
Такће и наговештава
Експлозију паклене главе.
А када ће,
То питање није за мене.
У песми се находе одјеци из епске лирике збирке Господар. У њој је (збирци) и родољубива компонента Богдановићеве поезије о којој је писао Мирољуб М. Стојановић. До ње, и низа других садржаја које асоцијације иницирају се стиже студиознијим рашчитавањем. Јер, песма увек више каже него што нам песник стиховима саопштава. А садржај и композиција књиге указују на тематску повезаност ове поезије и круг је, онај имагинарни, који песник насељава аутентичним сликама драматичне историје и стварности.
Суочен с прошлошћу, Богдановић исписује стихове класичне лепоте са ознакама традиције свог етноса и контемплативним медитацијама о времену (сату): Кад већ мери нешто, што не постоји?
Судбина му је подарила да буде власник тема кроз које се прелама судбина овог простора, песнички дар да теме кроз лирске приче у којима се одвија лична (и породична) прича изрази универзално. Завршним стихови поеме „Питао сам сајџију“ отвара се нова тема и указује на виши смисао певања о времену а посебице питања упућеном Господу:
Сајџију сам питао,
Веровали или не, више од милион пута,
И нисам добио никакав одговор,
Па питам сада Господа:
Како сат тачно зна,
Када човеку треба узети у меру
Симбиозом наративности и поетске густине са одзвоном Биг Бен*-а, сведеношћу израза и личне митологизације ствара се слојевита поента. Као боја живота која симболише судбинску драму и вечиту запитаност о човеку и мери, оној фатумској, премда је његовим стихом казано:
За човека,
Мали је један век.
Богдановић и ову збирку испевава као духовну аутобиграфију на фону родословног предања које је тема претходних књига…
Овај Песник стилске и лирске посебности исписује запажања („Трунке“) о животу, о тачки која је чудо, јер:
Њен део је ништа,
И зато она може,
све госте да прими.
Речи у његовим песмама промишљају његову мисао и подстичу читаоца да се запита како песник успева да познато изрази као занимљиво. Да у песми више каже него шта „прича песме“ у чијем се кругу налази, из којег мотри и промишља свет. Њему:
Песнику није потребно време
Њему је довољна песма
И он сам мора да је чисти
Или да је почисти
Казује о песничком чину. Описује своје поимање песме и времена. Поетска семантика у његовим луцидним опсервацијама доприноси пуноћи ове поезије. Али, ако верујемо Борхесу да је „ауторова намера слабашна ствар подложна људским заблудама, а књига мора да буде више од тога“ Богдановићева поезија је више од „његове намере да свој живот стави у стихове.“
Поема „Био си човек“ је сатирична – хуморна (алегоријска) певанија о Брадоњи (Господу) са свим особеностима поетике слојевитих садржаја и метафоричких вертикала. Он успева да свом схватању и промишњању судбину божјег сина стиховима обезбеди димензију универзалног искуства, при томе, исписаће убедљиве пасаже са јасним алузијама на збивања описана у светој књизи. Све то чини:
…не као хришћанин.
Дакле, не као роб.
Каo слободан уметник.
Али, како истина није предмет поезије (Стих Стојана Богдановића )песник је створио личну легенду и у у њу унео истину своје поезије. Она је изазов за нова тумачења чиме ће и тема добити ново значење. Баљестар пише:
„Бог је метафора коју ретко схватамо, иако је много спомињемо, и усуђујем се да вам предскажем да то неразумевање, које потиче од недовољног занимања, што прилично дуго траје, најављује њен нестанак, или барем заборав. Биће замењена другом, јер људима су потребни ирационални ослонци када не разумеју шта се догађа, и није немогуће да се и нова метафора такође назове Бог. То не значи да ће се тек тако укинути цркве, које су реалитети, и да се с времена на време неће појавити нека особа која ће, на неком углу Пете авеније, под заставом која гарантује слободу говора, најавити неку нову религију…“
Своје виђење Бога песник приказује у кругу човекове земаљске судбине после које ни бог није исти… Песник није јеретик, већ његова песма настоји да све види из друге перспективе, да виђено буде оно што већ јесте апстракција.
Када је овај песник математичар у питању уз читање његове поезије иде и мишљење „Ако се наука препознаје, по количини математике која се налази у њој поезија би се могла уређивати по количини немогућег, уз све осталог, па и могућег“. Могуће у Богдановићевој поезији, доживљено и виђено, кроз искуство лично и наслеђено, па и памћење које носи у свом бићу претаче у посланицу свог и нашег времена. У речима песме кристализован је и дух овог доба.
„Све је ближе и ближе“ као хроника наших дана је поема компонована од фрагмената у којој је поред неизбежне ироније присутна алегорија. Његова уочавања да опоетизује и пустош села изражена су у стиховима личне интроспекције који су симболика судбинског и „прича нестајања“ у коју овај песник утискује и свој (доживљај) виђење. Песма му отвара памћење, она је „продужетак његовог памћења и маште“. Отуда стихови, ови што кореспондирају са песмама збирке „Господар“(2004) допуњују антологијску песму „Извештај“:
У мом бившем селу,
Добро сте прочитали, бившем.
Није грешка .
Тамо су кршотине од зграда
И од људи,
И црква је кршотина
Ко би рекао да ће после толико патњи и ратова ,
И она постати права забушотина.

У речи кршотина, и од зграда и људи сумирана је трагедија српског села, а само значење страшних речи кршотина од зграда и људи опомињуће подсећа на земаљску усудност човека и његових творевина, истовремено и на идеолошка батргања народа овог времена. Лирско има епску димензију, кроз властити доживљај је опесмљена судбина народа. Слути се у овим певањим усудна метафизика, чује ромор времена и судбина.
Бројним фрагментима збирке који имају антологијске мере придружују се и изузетне песме: Као сваки смртник, Баш смо се лепо играли, Хвата ме језа , Лек, Џаов чамац за небо у Смедереву… Оне поред високих вредности потврђује да је и поезија као и „математика начин за опис унутрашње хармоније“. Богдановић стихом каже: „Свак носи своје бреме, а делимо само судбу поезије.“
Његове најдуже песме су најкраће, јер у терцини, кадкад у једном стиху су сабране читаве књиге. Песник поручује:
Ако већ морате да се разболите / Нека то буде од поезије / Једино од поезије нема лека / У њој свако исправља своју / Криву Дрину.
Исправљајући „криву Дрину“ Богдановић испевао „Криво дрво“ поему кроз коју лута песниково Ја. Мотри, промишља, сећа се, пева собом и из себе, о свом времену, исписује блиставе минијатуре, постаје песма коју пева (Човек Песма**). Ман је говорио о моћи поезије да читав један универзум смести у простор , не већи од љуске ораха. Стојан је то певањима потврдио, „болестан од поезије“ дочекао је песме које га видају и вазносе у космопоетске сфере епа сачињеног од до сада објављених збирки.
У књизи „Сабране песме“ „Криво дрво“, има потпуније значење. Црно беле фотографије лирских јунака овог епа обезбеђују нови контекст читања и тумачења. Те старе фотографије лица одсутних из живота, сада васкрслих у песми, су својеврсни документи, симболи судбинског који имају универзалну вредност.
Песник Богдановић је дочекао своје песме, оне чекају поштене критичаре** који ће својим тумачењима „заронити у дубини и таму ове поезије“ и потврдити њене анто-логијске мере. Амен.

Трешњевица, Преображење Господње, 2014.
________
* Биг Бен, збирка песама С. Б. 1977.
** Човек песма, збирка песама С. Б. 2007.
** Да би неко био критичар, пре свега мора бити поштен човек. (Боало)