Monthly Archives: October 2014

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗИД

ЗИД

Пре пре пред пред-го пред-гов предговор,
Уместо пре пре пре пре-дуго предуговора,
У коме дословце пише,
Ко целу кућу заметне, неће далеко,
(Члан 0, и све остало је под истим чланом)
Због тога сам се одлучио само за ЗИД.

Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, За дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање,, За (пре)скакање, За замајавње, За засмејавање, За олајавање, За лај(ккковааа)ање, За избегавање, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога, и ни за кога.

1
А сада почиње зидање.
Цигла по цигла, Зид.
Зид по зид, књига.
Књига по књига, библиотека.
Нисмо дотле стигли,
Али, никад се не зна.

2
Песма треба мало да одлежи,
Да се одмори од песника.

Кад сташе,
Узмете је пажљиво
И окачите на ЗИД.

3
Песму треба повремено износити
Да се проветри,
Потом је испеглате
И лепо сложите у озбиљну књигу.

4
Узимам песму за руку
Гледа ме
Крупним очима
Радује се као дете
Што може у душу
Да уђе

5
Чудан свет.
Једни само лајкују, а не читају.
Други, читају, а не лајкују.
Трећи, нити читају, нити лајкују.
Све прескачу, само врте точкић.
Чекају да нешто наиђе.
А је л’ наиђе, јок.
Има и оних који уопште немају компјутер.
Нити их то интересује, а хтели би све да знају.
Тако се и понашају.
Као, шта ће ми то,
Могу само да си искривим шију,
А ништа паметно нема тамо да се види.
Све саме америчке бљувотине!!!
Жива дангуба.

6
А има и оних који не могу да прођу поред мог
профила а да не баце камен.
Неки само отпљуну.
Понеко, као кер, дође до зида подигне ногу као цуле,
Пшшш!
И настави да глувари по лавиринту зидова,
Између зидова, никако да изађе на ледину.
Бар је лакши за неколико грама.
А шта је скинуо са душе, то нико не зна.
И ако јесте, добро је,
Неће ићи код психијатра
Да у предворју заузме бусију,
Да пред њим заузме гард,
Или да не дај Боже тамо заузиме нечије место.

Има и оних који све озбиљно схватају,
Као да им је тај фејсбук зид отаџбина.
Чим се неко приближи одмах му јебу све по списку, и
ван њега,
Пишу свакога дана да су за толеранцију,
А цео свет је против нас,
А нарочито против њих.
Свако против сваког,
Сви против свих,
Сви за све,
Сви, сви, сви,
Сви за једнога,
А један за себе.

7
Има и правих домаћица које праве изврсне колаче,
Да ти памет стане.
(Ова примедба се односи на оне који је имају.)
Само да видиш какве фотке на зиду висе,
Колачићи, батачићи, сиске.
Додуше нико се није јавио,
А ни лајковао, па тако и потврдио да је колаче
пробао.
8
Зато је добар тај зид,
Зато јер можеш по њему свашта да пишеш,
И кад напишеш неку брљотину само штукнеш,
И нико ти ништа не може.
Заштићен си као бивши посланик или министар,
А о садашњим будалама и да не говоримо.
Кад се после извесног времена јавиш преко неког
другог профила,
Од мноштва глупости које су у међувремену
налепљене на зиду,
Нико се не сећа,
Шта си оно тамо брљао.

9
Неки од тих фејсбуковаца,
Могли би се звати и фејс букве,
Редовно крече своје зидове.
Не дозвољавају да почне да се зид распада
Не допуштају да падне кућа,
Не дају да падне трунка на часно име.
Али те чисте, уредне, беле зидове нико и не гледа.                                                                                                                                    Власницима тих јавних површина то и није важно.                                                                                                                                          Они се понашају у складу са српском традицијом,                                                                                                                                             Сви живе у летњој кујни.
А кућа на три спрата је намештена,
Блиста, али тамо нико не улази.
Не пуштају никога да уђе,
Да нешто не испрља.

10
Појављују се и чистунци,
Кажу да је то све малограђанштина.
Не разумем шта ће им у кованици префикс мало,
И грађанштина је веома ружна реч,
Мислим по значењу.
Покушавам да се сетим неке ружне речи која је лепа.                                                                                                                                      Знате, то је она реч која има ружно значење,
А добро је употребљена,
Наћи ћете већ неку такву.
Ови мало грађани, мало сељачине, тако чистунишу,                                                                                                                                        Али од трачева не одустају.
Зато је добар тај фејсбук,
Можеш да видиш, да прочиташ,
да не читаш гласно, да не би узнемиравао околину,
да не лајкујеш, да не коментаришеш, да не преносиш
јавно,
А после у кафићу или на сплаву, можеш да разглабаш
и да разносиш колико ти драго.
Ако ти је мало један кафић, обиђеш неколико.
А можеш понешто и да мазнеш.
Да те не би одмах ухватили у преписивању,
Објавиш то на некој другој друштвеној мрежи,
Или у књизи, боже мој.
Ту је важан издавач,
Који агресивним наступом
(Маркетинг, мито, књижевне награде и остале
зајебанције)
Гарантује да је аутор невин.

11
Зид иначе служи за стрељање,
То је већ митологија,
Али он може да служи и за (само)рекламирање,
за подвођење, за малтретирање, за срљање у пропаст,                                                                                                                                        за налажење љубавника и љубавница, за путовања,                                                                                                                                  Отиснете се и пловите по разним морима,
А најчешће по небу,
Лакше је удвоје, али има и оних који воле групњак,
Е, за ту радњу фејс је душу дао.

12
Питао ме новинар,
Којег приповедача највише ценим,
Тату – одговорио сам,
Зачуди се,
Нисам знао да је Ваш отац писао приче.
Насмејах се и рекох му,
Није,
Мој тата је правио цигле,
Од њих су правили зидове кућа
У њима је живела сиротиња.
А тата за приповедање је Антон Павлович.

Жан – Пол је требао завршити свој Зид
Следећом реченицом,
Одведите га у велико двориште к осталима – рече.
А требао је и да почетак Зида помери за шест –
седам страница,
Али нисам му испричао ову анегдоту,
Зато што је скорашња.
Штета.
13
Кроз зид се може избушити рупица
Па да кроз њу видите
Све шта се на небу дешава,
А и код комшије,
Дабоме.

14
Зид може добро послужити и за прескакање.
Можете прескочити било који зид,
А можете прескочити и све зидове одједанпут.                                                                                                                                    Једноставно исључите фејс.
Пређете на нешто конкретно, на ручак, на жену, на
мужа, на судове…
Можете прескочити зид као што сте некада у свом
селу прескакли тарабе.
Свакаквих прескакања и свакаквих зидова има.
На зиду се могу окачивати папирићи,
Као на Кривом дрвету испред Економског или
испред Филозофског факултета у Нишу.
Колико год ви те папириће скидали накачиће друге.
Овај зид је такав да не можете скинути туђе
папирче,
Али можете зажмурити, и да га не видите,
А да власник папирчета то и не зна,
У осталом шта га се то тиче,
Тај који га је накачио зна да то више није његово.
И зато цепај!

15
Зид се некада зидао, а сада се поставља или се
подиже.
Иза зида младенци мисле да су сами.

16
Зид служи да се на њему лепе обзнане.
Зид служи да се у њега нешто забије.
Клин на пример.
Када забијеш клин, онда можеш то што мислиш да окачиш о клин као слику, фотку,
као твоју или као туђу мисао,
песму, причу, афоризам, зезалицу, превод, есеј, есејчић и друге умотворине,
и друге глупости.

17
Џаба ти клин, ако немаш чук.
Ако немаш чукче, нема ништа од забијања.
За све је потребна чука.
Ако не забијеш добро,
може се десити да обесиш фотку фамилије,
А она падне.
И шта сад,
Непотребно си бесио фамилију,
Приде, на зиду си направио рупу,
То би требало замацкати и то тако да издржи до
следећег кречења,
За то време жена ти сто пута дневно натукне,
Да ниси способан ни један клин да забијеш.
О зиду ништа не говори.
Зид је ту да се кречи.
Али, немој после да буде,
Џабе смо кречили.
Нема вађења.
18
Зид се прави, између осталог, и да би био,
кад – тад, срушен, берлински или неки други, свеједно је.
Берлински зид је срушен
Да се не би комшије гледале (по)преко.

Кинески зид је прављен да би у перспективи
навлачио туристе,
Та перспектива, тзв. кинеска перспектива, је сада.
Кинески зид није срушен да би Кинези на миру могли                                                                                                                               Преко зида да гледају туђе земље,
И да нишане комшинице, а да их комшије не виде,
Као што Србијанци гледају преко плота.

19
Римљани су били склони прављењу зидова,
Хадријанов зид, Антонинов зид, Ђавољи зид, Северов зид, Трајанов зид,
И други њихови зидови, све до Шенгена.
А онда су се досетили да је бољи енглески параван.                                                                                                                                       Може се померати,
И то, на исток и на запад.
На западу се дошло до краја.
Индијанци су истребљени.
Каква срамна историја.

20
Зидови се праве и да би их прескакали скакавци када
изводе ђаволски дубл скок,
то је скок који је истовремено скок у вис и у даљ.
Тај скок изводе скаквци специјалци посебно обучени                                                                                                                                        Да изводе такве скокове, а не да изводе бесне глисте.
То су они скаквци што у налету поједу све живо,
Па пређу и на године.
Тако су појели и Пекићеве године.
Гадни неки скакавци.
Чујем да нису изумрли.
Напротив, кажу ми жене, размножили се,
Људи ћуте, знају како је било.
Било, не повратило се.
Доста ми је више тог повраћања.

21
Зид се прави и да се људи сакрију,
Од хладноће, од ветра, од поплава, или када врше
малу или велику нужду.

22
Зид може да послужи да удараш главом.
Али то није препоручљиво.
Може да пукне тиква.

23
Зидови се праве и криве.

24
Шпански зид је глупост која скупља прашину као
суво цвеће.
Само треба неко да дуне, а најбоље је да кине.
Кијање се иначе увек изводи затворених очију
Тако да се прашина не види.
Само се осети пецкање очију.
То би требало да осете и слепци из владе.
Али они не осећају док их добро не пригуши.
Док им се не подпраши.

25
Зид ћутања, није реч о омерти, то сви знају,
Али не ћуте они који би требало да ћуте,
Него ћуте и муте.

26
Највиши и најдебљи је зид када пријатељи умукну.
Иза тога зида је дубока бара, жабокречина, пуна
крокодила.
Њега нико није прескочио, јер би упао право крокцу
у чељуст.
Не може се направити зид ћутања пријатеља, ако
пријатеља нема.

27
Постоје зидови које би требало стално рушити.
То су зидови ћутања.
О томе треба говорити гласно, али и ћутањем.
Зидови се праве, али и руше.

28
И параван је зид
Он наводно служи да нешто заштити
Од очију.
Лепоту је немогуће сакрити,
Лепа жена је ваздан гола.
Параван је посве глупост над глупостима,
Па како ће се човек учити лепоти
И како ће неговати своје очи,
Свој ум и своје срце?
Боље да вам од тог погледа испадну очи
Него праван да користите.
Оставите га Енглезима,
Они су га измислили,
Њихов је.

Код нас се све ради испод жита,
Тако да вам тај параван никако не треба.

Параван се успешно користи у свим покварењачким
радњама,
И врло је отрован као двојница печурке сунчанице.

29
О зиду плача је доста писано,
Он постоји свуда,
То је може бити најдужи зид.
Дугачак је као историја.
Сваки човек плаче поред неког зида,
Ако нема свој зид, а јесте човек,
Он ће заплакати и поред туђег.
А ако није човек,
Неће прескочити ни свој зид
Јер му је душа зазидана.

30
Фали ми цедуљче
Па да га гурнем у рупицу,
Можда би ми се испунила последња жеља,
Али, џаба ми писаљка.

31
Мило ми је што су из овог мог текста изашле
На видело џукеле са почетка текста
Да их свет види и да ми више зид не запишавају.
Дакле, мораће иза зида.

32
Између мене и комшије танак је зид,
Често чујем жена његова,
Како лепо пева.

33
Кроз рупицу на зиду,
Један по један,
У тишини пролазе мрави.
Хвала Господу да на овој земљи
Неко још зна за ред.

34
Има зидова великих као песма.
Кад из таквога извадите циглицу,
Уселиће се птица
Певачица.
Али, ако превише извадите,
Уселиће се змије и гуштери.

35
Вадим песме из сандука
Морам направити мало места
За друге ствари
И за себе.
Њима је место на Зиду
Да те као ластавице
Подсећају на пролеће.

36
Са зида цркве нас гледају
Исусова мама и његова пачица,
А ми као прави верници
Очекујемо сваког часа
Да нас пошкропи.
Радовали бисмо се
Као Боњинчани када падне
Пролећна кишица
На њихову грозну црвену тврду земљу,
Коју воле највише на свету,
Скоро као ја.

37
Зидови цркве широки и високи,
А он огозго показује патку,
Служи му само за пишање.
После када треба
Обуку му кошуљу до земље,
Крију
Као да ће неко мислити
Да је дужина његове
Кошуље,
Сразмерна са дужином мушкости.
Све се то одиграва пред очима
Неколико стотина светаца,
Који су убијени
И сада служе за пример,
Верницима и неверницима.

Зидови наше цркве служе да се тамо попне
Господ наш са свим свецима,
Па да им Турци ваде очи.

38
У случају да је капија затворена,
Или ако је у питању лоповлук,
Зид служи за прекачивање.
Таква радња подразумева да ћеш негде закачити
кошуљу, панталоне, капут,
Да ћеш негде огребати колено, лакат,
Да ћеш одерати кожу,
А са друге стране те чека угануће стопала,
Ишчашење колена,
Сломљена рука или нога, или и рука и нога,
Скрљан врат,
А можда и слупана тиква,
Са нагњеченим мозгом,
И после свега болница,
Где ће у прво време свакога дана долазити сви,
А после само најближи
И они који ће вас псовати и постављати неизбежно
питање на које знају одговор,
А шта је тамо тражио?

39
Најзад дође време да на зид окачим ЗИД,
Да би га моји фејсбук пријатељи могли прескакати,
И мене, и мене, и мене.
Да публика тренира за олимпијаду глупости
А ја ћу их радосно дочекивати
Иза циља,
И махати новом заставицом,
ЗИД,
Са плишаним мецом испод мишке,
За победника!

ДОДАТАК ЗА ОНЕ КОЈИ НИСУ ГАДЉИВИ НА НЕОАВАНГАРДУ

40
Зидови ве- цеа могу ти омогућити разна јевтина
задовољаства.
Ако је ве- це миришљав, онда можеш ђога
Да помазиш по врату, по гриви.
Ако је ве- це усран, истресеш шта имаш, па беж.

41
Ђачки ве-це је само за пушење,
И то једнократно.
Ту си сигуран од погледа професора,
Они пуше на другом месту, иза паравана,
И цвикају од директорке,
(Која једном месечно иде на третман код
фискултурника,
Он не изгледа лоше, али је приглуп.)
Изгледа да су попушили.
Јебига!
Звони!

42
Зидови ве-цеа су ту да би човеку омогућили илузију
усамљености,
Да на њима пише поруке свету,
Да чита, да буде информисан
Да је у току светских збивања,
Без обзира на фејс и на твитер,
Јер тамо неће наћи ово што пише у мушком ве-цеу ПМФ-а:
Гете када је био дете је срао у катете.

У војничком ве-цеу главна реч је ситно!

Зид ве-цеа је идеалан да се обрише прст,
Још ако је рапав!

43
На зиду женске свлачионице
Постоји специјална рупа.
Какве сисе.

44
Зид је сав упрскан,
Нарочито онај део око рупе
У женској свлачионици
То се спекло
Тако да није могло
Ни да се прекречи
А последњи мајстори који су ту били
Нису имали шпакле
(То је онај инструмент којим се скида шминка),
Па су га и они изљуљали.
Отпили по гутаљ шљивке,
Кол’ко да плакну гушу
И отишли у другу школу.
Говорили су гласно
Сви су чули,
Тамо су боље ученице,
Одличне,
А Зид је нов.

45
Стојим испред Зида
Нико ме не стреља.
Раније није било тако,
Одмах те стрељају
А после ти доказују кривицу.
За ту работу постоји милион начина.
Када сам се пробудио ознојен,
Са изгужваним мислима,
По соби и у глави
Све било је испретурано.
Малена је отишла са Швабама
На годишњи одмор у Грчку.

У недељу сабајле идем на пецање,
У Голему реку.

Пробушим рупу
У леду,
И само пичим.

46
Дође ми тако понекад све до гуше,
Дође ми да дигнем руке од свега
(Не као кад су ме стрељали)
То се дешава онда када ме жена притиска
Да за неког њеног рођака
(За кога је јуче први пут чула да су рођаци)
Морам да идем да молим неког горег од себе.
Е, тад ми дође да пукнем,
Да дигнем руке,
Јер не могу ово да окачим на зид.
(Окачила би ми га на нос.)

Ово вам пишем у ве- цеу
Да не чује,
А не зато што је лепа.

Сутра док она спава
Прекуцаћу то
И окачити на зид.

После морам да је одобровољим,
Идемо на пијац.
Тамо је гужва
И неће ме дирати
Све док не потроши и последњу пару,
А после сам награбусио.

47
Они који зид прескачу (ноћу)
Најчешће упадну у говна.
Не прескачите ништа!
Читајте Зид!
Из почетка.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

48
Песму можете ставити у хербаријум
Заједно са пољупцима и са љубичицом.
Када изађе у свет
Треба да мирише на девојчицу.
Лепши мирис нисам осетио
А не верујем ни да ћу.

О, како бих волео,
Поново поред тог зида да прођем,
Само да звирнем,
Пролеће да видим,
Како сања.

49
Врата раја никада не отварај до краја,
Изаћи ће.

Ако идеш на онај свет,
Кључ остави ипод отирача,
Да не би обијали браву.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: БЛАГО ТЕБИ

БЛАГО ТЕБИ

1
Сватови су се забављали и веселили али Цоне нешто није био расположен. Један његов познаник, Гаврило се звао, а звали си га и Гавра или Гаша, стално му је нешто добацивао преко Цонетове жене, која је седела између њих, покушавајући да проникне због чега је Цоне ућутао, када у таквим ситуцијама, на свадбама и рођенданима, славама никада није био такав. Увек је он водио главну причу, то се знало када он узме пикслу, онда то траје до краја седења и сви су га помно слушали. На повремена добацивања је муњевито реаговао неком досетком што је код присутних изазивало провалу смеха. Овај пут Цоне је заћутао. Гаврино упорно покушавање да испровоцира Цонета, како би му поправио расположење и како би се и Цоне укључио у веселу атмосферу, није дало резултат. Гаврило је Цонетовој жени рекао, не могу да се добацим до њега, испричаћу теби па му ти касније пренеси. Цоне је неколико пута напуштао сто. Излазио је из сале, многи су га испратили погледима. Мислили су да иде да телефонира, јер је у сали атмосфера била прегрејана, било је прилично бучно. Ово његово телефонирање је учестало, а и Цоне је убрзавао корак. Сваки пут када је кренуо кораци су му били све ситнији. По повратку смирено је седао на столицу до своје жене. Она га је загледала, видела је да је изгубио боју; позеленео је. Није смела ништа да га пита, јер је био много нервозан, а она је знала да он у таквим ситуацијама зна врло незгодно да реагује. Мислила је боље да ћутим, и била је у праву. Сватови су се веселили. Домаћини су водили пријатеље од стола до стола да их представе својим рођацима и пријатељима. Држали су чаше. Наздрављали су једни другима. Обавезно фотографисање за подсећање на овај дан када су се венчала њихова деца и када су постали рођаци. Цоне је једва издржавао. Кисело се смешкао. Подизао је чашу, али није пио, куцао се са домаћинима и са новим пријатељима. Грљење и љубљење се није могло избећи. Домаћини су наставили, отишли су за други сто. Цоне није сео. Опет је изишао из сале. Да телефонира, каже. Ово телефонирање су измислили Американци, говорили су, као прави уметници, да у неким ситуацијама лаж више прија него истина. Не зна се тачно када је тај штос дошао у наше крајеве. С обзиром да је телефон касно стигао, онда и штос је за нас новина. Али је добар. Замислите да овако за свадбарским столом устанете, мало се насмешите, благи кез, и гласно кажете присутнима, извините морам да идем да пишам или морам да идем да с…м. То не иде, а и софизам као објашњење је прихватљив у многим ситуацијама, што да не, ако ће некога да развесели. Када кажете, Идем да телефонирам, с обзиром да сви носе мобилне телефоне, онда се мисли да нећете да телефонирате ту, пред њима, да их не узнемиравате или да не чују оно што не треба да чују. Али, ако кажете, Морам да телефонирам, онда то значи да лажете као Американци, а то је тамо нормално, а и овде се то одомаћило и значи исто и тамо и овде, значи да идете у ве-це. Цоне се вратио и сео. Сада је почело ново поздрављање и наздрављање. Иду младенци. Млада пуначка, иста мајка, накиђурена као пуњена кокошка у природњачком музеју. Младожења као штиглиц, весело скакуће око младе. А родитељи му нормални. И они обилазе целу салу. Поздрављају се са свим гостима. Грле се. Љубе се . Честитке. Здравице. Редом. И овај пут Цоне је мушки издржао. Млада и младожења су наставили, а Цоне је мало присео. Закратко, кренуо је поново. Ишао је полако, није смео да убрзава. Ситним корацима. Стигао је до тоалета. Кабина је била затворена. Сачекао је мало. Постајао је све нервознији. Грчеви у стомаку су га притискали. Хватала га је паника. Није знао шта да ради. Из кабине није нико излазио. Стискао је ноге, цупкао је, али у стомаку је била револуција. Гурнуо је врата. Била су закључана. Није имао избора, морао је да закуца. Сетио се приче оног Лича Ђелија, шефа масонске ложе П-2, који је на питање новинара, Како сте ушли код председника Америке, одговорио, Знате како се улази, куцнете на врата па вам отворе. Брзо је одлучио. Снажно је закуцао на врата кабине тоалета. Изнутра се зачу промукло, Што лупаш, видиш да је заузето. Цоне ће онако успаничен, молећиво, Отварај брате, онередићу се. А из кабине поново онај промукли глас, као из бачве, Благо теби.

2
Отворила су се врата кабине ве-цеа. Отуда је на кант излазио један огроман човек, око врата му је висио каиш за панталоне, а панталоне је придржавао рукама, излазећи гегнуо је, из душника му је прострујало, Уууфф, јер је на излазу из тоалета био један степеник, ни превисок ни пренизак, али за овога чову је очито био превисок. Када је онако висок и дебео, око двеста кила, стао на обе ноге, погледа ме одозго и рече, А то си ти, ајде улази, ја ионако не могу, па ћу сачекати још мало. Није морао поново да ми каже, за трен сам нестао иза врата ве-цеа. Нисам успео ни да скинем панталоне, а експлозија се чула, прорадио је вулкан, трула врата ве-цеа као да су се затресла, потом тутњава и провала, успео сам да ослободим моја измучена црева њиховог аутентичног садржаја, ужас је напуштао моје измождено тело. Лакнуло ми је. Нисам могао одмах да напустим кабину. Требало је да скинем гаће али морам прво панталоне а због мојих великих ципела, број четрдесет седам, Ноге су према човеку, морао сам прво да изујем ципеле. Урадио сам све по реду. Гаће сам бацио у корпу за папир, коју сам допунио сивим папирима који су били толико рапави да су ми све одрали гузове. Такав тоалет папир у животу нисам срео, зачас се поцепа, кроз њега ти прст прође док трепнеш, после ти требају десет папира да обришеш прст и увек остане нешто испод нокта. Зато је најбоље ако имаш намеру да бришеш гузу да одмах узмеш бар десет папира. Али то није било ништа према ономе ужасу. Ипак сам опсовао. Осврнуо сам се, као да видим да ме неко не гледа, гаће су биле покривене папирима. Било ми је жао да оставим онакве скупе гаће. Купио сам их само за свадбу. Шта ћеш. Не кажу наши бадава, на свадбу се не иде без к…ца а без гаћа може. Навуко сам панталоне и обуо ципеле. Повуко сам мало кравату, која није уопште у овоме учествовала, али нека. Отворио сам врата и угледао грдосију. Каже, Благо теби, ја морам још да чучим, зна да ме изненади, мајку му. Не зна се да ли је разлика само у квалитету сфинктера. Вратио сам се за сто. Гаша је приметио, Живнуо је, каже, показјући према мени.

3
На свадбу када идете не носите поклоне као раније, шпорети, фрижидери, спаваће собе,… Сада само коверат, дабоме да терба да буду еври, шта ћеш са динарима… Тамо где је заказана свадба, дочекују вас за то задужени људи, упућују вас на младенце. Прилазите свечано, лаганим парадним кораком, ко они парадни коњи у циркусу, ногу, пред ногу, честитате младима, то пре свега значи, дате им коверат, на шта се они захваљују осмесима, потом за исте паре стајете поред младих да се направи фотографија, за успомену и њима и вама. Дакле стајање поред младенаца је урачунато у ваш поклон, а фотографије обашка. Фотограф који то ради вама ће наплатити фотографије онако како треба, то значи папрено, док ће младенцима даровати фотографије, јер су му они омогућили овај бизнис. Поштено.
На фотки треба да се види венчаница, хаљина која је, наравно, изнајмљена. Неке су девојке ишле у Београд да изнајме венчаницу, а неке у Софију, а оне из Софије су долазиле код нас. То им је требало за приче пре и после венчања. Током свадбе су сви заглеђивали венчаницу и младу, да виде како јој стоје силикончићи, и да ли је много тртаста, што се на фоткама није видело. И ја сам се намештао да звирнем, али она моја ме повуче за рукав и рече, Цоне срце, седи ти овде, ова столица је боља, да те после не боле врат и кичма, а она седе на ону другу столицу тако да је све време преко мојих рамена нишанила у младу која је била иза мојих леђа. Морала је да скупи материјал, бар за неколико месеци. До следеће свадбе. Благо њој.

4
Свадба се некако и заврши. Сада почиње живот. Млади се одавно познају, тако да за њих ту нема изненађења. Нема ничег новог. Нема ишчекивања. Нема откривања. Све је познато. Све се налази на истом месту. Као у старом хотелу или као у бабиној соби. Све, само се треба послужити. Узбуђење је изазивало нешто друго. Било је нарочито узбудљиво и за једне и за друге родитеље. Њих су интересовали поклони. Нарочито су их интересовале коверте. А било их је. Било је разних коверата. Плави, сиротињски, али људи се преваре, у њима је више било пара, бели, жути, кремкасти, набрчкани, богами, свакавих је било. И једни и други су горели од узбуђења замишљајући себе како једно отвара ковертице, а оно друго броји парице. Исто је и код младиних и код младожењиних. И једни и други мисле да је њихово дете најбоље и да је заслужило нешто боље. А зашто и како је заслужило то се не питају. Онај њихов билмез, није завршио никакву школу, није запослен, нема сопствених прихода, не уме ништа да ради, отац је и досада крадуцкао, а мама је пазила своје синче, кад год је имала времена, а имала је времена на претек, јер јој је измако онај курвин син, Миле поштар, ћапила га комшика Дара, и тако чекајући Милета, данима, чувала је помно свога сина и своју тајну. Сада тог сина треба да препусти некој шмизли, замисли молим те, која зна само да се лицка, а не зна ништа да ради. Хајде што не зна, него неће. А неће ни да научи. Неће бре, ни репом да мрдне. Кад би могли негде да је запосле, па бар она да донесе неку кинту. Таква јој и мати, а ни мираз јој није богзна какав. А они њени, мајка дабоме, отац само клима, сав се расклиматао, каже, дадосмо нашу принцезу, за онога шмокљана, а могла је да бира, могла је бре, да се уда за господина. А ни мајка му није никаква, шта је нашла код оног Милета поштара, кад има красног човека. Шта тај човек може све да истрпи, сачувај боже. Они само леже, а онај чова трчи на посао, трчи на пијац, а недељом га чека и усисивач, па трк у викедндицу, и тамо има да се ради. Ако хоћеш да имаш викедндицу за уживање имаш да рмбачиш, а гости ће уживати. И деца ће уживати, али она не воле да иду са родитељима. Деца ко деца.
Младожењини су узели кредит за свадбу, није оно, да су били без пара, него, хтели су да то буде богато, да се не брукају пред људима, а после ће кредит вратити, када се прикупе паре. И сада су паре биле на столу, али младини су били против да се деци узимају паре. Цоне уздахну, Ех, српска посла. И кад су се дохватили. Људи моји!

5
Заборавио сам да вам кажем какав је јуриш био на торту коју су млада и младожења трабали да исеку и први пробају. Да им живот буде сладак. Неки су се враћали и по неколико пута. Односили су парче по парче и трпали на свој сто, ко да никада у животу нису видели торту, а можда и нису, него овде је важно то што они мисле да су дајући поклон младенцима све платили, па и торту, па кад су платили, онда је ред и да поједу, да се случајно не баци, па тек после, кад заседну. Јели су бре, као свиње, него срамота ме то да вам кажем. Али, јели су! Благо њима.

6
Сад су на ред дошла оговарања. Она су започела још за време свадбе. Заправо, још за време припрема за свадбу. Пљуштало је. Да ли она треба да се уда за њега, да ли он треба да се ожени са њом. Њени су дошли отуда, знам ја њих, а његови су дошли одозго, сишли са планине, а кажу да су стара фамилија, као да на планини никада нису живеле старе фамилије. Али бележе се само оне варошке. Турци су бележили све да би им наплатили порез, а ови данашњи не бележе ништа само се баве дрпачином и отимачином.
Све су то биле припреме за главна оговарања. Руку на срце, није прошло незапажено када се млада саплела, није дете навикло да хода у овако високим ципелама, први пут се удаје. Просула је црвено вино на венчаницу, а то се не пере. Дакле, то је био гег који је задовољио и највеће злобнице, а богами то није лако. Прво су рекле да ће морати да плати венчаницу тамо где ју је изнајмила, као да је она то изнајмила, и као да ће она да плати, него, такве су женетине. Нико се није секирао што је просуто винце, него сви уживају у црвеним флекама које сијају на белој хаљини. Млада је сијала, не зна маца шта је пасји живот, шта је све чека у животу. Као да оне што је оговарају знају. Али њима се чини да знају, а њој се чини да ће целог живота бити весело као на свадби. Е, мац!
Нису промашили ни младожењу. Обукао дречаво одело, као да је пошао у циркус, а не на свадбу. А свадба би по некима требала да буде свечани чин. Да се памти. Сад се носе шпицасте ципеле, а он, молим те лепо, обуо патике. Каже да се тако носи у Америци. Па нек се носи! Ово није Америка, ово си је наша тунгузија. А оделце му попритесначко, у ствари, модерно је, сапето и кусо, али он пупав, стомаче му смета. Његова мама, свекрва, каже да су га упропастили баба и деда, хранили су га као прасе. У данашње време нико не чува своју децу. Једну децу чувају бабе и деде, а ону другу не чува нико. Ено их, по цео дан се лелеју, по кафићима. То су они који долазе у кафић када људи одлазе. И то не седну као људи у тај кафић, да попију и поразговарају, него када попију у том кафићу, иду у други, само да виде кога има. И тако обиђу пет-шест кафића до мрака, па скокну кући да вечерају и да се спреме за вечерњи излазак. И наш младожења је из исте школе. То сада не може ни да се преправи. Шта ће бити после, видећемо.
Цоне се замисли, па поскочи, Слушај пријатељу, морам да идем, заборавио сам да ти кажем, ево већ касним, заказао сам, то је било на једвите јаде, али успео сам да закажем код једне, тешко се долази до ње, али ја сам успео, кажу да је добра докторка, разуме се и у медицину, опет ме стего онај мој гихт, да видимо шта та зна и да ли ми може нешто! Сутра ћу ти причати има само да се чудиш. Оде. Без поздрава.

7
Цоне је мало закаснио, иначе је тачан. По питању времена, воли да буде све у секунд тачно. Као, ко не цени своје време не цени ни туђе. Али може и другачије да се посматра, ко не цени туђе, не цени ни своје, и није ово везано само за време, него и за… А може се рећи и ко није пробао туђе не зна шта је добро или не цени своје! Ха, ха, ха!
Каже ми, Извињавам ти се, ти бар знаш какав сам ја, а ја потврђујем, иако није завршио реченицу, Знам, знам, Него да простиш, опет ме јебе онај мој гихт, сишао чак доле у пету, и боли ли боли, а ја њега не болим, а и не волим. Не знам који му је ђаво, окомио се на мене, ко да сам му оца убио, оца му његовог поквареног, извини молим те, Где смо оно јуче стали? И сад Цоне наставља са оном свадбом, тј. са оговарањима.
Замисли, јутрос ми се јави она Јадранка из доњу малу, сад се и она погосподила, тиква једна, као да ја не знам од којих је она, деда јој био онај Рајко Маричкин, армуникаш, бар да је знао да свира, него, он ковач, растезао ковачке мехове, па ко вели, могу да растезам и армунику, и сад она Јадранка, клепетуша, они су живели до Цоку клонферку, одма до долинку, и сваког пролећа њихову кућу од блата, за другу нису ни мали паре, однесе вода, пука сиротиња, није имало за шта куче да их увати, она ће да ми прича, како је млада у другом стању, а то се на свадби није видело, јер је прија умела да изабере венчаницу, мало нацигована овде, мало онде, мало спреда, малом отпозади, и оно се не примећује ништа. Не ваља када се примећује, не ваља када се не примећује. И каже ми Јадранка, унука онога Рајка Маричкинога, Видим ја, млада на свадби само подврискује, а не подрипује, одмах ми је било сумњива, а знам девојче од рођења, само скаче, трчи около, скаче и прескаче, и сви му вичу, пази бре, дете, натрчаћеш на нешто, па ћеш се убости, и ето, то се и десило. И то пре свадбе. И боље је тако, ове се удају, силне паре се потроше за свадбу и за свадбено путовање, па не могу да затрудне. Не могу, јер су пре тога затруднеле, ко зна колико пута, али проклети абортуси, па сад кад хоћеш, оно неће. Није због пара, него, ето, деца се праве кад је одредила природа, кад можеш, а не кад ти хоћеш, је л’ тако гос’н Цоне. За ово последње јој признадох, а оно друго, ево видиш, каква је. Једва сам се од ње откачио.

8
Нема га Цоне. Не јавља се. Дан, два, прође и трећи дан, реших да одем до њега, да видим шта је, шта се дешава. Вукући ноге које је напала реума, која се удружила са годинама, стигох до Цонетовог стана. А, и далеко станује. Прича, када има с ким, а увек има, јер прича и сам са собом, да он воли тај крај вароши, баш зато што је ту крај света, зато што је ту мирно. Па, ако воли да је мирно, што није остао у Великом Боњинцу. Тамо је савршен мир. Нема људи, једни су поумирали, други се одселили, ово последње им је омогућила власт. А до његове зграде да се довучеш по оном блату, а кад падне мало већа киша створи се језеро, шахтови се запуше, нико их не чисти, јер градоначелник станује у другом крају, ово није ни прва, ни друга, ни трећа зона. Зачас се створи право језеро. Него да не давим, стигох некако и без чамца, али каљаче су обавезне. Куц – куц, нико се не јавља. Нико не одговара на моје куцкање и скуцкање. Сагох се да повучем чарапу која се смакла и жуља пету и случајно дотакох врата. Отворише се. Би ми сумњиво. Сама се отварају. Уђем полако и викнем, Цонеее! А оно, једва да се нешто чу, Хајде, хајде. Уђох у собу, има шта и да се види. Цоне лежи, нога му у гипсу, па и кук. Нога завезана за плафон. Забезекнут, једва промуцах, Шта је бре, Цоне, Ништа, Како ништа, што си везао ногу за плафон, Ма, нисам ја,они, Па шта је било, Ништа, Како ништа, Па, доле кад се излази из зграде, има један шахт, рупа зинула, поклопац су украли још пре тридесет година, и пазим кад год силазим, али беше мокро, те се оклизнух и оде нога. Пуче као да је стаклена, и то ова нога са гихтом, не знам шта се с њим десило, вероватно он и нога заједно висе окачени о плафон.
Па шта ћеш сада да радиш, упитах, а он, Ништа, Како ништа, ко ће таквог да те двори, види где ти је нога, Видим, видим, а ти што си дошао? Шта ми би да запиткујем!

9
Идем сваког дана код Цонета. Нога му виси на плафону. Све виси. Види он да сам кисео. Да ми је све тешко. Да нисам навикао да радим овакве ствари. Па нисам ја болничар, а још мање сестра, па још и медицинска. И каже ми човек, Чуо сам да има тих сестара које можеш да изнајмиш. Раде на сат. Кажу да све знају, па нађи ми неку такву, па колико кошта да кошта. Не може ни ово вечито да траје. Уцрвљаћу се. Треба неко да ми истрља леђа алкохолом. Може и ракијица, комовица. Да не добијем декубит. Не можеш ти то, видим. Треба ту женска рука. Погледах га сажаљиво, сав је окекељио, а треба му женска рука. Него прећутах, добри смо пријатељи, а снашло га. Ту смо да се помогнемо. Наши смо. Каже, Не било ти заповеђено, скувај ми онај фитнес чај, то је добро за пробаву и за столицу. Ено има горе изнад цело паковање. Стави две кесице, нека има и за после. Може да се пије и хладно. Отворим врата висеће кухиње, док си трепнуо, отуда лавина, поиспадаше разне кесе и кесице, ко зна шта тамо није било намувано. Почнем да претурам једну по једну кесу или кутијицу, читам, да видим шта је шта. Нема га тај фитнес. Скоро два сата претурам, за то време три пута ми је искипела вода на шпорету. Приставим поново лонче и наставим да њушкам по оном кршу, и све враћам у ормарић, ређам кобјаги. Нисам ни ја баш вешт, али нисам као Цоне, овамо је све тачан и налицкан, а у кухињи му крш и лом. Дође ми да га питам где ти је жена, где су ти деца, па оћутим. Наши смо. Најзад, на крају, кад остадоше две-три кутијице, нађох и кутијицу са фитнесом. Зелена кутијица, на њој насликана једна женска, права бедевија, тако би требало да изгледају, да имају ту линију, оне које пију фитнес чај, а што је Цоне запео баш за тај чај, ђово ће га знати. Отворим, има само једна кесица, а он ми рече да ставим две, кажем му да има само једна, а он ће, Па стави две, Како две, кад има само једна, Ма, узми још једну из неке друге кутијице. Стави нану, добра је за стомак, Нема нана, Нема везе, стави нану. Видим ја колико је сати, узмем жалфију и приредим му тај чај. Али нисам могао да чекам да га попије. Одох да тражим сестру, док нисам полудео.

10
Имао сам срећу, сретох једног старог познаника доктора, који ради на хирургији, и нисам му околишио, питам га да ли има неку сестру, треба ми за једног пријатеља, није баш у добром стању, а он ми каже, Па имам сестру, знате је Ви, али она је удата има свог човека и децу, Ма докторе, не треба ми сестра за удају, неће мој пријатељ Цоне да се жени, кад није до сада, нешто не верујем да би сада могао то да учини, али никад се не зна, И треба да му нађемо неку сестру онако, Ма не докторе, он је озбиљан човек, него, пре неколико дана, кад је оно падала она кишурина, оклизне се испред зграде и сломи ногу, ено га лежи, завезали му ногу за плафон, па сад, кад би му нашли неку жену, најбоље би било да је медицинска сестра, те се у све разумеју, разумете, да му помаже по кући, Цоне има добре приходе, и није спорна цена, платиће колико она каже, Аааа, ја сам мислио треба му жена, а њему треба кућна помоћница, е то је друга ствар, видећу имам неколико, било би добро да то буде млађа особа, то психолошки добро делује на пацијента. Видите молим Вас, не могу више да издржим да глумим кућну помоћницу.

11
Ишао сам код Цонета мали милион пута да слушам његове приче. Занимљиве, нема шта, а и он лепо прича. Када напакује причу, права уживанција. А сада он се излежава, а ја треба да га дворим, па још и да му причам. За помагање још које како, али како промуљим нос када дођем код њега, прво што проговори је, Шта има ново. Ја јес’ да нисам скршио ногу, али не базам около по цео божји дан, па да знам шта има ново. Он цео дан блеји у онај глупи телевизор, двадесет пута дневно гледа и слуша вести и не зна шта има новога, него пита мене, који мора да јури около, не мисли он ваљда да ће ми жена опростити ако не урадим све што треба. Да ли стварно не мисли да ће ми опростити ако јој кажем био сам код Цонета. Безвезе, па рећи ће пречи ти је Цоне, а ко ће да иде на пијац, ко ће да иде у месару, ко, па ја не могу и да кувам и да пеглам и да крпим, не могу да скрпим крај с крајем, а ти код твог Цонета. Добро де, земљаци сте, добри сте пријатељи, скршио ногу, али има ли он неког свог, ниси му ти ни татко ни мајка, ни брат ни сестра. Нек нађе неку сестру да га негује, нек плати, он бар има паре. Ма, има, има, тражим сестру, Ти тражиш сестру, Ја, па, ко ће, Ти, шта ће теби сестра, тражиш сестру, а ја, за шта ти служим ја, Чекај жено, не тражим сестру за себе, него за Цонета, да му помогне, видиш у каквој је ситуацији, може свакоме да се деси, Како свакоме, призиваш, да и ја сломим ногу. А сад ми је доста, одох ја код Цонета, кад већ нисам нашао сестру, морам ја да му будем и сестра.

12
И раније је код Цонета био крш и лом, а сада да не причам. Не може зачас да се исприча, а не може ни зачас да се среди. Мука ме хвата чим помислим да идем код Цонета а камоли кад видим онај крш и лом. Шта је ту је. Узмем метлу, па ко мачка репом, а успут му причам. Он некад буљи у онај телевизор и кобајаги слуша, а други пут и не отвара очи, дрема, али кад ја престанем да причам, а он ће, И шта је било даље? Наставим.
Синоћ на књижевној вечери, у Културном центру, онај директор дочекује госте вечери, као да је његово књижевно вече, а не моје. Каже да мора да им чува столице, прави посао за директора Културног центра, а могао је комотно да буде портир и да га не боли глава. Али и он има жену. Воли госпођа да буде директорка. Прва два реда су за њих резервисана, као да не могу да седну тамо где има места, него морају да седну баш у први ред. Ко да су неки људи, а знамо их сви и који су и какви су. Онај бивши генерал, жбир, он се разуме у поезију, као Марица у кривак. Па председник, па председниковица, много је млађа од њега. Мора да му је та друга или трећа жена, а можда му уопште није жена. И то није важно, овде је важна чињеница да је она заузела још једно место у првом реду, а поштени људи, који се разумеју у поезију, морали су да стоје, а стајање није антибиотик којим се лечи поезија па да људи истрпе, па кад се вече заврши да буду весели и чили, а не замишљени и забринути како ће идућег месеца издржавати оне из првог реда. Нико од тих поштењачина није бринуо за себе, о њима води рачуна власт у главној вароши, смањиће им пензије и плате, каже вођа нације да је то прави еликсир за нацију, диже из мртвих.Чекај бре, Цоне, полако, изгубићу ред, до ње је седела директорка, тј. директорава жена и она се ту натакарила. А људи дошли да виде мене, да чују мене и моје госте, ми треба да изигравамо кловнове и да их забављамо, а они ће после да препричавају ко је био, с ким је био, како је била обучена она његова, она се облачи у Италији, а једна њена ципеле двадесет пензија, и она друга исто толико, и то просечних, е, мој брајко, па ти види, а тек онај смакља, начелник, види се са подијума чак тамо да са одела није обрисао флеке од ручка, то је требала да уради она његова, а не да га пушта оваквог смакнутог и уфлеканог, али и она зна какав је. О поезији ни речи, тако је и било.
Шофери их чекају испред зграде у колима, и то су вуцибатине, чекају да иду да се наједу, не могу да возе гладни, а у ствари дремају у колима па кад дође време за ручак или за вечеру одвезу их у кафану и сами се вукну у неко ћоше да се наклопају, па наставе да дремају. Нису то шофери као они из комуналног. Ови су господа и сви су дошли преко везе. Свако је свакоме рођак, нема дргих. Све остаје у фамилији. Зато се та предузећа и зову јавна, зато што у њима раде јавне личности, ако и не раде бар су чланови управних одбора, а то се добро плаћа, па понеки од тих јавних прима и по неколико плата. Чекају газде. Сваки шофер свога газду чека, као да нису могли да узму аутобус. Ено влада изнајмњује аутобус. Када крене циркус, мала је лимузина, него узму аутобус. Смањиће људима плате и пензије, то је здраво за нацију, рекох ти малопре, не знам да ли си чуо. Тако ће се мучити, док не направе брзе пруге, после ће имати своје возове. Свако ће имати свој воз, а до воза ће стизати авионом, уколико се не сурва у неки кукуруз. Возићи могу да буду плави, жути, сиви, али они највише воле плаву боју. Аустријско плаво, ко униформа Франца јозефа. И шерпа плаво није лоше, али више им се свиђа аустријско, ту моду им је оставио у наследство један аустроугарски каплар.
Било је ту и поштених људи, не могу да кажем, али за њих није било места. Поштено су стајали, док су будале седеле у првим редовима. Ни директор није крив чова, он и није будала, мора да слуша, мора да седи на крају реда, да поскочи, ако затреба. Са онима из првог реда никада ниси начисто. Занимљиво је да су сви гости који су се обраћали публици гледали публику преко првог реда. Да ли тако треба да буде, или је то било намерно, то не могу да ти објасним, нисам докучио, а нећу ни да чачкам. У осталом ти си Цоне више ишао на књижевне вечери од мене, и као учесник у програму, а и онако. Ти боље знаш какви су песници! Али да ти не одузимам време, треба да одмориш, а ја морам да трчим до куће, иначе ће она моја да ме у топ тури. Песници и нису ту да тумаче своју поезију, него да певају живот, унутрашњи и спољашњи.

13
Дођох сабајле код Цонета, треба да га водим у болницу, да му скину гипс. Кажу да је прошло шест недеља, нисам приметио. Потпуно сам полудео од јурњаве и од муке, њима је брзо прошло, а мени није било брзо. А није ни прошло, и ко зна да ли ће икада проћи. Чини ми се да се та Цонетова нога трајно сместила у моју главу, а ево и у причу. Морам да тркнем да узмем упут, то ти сада даје лекар опште праксе, као да они из болнице не виде да је нога у гипсу, а има и оних папира кад је стављен гипс, све има, али мора поново упут. Није ми ни то тешко да тркнем по упут, него када одеш тамо оно двадесет људи чека, ја двадесет први, и то треба да будем срећан, јер некада има и више. Они што нису по ходницима у дому здравља, они се лече на протекцију, а ми обични песници лечимо се традиционално ракијицом, малко се протрљамо, малко цугнемо па се стресемо, од прве, после клизи. Најбоља је боњинска шљива. Кад сам некако узео упут, већ је било касно за болницу. Дакле, болница сутра.

14
Јутрос се па јави она Марица, мислио сам да је Јадранка, унука Рајка Маричкинога, што бејаше ковач, а сад је армуникаш, па се курчи, ко да је он Сента из Чукуровца, а не зна да свира, само растеза, али после када боље загледах, нисам стигао ни наочаре да си обришем, видим да је Марица. Чудим се како нисам одмах видео ко је у питању. Велика је разлика у годинама, у изгледу, у стасу, па ако хоћете и у гласу, у образовању и у облачењу. Али добро, затекла ме, одједанпут излете преда ме, као на некој кривини, и док се ја сабрах, она се већ насмеја. И кад сам поново трепнуо, скидох наочаре да их пробришем и да протљам очи, она бре штуче негде, ко да је у земљу пропала. Али кад човека хоће, хоће. Појавила се поново. Би ми мило, разменисмо по неку реч. Онако, стидљиво, али би нам пријатно, као да се одувек познајемо. Ја се чешкам, она се врпољи.

15
Цоне ми је телефонирао. Љути се што јуче нисам јуче дошао. Не зна какава је гужва у амбулантама дома здравља. А данас сретох ону Марицу. Ту сам се са њом изгубио. И прође време, кад се тргох и кренух наиђох као онај премијеров брат на жандармерију. Не секирајте се, нису ми ништа радили. Нису ми ни тражили документа. Виде људи одмах с ким имају посла. Али су прегледавали редом оне друге, млађе. Ако је женско, онда детаљна контрола. Сменили им команданта. Није зајебанција. Сада морају озбиљно да схватају и жене. Показивали су свима да је улица блокирана, те да мора да се иде около. Ја као да приђем ближе, истеглим шију да бих скренуо пажњу једноме жандарму, али он зину на мене, те ја видевши да је враг однео шалу, стругнем иза једне жене, што је сигурно – сигурно. Одатле сам лагано одшетао, јер онај се задржа да госпођи иза које сам се крио објашњава, како је у Београд дошао, нико други до лично, председник Руске федерације. Мени се учинило као да је дошао руски цар, па се сетих да су га бољшевици одавно убили, а сетих се и како је једном другом руском цару Св. Ловћенски Тајновидац рекао, Највећи је руски цар. Е због тог цара, који је данас дошао, донео неку кинту, ови други не дају џабе, а то његово ћемо тек видети колико кошта. Право речено, Русија је имала велике цареве, а Америка постаде велика и без цара. То си је њихова ствар, нама ни овај наш не ваља, а камоли ови њихови. Још кад би овај наш био цар најебали би начисто. Оде ми прича, а кренуо сам код Цонета, али видите да нисам могао да прођем. Не бих стигао ни да сам ишао около. Може Цоне да се љути на мене колико хоће, али то му неће помоћи, а ни мени не помаже што псујем препреке. Дошао гост па не можемо сада човека да пожурујемо и да истерујемо. Није дошао онај кривоноси Американац, али нема везе, нашег госта чекају Европљани вечерас у Милану, тако да сам сигуран да ће сутра сигурно бити рашчишћена гужва, и ето мене код Цонета. Ово вече ћу искористити да погледам „Фијат 500“, и јабуке, ако нађем, иначе, ако се сада не снабдем мораћу после да идем чак у Русију, јер ће све тамо да одвезу. Рујкани ће испразнити Србију. Чух после да је гост стигао у Милано, не због едикта, него због грејања. Треба некако да се греје онолика Европа. И ред је. Мора неко да их подгреје. Нама остадоше покисли мишеви.

16
Дођох рано код Цонета. Он ме дочека насмејан. Мало ми би чудно. Насмејем се и ја, онако мало кисело, са задршком, никако да укапирам у чему је штос. А он се насмеја још гласније, те ме натера да га упитам, Шта је, Ништа, зар не видиш, Шта да видим, хајде спремај се, треба да идемо у болницу. Боље је да се тамо стрефимо раније, да ухватимо ред, Јок, Шта, јок, Не идемо, Како не идемо, треба да се скине гипс, А не, скинут је. Забезекнух се, он подиже ћебе, а гипс скинут. Нога гола. Дошао мој сестрић Михаило из Француске, сад се зове Мајкл, као амерички амабасадор или онај други Мајкл, ја чим чујем име Мајкл, одмах ме подиђу жмарци, одмах се накострешим, одмах се сетим оних бомбица што су нам бацали за Ускрс. И јуче ме он спакује и таксијем одвезе на ортопедску клинику, чепио се на америчком језику, који је учио из каубојских филмова, пред оним докторима и пред сестрама, тутне овоме дест долара, ономе двадесет, колико је дао доктору то нисам видео, али они ми скинуше гипс, а мене жив срам изеде. Питам га што се чепи на енглеском, а долазиш из Париза, а он ће, Пусти то ујче, ти то не разумеш, ви сте учили само руски, а сада је модеран енглески. И ево ме без гипса. А Мајкл, он је дошао да види да ли ћу скоро да одапнем. У питању је наслеђе, али када је видео да сам у добром стању, враћа се сутра у Француску. А чини ми се и да мути нешто са прашковима, али ко сме сада у то да се упушта. Тамо у Паризу имају оне мостове на Сени и ко се петља тамо у њихове радње, нађу га испод неког моста, али овде у Београду мостови имају друге две намене, једна је да спајају две обале, а друга је да се испод моста врши нужда, мала или велика, свеједно је. Рече ми да му јавим ако ми се погорша стање, он би тада брзо дошао. Дотле, рачунам на тебе, рече ми мој пријатељ Цоне. Благо мени.

17
Зацепипила ми се заноктица, пошла сама, повучем је снажно, цимнем, откинем је. Болело је. Што да кријем. Осетљиво место и зачас се инфицира, поцрвени, мало отекне и добије розе бију, винску. Ето, докле ме је довела непажња. Са заноктицима треба пажљиво и не треба гурати прсте, тамо где не треба. Иначе можете да упропастите прст за дужи период. Прст је велика ствар ако није мали. А најбољи је средњи! Сада не могу ништа да радим. Ма, ништа. Баш ништа. Не могу ни да вам пишем. Какав малер. Благо вама.

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: СНЕГОВИ МИЏОРА

Стојан БОГДАНОВИЋ:

СНЕГОВИ МИЏОРА

1
У комшилуку, причеле су комшије,
Породила се девојка.
О њој су и раније свашта причали.
Не могу тачно рећи како је изгледала
Јер су јој иконописци натакли ауру,
Као да је са оног света, а није.

Код нас у основној школи ауру су на цртежима
Деца стављала на главу Гагарина.
И онај доњи део су прекречили
Неком плавом бојом,
Да се не виде гаћице и остало испод,
Чак и тамо где би требало да буде цинобер.
Сећам се њених обнажених ногу
Које су биле у бистрој води Тимока,
Одакле су ми и по мраку пробијале очи и мозак и све
живо.
(Некада је та река била бистра)
Сада се те дивне светлеће ноге не виде,
И не требају ни њој ни мени ни иконописцима,
Зато сам их ја задржао у својој глави.
Предосећао сам шта ће се десити са њом,
Чим светина сазна за копиле.

2
Свет се забринуо за судбину детета,
Сви су га жалили уместо да се радују.
Пронела се вест да га је сестра Марија родила
Зато што много воли децу.
И мало да се (по)игра са одраслима,
А после и са децом.

(Ако човек не може стално да буде дете,
Најбоље је да повремено помало подетињи.)

Муж у овом случају није био у причи.
Напротив, руља се згражавала,
Како га опет нема.
Причало се да се негде са момцима запио,
А он се није ни родио.

Нека од оних варошких жена што све знају
Досетила се да само Господ зна тајну.
Није ово био први пут
Да је нека Марија безгрешно зачела,
Дешавало се то и раније.

На нижем нивоу и без епрувета
И без тих научних наклапања,
Људи су знали како се праве деца.
Да није тако било,
Зар би научници сада могли да оговарају једни друге.

3
Када су ми те њихове приче дојадиле,
Када ми је све дошло до гуше,
Одлучио сам оно дете да усвојим
И од њега да правим Бога.
Покупио сам и све добро и лоше што с њим иде,
И то одмах, лакше се васпитавају деца док су.
Лако се прави Бог,
Али најпре треба човека направити.

(Човек научи куче од три месеца да седи,
А дете од три месеца каки као грлица,
Где стигне, и то нечујно и без најаве.
Осетиш тек кад присмрди.)

Деца су за родитеље увек деца.
Марија се није сложила,
Одлучила је да ће дете подизати
Баба и деда који су били нешто старији
Него моји прабаба и прадеда у своје време.
Зна она добро да ће маторци за њега учинити све
Што за своју децу нису.
Ваздан су се бојали неке непостојеће грешке, велике.

Узимајући у обзир да такви људи у причама
Живе бесомучно дуго и досадно,
Тако опрана прича би могла да се отегне у недоглед,
Само треба наћи неколико следбеника
Који ће у њу поверовати.
Марија би морала сама да реши проблем
Или, бар да припомогне,
Да се замаже рупа која зија
И непрестано изазива комшије.
Не што им смета, него онако.

4
Комшије су били гори и од фарисеја и од Римљана,
Ни Бараба им не би био од користи.

Поглавар ће посетити Рим да сам види
Како теку радови на реконструкцији базилике
Светог Петра.
Кључ је остао у Нишу.
Она страшна поплава у Риму
Избацила га је на леву обалу Нишаве.
Монсињор који је носио зарђли кључ
(Немојте мислити да га је носио на грбачи,
Он је њему био средство којим је крчио и трсио
Као Турци српом.)
Чврсто га је држао у руци ,
Био је надут као наш Алекса
Кад га је Нишава избацила баш код Брзог Брода.

(Народ не препознаје кључ којим је давно требало
Отворити врата турске тврђаве у Нишу
И цео исток.
Свети отац држао га је на скровитом месту, у гаћама, Кришом је њиме откључавао врата мученице Европе,
(Још од времена када се с њом спанђао.)
Јадница још труне у катакомбама Рима.
Очекује се да му зарђали кључ врати
Неко од оних п(р)оверљивих,
Који су у његове одаје улазили и дању и ноћу.
Бог зна шта су тамо тражили.
Да су нашли себе, ко зна шта би са светом било.
И та тајна допрла би до нас.

Матора будала ће се у одајама иноверника свлачити
Малне као неки црвенокапац
Заради отаџбине, каже,
И због славних наших предака.
(Као његови да нису.
Идеално вереме да неко прдне је ноћ,
Далеко се чује, а не зна се ко је,
Осим ако је човек сам, а није са собом.)

5
Кад смо већ код славних,
Једну су главу Турци однели незнано куда,
Ни Бог Свети не зна где су је ти лудаци скркали,
Ону другу су Срби сами напунили сламом
И понели у Константинопољ,
Кад су као стигли на одредиште,
Опазише да је пред њима Станбул,
Ал’ за повратак касно би,
На нашу земљу беше пао мрак.

6
Пратићемо догађаје током посете Риму,
Али сад је јасно
Да би неко Бог постао
Или нешто мање, славан рецимо да стане,
Није доста човек да постане,
Потребно је још,
Будала нека из власти,
И то не баш свака,
Током времена да му доака.

7
Жене су долазиле да виде дете,
Предсказивале су му будућност,
Успут су натукнуле, у више наврата,
Као да су се преслишавале
Да би се боље запамтило,
И да Марија утуви,
Воде Тимока најсилније су и најмутније,
Снегови Миџора када почну да се топе,
Могу и Бога да однесу.

8
Дете, на влашком копиле се каже,
Имало је среће,
Те године у Крајини би суша
Следеће године опет.
Миџор је горео,
А Тимок беше немоћан пожар да угаси,
Камоли нешто да однесе.

9
Комшије су такође били забринути
Ситуацијом са временским (не)приликама.
Прича о Маријином детету допре и до њих.
Чуло се да оно чудне моћи има,
Са терасе мали када пиша
Бугарима се привиђа киша,
Од Миџора све до Ниша.

10
Решили су да прихвате малог
Обукли су ново рухо узели су гајде
И кренули пут Тимока,
Скрцкали су године али не би вајде.
Прича сада је нова, али стара,
Кунемо се и ми и Бугари у Њега,
Али без имало мара нигде нема пара.

11
Дизало се оружје и у време старо
Историју, курву, пунили смо и ми и они
Несрећника беше на све стране
Побијених људи, спискани су милиони.

12
По причању мога деде и његовог оца,
Марија је задесила своје родитеље под старе дане.
Дакле, и ту нису била чиста посла.
Мора да је сам Бог у то умешао прсте
Ено, још се крсте.

Ево и сада се за оплодњу дају велике паре
Можете мислити колико коза је онда под нож
отишло,
Каткад и волови, за коње не питајте.
Расног коња је могла да приушти
Само богата госпођица, а ви се питате
Па, шта се променило!

За исту радњу сада потребно је,
Неколико стотина коња и још што – шта,
И пастув предводник, обавезно.

13
Грех то постаје проглашењем,
И Маријин грех се појавио
Када је руља почела да муља.
Проглашавају га само моћни,
Кад умисле да су богови
Кад почну да им расту рогови,
Кад полуде чини им се да могу да суде
Сами без икога
И без Бога.

14
Кад је дошло време да га мама жени,
(Није знала ни шта ће са собом,)
Посла га да види ону Марију,
Да види шта све има од оних ствари
И у каквом су стању.

Марија је годинама истеривала ђавола из себе
Ал’ кад мали оде
Наиђе један мршави,
(Као гладно куче)
Те га она прими као најрођенијег
На стан и на храну.

За узврат његове дужности биле су црвено да пије,
Добро да једе, оно што се нађе,
Редовно воду да доноси, за пиће, прање и за купање,
А недељом и да јој, уз све муке, и леђа истрља.

То је по причама мојих старих,
А шта је стварно било,
Препушта се машти читаоца.
Па ко колико може.
А може све претходно и да се проба, уживо,
Са обе стране.
Добровољно, разуме се.
Највероватније ће вама бити лепше и боље,
Јер данас има таквих сапуна и мириса и жена
Да ти памет одмах стане
(Јер ти у таквој ситуацији много и не треба).

15
Сва та стања душе,
Код појединих и код свих душа
У нашем селу су била, углавном нормална.
Она ненормална стања побројана су и описана
у Великој књизи.
Спомиње их и Толстој, под крај живота,
Наравно и Достојевски, такође,
Није био луд у младости да то спомиње,
Па да се убули.

16
Само што је изашао блудни син
Из стана, пети спрат, приземље, оне друге Марије
(Већина света назива је Bloody Mary.
Жена није то заслужила,
Зна се шта жени треба,
Зна се и да за то она није крива.)
Кажу да га је успут загрлио и сочно пољубио у уста
Онако како се они љубе, неки други брадоња.
Власти су тога манијака
После смртног пољупца пустиле да се брани са
слободе,
А малог су притворили и сада смирено чека адвоката,
Са другог рочишта да дође.
У питању глава.
Требало је видети за које паре ће га продати
И шта све он може на оном свету
Да добије за себе лично,
И за своје подрепаше Перу, Пају и остале,
Који су му окренули леђа
Оног момента кад је сунце ненадано изашло са
западне стране.

17
И поред свег мог труда
Мали овде на земљици није нашао себе.
Ко нађе себе, нашао је цео свет.
Шта се тамо горе дешава
Видећемо кад се буде вратио,
Кад порасте, па постане човек.
Поново!
Патријарси разни,
Вала, има их ко кусих паса,
И сам папа,
Спремају му дочек,
Два миленијума , већ.
Усрдно моле Бога да не дође.
Иначе изгубили би причу, па и вино.
(Крв би његова отекла на супротну страну,
Супротно законима физике и алхемије текла би и
нагоре и надоле.)
И досада су колале разне непроверене приче.
(Прича је најбоља, ако се не може проверити само
(при)ручним средствима.)
Дабоме, и погачу би други појели.

18
Мали је, као сва деца, волео да се игра америчким
кликерима.

Зуцка се у последње време да ће исте такве правити
Кинези.
Само ће бити јевтинији, њих има много, па иду на
масовну производњу.
Руси их користе само за зезање.
У неко доба године када су Срби спавали као њихова Браћа коју су усташе заклали у време Другог великог
рата,
Дакле, када су Срби спавали као заклани,
У сред бела дана ведро беше,
(Безвезе, севале су муње, нисам луд, немам уверење,
али имам сведоке.
Ако је до заклетве крава је наша,)
Малом се поцепала пластична кеса у којој је носио
кукавичја јаја и америчке кликере.
Киша америчких кликера,
Неки сумњају да је било и енглеских, што је тачно, Да је било и швапских, што је такође тачно,
Да је било и француских и италијанских, што је
такође, све тачно,
Сва та киша сручила се на Србију.

Сељаци су раније кад се деси да падне град
показивали,
Погледај, као јајце, као…а сада нису стигли
Распрсло се или су већ били мртви.

Из оне друге кесе која се није поцепала
Мали би узимао кликер по кликер,
Милосрдни анђео и други присутни чудили су се
и дивили,
Како је мали вешто баратао америчким кликерима.
Узме тај проклети амерички кликер
И док сви очекују да га баци надоле,
Хитне га увис као прави жонглер.
(Сви смо као мали ишли у циркус
Шатра је била разапета на сточној пијаци поред
турске тврђаве.
Највише смо се радовали када дође Медрано.
Били су то италијански циркуси,
Нису били као ови у којима живимо.
Када је требало без карата ући у трбух циркуса,
И сами смо учествовали у циркуским радњама.
Знамо шта је то жонглер.)
Кликер је сада са веће висине јурнуо надоле
Добивши оно београдско убрзање земљине теже.
(Убрзање земљине теже зависи од локације
И свуда је различито,
А последице пада америчких кликера биле су исте.)
Све је на нашој земљи сравњено, спаљено и озрачено,
Али не сунчевим зрацима.
Од чега год да је, није добро,
Од кога год да је, много је.

19
Изгледа да се и Он уклопио у тренд,
Само га лова интересује.
Дете је потпуно запустио,
А зна да се по цео божји дана јарчи
По најстаријој планини
Чак до Миџора.

Децу треба подучавати док су мала
Да се не играју опасним стварима,
Да не гурају прсте у уста, у струју и у гузу,
Да не праве штету комшијама
И што је најважније,
Деци треба јебати матер док су мала.

20
Рујкани су по Нишу и околним селима
Скупљали америчке кликере
Да би од њих правили пекмез,
Као што се прави пекмез од шљива, од кајисја, од
бресака, од тениских лоптица, итд.
Такође, може се кувати компот или чај.
Све се то може извозити у европске земље
И у Америку када буду загладнели,
Или када се за то стекну историјски услови.

21
Човек не може ни да замисли шта све може да уради
Једно несташно дете,
Каква је машта за то потребна.
Дечја.
Наравно.

22
Говоркало се да је сишао са неба,
Неки сељаци су видели рупу на гробљу у Великом
Боњинцу,
И то је била једина рупа коју су видели.
Онамо где је пао, тачно се види да је то дечји гроб.
Мало је необичног облика,
Види се да је рађено на брзину,
Али то је то.

23
Има и неких глувих баба које се куну да су чуле
Кад је то лупило.
Било је снажно, не као у тупан кад удариш
Него, као да је са Старе планине (ис)пао Бабин зуб.

После оног првог савезничког,
Кажу, погрешног бомбардовања,
(Не и грешног),
Лесковца, Ниша, Београда, Подгорице,
Сада су савезници погађали без грешке.
Здушно захваљујемо домаћим и страним
издајницима
Који су српски народ ослобађали од непријатеља,
Од живота.

24
КАЖУ ДА СУ ГА ВИДЕЛИ

Кажу да су га видели с камена на камен како скаче
Као да игра школице по крндељу Бабиног зуба.
Доле у дубини провалије народ се смрзао од страха
Да се дете не оклизне, да не падне.
Наши стари су говорили да се деца не пењу високо.
Ако се стрмекне, уништиће историју.
Уплашене жене, мајке, од страха покрише очи,
А Он као Отац седе уз Големи стол и лизну небо.
Због оштре зиме главе ушима покрисмо.

Свашта смо тамо испод радили, али то није за причу,
Бар не за широке народне масе које читају поезију
Кад год стигну, а никада не стигну, с разлогом и
Без разлога, лакше им је да слушају црквени хор
На почетку сваке представе
И да се куну у брест, него да сричу слова.
Мислили су да ће то срицање потрајати,
Те да ће им се школски другови вечито подсмевати.

25
Папа је благосиљао све његове поступке.
Говорио је себи у браду,
Дете је то, има времена, поправиће се.
(Не треба да се угоји,
А није добро ни када дете одрасте,
Остаће без маште.)

26
ЏАБА ИМ ЖИВОТ

Из његових грбавих очију које су личиле на чворове
старе оскоруше,
(У мојима очима његове су биле огромне,)
Излетале су разне живуљке,
Мишеви, слепи код очију,
Змајеви и људи свих могућих боја.
Читав јеловник.
На крају се појавила и једна вила Равијојла.
Као да му је нешто отпевала на увце.
Није се ништа чуло.
Поред вилинске косе имала је и добре ноге.
Добила је велики аплауз од оних доле који су
Упирали поглед нагоре и који су у то веровали.

Сунце је исцаклило изнад Големог стола
И мали је нестао из тог сна.
Око подне сам га видео у цркви Све. Николаја.
Седи на престолу.
Зарастао у браду као да је обноћ остарио, озбиљан,
Приметих да ми се смеши, онако под брк.
Други људи што бејаху присутни,
Међу њима и највећи богаташи,
То нису приметили.
Џаба им живот.

Мислио сам о њему,
Сад је ред на њега.
Није ред да се само измотава
И да са Гавром стоји на премину,
Да нас претришу као последње протуве,
Да нам отимају последње мрвице хране,
Да нам наплаћују енормне царине за сваки стих,
А тек за песму,
А тек за душу.

Искористих тренутак када је неко закачио свећњак
Који је тако звекнуо једнога од оних надобудних,
Намигнух му и одох да се (пре)крстим.

27
У ПОРТИ ПРЕД ОЦЕМ

Саветовао је,
Будимо људи!
Јесте ли луди,
Будимо људи!

Као да смо богови,
Па треба да се претварамо да смо људи
Или да се правимо луди.

Једном је рекао и
Будимо људи иако смо Срби.
Али ту његову молбу нисмо могли да услишимо
(Смејале би нам се комшије).

Покупио је своју дечју душу пуну дечјих глава,
Које су у присутву Милосрдног анђела
одлитале около као кликери,
И заметнуо се.

Када се пењао наш врли учитељ
Чуло се тихим помало храпавим гласом,
Слава Тебје …
Чека се подршка појаца.
У кафани преко пута манастира увежбавају солфеђо.
У порти пред оцем ћутим.

 

 

 

Мирослав ТОДОРОВИЋ: УШЋЕ СЕДАМ РЕКА

УШЋЕ СЕДАМ РЕКА*

Песник је редак гост на земљи
Фјодор Сологуб

1.
Ушће седам река са свим метафоричким и метафизичким жуборењима, семантичким слојевима, симболиком, асоцијативним и иним призивима на-словљава поезију Мирољуба Тодоровића, Стојана Богдановића, Мирослава Тодоровића, Бојана Јовановића, Стевана Бошњака, Звонка Карановића и Зорана Пешића Сигме. Наслови Уточишта, Планета поезија… могли би, такође, да буду њено име и знак. Сви се находе у океану речи у који ће се слити и сливати остале песничке реке како данашњег тако и будућег времена.
Ова поезија увећава свепесму коју песници света одвајкада исписују. Ма колико били различити поетички и естетички они су песма заједничког ушћа. И Гласа…
Вилински жубор који чујемо на ушћу ових седам река отвореношћу према свемиру и према читаоцима, данашњим и будућим, уверава у непре-кидну свежину света коју поезију изасјава. Ствара, обнавља. И одржава у сталном кружењу, току и крвотоку, земаљском и небеском. Безобални језик поезије и њено безмерје са свим претходницима у крви, језику, чији токо-ви и дубине сежу до искона повезујући данашњег читаоца, а будућим остављајући наслеђе за нова читања.
Песник је, каже Перс постојао и у пећинском човеку, он ће постојати и у човеку атомског доба, јер је неодвојив део човека. Из поетске неопходности, спиритуалне неопходности, створене су чак и саме религије, и помоћу поетске лепоте (Захваљујући њој) искра божанског живота засвагда је у људском белутку. Та искра је и у поезији овог ушћа, у седмокњижју песника овог времена чија реч светли на све четири стране…
„Поезија припада (нат)природном и зато постоји одувек. Њен смисао је у њеном постојању. Поезија се бави нечим што се не може смисаоно за-окружити. Празнином. Бескрајним питањима у односу на средишњу истину ствари и њихових граница које се постављају да би се затим поништила…“ (Јанис Ливадис: Поезија и стање).
У уводном тексту за књигу „Модерно светско песништво“ Раша Ливада каже:
„Неки је мудар човек рекао да када говоримо о песништву, ми уствари увек говоримо поводом песништва, и све што знамо и сазнајемо о њему само је његова аура, док суштина остаје недодирнута. А можемо ли бројкама дефинисати математику, или каменом скулптуру? Можда су суштине свих ствари од другачијег материјала него те ствари саме? Можда суштине уопште не постоје, или ако постоје можда се кроз сваког од нас различито именују, или се не дају именовати, или се могу само ослушкивати. У сваком случају, историја песништва је историја заблуда о њему. Али то је историја и човека, и његовог света.“
Поезији је у основи сваког стварања јер „Свако стварање духа пре свега је поетско у правом смислу те речи; и код једнаке вредности осећајних и духoвних облика у почетку се врши иста функција и у нaучниковом и у песничком подухвату, јер највреденија остварења много чешће су песничка него што се обично мисли“ (Л. Којен).
Она је најстарија и најтрајнија, она је свевремена течевина промисли, мудрости, духа и ума. Стара је колико свет, као ваздух, вода, а истовремено млада као јутарња роса. Измиче свим дефиницијама, премда је „одређује“ безброј мисли. Све што нестаје, пролази, одлази…остаје у поезији.
Њен аутономни смисао и вредност ништа не угрожава јер поезија је мајка свих уметности.
Таква је поезија Ушћа седам река. О њој казујемо када говоримо о поезији и када се у овим речима објављују сви наши духовни преци од Платона до песника о којима је ово слово.

2.
Песма има ту моћ да са/чува оно што мења (путује, кружи) облик постојања. За многе народе кажу, погрешно, да су нестали, али они су отишли у песму и њено памћење. У језик чији корени сежу у само праскозорје људског рода. А „језик је меморија која не зна да је меморија“ (Фуко). „Какав је језик једног народа, таква му је и машта и мисао о лепоти и вечности“ (И. Секулић). Песник Каројан каже: „Језик је као крв и као ваздух. Без њега нестајеш. Прихватајући туђе обичаје, структуру, меандре и небо другог језика, нешто се у теби губи и постаје недоступно, скривено, закључано.“ У Светом писму стоји да је језик ватра. Ватра која је живот, она окупља и симбол је заједништва…
Поезију, као и уметност, не треба објашњавати. Она у себи носи емоцију живота која даје смисао животу и осећање живота. У њој је она честица која шири, разређује, пречишћава, уздиже читаво наше биће, без ње је „људски живот бедан као живот дивље звери“. „С друге стране, знамо да не постоји ништа ново под сунцем, али начин на који се језик обнавља, то је снага обнављања света: Бити у том простору је божије“.
Али…, шта је Поезија?
По Бекону она је нешто божанско, а све гласнија су мишљења да је Поезија Космос. И тако већ ‘иљадама година. За поезију је Аристотел рекао да је „највише филозофска од свих дела. Њен циљ је истина која је сопствено сведочанство”.
Лотреамон каже да је Поезија геометрија.
Хајдегер записује установљавање бића путем речи.
Хаман пише матерњи језик људског рода.
Башлар да је поезија тренутна метафизика.
Поезија је по Валерију уметност језика и стање духа
Којен вели да је поезија пут до светова који би нам без ње остали недоступни, који нам се постепено и не увек лако откривају док читамо и тумачимо поезију… Ниједно тумачење не може оценити шта поезија јесте. Она је много више, црпи из разних вирова, из препамћења, из тога како су настале звезде, како је љубав направила космос…изговара Шаламун знане речи.
И тако од Христа, и пре њега, све до песника Ушћа седам река, до океана поезије у који ове реке теку. До космоса…до Мирољуба Тодоровића који каже да је Поезија освешћивање света. Поезија је густа чорба, исписује стихом личну формулу Стојан Богдановић, да би кроз своје песничке књиге и жи-вот, из дубоког промишљања, и ћутања, казао: А најтежа болест јесте поезија, / На срећу не лечи се.
„Без чега поезија не може, то је живот и смрт, без чега живот и смрт не вреде, то је поезија“ (И. Секулић).
То је поезија Ушћа седам река у коју се учитавају све мисли о поезији, из које изасјава енергија духа и речи да нас обасјава врли читаоче.

3.
Један велики писац се јадао како са страхом узима перо јер стрепи да је оно што ће написати већ написано. То осећање имам и ја, јер било шта да напишем о поезији, и поезији ових песника, већ је написано. Све теорије песништва су у поезији коју читамо, али сваким новим читањем от-кривају се веће димензије…. Јер, поезија је бескрајна књига са увек новим доживљајем читања. Бродски вели: Треба читати поезију да би се развио добар укус у књижевности. Будући највишом формом људског начина изражавања, поезија није само најсажетији, већ и најкондезованији начин преношења човековог искуства.
Све дефиниције поезије су застале, и остале, пред њеним вратима. Сви је на свој начин виде али не једна не прониче у њену суштину. Она је у речи која беше у почетку.
(У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч. – Јов. 1. 1.)
Поезија је као Природа, све је у њој бескрајно дубоко.
Већ је записано да сви песници света пишу једну песму, да од искона казују исто. Од Хомера до Мирољуба, Стојана, Мирослава, Стевана,… Сигме… кроз различите теме палимпсестно песничким духом песници свој дах уносе у космос свепесме. У музику васионе уносе свој звук, смисао, сврху и налог постојања…
Знамо да историју човека од искона „објашњава“ поезија. Она је и у поезији песника овог ушћа. Океана. Уточишта. Сазнања песника, свесна и подсвесна као и памћење језика садрже све што вреди запамтити у животу и времену. Читаве библиотеке књига о поезији остају отворене за њена нова тумачења. Али, још је Проповедник поручивао: „Чувај се онога што је преко овога, јер нема краја састављању многих књига.“
„Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.“ Матеј, 24-35.
„И нема ништа ново под сунцем.“ Проп. 1. 9.
Искон свеукупне књижевности познате људском свету В. Џексон Бејт налази у две хиљаде година пре Христа остављном запису, у којем се староегипатски писар Кхакхеперсенб пита може ли још наћи израз који није већ познат, и језик који није већ коришћен, могу ли се избећи понављања оног што су стари већ изрекли. (Ј. Пејчић: Круг, *Фуснота).
И зато јединствену и преносиву магију читања поезије Ушћа седам река, без делања „демона теорије,“ препуштамо читаоцу. Оцењивач/и, критичар/и у поезији налазе оно што преокупира њега самог; такво „учитавање“ је овештало и припада времену које је прошло.
Нови критичари ће ишчитавати из поезије светлост и сигнале која ће изасјавати енергију поезије. Читалац ће у њој наћи онолико поезије колико је у себи има, и колико му она одговара.
Поезија као врховна уметност која је у основи свега увећава свепесму коју песници света исписују. Ма колико били различити поетички и естетички они су песма заједничког ушћа. И гласа. Пишемо, једну песму, и сви гласови се сливају у један глас, у реку људског постојања и свему дају смисао.
„Ако је писање точак (а изгледа да то заиста јесте), онда се непрестано окреће“, мисли Ливадис.
„Има на свету Бог зна колико различитих гласова, али ниједан није без значења“. Корићанима посланица.
О томе жубори поезија Ушћа седам река и потврђује да је понад свега. Понад свих теорија и тумачења.
***
С променама које следе у дигиталној галаксији настаће и дигитално стање духа, али поезија ће остати у суштини иста.
Њена природа биће иста без обзира на начин како ће се објављивати. О томе је још у минулом веку профетски писао песник Ушћа седам река, и овог века, Мирољуб Тодоровић. „Уметност у новој технолошкој ери неће нестати него ће се њена функција радикално трансформисати. Од првобитно магијско-религијске функције преко ново-вековне стварносно-приказивачке, уметност будућности, са оним што јој пружа електронска цивилизација и сасвим нова технолошка реалност, постаће инструмент за модификовање људске свести и организовање нових начина сензибилитета“.
У „Фрагментима о сигнализму” (1969-1975) Тодоровић предвиђа феномене који се данас догађају и пише о отвореном делу и „тексту који је тело“, машини и мишљењу, стварању нових облика, замени „технике интерпретације“ једном „техником опажања“, новим масовним и елек-тронским медијима који су „продужење свих човекових чула“, одбацују посредну комуникацију и доводе човека поново у центар акције и збивања, постављајући питање да ли је то крај устаљених „модела мишљења“, понашања, креације? **

5.
Данас, када је на ове просторе зинула и ала и врана, када су праве вредности потиснуте, када и језик наш сваким даном нестаје, када га тамане речи дигиталне технологије, када се књижаре затварају а кафићи отварају, када је све у власти капитала и нових богова оличеним у новцу, када je све мање човека у човеку, јер је обездушен, обезљуђен. Јер, му је душу, то песничко осећање живота, узела идеологија звана „нови врли свет“, свет који је постао орвеловска „животињска фарма“.
У њој је ововременог човека поробила техника, ђаво оличен у металу и пластици, у виртуелној тамници створио је безосећајног створа који је изгубио сопствену душу јер је у власти божанства новца, човека. Сигуран сам да ће божанство поезије после свега попут косовке ђевојке видати ране и спасавати човека сутрашњице. Јер будућност човека је будућност поезије. Гете каже “Човек се од свега најбоље спасава уметношћу, а Његош вели:
Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вапијућег у пустињи; он сања о бесмертију…
„…Само небо може да зна да нам је поезија данас поптребнија више него икада. Потребна нам је неугодна истина поезије, потребно нам је њено посредно инсистирање на чаролији слушања, а изнад свега, у пометеном свету у којем постоје оружани сукоби, бомбардовања и лудост веровања да је само наша страна, наша религија, наша политика исправна, потребан је глас који говори о оном најузвишенијем у нама, глас који нас чини људима.“ (Бен Окри)
Из говора Ј. Сеферија у Стокхолму (1963) у овај текст се сливају речи: „Јер ја верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија. Поезија има своје корене у људском даху – а шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи? То је чин поверења. Бог зна да ли ове страхоте не дугујемо недостатку поверења.“
И зато нам је неопходна поезија Ушћа седам река. Треба је читати. И у магији читања спознати… Њој нису потребна тумачења, ни објашњења. Песник овог поднебља Миљковић је имао жељу да његова поезија „буде ослобођена сваке интерпретације, које увек песму осиромаше и сувише је експлицирају“.
У есеју „Херметична песма“ пише: „Себе никад не изневери, али изневери често свога песника, па се неком прикаже каквом је песник никада није замишљао. Кратко речено: све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, неће наћи онај ко не уме да зарони.“
И стога зароните у ово Ушће седам река и поезија ће вам указати на смисао живота и вашу улогу у њему…Животу…

Трешњевица, Преображење, 2013.

*Овај текст је написан да буде увод у избор из поезије седам српских песника из Ниша за нишки часопис Унус мундус. Ненадано, без икаквог објашњења, часопис се појавио без овог текста и без књига четири од седам песника.
**Миливој Анђелковић: Трин@есто сазvežđe, Plus biblioteka Savremenika, Apostrof, Beograd, 2013. str. 96-97.