Monthly Archives: November 2014

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЛАКШЕ ИСПИТНО ПИТАЊЕ

ЛАКШЕ ИСПИТНО ПИТАЊЕ

Цоне прича како је било после рата када је још постојала војска и када су се још полагали испити за чинове. Случај је био из његове праксе. Кандидату је било име Марко Секуловић. Једни су га звали су га Маре, а други, Секула. Догурао је скоро до заставника, али његова жена је хтела пошто – пото да буде официрка. Секула се жалио Цонету да не може да положи испит за виши чин. Тако је ова прича у ствари из друге руке. Али, не мари.
Секула се знојио. Ломио је крсте. Брисо је чело марамицом. Било је то мало пешкирче које му је жена спремила. Добро га је познавала. Глава велика, а толико пута је полаго тај испит за потпоручника. И даље је био водник прве класе. И рат му нису урачунали. Кажу, Не може, мораш још да учиш.
Па докле, мајку му, питао се Секула – још пар година па ће пензија. Имаћу и мању пензију, вајкао се. Ено, моје колеге, и оне ништа не знају, а издобијаше чинове. Са чином добијеш нову канцеларију. На спрату. Има и отирач испред. Прво, на спрат не може свако да се пење, а друго, када улазиш, није као у касарну, мораш ноге да обришеш. Заједно смо ратовали против Немаца и против ко зна каквих домаћих непријатеља. Ових домаћих је било више него Немаца. Швабе били, па отишли. А ови наши остадоше. Грдне смо муке имали са њима. То су били тешки непријатељи. Ништа ниси могао да им докажеш, а морао си да их хапсиш, да извршаваш наређења. И сва наређења сам извршио, а сада кажу да треба још да учим. Кад год је било густо они пошаљу мене да завршим посао. Старешине су знале да ја нећу оманути. Они други су се стално извлачили. Било је гадних ситуација. Морао си понекад да ухапсиш рођака. Ја сам то све завршавао како ваља и сада треба још да учим. Врдаламе добише и чинове и станове, а мене напустише сви рођаци. Неки су променили по неколико станова. Чим се стан запрља траже други, нов. И жене им задовољне. Све ново чисто. Неки су мењали и жене. Чим промени стан промени и жену. А било и обратно, чим промени жену, промени и стан. Моја жена само гунђа. Не затвара клопке. Ни њој не могу ништа да докажем. Чуди се и она како не могу да положим тај испит, прођоше толике године. Још ми каже, могла сам да се удам и за официра. А ја да пукнем од муке.
Један водник, бркајлија, огроман човек, да се уплашиш само кад га погледаш, заклонио је цела врата, тако да се ништа није видело у соби где се оджава испит. Прозивао је. Прозва Секулу. Овај је био видно узбуђен, а за време рата кажу, био је ладан као шприцер. Све је извршавао, и ништа се није узбуђивао. Председник комисије био је мајор који је познавао Секулу још из рата, а и после рата Секула му је био десна рука у неким акцијама које су звали „чишћење терена од домаћих издајника“. Мајор рече да је Марко Секуловић добар војник, поверљив, држи реч, храбар. Толике хвале нисам одавно чуо за некога ко ти није род, а није ни женин род. И тај мајор, који је пре рата неколико година учио за геометра, хвалио се како је он одлично знао математику, и да би било добро да човеку поставимо неко лакше питање, да би требало узети заслуге из рата, а и оне од после рата, да не кињимо човека. Ми остали чланови комисије се само погледасмо и оћутасмо.
Секула уђе. Приђе столу и поздрави одсечно. Мајор му очита правила полагања испита. Секула одговори, Разумем, друже мајоре! И сада дође на ред мајорово питање. Друже Секуловићу, замислите један ров тих и тих димензија, тај ров за један дан ископају шест војника, за које време тај ров ископају два војника? Секула, не размишљајући, не часећи ни часа, удрви се пред комисијом и гласно одговори, За исто време друже мајоре, ја кад их потерам. Видело се да је био задовољан одговором.

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЦРВЕНИ ЏЕМПЕР ОД ШЕТЛАНДА

ЦРВЕНИ ЏЕМПЕР ОД ШЕТЛАНДА
Кад год хоћу да нешто испричам никада не знам одакле да почнем. А најбоље је почети из почетка. Срели смо се изненада. Од нашег виђења прошло је више од тридесет и пет година. Прва ме је спазила. Одмах сам препознао онај сањиви поглед, крупних браонкастих очију, са блаженим осмехом на лицу, који се једва назирао скривајући детињи стид.
Сутрадан сам видео пуначке беле неговане руке, нежне прсте са упадљивим црвеним лаком на ноктима, прсти су били разасути на елегантној ташници исте боје као и лак на ноктима. Фантастично. Деколтирана, не претерано, само да наговести линије њеног тела, хаљина је истицала амбицозну, лепушкасту особу. Није ми се допала та лепа слика само зато што је била у загрљају другог мушкарца, кога сам потпуно без разлога, из чисте љубоморе, прогласио за безвезњака и шмокљана. А у ствари био је то њен школски друг, сада угледан адвокат, срећно ожењен, отац четворо женске деце. Дискретно ми је ставила до знања да се познајемо, а када сам се приближио, онда је са усхићењем приметила, Ми се познајемо.
Одмах сам се сетио, оног сањивог погледа. Погледом је затражила моју руку да би се придржавала. Подигао сам руку, ухватила ме је чврсто за мишицу. Кренули смо у прошлост.
Пљуштала су питања и са једне и са друге стране. Свако од нас је хтео за тили час да сазна, како и где је оно друго протраћило оволике године. Њена прича је била убедљива. Почетак нарочито. Из сочних устију, звонким гласом текла је медена прича. Ја сам благо отворених устију, широм отворених очију, наћуљењих ушију, са уживањем слушао детаље из свог живота. Сећала се, што ме је пријатно изненадило, па и шокирало, детаља и боје мога црвеног џемпера, чак и да је био од шетланда.
Нисам могао да се отмем њеној причи ни у току ноћи. Нисам ока склопио. Размишљао сам претурао сам по причи по том препуном шифоњеру. Где год сам пипнуо испадале су гомиле ствари, познаници, просторије, улице, све је било претрпано. У глави ми је био неред као у његовим фијокама, у преградама, пуним свега и свачега. Мислим да је у глави било горе него у том шифоњеру. Тамо, у тој, иначе, препуној глави врзмале су се разне комбинације, од којих је свака имала могућност, за или против, а понека од тих комбинација је била и за: можда би требало, можда би могло. Неких ситуација сам се сећао као кроз маглу, али сам себе убеђиво, вероватно због њене појаве, која ми није давала мира ниједног тренутка, да је то тако било, да је то сигурно и да друкчије није ни могло да се деси. Можда је то била и последица њене приче, коју сам ја хтео да прогласим за исповест, а ни она се није бунила да ја тако мислим. Ко зна шта је мислила, али овако је било. Била је миљама далеко и са мном у кревету. Лежао сам поред ње у црвеном џемперу од шетланда. Чим сам се пробудио, скинуо сам џемпер. Интересантно је да се сада уопште не сећам како и када ми је обукла џемпер. Поцрвенео сам од стида, а она ми се благо насмешила. Некако сам преживео ту најдужу ноћ. Дакле, и ноћ може да буде лепа. Сутрадан, у Нишу је падала киша, из

мојих очију текле су реке.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РОЂАЦИ

РОЂАЦИ

Овог јутра баш немам идеју о чему бих писао, али, сео сам, уобичајено. И кад немаш идеју, то је идеја. Пишеш како немаш идеју. Ишчуђаваш се. Како то да немаш никакву идеју. Вртиш. Бургијаш. Ништа. Помало сумњаш. Ма, сумњаш! Да ли ће уопште та, нека, идеја да се појави. Устајеш. Муваш се. Лево-десно. Седаш. Опет ништа. Куваш кафу. Гледаш у шољу. Не онако цигански. Гледаш у пуну шољу. Кафа се пуши. Пара се извија из шоље. Улази у ноздрве. Чини ти се да је то довољно за текст. Кафа се хлади. Нестаје. У шољи је само соц. Мислим на ону Циганку. Где је сада. Никада је нема. Нема је кад ми треба. Шта ће ми врага после кад сам оперем шољу. Нисам луд да гледам у празну шољу. Опрана шоља бљешти. Хладно ми је од ње. Подилази ме језа. Празна шоља. Глупа празна шоља. Све је празно. Нема никога. Празна шоља и ја. На улазу у главу се ипак појављују неки ликови.
Рођаци. Нисам их очекивао. Што се рођака тиче, никада не знаш у које доба дана и ноћи ће се појавити и зашто ће се појавити. Прижељкивао сам неке друге ликове, али они се не појављују. Рођаци, њих нико није бирао. Рођаке је Бог створио да ти повремено загорчавају живот. Рођаци кажу, Пролазисмо овуда, па решисмо да свратимо. Да се видимо. Наши смо. Сад смо наши, а када је требало да ми позајме паре, да пре оне гадне зиме завршим кућу, чији смо тада били. Чији! Чији, питам ја сам себе. Ако питаш њих, наљутиће се и отићи ће. Неће више долазити ни за славу. Ни кад их зовеш. Ни њихова деца неће долазити код нас. Тако ће их подучити. Њихова деца неће долазити ни код наше деце. Неће се деца играти. Наша деца ће се играти сама. Њихова деца ће се играти сама. Страшно. Ни деца неће више бити рођаци. Биће рођаци на папиру. Једни друге неће признавати за рођаке. Родитељи једних и других ће им бранити да се друже. Забрањиваће им да се играју. Деца ће кроз ограду гледати ону другу децу. Гледаће како се играју њихови рођаци, који им сада нису рођаци. Шта све могу да ти направе рођаци, то нормалан мозак не може ни да смисли, ни да замисли. Могу свашта да ти смрсе. Да ти подметну. И то тако, да те мрзе сви остали рођаци. Да те сви избегавају. И шта онда радиш. Шеташ сам. Псујеш све редом. Све то сам. Без присуства јавности. Гунђаш. Устајеш мрзовољан. Жена. Шта са њом!? Она мисли да си ти крив. Ниси требао ни да пушташ те рођаке, мислим се. Боље ти је било кад ти је глава била празна. Мала промаја, али нема ко да те секира. Нема ко да те једи. Нема непожељних рођака. Нема оних који сврате и кад их зовеш и кад их не зовеш. Нема оних који ти не дају мира. Који стално нешто траже. Стално нешто позајмљују. Никада се не сете да врате то што су позамили. Није важно, да ли су у питању паре или нека ствар. Не враћају ништа. И ништа се не секирају.
И ти се не би секирао, али жена те стално подсећа. Стално те кињи. Стално ти звоца. Не пропушта ниједну прилику да каже, Они твоји… Кад чујем, Они твоји, одмах ми падне мрак на очи. Она бре, као да је то једва чекала, брзо стругне у другу собу. Нема је, дуго је нема. Чека да ја устанем, да идем за њом. Да је молим, Да се извињавам. Да се извињавам због својих рођака. Да се извињавам због њиховог немара. Да се извињавам због тога што моји рођаци нису вратили то и то. Као да њени рођаци одмах врате све што су узели или позајмили. Они су њени рођаци. Нису моји. Дабоме да ми нису рођаци. А и они моји рођаци, хајде што су се уселили у моју кућу, али, ево сада, неће да изађу ни из моје главе. Све бих ја то иселио, али не да ми моја рођена жена. Зашто, па зато да би имала сталну жваку.
Не мисли ваљда неко да ми требају неки рођаци, моји или женини. Нарочито ови други, као да ми је за њих испала душа.
А шта ће мојој рођеној жени моји рођаци, њој они требају, као и свакој другој жени што требају мужевљеви рођаци. Требају јој због жваке. Требају јој да разглаба. Требају јој да испира уста. Она се тако празни. Њој је тако лакши живот. А мени! Мене нико не пита. И немам више живаца да јој објашњавам поново, и то сваки пут све из почетка. То што ја то радим већ четрдесет година, њој то ништа не улази или јој ништа не значи. Џабе причам. Не хаје. Ко бајаги слуша. Сутра поново започиње исту причу. О истим рођацаима. Као да сам ја бирао своје рођаке.
И сад сам крив што су ми рођаци овакви и онакви. А она што је изабрала моје рођаке. Она није ништа крива. За моје рођаке сам само ја крив и нико више. Ја сам крив и за њене рођаке. И за њу. За све сам ја крив. Него. Замислите кућу у коју нико не залази, па ни рођаци. То ли је кућа?

Стојан БОГДАНОВИЋ: СОТИР

СОТИР

Кажу да све праве ствари треба почети у понедељак. Али Цоне је решио да ово почне у недељу. Да ли је то прави дан за ту радњу и да ли је та његова замисао права ствар видеће се из његове приче коју надам се да сам добро прибележио. Ако и нисам, не секирајте се, нема ко да ставља примедбе. Цоне је начисто откачио. Не може јадан сам ни у ве – це. Ево, како му, по моме сећању, иде казивање.
Била је недеља. Мраз, али леп сунчан дан. Може да се мрда. Изађох у двориште. Тамо ме је чекао стари пањ кога сам ту затекао када сам се родио. Кад год недостају дрвца за потпалу од њега очепим помало. Када нема за грејање, онда очепим и мало више. Али старац се носи са временом. Шта је све издржао, то само он зна. Свакакве будале су у њега забијале секиру. За секире не знам, али за многе држаље од секире знам поуздано да су се скршиле и да су на огњишту завшиле. Старац је сведок и неким крвавим радњама. Пањ је пањ. Он може свашта да издржи. Ту су, мој брајко, летеле главе и главе. Многе су кокошке платиле главом само зато што су лепо изгледале. Ређе се то десило и неком певцу. Њих је било мало. За њих су се по правилу постарале лисице, али само за оне које нису средили орлови. Мишљах да изађем тога јутра да мало очепим од пања, јер онај Сотир што је цепао дрва, није долазио већ неколико дана. А умео је мајсторски да цепа. Све жене су се хвалиле. Причале су међу собом. Овај цепа, онај цепа, али Соћа кад нацепка, то је милина. Седнеш и само гледаш, како су лепо нацепкана дрвца, а тек како су лепо сложена. Дође ти да одмах почнеш да ложиш, чак и кад није хладно. Њега кад видим, причала је једна комшика, одмах ме обузме нека топлина, осећам сигурност и знам да ће све урадити како му кажем, и да сваку ствар стави тамо где јој је место, не може после нико ни да примети да је ту био човек, да је ту нешто рађено, све је чисто и што је најважније ништа не пита. Све је нацепкано и све је сложено.
Али те недеље Соћа не дође. Чеках га чеках, попих сâм кафу и ракију. Нема га. Почех да пребирем, где би могао да се задржи. Да се није оклизнуо. На оном мостићу преко Рџавице иструлеле су греде. Још је и смрзло, па клизаво. Да се није стрмекнуо. Све најгоре сам помислио, као да сам му мајка. Што га нема. И до мене су допирале неке женске приче. Жене причају и кад их нико ништа не пита. Нисам много веровао у те њихове приче. Кад је код мене секао дрва, она разбацана по целом дворишту. Није их бацао, него дрво одлети. Неконтролисано. Кад удари секиром, богме, одлети прилично далеко и није препоручљиво да се нађеш ту у околини. Може да залети дрвце па да удари човека у главу, да му истера око, не дај Боже, свашта може да се деси. И тако, дрва разбацана по целом дворишту. Кад Соћа оде, по три дана скупљам она дрвца. Кичма ми отпадне од савијања, па и од ношења. А кад слажем она дрвца, таман мислим да сам их лепо сложио уза зид, она се сва сурину. Оставио бих ја то тако, али не може да се прође до бурета са вином, а буре у дну подрума. Онда псујем и дрва и све живо. И Соћу наравано. Кајем се што сам се вратио у ову вукојебину. Неки моји, род рођени, отишли у Швапску у печалбу и стално кукају како им је тамо тешко без ове наше рупе. Све им је лепо када дођу у село усред лета. Онда овде није тако врућина као доле где су отишли, у равницу. Донесу мало пара, они који нису зарадили позајме, узму кредит, да би се показали у селу. И десетак дана банче и пијанче. Кад спискају парице што су позајмили, покупе се и хајде назад у Швапску да кукакју до следећег лета. Али зими кад почне да завија ветар и када навеје снег да не мож’ врата да отвориш, онда је гадно. Прозоре нико и не отвара до пролећа. Сви су утуткани у неке поњаве и крпе да не дува. Прозор бре, боље утуткан него ја. Кукају да је тамо код њих више зима, али Швабе знају ред па све спреме на време. Организован народ. И ови наши су организовани, али само кад су тамо код Шваба. Кад су овде, сви су паметни и нико ни с ким не може ништа да се договори.
Кад би подне дође Савка Сотирова. Изненадих се. Онако промзао и љут што Соћа није дошао једва жену пустих да уђе у кућу. Као да ми је она нешто крива. Таман да зинем, а она проговори, обазирући се около, Зар Соћа није овде? Не, одвратих, требало је она дрва тамо да ми исече, не могу сам, обећао ми још јуче да ће доћи, а ево, нема га ни данас. Ма, Цоне, да ти кажем зашто сам дошла, Кажи, Њега од јуче нема, није синоћ дошао, а рече да ће ићи код тебе да ти нека дрва исече, Па где је, да није отишао у Бучје да сече дрва, Не знам, тамо нико зими не иде сам, као да је у земљу пропао, а не смем никога ни да питам, знаш какви су сељаци, и жене свашта причају по селу, Знам, знам, хоћеш једну грејану да се мало откравиш, Ма није ми ни до чега, идем дом да видим можда се вратио. Забаци Савка вунени шал преко главе, преко мараме. Отворих врата. Фијуче.
Ту сам зиму једва претерао. О Сотиру су се испредале разне приче. Нестао човек. Онолики човек. Као да је дугме. Па и дугме излети однекуд и то кад га не тражиш и кад се не надаш. Нема га човек. Зуцкало се, жене су биле врло активне у вези зуцкања, да је отишао са неком келнерицом, која је становала код њих. И она је изненада нестала из села у исто време кад и Соћа. Али после неког времена, рекоше млекаџије, који откупљују млеко од наше задруге, да су је видели у некој кафани у Бабушници. Не знам зашто су рекли у некој кад у Бабушници одувек постоји само једна кафана. Она што је серај била. Највише су о томе са великим жаљењем говориле оне којима је сређивао дрвца. Што је тај био мајстор, родила га мајка за све. С тугом су спомињале нашег и њиховог Сотира. Нико се није на њега пожалио. Снег је почео да копни. Сад су на ред дошле, као и сваке године, поплаве. Воде су брзо силазиле низ литице и низ стрме падине Суве планине.
Пред сам почетак пролећа дођоше неке власотиначке ловокрадице које су редовно залазиле у наш атар без дозволе и пред задругом спустише шаторско крило. Обично ловци пред задругом открију крило да виде сељаци вепра капиталца или старог курјака што им овце сређује, једну по једну. Овај пут, кад подигоше крило указа се Сотир. Кажу да су нашле човека у Бучју, притисла га буква. По свој прилици секао је дрва. Мора да је било одавно, али била је јака зима па се покојник није распао.