Monthly Archives: February 2015

Мирослав ТОДОРОВИЋ: ПРОМИСАО

ПРОМИСАО

 

Зид* = певања Стојана Богдановића

                                                                 Има зидова великих као песма. –  С. Богдановић

Симболика и метафорика зида од искона до данашњих дана одликује кључну тему нових певања Стојана Богдановића. Познат као математичар значајног опуса, аутор бројних песничких збирки, идући истовремено на више стаза, животним и стварала-чким стигао је, после седамдесет љета, до зида (песничког). Као  у Тиновом дистиху: „Ми смо ишли путем. Пут је био дуг. / Касно опазисмо да је тај пут круг“. Код Стојана Богдановића то је круг (кругови песмом) песме. И све досадашње збирке су својеврсни кругови.  Песнички кругови Стојана Богдановића.

Нова певања одликује животне и стваралачко искуство (све оно што носи у свом бићу), „игра са речима“, ерудиција, генетски код, родно тло, умеђе да „прави песме“ су допринели да сагради свој зид. Свој Вавилон песничких творевина именованих као: Летина, Снегови Миџора, Лов, Први пољубац, Са медведом када се сретнете, Пут до решења, Кише горких суза, Песме о тачки, Разговор са Мајком Божјом, Помагај, Господе, ако Бога знаш, Зид.

Он је Песник који има  формулу за стварање песама. У грађу песме удахне дух песнички на начин како је Гопод духом животним** створио човека.

Теме његових песама су својеврсни  кругови у чијем средишту је песник/oво Ја. Он је тај шестар који собом описује круг. У кругу је његов живот, време, родословно предање, филозофија, завичајно тло…, а понад свега је песма – небо под којим се све  одвија. У време свеопште дехуманизацје   поезијa  ја као лек, као прибежиште оно о којем је Кавафи исписао: У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште, / јер ти макар мало за лек знаш; /за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.

Стојан Богдановић: Круг око себе

И поезија зида је прибежиште како за песника, тако и  за читаоца. Она на  свој начин ублажује, јер оне горке садржаје историје (наслеђе), и стварности оплемењује особеним хумором, иронијом, онеобичењима што причу песме чине занимљивом. Врата Богдановићеве песме се отварају читаоцу, и  тумачу, као спасоносна врата уточишта. Студиознијим читањем његове поезије спознајемо  како он стиховима изоштрава увиде у свет, живот, … у историју,  како лично искуство постаје опште, како се разлиставају палимпсестни слојеви  испод оног који његова еп/ска лирика казује. Како у срце његове песме, њиме казано, „сублимира песничка искуства о суштинским филозофским питањима блиским естетици и етици.“

У поеми „Снегови Миџора“ је остварена симбиоза лирике и прича које сумирају историју виђену из песникове визуре. У космопотеском кругу певања се преплићу времена, укршта са метафизичким вертикалама, алегоријом саопштавају садржаји који призивају  библијску причу што   одзвања у овој. Особен хумор и  иронијска боја су  одлика Богдановићеве поезије, дочим  језик и контекст нарације са претходним књигама предочава  нарочитост   поетике промишљања света, религије, филозофије, ан-тропологије…. па и саме поезије живота, мишљења и певања, јер „Без велике муке нико не пева лепо“.

О чему пева Богдановић?  О себи, и свету, о свету у себи, оном што  кроз сопствену визуру мотри, пева о прошлом, о песми, … све те теме се стапају у целину, у зид његове поезије. Она  је рационална и убедљива, сугестивна и занимљива, јер нам открива  нове углове опсервирања и песничког тумачења света. Богдановић  је песник, како би рекао Андрић, који  зна да изненади  познатим. То познато у његовој поезији има естетску пуноћу песме која је остварена са хоризонталном  (Богдановић пева хоризонтално и вертикално) ововременом основом са  које песник мотри прошлост, али  на његов иронијско хуморни начин, онај што поезији обезеђује и друге димензије, и  призиве.

У песми „Историја и шљиве“  се казује о „историји,“ и не само историји:

 

„Историја се просто отресе неких мисли,

Као када Боњинчани тресу шљиве.

Најпре  попадају црвљиве и скапаве,

Ту не треба неки већи потрес.

Њих покупе прасићи.

За оне здраве, треба времена да сазру

 

Постоји и рад историје на црно,

На крају, када се преједе,

Све поврати,

И све дође на своје место,

Нестане.“

(Болд. М. Т.)

 

Поента „И све дође на своје место, / Нестане“  даје кључ за дубља поимања  семантичке полифоније певања. Aутобиографска основа  („Стави свој живот у  стихове! И опет ти кажем: стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзалним и да будеш са овим у вези и хармонији.“ Николај) и тематски  токови  Богдановићеве поезије одликују се реалношћу (доживљеном и промишљеном)  испеваном  кроз „Фазе“ преко завичајних амбијената и збитија у која је ингениозно, на његов начин, уткана лична, историјска и библијска поетика…

Овом збирком  С. Б. обогаћује  свој препознатљив песнички свет, умножавају се мотиви, и као концентрични шире тематски кругови. Казује песник „Лако се прави Бог, / Али најпре треба човека направити“.  Напомиње „То је по причама мојих старих / А шта је стварно било, / Препушта се машти читаоца“.  (Песник подстиче и читаочеву имагинацију чиме својој песми обезбеђује  прилив других гласова…) Бременит је каталог мотива дочим  тематска разноликост сугерише живот и драму, на ширем плану, човека овог  времена. Отуда у његовој поезији „Милосрдни анђео“ и веза са догађајима из прошлости („После оног првог савезничког  / Кажу погрешног бомбардовања, / (Не и грешног),…)

Све то потврђује моћне потенцијале ове поезије својеврсне песничке хронике.
“Кусам  своје горке сузе

Довољно за подухват у поезији.“

 

И, доиста његове певања су истински подухват***.

„Песник је дављеник који се хвата / На муку.“ Пева се о животу, о љубави ( „Први пољубац“) наглашава метафизичка сенка ( „Са једне старе фотке / Први пољубац гледа ме право у брк“), открива  да

„Бога је измислио песник
Да не би људи помислили

Како сам са собом разговара.

Дакле,

Реч је о доскоку.“

Слово о песниковој инвентивности, умеће да идеју упесми.  Да је дахом песничким у песму оваплоти. Дато му је да  се сети,  да каже собом и на свој начин:

“Истина је илузија

Као и живот,

Као љубав“

није песничка констатaција већ је  терцина из короне луцидних варијација на ову вечну  тему саображена потреби песниковог јаства да изрази интелектуално и животно искуство. „Глава није добош / Нити је стара канта“ је једна из низа   песниких духовних „трунки“. Оне убедљиво казују о особеној стваралачкој индивидуалности свог творитеља.

Пева се о великом рату, краљу, генералима („Генералов одговор и питање за њега“) налази „Пут до решења“, укршта „профано и свето“   сликује и мистификује песникова „прича“, витализује знано, версификују „наши дани“… мимо стереотипа па опет на трагу традиције  и савремености песничког исказа

 

„Говорило се,

Да ће после рата доћи и пензија и плата,

Те приче биле су за будале

Народне песме појеле су але.“

 

***
„Џаба ми два ока,

Ни једним  ништа не видим.

Овде је тотални мрак.

Смак.“

 

Песник „прави песму“ „Старе приче“ од стварносних чињеница, прошлих и данашњих времена,  кроз које провлачи сатиричне и иронијске нити са кадкад  циничним назнакама којима успоставља везу са сатиричном поезијом стваралаца прошлих времена. То казује да    Богдановић  пише ангажовану  поезију, чије теме „условљавају ширину и дубину уметничке поруке и својим општим друштвеним, етичким и филозофским значењем продубљује уметничку вредност дела“. (Ђого).

Песничка студија „Тачка“ је комплексно певање из којег израњају мотиви низа тема у којима се стапа метафизика поетеске космогоније и песникове филозофије тачке.

Шта је тачка?

„Тачка је најтежа ствар на свету. “
“Центар је исто нека тачка,

Све док те отуд не избаце.

Као из културног центра,

А ти онда уживаш и не бакћеш се више

Са оним идиотима

Које су рођаци политичари довели

И који су нам  појели  доручак, ручак и вечеру,

А успут и године.“

 

Кроз тему тачке песник казује о  појавама  у друштву, критички поглед сарказам и поруга актуелности  теме   на рачун друштвених скрупула  снажи ангажман певања. И певањa  и питања:

 

„Због чега се  Господ одлучио за човека,

То ће бити још једна света тајна.

Зна Господ шта је створио,

Зато мора да трпи,

А ви се чудите зашто ћути.“

 

Реч је о песниковој домишљатоси, инвентивности да онеобичи, да   инверзијом и рефлексијом обезбеди певањима другост контекста, читаоцима потпунији доживљај песме. Душан Стојковић с правом пише: „Стојан Богдановић је песник  чије се песме лако читају, а тешко заборављају“. Такво је и певање „Разговор са Мајком Божјом“ у чијој сфери је аутобиграфска „прича“  са песниковом визијама и промишљањима доживљениог и кроз поетичку призму  живота и    меморације…

Кроз њу је испевана, и од њених „материјала“ остварен „компактан песнички пројекат“. Сазидан је Зид јединствене песничке архитектонике:

 

„A  сада почиње зидање.

Цигла по цигла, Зид.

Зид по зид, књига.

Књига по књига, библиотека.

Нисмо дотле стигли,

Али никад се не зна.“

 

Комппозиција, и драматургија зида казује о  песниковим  немирима, „стрепњама и зебњама“,    песмом открива истине свог времена. У лични  песничком систем, који може да створи само песник великог формата што Богдановић и јесте, а  што већма потврђује његова поезија, уноси судбинске мотиве који  имају универзалне вредности  препознатљиве по овом поднебљу.

О поетици зида и времена сабрaног у мисли властите песме песник пише: „Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, за дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање, За (пре)скакање, За замајавње, За насмејавање, За олајавање, За лај(ккковааа)ање, За избегавње, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога и никога.“

Oва поетика  Богдановићеве поезије унерљиво казује колико је његова поезија „слика његовог живота и  лика“ да је он, његов живот ова поезија која ако изузмемо конкретно има универзално својство. Оно, без којег нема истинске поезије…            Богдановић  поезија  је рељефна, са висовима и урвинама,   котама које казују да  зна да се нађе на врху, уме  све да види из дубине  свога бића и речи.

Поезија збирке  је комплексна зиданица саграђена од стамених материјала земаљског и небеског…. Она је, метафорички речено, његова вавилонска кула.

Завршна вишеделна поема је колофон певања под чијим сводом песник обавља песничку литургију из које се чује: „Помагај, Господе, ако Бога знаш“.

У наслову је сумирана ингениозно нађена идеја песме која легитимише Богдановићеву нарочитост и представља га као лирика нашег времена.

Он је разумљив и јасан песник( С. И.)  свог живота и времена.Песник који умешно справља  „густу чорбу“ од речи и мирођија овог тла.  Међу многобројним дефиницијама поезије Богдановићева досетљивост да  „Поезија је густа чорба“**** казује о његовој експериментисању, и субверзивном односу према конвенционалним схватањима поезије.  Пише поезију, по властитом рецепту“  ,  све оно што му је усуд дао „ставио је у песму“ кроз коју је доживео катарзу која је утицала на његову контемплацију спољњег и унутрашњег. Отуда бројне теме  у којима је он „главни јунак“ своје поезије. Песник живи са својом песмом, он је доживљава и као биће, отуда стихови:

 

„Узимам песму за руку

Гледа ме

Крупним очима

Радује се као дете

Што може  у душу

Да уђе“

 

Ововременост п је и у језику ове поезије. Речи: лајкује, фејс, друштвена мреже… зид  ФБ профила…. указују  на песников однос према  феноменима нових израза и  чин су   стваралачке инвентивности да их иронијски опесми. Отуд  „маркетинг, мито, књи-жевне награде и остале зајебнације…“

На свој зид, онај виртуелни, видљиви и невидљиви окачио је животне слике  са просторном поетиком која сеже у прошлост, обухвата ововремено са погледом на „светске мотиве“. Отуда: „Кинески зид је прављен да би у перспективи навлачио туристе“; „Римљани су били склони прављењу зидова,

 

„Хадријанов зид, Антонинов зид, Ђавољи зид, Северов зид,

Трајанов зид,

И други њихови зидови, све до Шенгена.

А онда су се досетили да је бољи енглески параван.

Може се померати,

И то, на исток и на запад.

На западу се дошло до краја.

Индијанци су истребљени.

Каква срамна историја.“

 

Констатује песник градећи свој, Стојанов зид. Семантичка и метафоричка полифоничност је сумирала  историјска и филозофско питања која у песниковој оптици   граде  садржајну поезију свевременог дискурса.  Хуморна, иронична  везива обезбеђују занимљивост наративног тока  и пријемчивост песме. „Има зидова великих као песма“, „Она излази из душе“, „А поезија није у моћи свакога“, пише Песник смислено узиђујући у Зид = Певања  и поимања  поезије.  „И мит је урачунат“ у зид  ове космопетске грађевине.

„Шта ће ти одговор без питања, и то је питање“ гласи стих песника који ће дистихом

 

„Не бојим се питања,

бојим се одговора.“ 1

 

завршити вишеслојно певање, стигавши до зида у који је узидао личну историју и филозофију, традицију, поднебље, топонимију и  митологију овог поднебља. Све то  потврђују високе коте зида /ња  (певања) Стојана Богдановића… Извансеријског, самосвојног песничкиг концепта,  после чијег читања се поставља питање:  Шта се налази из зид-а Стојана Богдановића?

 

Сретење Господње, 2015.

 

_______________

*  „Зид је и онде где га не видимо. Онај највећи стоји испред нас самих. Нису га изградиле никакве саможиве цивилизације и државе нити божанска надмоћ, а његов градитељ не сећа се свог труда. Он је, равнодушно речено, наша личност. Унутар њега влада себична гравитација која нас, несигурно, држи на окупу; све што дотле допре изобличено је њеном снагом. Чак и кад се капије благонаклоно отворе, кроз њих пролазе само одабране војске и номади. А најчешће, као иза Планковог зида, нисмо сигурни шта се тамо догађа. И слепо подржани силама које не распознајемо нити признајемо, стигнемо, ипак, да проживимо свој век.  Можда би раскошну повест једне метафоре ваљало окончати још пре њеног настанка. Јер само ту зида, напокон, нема.“ Блог Г. Чомић

 

 

**А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива. 1 Мојс.  2. 7.

 

 

***

Уметност је подухват читаве личности. И зато је у основи трагична. Кафка

 

****

У Богдановићевој поезији има  читава збирка  стихованих мисли о поезији. О песми. Оне су  нуклес његове песничке филозофије. Резултат су промишљања, као и трагања за одговором: „Шта је поезија? Шта  је песма?“

(Занимљива је идеја да је поезија и  гастрологија. Независно од овог песника,  својевремено су Марк Стренд и Чарлс Симић  повезали кулинарство и поезију. Писали су „како у поезији, као и у кувању,  све зависи од финих малих потеза који потичу од дугог искуства или изненадног удара инспирације“         Стојан Богдановић је  о томе написао  песму која, између осталог говори о томе, и више од тога. Шта је поезија?

 

поезија је густа чорба

 

поезија је густа чорба то није проза

укус песме зависи пре свега од мајстора кувара

од његовог осећаја за оно што ставља у чорбу

у песму се ставља најбоља риба

мазна којој се очи цакле

која зна да се измигољи

није ли тако имате обичну папјазанију

која може да буде досадна једнако као проза

чорбицу мајстор мора да посоли

да досоли да не буде бљутава

и наравно све мора да се запржи

 

поезија се сервира само ако је топла

 

Из збирке: човек песма, 2007.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: МОЈИ УЧИТЕЉИ

МОЈИ УЧИТЕЉИ

УЧИТЕЉ

Одавно сам намеравао да напишем нешто о својим учитељима, и ево, то се протегло до данашњих дана. Не значи да сам био лењ, то је уобичајено код нас. Као да је то неки добар изговор! Друго је у питању. Нисам нашао довољно добрих и лепих речи какве заслужују моји учитељи. То је.
Реч УЧИТЕЉ је златна реч. Они који су је одбацили нису били свесни да ко разбацује, он после проси. Добри наставници и професори су такође учитељи и то им је највећа титула.
Учитељ заузима високо и значајно место у свим цивилизацијама, чак и у оним које су изумрле. Његово место је истакнуто у свим филозофијама, у свим доктринама. У старој тибетанској филозофији која се назива ламаизам реч учитељ је уграђена у назив ове филозофије, јер реч ЛАМА значи УЧИТЕЉ.
Ових дана је прослава 180 година од оснивања основне школе у Књажевцу, па сам се укључио, овако даљински, и пишем о својим учитељима. Неколико цртица. Сада покушавам да напишем уводни текст. Нешто ми не иде. Притиска ме време, мрачно, влажно, хладно, средњеевропско, европско, па и светско и белосветско, али реч је о учитељима и издржаћу. Кад су они могли мене онолико трпе, могу и ја њих да споменем.
Кажу да се у Јапану сви, осим учитеља, клањају пред царем. Нека и није тако. Тамо се сви клањају, па се и цар клања. А не могу да замислим, а и лична искуства су ми таква, да се зен учитељ некоме не поклони. Споменућу и ово, у Јапану сваки човек мисли да је за његов успех у животу најзаслужнији његов учитељ. Чак постоји и дан када се учитељима носе симболични поклони. Није као код нас сада, раније тога није било, да поједини учитељи траже скупоцене поклоне. А није ни таква држава да остави своје учитеље да крепају. И у сиромашнијој Србији од ове данас људи су водили рачуна о својим учитељима и поштовали их. Да није тако, не бисмо сада славили 180 година од оснивања основне школе у Књажевцу.
И у нашем православном културном наслеђу, у католичком такође, учитељ је полазна основа доктрине. Штавише, издаја учитеља се сматра највећим грехом. Сетите издајства Господа Исуса Христа.
И у другим доктринама је учитељ носећи стуб. Није случајно наш први министар просвете Доситеј изрекао ову мисао:„Држава почива на просвети“. Само још властодршци то да схвате. А то ће бити онда када схвате да они нису држава.

ГОСПОЂА НАДА МИЛИВОЈЕВИЋ

Јапанци имају и реч СЕНСЕЈ која је резервисана за учитеља. Она значи и господин. И ми смо нашу учитељицу Наду Миливојевић ословљавали са, Госпођо! Зашто је тако било? Па зато што је била госпођа. После су дошли другови и наредили друкчије. Наредили су да будемо другови, што није дуго држало воду. Али онима по чијим главама се то обијало, било је неописиво дуго! Госпођа Нада је била тако блага особа да сам једва чекао да идем у школу. Лепо је рецитовала песмице, лепо је певала, лепо је свирала, лепо је говорила. Била је лепа. Лепота је иначе мисао која је везана за душу, и нема ама баш никакве везе са обликом и са физиком, а понајмање има везе са пудером, који је као што знате обична прашина. А прашина и служи да нешто сакрије од очију. По завршетку школе деценијама сам је посећивао. Увек је износила слатко од дуња. Није заборавила да сам га споменуо у једном писменом задатку у коме сам описао слатко од дуња које је правила моја мајка Надица и које је стајало високо на шифоњеру. Било је то, то исто слатко!

КАКО ЈЕ МОМИР ЋИРИЋ ПОСТАО МОЈА МАЈКА

Математику ми је предавао наставник Момир Ћирић, наш даљи рођак из Балта Бериловца. Био је то један висок, огроман човек, који је крупно говорио, и уливао страхопоштовање. Пошто је невероватно брзо рачунао мени се чинило да је он најпаметнији човек на свету, да је паметнији и од мог деде. Онако голем човек, у суштини, по души, је био веома добар, доброћудан. Личио ми је на неког доброћудног меду. Позанаво је моју мајку, па сам се ја мало и прибојавао да јој који пут не каже да сам немиран или нешто тако. То се никада није десило, али ја сам био помало опрезан због наше рођачке везе и њиховог познанства. Но, једном приликом када се завршио одмор, наставник је ушао у учионицу, а ја сам закаснио, замајала ме моја комшика из суседног разреда. Одувек су ме инспирисале комшике. Хтедох да протрчим, да што пре седнем на своје место, али наставник Момир који је у рукама држао метар, који је био дугачак тачно један метар, у шали замахну оним метром и закачи ме по џепу. Наравно да ме није повредио, није му то ни била намера. Али шта се десилио? У то време није било хемијских оловака нити фломастера, нити таблета, нити компјутера, па смо ми за писмени носили мастило у бочици, перо и перодршку. Е у томе џепу лежи зец. У томе џепу сам ја имао ту проклету бочицу са мастилом. И када ме је наставник поткачио оним метром, и сад мислим да је био дужи од метра, пукла је бочица, као да ми је пукла глава. Проклето мастило се разлило по јединим панталонама које сам носио само када сам ишао у школу. Почео сам да плачем мислећи шта ће ми рећи мајка када се будем појавио кући. А још да јој кажем шта се збило! Или не дај Боже, наставник да јој каже да сам закаснио и да ме је због тога ударио. Она би му двеста посто рекла, Удри, ако не ваља. То је све било у оно време, док још нису постојале невладине организације. У то време су се о деци бринули њихови родитељи и њихова школа. Ништа од моје стрепње. Наставник Момир Ћирић ме је благо помиловао по коси и постао моја мајка. Одвео ме је да ми опере оне једине панталоне.

ВЕЛИМИР СЛАВКОВИЋ

1.
У осмом разреду на некој класификацији разредна је читала оцене. Прочитала је да имам јединицу из географије. Као да ме је гром ударио. После само пар секунди онако бесан излетео сам из учионице и отрчао до географског кабинета. Отворио сам врата и плачући викао сам, не могу рећи протествовао сам, одавде гледано, из ових година, био сам неваспитано дете. Наставник је изашао у ходник. Реагујући на моју дреку отварала су се врата и других кабинета. Из једног кабинета је изашао наставник Веља. Сећам се као сада пришао ми је смирено и упитао ме, Што вичеш, Па дао ми јединицу, а знам боље од њега (у ал’ сам га претерао!), Веља ће, Па где ти живиш? Ствар се завршила пред комисијом. Уместо петице добио сам четворку из географије, али и из владања. Моји родитељи нису то добро примили. Али то је прича за другу прилику.

2.
Веља нам је предавао историју. Био је велики мајстор за методику. Пре свега је био добар реторичар, тако да су се његове лекције низале као бисери воде у планинском потоку. Притом је на табли издвојио тезе, битне ствари, које су ђацима биле од велике помоћи приликом учења. Прликом одговарања, он је правио савршену градацију. Могао си да одговараш без помоћи теза, и наравно, ако знаш, онда добијеш навећу оцену… На крају, ако не можеш сам да испричаш лекцију дозвољавао је да користиш тезе. Ако помоћу њих успеш да скројиш причу и тада је позитивна оцена. Између у биле нијансе. Ову сам методологију касније као наставник и сам примењивао. А у необавезним разговорима са пријатељима сам предњачио знањем из историје. На њихово питање одакле знам то и то, одговарао сам, Па, ишао сам у школу, Веља ми је предавао.

3.
Веља је био и веома врцав и често се шалио. Једном приликом сам ишао са женом на пијац. Зна се у Србији зашто мушкарци иду на пијац. Иду да носе, да сецају. Јер код нас у конзервативној балканској паланци је важило, а и сада важи, Жена ако хоће да има магарца, само се уда. Сретосмо Вељу. Био је добар домаћин. Поздрависмо се, а он изокола, Је ли бре, Стојане, је л’ твоја ташта играла шах? Жена и ја се погледасмо зачуђено. Промрмљах, Ма какав шах?! А Веља смирено настави, Види се, дала је краљицу за коња. Окрену се човек и оде, а ми остадосмо да се смејемо. Додуше, ја кисело, а жена онако, мало је подигла нос.

4.
Много година по завршетку основне школе сретох своје наставнике Вељу Кукавицу и Вулета Рачунџију. Позвах их да седнемо у кафић. Они су били добри пријатељи иако се нису слагали по питањима политике. У чисто србијанској кафанској причи о политици, до данас се код нас није много одмакло по том питању, мало сам их провоцирао питањем, За кога сте се борили? А Веља ће, Ма били смо у свим војскама, четници, паризани, Љотићеви, Недићеви…који нас саберу, ми са њима, а иза првог шумарка се разбежимо. Разлика између мене и Вулета је што ја признајем све, а он признаје да је био само у партизане.
Дакле, Веља није био кукавица.

20150206.
Ниш