Monthly Archives: March 2015

Стојан БОГДАНОВИЋ: МРТВАЦИ НИКАДА НЕ СПАВАЈУ

МРТВАЦИ НИКАДА НЕ СПАВАЈУ

Сетите се како вас повремено прогањају,
Како се шеткају по вашим сновима.
И дању и ноћу мешетаре,
Саветују вас,
Вуку вас за рукав, за ногавицу,
за руку, за ногу,
Хватају вас за гушу.
Кад год им се не свиђа неки
ваш поступак,
Кезе зубе на вас.
Џаба се ви трзате
И кад се пробудите,
чак и тада, шеткају са вама.
Врзмају вам се по глави,
А где другде?
По сто пута дневно се сударите,
Где год погледате ту су они.
Не морате ништа да признате, али,
Мртваци никада не спавају.

Стојан БОГДАНОВИЋ: НИШКИ ПЕСНИЦИ (I)

НИШКИ ПЕСНИЦИ
1 Зоран Милић
2 Добривоје Јевтић
3 Недељко Богдановић
4 Димитрије Миленковић
5 Саша Хаџи Танчић
6 Миливоје Пејчић
7 Велимир Живојиновић Масука
8 Бранимир Живојиновић
9 Гордана Тодоровић
10 Мирољуб Тодоровић
11 Мирослав Тодоровић
12 Живојин Ћелић
13 Душан Радовић
14 Горан Станковић
15 Звонимир Костић Палански
16 Милица Вучковић
17 Зоран Пешић Сигма
18 Нестор Жучни (Прока Јовкић),
19 Јелена Димитријевић
20 Небојша Озимић
21 Милутин Петровић
22 Радосав Стојановић
23 Бојан Јовановић
24 Слободан Стојадиновић Чуде
25 Виолета Јовић
26 Вељко Видаковић
27 Срба Митровић
28 Љуба Станојевић
29 Вукашин Костић
30 Љубомир Симић

Зоран МИЛИЋ (1940-2007)

***
Гледах с високе планине, душа душе напаса. Хлеб мој једу, на хлеб не узвраћају. Воду пију, воду муте.
Сусед иде, бесна пса води, бесне псиће. Разбрат иде, љуту гују гони, језика триста.
Сунце бело узјахујем. Црно капију отвара.
Гледах с високе планине, душа душе напаса, душа душе одводи, светлост светли у мраку.
Уста у рукама носим, мало земље у устима, мало светлости, ништа у очима. Идем. Свет нестаје полако.

Добривоје ЈЕВТИЋ
***
Дуг дан сабирам у кратку песму
Зобљен је као звук звона:
Даннн
***
Поређао сам пред собом камичке
крила осушених птица
семенке усредсређене
као очи заљубљених
То је војска
која ће од мене да освоји песму
Недељко БОГДАНОВИЋ
***
Узалуд песник
тражи
стално
радно
место
песма је шира
од имена
којим се свет
неоправдано
сужава
једва погледом досеже
оно што речју
исказује
Димитрије МИЛЕНКОВИЋ

ДРЕВНЕ МАСКЕ
Зрно је свет
Ми смо на пучини
О Џоне Доне
Горе у висини
Древне су маске
Поново на сцени
Дно превисоко
Звезда у дубини
Саша ХАЏИ ТАНЧИЋ (1948-2014)

СТРАХ
Свега ме је страх
Време уходи тишине рскошне
и односи уграбљену светлост
без трага
Свега ме је страх
Кроз спутанаи зрак једино биљка
немушта расте
сенке се звездама приближавају
Са свога извора поноћ се
напаја страхом-
свега ме је страх
и од самог себе
Измамљена студен боли
испод раширених крила
Док бежим
цеди се као цвет
који испод камена здружује мртве
Недоглед јуриша с друге стране
Миливоје ПЕЈЧИЋ (1948-2009)
МАРФИЈЕВИ ЗАКОНИ
Разбојника ћеш срести
када немаш куд.
Жену ћеш наћи
кад је немаш чиме.
Кућу ћеш стећи
када ти је гроб потребнији.
Слава ће те стићи
када више ништа
не може да те стигне.
Велимир ЖИВОЈИНОВИЋ MASSUKA (1886-1974)
ЛЕТО
Подне на подне легне
загаситим ћутањем.
Небо се слегне.
Лето полегне
у сенке светлосним лутањем.
Забруји,
расте
тешкога звона брујање.
Полете ласте.
Срце са бронзом срасте
у тучне молитве хујање.
Бранимир ЖИВОЈИНОВИЋ (1930-2007)
ГУСТО ХУЈАЊЕ АВГУСТА
Густо хујање августа
распиње стабла и влаће
Ти сахнеш. Али закон
прелива саће,
подлива бобицу,
зрно
налива речју,
под новом кишом скупљаш
путању дечју,
део по део се плете,
давнина мирише,
раскинут венац се неће
распасти више,
преко резова расте
крепкија скрама,
други пут то се неће
десити нама,
зелену земљу звезда
гмизавац брсти,
гмизавац трули,
а ти и ја смо чврсти.
Гордана ТОДОРОВИЋ (1933-1979)

ЉУДСКА ЛЕПОТА

Лепо је оно што није ради дивљења,
што није коса – у реци сазвежђе таласасто,
ни око: црна бубица, сише житни каранфил,
ни усне. Три јагоде истопљене пољупцем,
ни лице с финим отисцима срца и мозга,
ни шака: љиљан изувијаних латица,
ни витке ноге голубијег корака,
ни тело огрудало у два лимуна…

Лепо је оно што није ради дивљења,
што није бљесак чела после учења,
што је музика, дрхтаво разливена,
ни речи – наговештаји неизрецивог,
ни слика, нити икакав дозрелак духа,
ни ишта чиме се човек у човеку језгри,
Лепа је смелост
не изгубити себе у љигавом опстанку.
Мирољуб ТОДОРОВИЋ
(Геометријскоалгебарска анализа поезије
или
Геометрија песме:)
Основни геометријски аксиоми важећи за планету
1.
Простор је скуп свих тачака
Под запремином песме
2.
Постоје бар три света
Која се гложе у мојој глави
3.
Реч има четири димензије
Мирослав ТОДОРОВИЋ
ВРЕМЕ ЗА СМРТ
Ооооо Јелоооо!
Зову моју мајку са Селовине.
Ми вучемо плашће.
Озго јара туче као маљ.
– Брат твој Љубо трећи дан у постељи лежи.
– А што лежи, а овако леп дан?
У гробу лежаће, има да му додија.
– Слаб је Јелооо, поручује да дођеш!
Изнад у зрењу шенице крили се глас.
– Оће да мре, судњи вели стигао му час.
– Иди кући Душане, не дангуби.
Знам ја брата мога Љубу
Шта је навро, оће сад мрети
Домаћин је човек а ми нисмо докони
Шта извољева?
Није време за смрт љети…
Живојин ЋЕЛИЋ
ХОД ПО СЕНЦИ ЖИЦЕ
Све се понавља у својој непоновљивости! Издвоји један једини пламичак из које год од ватри која те грејала и разумећеш… Издвоји
га и реци му: – Тебе познајем јер сам те видео и огрејах се на теби једном: кад год! Један зрак сунца… мирис траве… зрак месечине испод облака… издвоји облак… Колико
скакаваца распознајеш? Колико крекета жаба си у стању да разликујеш? Која боја кога гласа ти се урезала у памћење од свих који су нас заувек напустили пре него се сретнемо поново ако је поново намењено да постоји? Да ли би било који звук био у стању да препознаш када би се вратио након дугог одсуства или би изнова морао да га учиш несигуран од памћења? Било
који лист? Цвет? Зрно прашине које си након неког од ветрова из ока извадио? Опиши
један од ветрова: макар један ковит у снегу под уличном лампом који си видео… пахуљицу
чији је савршен облик задржан у твоме сећању… Понови исти покрет руке да би ме разумео
и разуверио да памћење није лаж и да не живимо у свету обмана тако јадно сигурни у оно што смо видели варљивим очима и убележили у још варљивију Књигу Памћења : утварљиву Књигу Опсена сачувану у нашим главама као сећање на порекло свега што никада није постојало! Узјахао
сам бицикл и возим га кроз себе јер нигде више нема путева за ствари које су одавно нестале из света опипљивих предмета… Ходам
по сенки жице за веш окаченој између два дрвета којих нема у дворишту које одавно не постоји и крећем се полако да не пропаднем у провалију лажних сећања подамном која мами разјапљених чељусти жељна да прогута све оно што никада није постојало!
Душан РАДОВИЋ (1922-1984)

СРЕДА

У последњем тренутку, кад је већ изгледало да нам нема спаса, када су синоћ многи вечерали последњу теглу слатког и помишљали на најгоре – јутрос нам је стигао ПРВИ.
Љуби га све што скакуће са првог на први, као са камена на камен, и једва одржава равнотежу.
Јутрос је поранила и кошава да нам прегледа прозоре и зубе и утврди како дихтују.
За једну малу, средње развијену земљу можда је мало много да упражњава сва четири годишња доба. И ту смо се залетели. Једно, евентуално два, то би још и могло. Али четири, то је много и нескромно.
Сава и Дунав и овог јутра долазе и пролазе, а ми не знамо шта да им радимо.

Горан СТАНКОВИЋ
XXI
Свет се променио.
А најгоре тек долази.
Немојте ме на кафу звати,
немојте ме даривати.
О, шта учинисмо!
Спевајте елегију за водом однете!
За животне циклусе, за мочваре,
куће, људе – за читава острва људи.
Учинисмо велико ал погрешно,
Не мало али вредно.
Увек боли оно што је некада било.
Прасак леденице, ил август када
мора бити вруће, труло лишће у олуцима
с јесени. Пролећни бол је најгори.
Помишљам још: као да се
Ништа не догађа, све је
тако мирно, али свет се променио.
Данашњи људи то добро знају.

А шта треба нама?
Сачувати утопију, сачувати је,
Сачувати демократију од капитализма.
Сачувати наду од насиља, сачувати,
Да сачувати. Да.
Звонимир КОСТИЋ ПАЛАНСКИ
ПУТНИК
Корачах дуго низ љуто камење
сунцем гоњен.
Нигде зденца ни сенке.
Господе, куда ме водиш?
Хлеб ми се скаменио у руци,
сувим биљем пуштам крв из вена
да утихне бол у лобањи.
Изгубих око у бепућу,
птице ће ми га вратити
ил кише с јесени.
Гле, на стени црква,
пред дверима анђео
с огњем на длану.
Преломише ми се колена.
Земља ме заболе
у ишчупаном оку.
Милица ВУЧКОВИЋ

ПЕШЧАНИК

Велики је простор
а кратко је време
између човека и човека.

Онај ко је измислио кретање
измислио је
све остало.

Лед у пећинама
и на уснама
Његово је дело.

Од Његове је косе
исплетена
рибарска мрежа.

Њему је поверено море
пре него постане
Ледени океан.

Од Његових је мисли
сочињена носталгија света.

Велика је вечност
а кратко је памћење
живота.

Онај ко је измислио живот
није измислио пустињу.

Пустиња је створила Њега
да не би била потпуна пустиња.

Зоран ПЕШИЋ СИГМА

ХИПОТЕКА

Купили смо вечност
на кредит
хипотеку смо дали
наше густе животе
и вечност је прошла за трен ока
и остали смо без ичега
само се ноћ ширила преко планина
и бесплатно нам нудила
подсмех (цинизам) звезда

Нестор ЖУЧНИ (1886-1915)
(Прока ЈОВКИЋ)
МНОГИМА
Ја нисам дош’о, да градим олтаре,
Да дижем цркве и сјајна кубета,
Да штујем ваше свилене стихаре
И љубим руку, која није света.
Ја нисам дош’о, к’о ви, да се срамно
Пред богом и пред људима претварам,
Већ, да пут вечне Истине отварам,
И рушим редом све лажно и тамно!
Бодром ћу рећи речи разгањати силе
Демона ваших Незнања и мрака,
И ропског рада и смртних ждрака;
Здераћу маску с вас, трулежи гњиле!
А устреба ли, душа моја чиста
Знаће да падне за идејал Христа

Јелена ДИМИТРИЈЕВИЋ (1862-1945)
ЉУБАВ МЕ МОРИ…
Кад те мога имењака
Омилују врели зраци,
Ноћна луча бледозрака
На те, милу, поглед баци:
На срцу се гуја свије,
Пред очима тама створи…
И онда ме љубав мори!

Небојша ОЗИМИЋ

ПИСМО НАЈДРАЖОЈ

Најдража драга моја
написао сам ти писмо
и предао га забораву
јер поузданијег чувара мојих осећања
тешко да ћу наћи.

Докотрљаће ти се у снове
баш онда када му се не будеш надала
као што иначе долазе
тужне и радосне вести
и биће ти драго што је од мене
али не и што си га добила.
Јер, ти знаш, из мрака заборава
знају да искачу разни чупавци
из кутије,
тако далеки а будаласто драги
и то је нешто чега се бојиш.

Не бој се, далека моја.
Неће ово писмо живот да ти мења.
Ово писмо има за циљ
да те подсети да си жива,
да имаш још увек тај живот.
И да треба да уживаш у њему.
Све остало је плод твоје маште.

Милутин ПЕТРОВИЋ

*****
Шта радим. На беспућу.
Пишем песму.
Питао бих владара о другој доскочици.
Да ли је задовољан. Ил се мучи.
А не шта ради. У уметности.
Песму је написао.
И повраћа.
Где је крај. Дародавач.
Јесам ли оглувео.
Шта би после мене остало.
Нека ништа не остане.
Радосав СТОЈАНОВИЋ

УМРЕТИ УСПРАВНО
Стојимо на земљи
Које више нема
Која је сва на небесима
И не знамо шта нас то још држи на ногама
Од чега смо усправни и стамени
Да нас више ничим не могу помаћи ни домашити.
Можда је то стога што нас више нема.
Бојан ЈОВАНОВИЋ

БАЦАЊЕ КАМЕНЧИЋА
Поистоветиш белутке
Са звездама
Побројиш неба
И са последњим
Срушиш се у вртлог песме
Онда више не постојиш
Ни у једној самилости
Слободан СТОЈАДИНОВИЋ ЧУДЕ (1948-2011)

БРОЈАЊЕ ДО ЈЕДАН
Шта се добија читањем песама
не можеш избројати иако је
довољно бројање до један
Бројао је Аристотел до један
неколико година па се уморио
Бројао је Данте до један
Неколико недељ а Хелдерлин
и Гете по неколико сати
па се заморише од осећајности
Венцловић је имао савршен лакат
Гогољ само разарајућу рачунаљку
а Бодлер све услове да нико
не сазна ни како се зове
па избројаше ли они до један
више од неколико пута
Толико дозвољава бројање до један
а писање је стид онога што постоји
пред оним што не постоји
Виолета ЈОВИЋ

РАБОТА ЖЕНСКУ ДУШУ ОДМАРА
Моја се мати сабајле диза још не съвнуло, још спе петлови, на небо сјаји од звезде низа, а ја још шњевам најслатки снови.
Кад ме изока дојде ми криво што ми сьн кида, што ме с ноћ буди, докле по поље још спи све живо и док по куће спе други људи.
– Дизај се, ћерко, дрва донеси! Кућу помети, огањ наклади, сеј бело брашно, лебац замеси, из бунар ладну воду извади!
Јоште сањива по матер одим, а она, како и да не спала: – Не дреми, ћерко! Време прооди! Учи се док се неси одала!
Док си код матер буди те слънце и мати да те oвој научи: За живот мораш да имаш срце! Ако га немаш, има се мучиш.
Свекрва неће да те замени и нећеш да се наспиш код мужа, под груди ће се туга скамени и дьн по дьн ће свенеш, ко ружа.
Ако си лења, ће пројдеш лоше. Милос сас мужа брзо ће мине. Свекрва има дува по ћошке и да те једе куде год стигне.
Ако си вредна и рано раниш, неће да има што да те кара. С работу ће се од муку браниш. Работа женску душу одмара.
________________________________ сабајле – рано
диза се – устаје
сьвнуло – свануло
спе – спавају
изока ме – позове ме (овде: позове из сна, пробуди) дува по ћошке – љути се,
зановета кара те – грди те
работа – рад

Вељко ВИДАКОВИЋ (1925-1959)
ТРИ ПЕСМЕ
1
Треба корачати улицама које немају краја
бескраји су широки а у недогледима има надања.
Можда нас тамо негде чека неко
ко ће нам се насмејати
што смо се освртали за стопама
које смо изгубили кад смо били јучерашњи.
2
Шта да кажем Рахели
кад дође да тражи
сан који сам јој обећао
Како да јој кажем
да су нам руке кратке
да дохватимо звезде.
3
Само птице знају како је тешко остати у висинама.
Срба МИТРОВИЋ (1931-2007)

ЋАО!
На михољском сунцу расејано сам зурио у треперавориђе светлуцање вечно мутне Нишаве, а тад зачух једно јасно и гласно: “Ћао!” Овећа беба, из дечјих колица која су промицала, изустила је подигнуте главе ту можда баш своју прву реч. Пролазила је, одлазила, напуштала ме, ведра као и свако присебно биће које најављује своју пресудну одлуку. Насмеших се несвестан да већ с новим занимањем пратим покрете младе мајке. Нисам се усуђивао да и ја, сем у себи, поновим ту чаробну реч која призива све низбежно и све присно наглом објавом опроштаја.
Љуба СТАНОЈЕВИЋ (1927-2005)

ДВОЈЕ

Прастара, немогућа скаска то је,
Ко древну мудрост је знам:
Кад се воли –
тада су двоје
а кад се пати онда си
сам.

Безброј сам пута са Њом, са Њима
– док звезде се и црне птице роје –
проклињо љубав пољупцима
и горком сузом
славио је.

Па сад, кад се рачуни зброје,
Исто је да ли си лед
Или плам.

Јер – за патњу је ипак потребно двоје.
А волети можеш
И сам.

Вукашин КОСТИЋ

МОЛИТВА

Мрак испија своју чашу
Кућа части
Крст потања у вино
Крв ће пасти

Не хули шапуће мати
Бог ће дати

И гавранови ће прићи
На живо месо на око
Без страха стићи

Доста опет мати
Прекрсти се и ћути,
Бог ће дати!

Љубомир СИМИЋ (1880-1900)

ЈУТРО

Зоре рујне
Њиве бујне
Обасјава први зрак,
Роса сија,
Клас се нија, Сунце с’ диже понајлак.

Ишчезава сива магла
С мрких гора у даљини;
Огледа се ведро небо
Бистрој реци у дубини…

Тихо живот се буди и песма диже се лако,
Кроз ваздух птичице лећу и њихов цвркут се ори
И све: и сунце и небо, и земља и ваздух свежи,
У овом свечаном часу све једним гласом збори

И песма немо небу се диже
Поздравља данак, што но сад руди,
Што зрак их чаробно буди

И свету прославља силу што у времена току
Без станка жижак пали светлости и нова жића.
Што моћном управља руком бескрајан, вечити простор,
И својом милошћу благом дарива створена бића…

Ал’ човек се из сна буди –
Светлост дана снове брише,
Он осећа патњу,
И диже се и уздише…

Одјек сада
Тешког јада
Хармонија руши крас
Песма стаје,
Веже ваје
Приповеда један глас.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОЧИЊЕМ ЖИВОТ ИЗ ПОЧЕТКА

ПОЧИЊЕМ ЖИВОТ ИЗ ПОЧЕТКА

Сваког јутра седим за столом,
Све је намештено,
“Тањир за стиднога госта”
који ми је поклонио Живојин Ћелић
верујем,
зато што ме је препознао
у своме огледалу када се огледао
и када је својим стиховима
као шпаклом затварао рупе
на мојој души.
После много година глади и немаштине,
Преда мном је пун тањир,
Поезија,
Људи, поезија!
Не зна човек одакле да почне.

Ритуал је исти, као да “сам стално са собом”
а нисам. У мојим годинама
то и није једноставно.

Читам пажљиво,
Први пут кусам из златног тањира,
Узимам полако и помало
Да ми не би испадало из уста ове ћелаве главе
И да, кад већ плачем,
Не слинавим и не стрвим песме
као да је у питању нека љута папазјанија,
од мешане рибе,
а не мелем за душу.

Замишљам, ја, који никада нисам са собом,
И на Живојинов наговор
почињем да слушам мраве како ходају,
птице како поју,
миришем те стихове,
а ви од мене тражите да ћутим.
Шта се даље дешава,
Узимам преметало,
Не бојте се не мислим на њему да се вешам,
Мислим да и стар човек треба да се удара у главу,
Поготово ако се маши за озбиљну поезију!

Лекари, проклетници,
због мог срца и због мојих година,
проклете године,
сад и о њима морам да водим рачуна, нек иду бестрага,
препоручују ми лагана јела,
танке, посне, чорбице, без иједног ваљаног стиха,
само да би оправдали постојеће стање поезије.
Није их срамота,
Зар се тако лечи свој народ?
Народе, лек је у тањиру,
Али не у сваком,
Само у тањиру пуном добрих, свежих, стихова.
Кусајте док се сасвим не разболите од поезије,
Тада ћете бити потпуно здрави,
Као прави људи.

Исцаклио сам очи у Тањир за стиднога госта,
Гледам у свој тањир,
Такав је ред.
Каква поезија!
Какво месо!

Незван гост нигда није радо виђен,
Зато дозвах себе
И почех да мезетим,
Сих по стих,
Песму по песму.
Почиње(м) живот из почетка.