Monthly Archives: April 2015

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Борис ЛАЗИЋ

ИЗБОР ПЕСАМА

The writer’s art is his real passport. His identity should be immediately recognized by a special pattern or unique coloration”
Nabokov

РУБ, РУГАЛИЦА

На рубу то, на ивици
Несхватљиво је колико све то
Ту стоји на танкој жици
На рубу, некаквом, тако нешто

Мучна је, тескобна
И сама помисао да могло
Би да прсне, кобна
И слутња, коју, дође ли, нагло

Потиснеш – предахнеш.
Тад струјању се предаш свих ствари,
Тад утонеш у мам изобиља.

Ипак, зебеш: да чучи то, циља,
Да руга се, цери, ровари –
Чека, да се заборавиш.

ЉЕСКАЊЕ

Сиђи до реке, до обале.
Опусти се. Препусти,
Тих ромон нек допре до свести,
Из затона, увале.

Сиђи до реке, и стишај се.
Допусти шум да мири,
Тих ромор воде да љуља се,
Пљусак за пљуском шири

И звук да дух ти окупа.
Сапери се, сабери,
Ослухни одјек љескања:

То свег ритам је дисања,
Склад је! Гаси, о, звери,
Сав немир, што те натапа.

МЕЂА
Најпре, ту два су језика:
Матерњи, и језик рођења.
Детињства два: два сновиђења
Духа на виру паслика.

Најпре, ту два, три су лика
Сливена сад у дах један.
Ту два, три су видика
Строваљена у бездан.

Са руба, игра:
Слој по слој, пређе,
Трпке то разоткриваш.

Певаш из језгра,
Певаш са међе,
Несвесно разодеваш.

НЕПОЗНАТ СЕБИ

Хоће ли он као и ти негда
Чисте душе какав већ јесте
Да заволи и сасвим се преда
Жеђи коју гасе Невесте?

Хоће ли он као и сви тада
Срце да стави на тас судбе
Непознат себи, а већ нада
Пун у испуњење те гудбе?

Пустош кад и у њему засводе
Жудње, вал се повуче
И пена распе од омаме,

У часу те важне осаме,
Он познаће се. Уче
Да бдењу нас томе и заводе.

ДВОЈНОСТ

Два су језика у теби, две струје,
Две мисли које певају у клети,
Две сврхе које кроз снове ти брује,
Два вида истог а различног лети

И оптаче те као ветар крошње,
Као кад се лист и етар сударе,
То шуморење, тако шта све тешње
Иште простор за звучне одударе.

Као вал који о спрудове бије,
Као спруд што га тај талас глача –
И ствар и њену супротност садржиш.

Гледаш да оба та света изразиш.
Да ромор вала, мукли кам палача
Та оба вида звучна игра слије.

СЛУЖБА

Служење духу: посредовање.
Колико снаге, толико јасног
Делања, толико суштог
Полагања на певање.

Тај наум. Такво изгарање.
Као преливање из корита
у корито. Не губити ништа,
Бити – чисто претакање.

У бити, оруђе.
У руци властитој.
Играти се – собом. И тобом.

Твојом песмом, као над добом,
И звук кушати јој
На језику туђем.

МАХ

Као у песми Змајевој –
Оно што бриди, оно те лечи.
Ко у станци песниковој,
Лак сете мах од рођене речи.

Не гаси се, не топи се
Нити то може. Излаже те, наг
Наступаш, гле, одаћеш се,
Ако му одмах не заметнеш траг.

Ишчезне ли, призваћеш га,
Немост је коб – опет ћеш
Њему да се предаш

О, чим осетиш га.
У један би мах да слијеш
Сав Свој Бол и калуп му даш.

ХАД

Тад и спустих поглед на жал –
Сав прах те омаме
Расплину се: нека сам кал,
Утрт пут до таме.

То помислих – довољно је
друго бити.
Пренути чула, и свему се
Предати.

То дати: галеба глад кад
Као камен падне
Па одмах у лет сит се вине,

Смрт је – а сладостраст! Њу лине
У кликтај што кане
Кроз пир. Доле, у води – хад.

DE BIBLIOTHECA

(Допремили ти књиге
Приспео товар из далека!)

Сад рaсклапаш кутије, распакиваш пакете
Из којих једни за другим тебе маме албуми монографије књиге
Сложене пре више година и спаковане
Као што наш ум догађај пакује у заборав
Лековит и сушт

Отиснућеш се у ново обзорје лишен библиотеке
Такорећи, го, разоружан
И тај осећај наготе биће најбоље што ће да ти се догоди
На путу за Jуг

Пошао си учинивши својом мисао Ујевића
По којој ти је тек десет књига довољно за духовни живот
И тачно се тако збило: понео си Библију, Бодлера, Тина, Борхеса,
Ларошфукоа, Џека Кербија, Монтења, Грчке епиграме
Спаковао их у гепек аутомобила
Сат и по излазио из неразмрсивих париских предграђа
Пет сати напуштао француску зараван
И до вечери приспео на обалу
И до вечери доспео до хорског певања црвчака
На бензинској пумпи код Екс-ан-Прованса

Пар песника и цртача је кренуло с тобом у изгон
У пристаниште
У Томес

(Да ти је знати које то ствари Овидије носи са собом
Коју лектиру односи
Од чега се ни по коју цену не растаје
Кад већ мора да се растаје с језиком и тлом?
Можда Катула, можда Тибула, или Галија од ког остаде нам
Један стих само?
Можда баш Галија, судбине сродне
Његовој
И можда је гдекуд своје Tirstiae проткао стиховима
Данас изгубљених, нама непознатих
Творца римских елегија?
Јер, цитатност је стара колико и Књига Постања!)

Песник си који је непотребан двема државама и двама језицима
Лектор си који је сувишан за платни списак Универзитета
Преводилац који не посредује
Посредник који не убира ниједан плод посредничке улоге
И повлачиш засторе

Своје си одиграо, а још у пуној си снази!
Склапаш гепек аутомобила
Палиш џип и спушташ се на југ, на Средоземље
(А где другде за дух у снази пуној?)
Отискујеш се без библиотеке,
Без половине себе самог

Скинуо си све велове
Одиграо све улоге
Одвагао све улоге
Последњи напор је довољан да се отиснеш
Палиш кола
И одлазиш

Јер ти волиш раскиде
Ти волиш одласке
Ти волиш да се губиш
Ти јеси губитак сам
Ти јеси сам
Ти си небитан

Небитан?
Ако то и јеси у друштвеној игри, у игри моћи, то ниси у поезији,
Нити у животу духа и за дух
Нека те обаспе уздух Средоземља
Нека те озари јарка плавет
Нека омами омамни бруј говора људи са Југа
Срећи си вичан
И теби мало треба да би био сит

Сад расклапаш кутије, распакиваш пакете
Из којих једни за другим тебе маме албуми монографије књиге
Сложене пре више година и спаковани
Као што наш ум догађај пакује у заборав
У лековит у сушт

Више ничега заједничког немаш с тим играчем
Више те ниједна спона не дотиче
Више те се ништа не тиче

Излечио си се

Положићеш књиге монографије албуме
Положићеш те брижљиво одабиране алатке
(Можда тако и Овидије у Томесу од жене прими свитке?)
Осмислићеш свој нови простор и фрагментима
Свог негдашњег пута, негдашњег ја,
И то ће бити лепа, ванредно бирана штива
Из света литературе и сликарства,
Из света самоспознаја (гле, Бодлерови преводи Поа!),
И то ће бити врста аутопортрета
Врста сублимације сопства

И то ће бити као када сликар положи последњи додир кичице
По аутопортрету и баци завесу преко штафелаја
И положи кичицу и скине радничку кошуљу
И окрене се
Пружи руку к чаши вина (био то Пикасо, Матис или Шагал)
Разгаљен устане
И изађе на свеж ваздух, на јарку плавет Средоземља
На сам почетак
Певања

Ница, 13/10/2014.

ПЛЕС СМРТИ

Тај осећај горчине на крају лета
Када се повратак из завичаја смеша са смрћу пријатеља
Горчинa која прати те боравке

Смрти, изненадне, рођака, суседа, познаника,
Нико да те дочека, нико да отпрати,
Само плес смрти
Само плес смрти

Смрти којој ни не припадаш
Јер том кругу не припадаш
Рађања и умирања, јер си отргнут
Док за друге то је сливено и једно чини са животом,
И прелива се
Из једног у друго годишње доба,
Из једног у друго доба живота –
Тебе, који ту само проборавиш,
Тебе то затиче,

Ни у смрти нисте исти
Нисте исти

Ти као да непозван долазиш на представу,
И као да усред представе устајеш и реметиш јој ток
Само плес смрти
Само плес смрти

Нити си друга срео
Нити се поздравио с њим

Његов лик данас је прах који је разнео ветар
Његов лик ког
Још за тренут бележи ова песма

СТИШАВАЊЕ

Некоме немир који се стишао и згаснуо.
Некоме пут повратка к себи, к свести.
Неком ни толико: пустош, од које
Ваја пену заборава и себе и свег.

Некоме је далек путоказ:
Лирика ума што замењује
Изливе срца занесеног.
А неком опроштајни дар:

Писмо, на столу, последњи поздрав.
И неко чита ту реч, и неко је памти.
Неко кога се ништа друго више не дотиче.

Нечија душа коју окупа пена заборава
Као вал што камен обли:
Све облија душа коју вал испира.

ПО ЧИТАЊУ РОБЕРТА ФЕРНАНДЕСА РЕТАМАРА

1.

Песник револуције негује оживљавање
Осетљив је према младићу кога чува у сећању
Према његовим надама усхитима акцијама
Пријемчив је за сваку слику сваки трачак светла из властите прошлости
Он сећа се љубавника у тмици градског парка
Под сенком платана
И памти њихов завет да љубе се и за оне који су пали
и зашто му не би поверовао?
Он је доиста љубио – али своје
(као што пише у књизи светих, одабраних:
„Ми смо милосрдни једни према другима
Али немилосрдни према иноверном“)
Осетљив је према младићу кога чува у сећању
Пријемчив је за сваку слику сваки трачак тог светла
Јер био је Правоверан јер био је Чист будући Идеалист
И о чему би другом да ти пева?
Зар није Александар Илић то већ решио песмом о Изету?
Песмом у којој Изет брине о Радовану
И Радована паду у немилост

Јер пали и бедни божјаци и боси
Крњи, крти и дроњави
Жигосани
О њима се ћути
Њихов се пад не бележи
Јер песник Службе песник је хвалоспева и не мари за Бабуне

Не, није сваком дано да спева Персијанце
Није сваком дано да, са разумевањем и емпатијом,
Уживљавањем у туђу причу, опева пад Непријатеља
И схвати му бол
Опева обест као да пева о својој
Рећи да сви смо исто под капом небеском
Није дано сваком

2.

Сличност је Песништва комунизма с Византијском службом
У истоветности мотива (спасења, пројектовања у будућност),
у сродности формалних проседеа,
У ритмичкој прози, игри парадокса, плетенију словес
Сличност се очитује још и у: поетици набрајања, реторичности,
У празном ходу, барокним обртима
Сличност је затим у склоности хвалоспеву, у емфази, у одуховљењу претераног и настраног,
У улепшавању стварности
И системском прећуткивању злочина учињених у име
Идеје,
У току само једног отелотворења те идеје
У току преласка на дело у току чина самог
(петогодишњих планова са својом свитом зекова и губилишта
Кад губе се главе и то не само фигуративно
Него најконкретније
И врло сликовито
По том питању обратити се Мандељштаму, Шаламову, голооточанима)
Сличност је у Икосу радости спеваном цару који згази непријатеља
Иноземног иноверног инокосног
Палог и злог – ма злог
Који једним покретом руке из свог видокруга брише
Бабуне и Наказе
Јер су облици ненавидног разни али је облик правоверности само један
И један је пут до Славе
Од земаљског ангела до небесног човека
И песме која га хвали
У томе је сродност Песништва комунизма с Песништвом службе –
У закривању иза реторике, у вештини замагљивања реалног чина
Иза стлиске фигуре, у ефекту кумулације
И говора у празно
Између Црквених отаца и Слугу револуције то је спона
И карика која их разоткрива као даљње рођаке
(Шта би на то рекао Давичо који одби да уђе у Павловића цветник!)
Та формална уједначеност, истоветни проседе те
Ритмичке прозе, хебрејског паралелизма, плетенија словеса
У име Царства Божијег, Срећније будућности –
Тако да не чуди да је и распоред Вођа Револуције
На слетовима, на Црвеном тргу, негда,
Истоветан био хришћанском иконостасу
Јер истоветна им је Похвала свету, истоветан мук којим
Песници комунизма, Црквене службе
Прате коб
Страдалих у име вере, њихове
ИКОС
Постоји песма радости, и све, чему треба да се радујеш.
Излишно је набрајати.
Радуј се свему што носиш у себи, радуј свему што ти долази у сусрет.
Радуј ономе чега се плашиш, и радуј ономе што пружа утеху.
Спас је у радовању! Спас у томе да све пригрлиш,
Да све обгрлиш, као пливач, као купач који не нагли,
Као врсни пливач који се свесно препушта матици, који једно чини с матицом,
Који сам је струја себи самом.
Радуј се томе. Сам себи закон јеси и сам правило себи.
Из тог разлога посредник, из тог разлога мост којим све (и свет и себе)
Премости.
Радуј се, јер си мост који преводиш у трајно разумевање себе.
Радуј се! Излишно је набрајати. Не бих то.
Све битно што јест то бдије у теби, то из тебе говори,
Као млади бог који се игра на жалу,
Као дете што баца каменчиће,
Као пљусак камена о поврпшину воде,
Као вода сама што упија свет
(што упија свест), што никада не нагли, никад не спори, увек иста, што јест упориште,
Као вода која те натапа да би био плодно тло,
Као натопљено тло које рађа родове,
Као нар који прсне из воћке, када је у сласт загризе дечак, у врту,
Као дечак који бере малине, као покрет руке која се препушта тој радости,
Допусти да те убере онај који жедни,
Допусти да прсну и прште твоји сокови,
Радуј се!

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Борис Лазић, рођен 1967. у Паризу, Француска. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски.
Књиге песама: Посрнуће, 1994; Океанија, 1997; Запис о бескрају, 1999; Псалми иноверног, 2002; Песме лутања и сете, 2008; Орфеј на лимесу, 2012; Капи сласти, 2013.
Књиге путописне прозе и есеја: Белешке о Аркадији, 2000; Турски диван, 2005; Врт заточеника – упоредне студије из девете уметности, 2010.
Романи: Губилиште, 2007; Панк умире – геоpоетичка хроника, 2013.

Приредио и превео: На француски, књигу Петра Петровића Његоша Луча Микрокозма, 2001, 2002, 2010. и антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine, 2011.

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Јелена РАДОВАНОВИЋ

МЕДИТЕРАН, МЕДИТЕРАН

Кад у напрслој цркви стара змија запалаца
одрониће се по небу звона
распршиће се у сунце прхко јато
откотрљаће се мандарине низ скалине
прснуће крв парадајза по тргу
цаклиће се слане маслине на столовима
под олеандрима у лудилу куцкаће цврчци
падаће смокве распукле у крило
и седећемо под набреклим гроздовима
кад штрцнуће срж из наровог срца
и расцветаће се сисе презрелих жена и
заклепетаће сандале и лепетаће хаљине као једра у бури
древни мермер зазвониће врео
а котвиће се бродови и жамориће пјаца
и плесаће веш благи танго југа
и море ће да се угиба од риба
и мреже биће све теже
кад засијају јарболи у јари
и падну у црвени сутон палме и живот
спустиће се вече феште и страсти
у ноћ сласти и карневал обиља пре него
у јутро дођу Цигани да покупе смеће
са охолих плажа белих Латина
кад на пустој пучини само црне руке
са склепаних сплавова
вапиће ка лажном рају.

ПОСНИ ДАН

Дошао је и скинуо
сат
каиш
кравату
прстен
и остале омче.

Сервирала сам му
свињски језик
у сосу од зеленог бибера
слане очи хрскаве канџе
спечене усне на подгрејаној жучи
и шиљате зубе у горкој крви
ручао је
ћутао
устао
отишао
кад разлио се као густи умак
по пустој соби мој глуви крик.

САЋЕ

Отежала сам од отужне хране
побићу ускоро све приплодне трутове
и вући ћу се трудна кроз ужас шестоуглова.

Какве ли језе бити краљица
кржљавих крила, без светла и дана
у срцу пажње досадног роја.

И милети велика кроз гужву и зуј
у страшну раскош самоће
да скљокам се мртва медом кљукана.

ДУПЛО ДНО

Преклаше ме ниско у струку.
Вукли су ме срамно кроз шуму
као свргнутог цара
док још болело ме корење
као ампутиране ноге
и док су суви шупљи ораси
падали ми са главе као покидане перле.
После ми одсекоше и све руке
и згулише кожу до гола.
Тесаше ме истина пажљиво и дуго.
Стеснише ме у облик ормара
и ставише кротког у спаваћу собу.
Ту често ноћу у кратеру мрака
млада жена великих очију
будна ћути
и у зору понекад мужу тврди
да велики ормар у ћошку
шири се ноћу и крцка
а после мирише и дише некако чудно.
Он трља очи гледа ме гледа је
устаје ћути одлази
она међутим зна
да све живе ствари па и ја
умиру полако.

BILDUNGSROMAN
(Балкан, 1990-2010)

Дугим улицама ове пусте рупе
хорда младих хијена хода.
Цури им врући фосфор из очију
и по асфалту цврчећи лете
ледени ножеви из њихових корака.

До јуче су се играли кликера
очима које су налазили по улици
кад год су се на кратко измигољили из подрума
финих изрешетаних кућа.
Играли су се и трулих кобила
док једном нису на улици прострту
видели трулу кобилу и прескочили је
онда је и то постало досадно
па су се играли кључ-катанац
ко ме пипне магарац
али од катанаца и замандаљених вратанца
им се и то згадило.
Играли су се шуге
док нису почели стално да беже
испред свих који их помахнитало гањају
па није више било занимљиво.
Играли су се и жмурке
али су им родитељи и ван игре
стављали руке на очи говорили да жмуре
да окрену главу сакрију се у најзабитије ћоше
и броје докле год умеју.
И то ми је нека игра.
Пробали су са каубојима и индијанцима
али нису могли да се договоре ко живи у резервату.
Добацивали су се између две ватре
док није прогорело на обе стране
играли су се чучања скупљања дрхтања у мраку
играли су се у себи
и понекад дизали танке вратове из брлога
да виде хрпу неба и звезде
(кад су им груди бујале од бесмислене наде)

ено их сад где искачу из трошних јазбина
као гладне звери
титрају им вене на запетим удовима
показују у кезу
своје шпицасте очњаке
бубри им крв у очима

они долазе
разиграни загрејани
носе згрушани бес у уседелим костима
и доносе
пуј пике
потпуно нова
правила игре.

РУСТИКАНА

Печемо кртолу у пепелу
саме под звездама
у огромној ноћи
крај козјег млека у чабру
(и змијама у жбуњу самим тим)
и шизофреним зрикавцима
по тешким крошњама и лудим рибама
које лете уз пијану реку
поред црних стогова
расутих по пољима као мутаве утваре
што често чуче око куће чекајући пир.
Преврћемо кртолу док већ све три мачке
пиље дивље у чудесни жар.
Улазимо у кућу по мало масла
и дрвени сланик у креденцу.
Једемо древни кромпир пепељавим прстима
на рубу мукле шуме
док тули совин хук.
Никад више такве гозбе
никад више
саме под звездама
(као и сви пагани)
у сјају летње ватре
у огромној ноћи
прабаба и ја.

ТИМОЧКИ БЛУЗ

Џигерицу ће ми бре изедеш
и само ће ми омалиш
а неће се наједеш
ел треба да се потрсимо ко глуви џукци
ил ће се потикамо у овај вилајет
ко да нас ни не беше
кам ти море рука што се ономад
с моју сплела
куд се мигољиш побегуљо
ко коприва да те опрљила
ел сад треба да се заметемо
ко мачићи подављени у џак
дођи ало примачи се
иначе ће се посмрзавамо
ко неуровена цвекла
ће си повенемо по ови буџаци
ко запишан џбун
кроз оџак ће нам се наврзе
и чума и дракуљ
неће се оповрнемо никад
не заноси се море ко муда у косидбу
кој смо па ми врљави
на ову промајну појату
ће заковрнемо зачас
ко и свако неиживљено живинче
а ондак
тој му је што му је

ХЕРЦЕГОВИНА

Из овог посног крша, мој ђого
ђипа се у скоку све ржући
пут древних печалби ђе није крта проја
у свијетове ђе све је мекше
и крув и камен и језик
ђе не сврдла мраз у дуварима
кад смрзне се пркно у сваком убогом живинчету
ђе не сикћу шарке рогате свако мало у присоју
и не тули усукана шиљежад по шталама
жваћући вазда једну исту раштику…

те мучи, мој ђого, шједи и чекај да те прође
кад сукне ти твоје поље пред очи
у улици без имена из небодера
и бљесну из понора и змије и потоци и стогови
и сва ђавоља чуда и љепоте
кад изубаха продо би и лажљиво око
за дуго трањесање старца Јове Кулаша
шољу варенике и тањир цврчеће цицваре
но оправи се и одај ђе те ноге носе
и бјеж одсебе говно ли ти поднос
да не полудиш још јађо мој рудлави
зажељевши се јаог и млаке кишнице
из вражије чатрље под брестом…

оли кртола под сачом ти је слађа
и крш овај шкрти ли ти мекши
од свију сласти широке туђине –
онда си бена сунце ти калајисано
и крепаћеш и у златном двору
проклето кљусе ко и ми вазда што смо.

КРОТЕЋИ МЕНАЖЕРИЈУ

Смерна смирена вам долазим –
намирила сам вука међу ребрима
змију у недрима ставила на сису
не џарам више ватру по срцу
очњаци су ми отупели
нећу да пирлитам џаба
језик сам умотала канџе увукла
мравињак по гениталијама здробила
кротка као никад
улазим на врата ваших слатких живота
да џеџим у буџаку
и предем фину свилу не да њиштим
да смирим се у крду као и сви преживари
(умем и ја да одблејим ово житије)
не да ржем и џилитам се као пргаво живинче
што глође тврде клипове
и само их себи у тешке точкове ставља
ево потрпала сам све звери у кавезе
и долазим никад лепша никад празнија
на ваше лаке журеве
тражећи житког мужа
(а звонка и шупља као кућица без пужа)
па бирајте сад за игру ову љубазну љуштуру
толико од мене
царски је то био рез

CARPE FUCKING DIEM

говоре мудраци
смирени
срећни
они у равнотежи клатна
кажу будисти
и они који су проникли у тајну
не живи у прошлости
мани се будућности
цео живот је у једном дану
и тај дан је данас
carpe зато тај diem
carpe diem majkumu
carpe fucking diem

шчепај дакле данашњи дан
за његова отечена потентна муда
чак и ако си навукла жалузине
и склупчала се у покривач као у покров
храниш се својим мраком насушним
и ваљаш се у маринади својих излучевина
и цео живот немаш намере да устанеш
док напољу муве врцају валцер
у оргазму пролећа бубри ваздух
људи жаморе под прозором и желе ти можда и добро
и цео свет је као испао из рекламе за прашак за рубље
чак и ако ти је данас у стомаку пукло неко грање
срце ти је имплодирало
и суштина ти је исцурила у постељину
неће никад бити више оваквог дана
баш никад више оваквог јединственог непоновљивог дана
кад си скупљала срчу себе по соби
устани зато драга и
carpe diem
carpe diem
carpe fucking diem

БЕОГРАЂАНИН ПОСЕЋУЈЕ ДРЕЗДЕН

Ово су градови руина и раскоши
где смлавила га је зачас
отужна историја наталожена
у свакој клоци наизглед неважног сокачета
док је под јулским сунцем покушавао
да попамти перипетије
силних битака које је набрајао вешти водич
кад су многи бахати вилхелми, јохани и фридризи
у име вере
нације
аристократске части
бога
и сл.
(а иста звезда је пржила и тада
са једнаком равнодушношћу
око дивног града)
узјахали своје грацилне белце
и кренули да помахнитало освајају
и зидају
(док растао је обруч катакомби
као тешки ребус
око оне убоге касабице)
бисер на Елби
са златним анђелима на врховима купола
који се пропињу у смирај
и лепршају изнад града док тихи трне сјај
(или му то тек бубњи у очима
смореним лепотом?)
као да баш никад овде небо није ригало
и горели људи и камен
и смешао им се прах у истој каши
а Елба је текла лења као и Сава
и надимала се од једа
кад јој се нико није надао
равнодушна за онај грдни град
груван сумануто први и последњи
у гротлу европе
у врлом прошлом веку
разних година господњих…

…ал ено где пролази
једна саксонска лепотица
лелујајући куковима преко трга
(који може да буде нпр. и у Београду)
не дајући ни пет пара за суморне коњанике
равнодушна за гламур опере сјај академије
звиждућући на свеце по фасадама
млавећи нехајно древни плочник
газећи ово гњило поподне
и фућкајући на хиљаду година крви и славе
док одлази да брчка своје лепе ноге
у раскошној фонтани дворца
кад сва крвава епика васељене
искупљује се изненада
извесним смислом.

ХИМНА ЗА МРТВУ ЗЕМЉУ

хеј словени
јужни нарочито
кога брига
јоште ли живи
дух наших дедова
или је срце њихових синова
одавно за народ
престало да бије
а понором пакла
и ватром грома
спржили смо се сами
хеј словени бесловесни
куд се деде силан сан
чиме су мозгове муљали деценијама
шта је наша јадна баштина
здравко и брена пионири малени
слетске вежбе можда брозове куће
ове лажи деценија братство крваво
каинова коб
докле кости и гене да преврћемо наопако
хеј словени јужни нарочито
докле гробовима да лицитирамо
зар покопали смо све радости
и сећања
амнезијом да се хранимо као паучином
хеј словени
да ли постојано кано клисурине
стајали смо икад
или су киселе кише мржње
одрониле и спрале све у ситан крш
и ко је проклет издајица домовине
ако не сви ми из племена уклетих
што у гњилу стварност гадно се срозасмо
у ове клаустрофобичне државице
мржње и блата
ово ли су наши владари
ове њушке грамзиве
семе безочних џукела
хеј словени онда
братство јужно и кужно
погледајмо себи у очи крваве
мутни тај паприкаш
сами смо скували
сами га и лапћемо
као бедни пси

ПРЕТЕЖНО ВЕДРО
(Ани Ј., тужној у Сплиту)

Овај дан као нацртан.
Врвеж плаже.
Раскош облака и борови.
Хорови цврчака.
Рококо лета.
Жамор и све дражи.
Слане хаљине и смех.
Покоји грех.
Цика са променада.
Из белог града звон.
Лаванде титрај.
Општи сјај.

И ово срце у дроњцима.
И оно.
Жига. Игра.
Игра
Игра
Игра
У такту своје аритмије.

ПОХВАЛА ДРУГОСТИ

Дођи црна овцо
и ти бела врано
и куси псу
пуј, пуј, ћорава коко
и прасе тринаесто
и ти ружно паче
докотрљајте се на петом точку
понесите другу виолину
и последњом рупом на свирали
заиграјмо хромо коло

дођи дроњава менажеријо
и дрндава скаламеријо
у инат симетрији
против реда и поретка
из пркоса успешнима
одбачени, кљасти, херави
крња лепото
сирота гордости
дођи у име девијација и аберација
аномалија и абнормалија
дођите грбави и ћопави
бангави и губави
монголоиди и апатриди
патуљци и распуштенице
албиноси и џинови
напуштени и бездетни
ћосави и рутави
дођи депонијо
робо с грешком
донеси свој весели бол
понеси офуцану радост
ретку као тартуф
јад наш и нашу сталну глад
не мењамо ни за хрпу
конфекцијске среће

КРАЈ МАСКЕНБАЛА

Кад те смрве:
тржни центри
туризми
погребна предузећа
обданишта гробља
цвећаре људи излози
циганмале кредитне картице
породилишта људи
саобраћај будилник
људи деца салони намештаја
људи људи људи
град семафори поштанско сандуче
новине паркови вести
цркве људи рођендани интернет
зоо-вртови банке супермаркети
људи шминка пакет-аранжмани

у преткоморе срца потрпаћеш све те туге
тушта је то и тма
и ђиха ха забраздићеш самцит сам
странцима знан
ближњима стран
немушт као коњ
крњ као пањ
ражџараћеш те очаје
стрпаћеш их у мамузе
оседлаћеш бес
ено га њишти у обору годинама
зајахаћеш га
нахранићеш пиљевином љутње
струготинама страха
обујмићеш то чудовиште
цимаћеш узде самцит сам
оборићеш га разуларено
сљуштићеш му маску
смрвићеш га истином
доста је вала топотало по теби.

АКО ХОЋЕШ ИСТИНУ

ако хоћеш истину драги
(а нико је никад неће)
на сто жена распарчам се често
у мени чим њихов хор гнева запева
стрмоглавце ноћу у клисуре срџбе
стровалим се.
Пун сам крчаг женске жучи
кад сто неоседланих фурија зањишти
и завитла својом бесном гривом
топотом у крволочни пир.

Са светом у тами у тешку свађу уђем
преко граница цивилизације и толеранције
кроз бодљикаву жицу у кори великог мозга
ко је овде зашао не излази никад неоштећен
такт престаје иза зида моје лобање
ово је сурова ментална џунгла
без целофана уљудности и васпитања
и лепооке антилопе су овде увек прождеране
где чупкам џигерицу старим комунистима
и добро ухлебљеним левичарима запада
препарираним осмесима продавачица се плезим
масакрирам чиновнике черечим тајкуне
демолирам телевизор
ломим играчке у офуцаном обданишту
динамит у своју стару школу постављам
остављам велико говно на једној катедри
са пријатељима ту и на крв и на нож
свекрви вадим очи тупим ноктима
играм са њима кликере
сикћем на фашисте
а и са јеврејима се качим
на родбини оштрим зубе
одгризам уши поповима
кољуцкам суседе
народе туђе не трпим
свој још мање
уопште узевши
нервирају ме народи
чупам муда национално освешћенима
кад има шта да се чупа
слободно цепам заставе
од химни ми ради киселина

ово сам ја
маде ин yu оригинално
дорађена којекуде
ово сам ја
после педесет година братства
о јединству да и не говоримо
продукт двадесет векова
брижљиво полираних маски
потискиваног канибализма
ово сам ја
равнодушна према мерцедесима и
архитектонским достигнућима
глува за тајне васионе
(и једна планета ми је превише)
запањена пак над савршенством
једног карфиола
нема од чуда пред морем
усхићена над речју скврчен
или пред очима неке мачке
ово сам ја
у души искрено полигамична
урођено усамљена
волим те волим
и још двојицу одувек
свима сам вам вазда верна
моје срце није никад тесно
ја сам то драги
твоја фина тиха једра глатка
темпирана бомба
ако баш хоћеш
истину

ЗЛАТНО ТЕЛЕ ВИЗИЈЕ

банке и шампони
кока-коле и тампони
средства сва
за флеке и мрље
земља моја
зрачи срећом свако вече
земља моја
скупљена од прања
крпљена од дерања
испраних боја
земља моја
колонија без броја

јер купите кока-колу и на столу
имаћете породицу која уз то пружа
златокосу дечицу и дивног мужа
окупљаћете се сваки дан око заједничког ручка
да славите глобалном текућином топлине пир
мир мир мир
нико није крив
ако одједном заносна кучка
покуша да прода магични шампон
и свеупијајући тампон
ил уложак најтањи за сву светску крв
кад одједном неки зализани црв
хвалиће на сва уста банку
у којој вас више воле него код куће
а купите и срећку танку
од срећке до среће
брзом траком
из сумрака директно
у свануће

земља моја
ситна и небитна
пуна је банки и флека
мрља и крви
свако вече ништа прече
тек
банке и шампони
кока-коле и тампони

ВЕЧЕ У ВАНКУВЕРУ, 29. НОВЕМБРА

седи емиграција
на опелу мртвој земљи

у најлепшем граду на свету
у најбољој земљи на свету

људи врли и весели
жаморни и глагољиви

пијуцкају једу кроз велике прозоре
звездану метрополу дишу

у перфекту кришом живи закопани
неко и у презенту

и сви су овде
а нико овде није

БЕОГРАДУ

хабао си ми младост у трулим трамвајима твојим висила сам закачена само за дроњак неба у лице си се смејао провинцији од провинције живео и ждерао дивна помијаро јадна ми ти метрополо светско село бућкуришу дођоша шта се у теби све кувало мртво пувало арогантна бедна сподобо шпајзу балкански о београде београде шибао си ме кошавом бичевао булеварима мучио лошим грејањем у гарсоњерама калио поквареним бојлерима по мансардама рестрикцијама газдарицама дерикожама вештицама лихваркама проклетим шкрипале су нам кости на сувомразици као шмиргла а болео те дебео ђон за трошну бедну младеж из паланки села забити са чука махала по студентским мензама уџерицама баракама све џаба ми смо те волели безнадно гладно и кад све је врвело од твојих фолираната и свих уображених кучки мачака пичака госпоштине боемштине београштине метиљавих снобова фрајера шалабајзера чистачица курви носача просјака цигана робова парајлија сељачина комуњара фазона јебача удварача алкоса наркоса разбацаних швалерчина набилдованих педерчина касабо кабадахијска европице варварска врвежу вавилонски израслино дунавска покондирена провинцијо охола вечита рушевино окретао си главу кад све је око тебе горело кад као мокре псе гледао си избегле и бедне историјска константо убицо краљева кућо ратова остатку земље тек сујетна маћеха шта си ми дао а шта си ми тек украо све праштам ти лоши љубавниче за један твој поглед са калемегдана за двадесет корака задарском улицом кестен-пире у сремској за све половне књиге и песнике у дроњцима за твоје запишане подруме тајни за двориште једне цркве за извесне степенице за сјај јутра на дорћолу за кишну прашину септембра за све царске мрвице све ти је опроштено чежњо живота о тешка љубави међу градовима

НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА

за Ж.

И онда не немој ми прићи кажеш јер
срећа је лепа само док се чека
није него љубави није него
какве дивне лирске будалаштине

зар заборавио си да смо деца уклете земље
троши нас брзо коси нагло
тушта је овде и тма смрти
заборавио си да си гледао ужасу у зенице
и пола живота себе чупао сопственим рукама као кукама
из муља тог бунара
заборавио си зар не
да видела сам сиротиште у Сибиру
и вратила се кући трепавица опалих од соли
ниси ни приметио да су ми оседеле стидне длаке од чекања
како и би
кад заборавио си изгледа два рата
братска клања
мртве труднице у реци
спаљене градове
смрскане мостове и лобање
све просуте и одливене мозгове
свињу која је јела преклане људе
страх који те ждрао у сарајевској касарни
младост похабану ратовима и чекањем
на ветрометини два трула века
генерацију натопљену бенсединима и алкохолом
и отету емиграцијом
заборавио си тинејџере које гледаш сваки дан
одгојене брижљивом дебилизацијом
заборавио си младиће покошене инфарктом
и младе жене изједене туморима
заборавио си благодети међународног милосрђа
и како су нас обогатили осиромашеним уранијумом
заборавио си да држава је депонија гмазова
и куплерај муљатора
и да нас уклета земља никад није волела
заборавио си све
историчару са амнезијом

и онда не немој ми прићи
јер срећа је лепа само док се чека
трице су то и лепе кучине љубави моја
ја вапим приђи ми приђи
дођи у сјају као Зевс и пробиј ме својим громом
спржи ме жезлом и зајахаћу те
као Европа свог белог бика
бацићу ти ово тахикардично срце у руке од алабастера
играј се њим као крпењачом
ради шта знаш
само ме не остављај никад саму
кад неко каже срећа је лепа само док се чека
биће крш и лом
гађаћу га очима од кукуте
стрелама деценијске неурозе јер
начекали смо се ми овде те лепе среће љубави
историјски смо се начекали
за медаљу
БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Јелена Радовановић је рођена 1972. године у Бору. Дипломирала је на одсеку за англистику Филолошког факултета у Београду. Живи у Немачкој од 2002. године.

Књиге поезије:Повремени прекиди са зујањем, Чачак, (2000), Ситне изнутрице, Сремски Карловци, (2002), Џибра, Сремски Карловци, (2006), Отворени преломи, Бор, (2012).

Награде: Дисова награда (1999), Бранкова награда Друштва књижевника Војводине (2001), награда за књигу године, Бор (2003), две прве награде Универзитета у Брауншвајгу, Немачка, за поезију и прозу писану на енглеском језику итд.

Песме и преводе је објављивала у Политици, Пољима, Вечерњим новостима, Трећем тргу, Летопису Матице српске, Повељи, Златној греди, Липару, Бележници, Бдењу, Књижевном магазину, француском електронском часопису за поезију Recours au Poeme, зборницима поезије на енглеском језику итд.

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Мирослав Б. ДУШАНИЋ

КАЗНА КОЈУ САМ ХТИО ДА ИЗБЈЕГНЕМ

Земља се таласала док ми крв капљала
Кап по кап на кућни праг
И мјесечина била полегла по дворишту
Обасјавајући разголићене гране
И мене као да сам јагње жртвено
И видио сам мајку скрштених руку
Како безгласно одлази у даљину
Остављајући широм отворена врата куће

СЛУЧАЈ

као да сам безвласничка њива
намјерно уклијештена
између Горњег и Доњег Свијета
сваке ноћи се појаве путници
који ме користе као прелазе
ријетко понеко прошета
углавном су то дивљачке хорде
које ме у силном налету прегазе

НЕСПОКОЈ

Кажу, остављамо трагове
трептаји и уздаси се не броје
ни врисак
ни ехо амбиса
ни звјездане тишине
ни сјећања на сјенке и хоризонте
ни сањане слике
ни импресије с путовања

Па добро, ко да ми каже
ако кос запјева, да ли то нешто значи
да ли су трагови
кад град спава у мојој несаници
или само заблуда
вијугава стаза кроз поље чичака и плаво небо
желио бих знати
цијеле ноћи свијет ми на јастук из очију цури
а очева кућа у завичају нестаје

ОДЈЕЉЕЊЕ ЗА РАК

Као да је сваки сам за себе
само свјетлошћу лампе
испуњен

Са мирисом земље
у свом болу – у самом себи

А ноћ незаустављиво срља
у смрт

УТОЧИШТЕ

Један цијели свијет сам изгубио
али мирис барута и крви ме није напустио
ни у сигурном уточишту –

Ћутим у њему заточен, не говорим да донесох
велику празнину (а и како бих друкчије)
предјели с људима не бјеже –

У страху да ме нико не исмије или осуди
скривам празнину као змија ноге и кућим се –

Набавио сам двије столице: једну за мене
а једну за госта, којег још увијек нема
да на моја врата покуца –

Из ријетких писама сазнајем: рат је давно завршен
пријатељ одушевљен униформама
још се из њега вратио није –

А на мјесту гдје сам ја некад био
царује несрећа, коров и влажна студен –

НЕ СТАВЉАЈ ТАЧКУ

не ломи ми срце
тешке су сјенке мртвих

не гаси плам
ноћи су утварне и хладне

не жртвуј ме
поштеди моје уморне очи

видјеле су наносе пијеска
трошан кров поточаре
стари воденички точак

видјеле су змије на стази
гуштере на врелом камену

видјеле су птицу
пјевала је изнад хрпе костију
и јаме вучије

С ДРУГЕ СТРАНЕ СВЈЕДОЧАНСТВА

када снове своје заборавим
кад прежалим прохујала љета
кад ми тијело из гроба устане
кад се на југ вратим једног дана
кад се нађем пред кућом незиданом
кад отворим врата забрављена
кад загрлим умрлу родбину
кад прегледам слике којих нема
кад ишчитам писма неписана
кад зажелим одмор од ничега
кад прошетам стазом загубљеном
кад удахнем под крушком посјеченом
кад отворим књигу нештампану
моје пјесме никад не срочене
и прозборим језиком немуштим

ПЈЕСМА О ПРАЗНИНИ

послије много година прошлих
мирише стара липа

и прах цвати из наше баште наслада
лијепи се за моје прсте
као некад по њеној кожи

с оближњег брда полегла тишина
стеже омчу око врата

о како ме разједа
сјећање на њене кораке

У ЗНАКУ СЈЕНКЕ

У хаосу општег страдања, кроз
безглавље и лудило људска мисао
се гаси и нестаје. Понорна стања
густа и црна као катран.
Из дана у дан, на јави, у сновима,
у привиђењима, најмљени џелати
притежу омчу.

А сјенка, при изласку и заласку сунца,
јуче, данас, сутра, кроз вијекове
сабласна и ратоборна,
запосјела дјетиње просторе.
И гледам је, ко зна, по који пут. Сенка
која на свет пада. И на наша лица,
забиљежи Црњански.

Притиснут гријеховима,
у нејасним обрисима предмета и бића,
ја чекам да се укаже распуклина
и ускрсне замрли пејзаж,
из којег ће се као из ведрог неба гром,
појавити мајка и отац
да заштите своје немоћно дијете.

ПОСЛИЈЕ РАТА

Преживјели смо и сад
Оплакујемо
Очи које нас не гледају
Нико нас није дочекао
Кад смо се вратили
Осим тишине
Основали смо ново
Гробље
Преуредили цркву
Сваке недјеље редовно
Палимо свијеће
Бјежећи од успомена
Никако да се отргнемо
Утиску
Да би свијет био далеко
Бољи да су они које
Оплакујемо
У нашој улози

ЖИВЦИ

више се нема куда отићи
од себе побјећи не могу
а са људима одавно не причам
немамо ништа заједничко
понекад попричам са Господом
уствари ја му се пожалим
како ми туђина живот омеђила
да ми срце завила у тугу
сваким даном за слободом јечи
да ме соба држи као роба
и никог нема да ме ослободи
сви пријатељи остали на југу
како изван имена и ријечи
ништа не посједујем
кажем му и мртвачки сандук ће
неко морат за мене да купи
а он мученик стрпљиво саслуша
и ћути – још и данас ћути
које он има живце …

У ИШЧЕКИВАЊУ ГЛАСНИКА

отац је умро од рака грла

мајка чупа срце из својих
груди, и сасвим је сигурно
умријеће од изнемоглости
и туге

ја сам у избјеглиштву
моја смрт се још одређује

НОЋ МЕ НАСУКАЛА

Стојану Богдановићу
и Горану Ранчићу

Сан ли је ово постојање
Док читам Криво дрво
Пријатеља Богдановића
И Ранчићеве стихове
У настајању

Уселио се немир
Као кад пред путовање
Брзо пакујеш кофере
Несигуран да ли ћеш
Ухватити посљедњи лет

Ноћ се одужила и траје
Пријети да вјечно остане
Да ме завије ил помете
Из живота заувијек
А добијао сам охрабрења

Упуства опрезно изречена
И драгоцјене савјете
Ал једно је оцјена са стране
А друго подрхтавање
Док болне ране крваре

ЛУДИ ПЈЕСНИК

покушавам да будем нормалан
не гледам америчке филмове
ријалити и толк шоуе
интервјуе са филмским звијездама
и борцима за демократију
не пратим извјештаје са ратишта
о државним ударима
о феминизму и геј парадама
репортаже о угњетеним мањинама
и потиснутој опозицији
избјегавам рекламе и емисије
о здрављу и лијековима

све мање говорим
закорачим опрезно у мрак и уђем у себе
угнијездим се у дубину срца
продишем слободно и слушам претке
како разборито просуђују наш свијет
сазнам да смо од памтивијека
на ивици провалије
да нико од нас није онај за кога се издаје
кажу: ми смо на земљи безумни пролазници
с крвавим траговима
и да нико није у стању да спасе свијет
а понајмање луди пјесник

РИЈЕЧИ

сакупљао сам ријечи као
каменчиће
сјеверни вјетар их одувао

онда сам посматрао
одсјај неба у води и жабу
како на локвању дријема

пјесму нисам написао
све се стопило у ћутњу

ТАЈАНСТВЕНИ ЗНАКОВИ

Могу бити све / Остави ме у мраку
Хорхе Луис Борхес

Мој пријатељ се отиснуо у свијет
Одлучио да живи у избјеглиштву
Путује доста необично –
Као слијепи путник
Настанио један Борхесов стих

Посебно ужива да га ишчитавају
Уз титраву свјетлост свијеће –
Осамљени рибар одложи мрежу
И чита гласно на шпанском

Мој пријатељ не зна овај језик
Али му ипак драго
Да уз Богородичино бдјење –
У полусјени пред починак
Буде рибаров вапај или молитва

ПЈЕСНИЦИ У ТУЂИНИ

Сатима стресају прашину
Миришу стара писма
Траже у њима отиске прстију
У сваком нечитком слову
Нејасној мрљи
Изблиједјелој ријечи
Препознају сузу
Онда им буде лакше
И у чврстом убјеђењу
Како тамо свима недостају
Задовољно одлазе у шетњу

ЉУБАВНА ПЈЕСМА

На небу се појавио облак
Имао је облик људске главе
Негдје око три поподне
Поред мене је прошла жена
Пројурила ватрогасна кола
И нестала без трага
Изгубио сам равнотежу
И видио обрисе њеног тијела
Била је то чиста умјетност
Најузвишенија поезија
Нисам запамтио име улице
У величанственом граду
Мислим да је имала звоник
Да је имала мост
Пјешачке стазе уздуж и попријеко
Људи су водили псе на узици
Са балкона махала су дјеца
Чула се музика
Од среће сам извадио оловку
Из унутрашњег џепа ред за вожњу
Забиљежио пар ријечи
Не размишљајући о форми
И схватио да сам пронашао излаз
И нарушио стерилан живот

ИСТИНА

Творац нам поклонио ријеч
Ми направили хаос
И исписали томове књига

Сад се споримо око истине

БЕЗ УВРЕДЕ, МОЛИМ

(Стивену Виру)

Свијет нек ми опрости немоћ.
Недостатак снаге.
Моја узбуркана сјећања су још само у стању,
Писањем нови живот да осјенче.
А то није довољно.
Иако су слике тако упечатљиве,
Као предмети који ме окружују.
Моји дани су одбројани.
Милује ме задах трулежи.
И тако ћутим. Устајем и сузбијам страх.
Почео бих и ја напокон да живим.

Али је касно. Конци попустили.
И тонем на дно мора.
Посљедњи мјехурићи ваздуха се полако
Подижу увис,
Да би ме коначно предали забораву.
Зато не дозволите да сузе ваше путеве потопе.
Постаните клица. Будите врело.
Останте усправни,
Па и онда кад вас камењем гађају.
Изгубљене душе стигну само до прага.
Остану заувијек на њему стојећи,
У очајним покушајима,
Да на себе скрену пажњу.

Исплачите ваше сузе на вријеме. Без стида.
Негдје у забаченом углу.
Ја сам моје исплакао прекасно.

На то, да притисак попусти.
На то, да о нама говоре у царству Небеском.
И када сјекира падне,
Нека своје дјело доврши. У потпуности,
Што је небројене године и очекивано.
Свијет је заслијепљен шаренилом боја
Око себе.
И ја се плашим, као и ви. И ја се не усуђујем,
Али једноставно чиним. Чиним
Јер познајем, све око бола.
Ја познајем, и све о студени, која низ гркљан
Клизи.То нису празне ријечи.
Сниване чини.
То је искуство доживљеног.

Присилите се, и останите у покрету.
Не стојте на прагу. Уђите у овај једини дом
Који имамо. Наш дом.
Свети дом.
И волите неизмјерно. Пуним грудима
Не ишчекујући за то ништа.
Волите, да ово лудило ишчезне.

Јосиф БРОДСКИ: ПЕСМЕ

ЗБОГОМ

Збогом,
заборави,
љутњу остави.
А писма спали,
као мост.
Нек се прекали
твој пут,
да буде прав
и прост.
Кроз магле да се
за тебе красе
звездане шатре,
и наде пуке
згрејати руке
крај твоје ватре.
Нек бију маћаве,
снегови, кише
нек бесни огањ што прене,
да ти је у будућем среће више
него код мене.
Нек буде ти јак и диван
бој
груди што грме и слуте.

Срећан сам због оних
што се на пут твој,
можда,
упуте.

1957.
ЗА ДВЕ ГОДИНЕ

Не, не постадосмо глувљи и жути,
баш иста реч нас кô и пре прене,
наши су кô и пре тамни капути,
и не воле нас исте жене.

Опет нам игра – времена давна
у амфитеатрима и самоћи,
и исти фењери светле над нама,
као узвични знаци ноћи.

Прошло, кô и садашње, исто нам значе,
на будуће не личе начисто,
не спавамо, заборављамо спаваче
и исту ствар радимо исто.

Чувај, хуморе, веселе младиће,
у вртлогу их светла и таме нека,
великима на славу и срам биће
и добрима – на сујету века.

1960.

* * *

Кажу ми, време је, истекли сати.
Да-да. Хвала. Ево, гасим свећу.
Да-да. Разумем. Да ме прати
не мора нико. Залутати нећу.

Ах, шта кажете – далек је пут.
Ма, недалеко је то, крај прага.
Ах, не, не брините. Сам ћу капут.
Руке у џепове. Па, без пртљага.

Да-да. Треба кренути. Хвала.
Да-да. Време је. То се разуме.
И, редом, дрвета зимска су слала
не баш радосног јутра грумен.

Све је готово. Опирати се нећу.
Да се рукујем – па, довиђења.
Оздравио сам. Ено, већ крећу.
Да. Растајмо се без узбуђења.

Низ отаџбину ме, такси, повези.
Ал стара места да ме не виде.
Куд ћуте поља, и сви брêзи.
Јер, из отаџбине заувек идем.

Ту, да бих адресу с ума смео:
уз окно знојно, поникнувши,
над реком, коју сам волео,
заплакаћу, чамџију викнувши.

(Све је готово. Сад и не журим.
Врати се мирно, ради Бога.
Ја ћу под неким небом сурим
да се надишем зрака другога.)

Но, ево и прелаза чеканог дуго.
Назад окрени и тугу мани.
Када пред нашим будеш округом,
ја ћу већ бити на другој страни.

КРИТЕРИЈУМИ

Малена је смрт пса.
Малена је смрт птице.

Нормалне су размере
људске смрти.
* * *

Невидљиви бићемо, због пречих
по ноћи игара, кад сване,
уз плаву појаву речи,
због благодати ненадане.

Звук ли опрезан бити може?
Дражеја именом да лечи?
Из милости постојимо Божје
упркос чаролији речи.
Од челика незарђалог сија даље
овал таласа што тек зашуми.
Слободни да разликујемо детаље
речне смо тишине пуни.

Нек нисмо старији, нек једва кости
вучемо уз ивицу реке,
покорни до Божје милости
у инат кише преке.
ОДРЕЂЕЊЕ

Ма какав став да имаш –
као кад сечеш –
Божанска је висина
у свем што речеш –
ври прекорном бојом,
пре као „за мном!“ –
над нежношћу мојом
земном и тамном.
Шта је мој циљ? По звуку!
За реч. За става глад.
За живот. За прсте руку.
За рај. За ад.
И, губећ сени старе
(зар тако није?)
због себе барем.
Због плоти, тачније.
За став благ, ил ватрен, предан,
за боли све – за грубе,
уз лестве од греда –
поставив стубе –
горе ћу изаћи!
(Ван тела – пуста!)
Кô ехо ћу таћи
и стопе, и уста.
Де, звони! Међ грањем,
у глуши, у шуми,
кроз своје сећање,
да љубав, у суми,
досегнеш – спазиш!
И није исто, тог се сети:
к мени ли слазиш,
или ја летим.

ПЕСМИЦА О ФЕЂИ ДОБРОВОЉСКОМ

Жут је ветар манџурски
што спомиње високо
све Јевреје и Русе,
закопане дубоко.

О, тамна широка писта
што двоспратност кућā ниже!
О, земљо посвуд иста.
Само је небо – ближе.
Зраци на минимум стрти.
Само крхкост птичија,
кô облаци смрти
над земљом експедиција.

Гледати на Исток све ће,
склањајућ се од ветра,
то црно-бело цвеће
двадесетог века.
* * *

Претпоследњи спрат
раније осети таму,
него пејзаж околином дат;
загрлићу те саму
и увити у плашт,
кад низ окна крене
киша – кад завешта плач
за тебе и мене.

Време нам је поћи.
Сад расеца стакло
нит сребрне ноћи.
Занавек измакло
време своје хаље.
Промена режима.
Суђено нам даље,
тамо да живимо.

* * *

Прође зима. Пролеће
још далеко спи. У башти
још се ништа не покреће,
језеро још увек шљашти.

Поглед што је тугом дат,
попут паукове струне,
к небу вуче као брат
све, што успе да иструне.
И небески конвој, гле,
низ алеје тамне лије,
плаветнилом зали све,
само две зимовке није.

РИБЕ ЗИМИ

Рибе живе и зими.
Жваћу кисеоник блед.
Плове по зимској плими,
додирујући оком
лед.
Тамо.
Где је дубоко.
Куд их море зове.
Рибе.
Рибе.
Рибе.
Рибе и зими плове.
Испловити би хтеле.
Плове уз сјај шкрти.
Под сунцем
зимским и млечним.
Рибе плове од смрти
рибљим путем
вечним.
Риби суза не точи:
кад упре главом
у воду што гибље
у мору хладном плавом
мерзну се
ледене очи
рибље.
Рибе
су увек ћутљиве,
јер ћуте –
кô ствар умрла.
Песме о рибама,
кô рибе су живе,
па се попрече
сред грла.

* * *

Кô шести час, сведи траг,
иза четири зида отпрати
дечака на ноћни праг.
Он креће у таму затим,
да, облацима показав прстом
на цркву што у снег тоне,
себе ту осени крстом
крај цркве висине човекове.
Ту су мртваци тек и птице.
Но животу остаје тренутак тих
у пространству међ две деснице
и од њих у страну. Од њих.
Ипак, док напред стреми,
поглед је тежак, напрегнут просто,
и срце стегнуто, да устима немим
не проба да удахне простор.
И, само, иза леђа, сад,
да напусти непознат крај,
виче му, како је пут назад,
познат, кô пасā лај.
Но, кроз поцепан облак што плови,
луна се труди, луна ту је,
и тврди, како у свет нови
ограда ова пут казује.
СЕЋАЊА

Бело се небо
врти нада мном.
Земља сива
брекће ми под ногама.
Слева је дрвеће. Здесна
језеро обично
каменитих обала,
шумовитих обала.

Извлачим, отресам
ноге од блата,
и сунашце ме обасјава
маленим зрацима.
Пољска је сезона
Педесет осме године.
Ка Белом мору
полако се пробијам.

Реке теку на север.
Другари газе – до појаса – низ реке.
Бела ноћ над нама
тихано трепери.
Ја тражим. Правим од себе
човека.
И, ево, налазимо,
излазимо на обалу.

Плаветни ветар
до нас већ долеће.
Земља прелази у воду
уз кратак пљесак.
Подижем руке
и главу подижем,
и море ми прилази
својом бојом беличастом.

Кога памтимо,
кога сад заборављамо,
колико коштамо,
чега још нисмо вредни;

Ево, стојимо крај мора,
а облаци се вуку,
и наше трагове
прекрива вода.
ПЕСМА О СЛЕПИМ МУЗИЧАРИМА

Слепи лутају
ноћу.
Ноћу простије дође
преко трга да се прође.

Слепи живе
на додир,
на све руке стављају своје,
не знајућ ни мрака ни месечине
и, осетив камен на ком стоје,
од камења зидове
чине.
А иза, у маси, мушкарци живе.
Жене.
Деца.
Новац им све.
Зато је
непорушиве
боље обићи
зидове те.
У музици су – њине
моћи.
Музику прогута камење.
И тако мре
кад их походи,
хватана рукама.
Лоше је умирати током ноћи.
Лоше је умирати
на додир.

Слепим је значи – простије далеко…
Сви слепи трг
прелазе попреко.
СОНЕТ

Надживи све.
Преживи опет,
кô да је – снег,
снег снова отопљен.

Преживи углове.
У углу жића свог,
превежи чворове
доброг и злог.

Преживи прилике.
И век переживи.
Преживи крике.
Смех неиздрживи.

Преживи и стих.

У инат свих.

СОНЕТ ГЛЕБУ ГОРБОВСКОМ

Нисмо пијани. Трезни смо, чини се, сви.
И, веровтно, заиста јесмо поете,
док склапамо чудне сонете,
и с временом разговарамо на “ви”.

И ето плода – ракете, слике летеће.
И ето плода: стих помпезан то је…
Цртај, цртај, безумно столеће,
твоје војнике, љубавнике твоје,

полочи њину савремену славу!
Зашто је истина, ипак – неистина,
зашто нас она повлачи за скут…

И ниски твој гениј ноге би здробио,
све да би шездесети сазнао пут
и чудне резултате лутања добио.

СОНЕТ ОГЛЕДАЛУ

Да се не осуди кашњење кајања,
и не окриви истина условна,
ти одражаваш Авеља и Каина,
као кад тумачиш под маском кловна.

Као да сви смо – окаснели гости,
поправљамо машне на брзину,
а к месту истом носимо кости,
и свако гладан на своју истину.
Но, свестан крхкости сопствене,
нове осмехе даћеш на процене,
са шљокицā фалш неизбежност,
са штита самообмане – нежност…

О, осети циљ кроз сујетну течност,
на циферблату обичном – вечност!

СТИЖЕ ПРОЛЕЋЕ

Дмитрију Бобишеву

Славна игла у не мање достојном славе пласту,
у градском полумраку, полусјају што се врти,
у градској вреви, плесу и крику тмасту
танана песмица смрти.

Горња светлост улице, горња светлост града.
Све нам црта тај град, и ову воду,
и кратак звиждук крај уских фасада,
што узлећу увис, узлећу на слободу.

Девојчица-сећање лута кроз град, на длану монете звоне,
мртво лишће кружи као расуто рубље,
над рекламним паноима небо уске прима авионе
као градске птице, над гвоздених бродова стубљем.
Огромна киша, киша широких улица лије по марту,
као у те дане повратка, које нисмо заборавили.
Сад идеш сâм, идеш сâм по асфалту,
и усусрет ти лете блистави аутомобили.

Ево и живот пролази, светлост на залив пада,
шуштећ хаљином, многоимена, док звоне ти пете,
ти остајеш с тим народом, с тим веком понад града,
један на један, ма колико да си дете.

Девојчица-сећање по граду лута, долази вече,
лије киша, и, макар јој марамицу исцеди,
девојчица стоји крај излога, одећу гледа што век стече,
и тај вечни мотив живота безумно звижди, не штеди.

УМЕТНИК

Веровао је у свој кип-лобању.
Веровао.
Викали су му:
“Лепа није!”
Но, зидови беху склони падању.
А лобања,
испостави се, крепкост крије.

Мислио је:
Иза зида ствар је чиста.
Мислио је,
даље је – просто.

…Спасао се од самоубиства,
уз лош дуван жив је остô.
И, по селима, лутат пође,
путевима дугим крену
куд прашина жута плеше;
Под цркавено да црта свође
Јуду и Магдалену.
И то уметност беше.

А после, у исту ту прашину,
њега
крчмари, бркова сивих,
како доликује, сахранише.
И не опојаше,
онако, затрпаше
сред глине зелене…
Но, на земљи осташе
Јуде и Магдалене!

25. XII 1993.

М. Б.

Шта треба за чудо? Кожух обучеш,
с прста од данас, зрнце од јуче,
па, уз прегршт сутра, очи нек арче
огризак пространства и неба парче.

И чудо збиће се. Давна чудеса,
ка земљи вуку, ту је адреса,
тако ка циљу устреме грађу,
да и у пустињи житеља нађу.

А дом ли остављаш – звезду укључи
с четири крака сјај нека лучи,
да свет нестваран сја од тог трена,
и да те прати, кроз сва времена.

1993.

Препеви Р. Нешовић
* * *

„Шта треба за чудо? Кожух обучеш,
с прста од данас, зрнце од јуче,
па, уз прегршт сутра, очи нек арче
огризак пространства и неба парче.“

Па, у досезању себе, седог,
наћи ћеш излаз из сваке тмуше!
Незнања светови да се руше
и да је перо јаче од душе
ти бићеш сведок…

Само, послушај један савет:
да победиш незнања авет
и да начиниш духовни троскок –
читај на дан по песму Бродског!

По Јосифу,
Р. Н.
РАДОЈИЦА НЕШОВИЋ

Радојица Нешовић (Косуриће, 31.10.1960), професор руског језика и књижевности, публициста, преводилац, библиотекар и песник; основну школу учио у Косурићу и Дежеви, гимназију у Новом Пазару, а Филолошки факултет, смер Славистика, у Београду. Десетак година радио као професор руског, а од ’98. године живи на Убу и ради у Градској библиотеци. Учествовао у превођењу књиге Пушкински календар (Обод, Цетиње, 2004) и самостално објавио десетак књига превода и препева са руског; запажене и обимне су му књиге препева Пушкина, Блока, Јесењина, Пастернака и Мајаковског. На Сајму књига, 2014. године, појавио се обиман избор из поезије Јосифа Бродског. Припрема књигу Антологија Јесењин (лирика, мале и велике поеме, драмска поема Пугачов и проза). Тражи издавача за Антологију руског песништва 19. и 20. века – од Пушкина до наших дана; за Антологију – од Пушкина до Бродског, као и за обиман избор из песништва Осипа Мандељштама. Објављивао поезију у листовима и часописима; заступљен у неколико зборника; за антологију песника Ваљевског краја (Цветна душа) одабрано шест његових песама; написао неколико књига песама.

Јосиф БРОДСКИ: ЈА ПРИПАДАМ РУСКОМ НАРОДУ

ЈА ПРИПАДАМ РУСКОМ ЈЕЗИКУ

Ништа у двадесетом веку није наговештавало појаву једног таквог песника, какав је Бродски.
Чеслав Милош

Мрачна је судба руског поете!
Волошин

Независност је – најбољи квалитет, најбоља реч на свим језицима.
Бродски. (Из писма, 1964.)

Рано ујутро, 4. јуна 1972. године, спремајући се на аеродром “Пулково”, будући пети добитник Нобелове награде за руску књижевност, Јосиф Бродски, написао је писмо Леониду Брежњеву, а којим своди неке резултате из свог живота у Русији:

“Уважани Леониде Иљичу, остављајући Русију, против своје воље, што је Вама вероватно познато, решио сам да Вам се обратим молбом на коју ми право даје моје чврсто убеђење у то да све што сам учинио за 15 година свог књижевног рада служи, и још ће послужити, само у славу руске културе, и ничему другом.
Хтео сам да Вас замолим да размотрите могућност да останем овде, да будем присутан у књижевном процесу, макар у улози преводиоца – у улози у којој сам се и до сада налазио и деловао. Дозвољавам себи да мислим како је мој рад био добар рад, како бих могао и даље да будем од користи. На крају крајева, пре сто година то и јесте била пракса.
Припадам руској књижевности, сматрам себе њеним делом, неодвојивим, и никаква промена места на коначни исход утицати неће. Језик – то је ствар много старија, и много важнија, него што је и сама држава. Ја припадам руском језику, а, што се тиче државе, с моје тачке гледишта, мера патриотизма једног писца управо је – како он пише на језику народа у оквиру кога живи, а не његове заклетве и бусања на наступима.
Горко ми је сазнање да одлазим из Русије. Овде сам се родио, одрастао, ту сам живео, и, за све што имам у души, дужан сам Русији. Све оно лоше, што би ми судба доносила, и још преко тога, прекрило би добро, и никада нисам осетио увреду од стране Отаџбине. Не осећам је ни сада.
Дакле, престајући да будем грађанин СССР-а, ја не престајем да будем руски песник. Верујем да ћу се вратити; песници се увек враћају: у плоти, или на папиру. Хоћу да верујем и у једно и у друго. Људи су прерасли онај стадијум кад је у праву само јачи. За то, на свету, има превише слабих. Једина правда је – доброта. Уз гнев, зло и мржњу – па нека су и од праведника – нико не побеђује. Сви смо осуђени на једно те исто: на смрт! Умрећу ја који пишем ове редове, умрећете Ви, умреће они који их буду читали. Остаће наша дела, но, и она ће бити подвргнута рушењу. Зато нико не би требало да смета другоме да ради свој посао. Услови опстанка превише су тешки да би се још више усложњавали.
Надам се да ћете ме правилно разумети, да ћете схватити шта Вас то молим. Молим да ми се дâ могућност да и даље постојим у руској књижевности, на руској земљи. Мислим да ни за шта нисам крив пред својом Отаџбином. Напротив, мислим да сам у многоме у праву. Знам какав ће бити Ваш одговор на моју молбу, ако га уопште и буде. Жао ми је и што Вам нисам раније писао, јер сада већ нема ни много времена. Но, рећи ћу Вам да, у сваком случају, чак ако мом народу и није потребно моје тело, душа моја још ће му се наћи.”

Јосиф Бродски
Превод РАДОЈИЦА НЕШОВИЋ

Гордана СИМЕУНОВИЋ: СЛИКЕ, МИТОВИ – ЧИТАЊЕ

СЛИКЕ, МИТОВИ – ЧИТАЊЕ
МУЗА

Јеси ли то заиста ти
у овом китњастом раму?

Можда би саму себе другачије насликала.

Можда тренутак у прстима вајара
твоме није ни сличан,
и тело би ти се побунило.

То што си некада постојала
стварна,
као свако што хода,
вечера, спава,
избрисано је.

Увојак твоје косе
са тамним сенкама на платну,
или тело у камену
овековечени,
тебе бришу.
КАПИЈА

Сави Шумановићу

Све су твоје љубавне слике црвене.
Да није црне линије
бујна би тела лила по платну,
путеношћу.

Само је Капија плава.

Ноћна,
звездана, тужна.

Иза ње девојка драга
одбија твоје цвеће.

И заувек страст,
као капију
црним линијама затвара.
ТАХИТИ

Полу Гогену
Дивљина је ова, пријатељу,
моје платно обојила.

Многи је никада неће разумети.

Неспутан,
бојама препуштен
на милост и немилост,

узвраћам ударац.

Са том се страшћу ништа не мери.

Жене су у овом ватромету
пука декорација.
ИСПОД ШЕШИРА

Ван Гогу
Та се вода мрешка,
и тај чун се мрешка,
и врбе над водом
и поља.
И звездана ноћ по калдрми.

Мрешка се на твоме столу
мртва природа.
Три зрела нара, чајник.

Перунике што на умирање миришу.

Мрешка се пертла
на твојој старој ципели.
Оној што се није изврнула од мрешкања.

Залуд си шеширом скривао…
Тај бол, то претерано излагање Сунцу.

Боја те је одала.
ДРЕЗДЕНСКА МАДОНА

Драгољубу С. Игњатовићу

Стала си,
Рафаелова лепа слико.

Као прст на челу,
као знак питања.

Снага твоја
пред гневом ратника.

Чему?

Док празан оклоп витеза
пред тобом клопара.

Има ли ико срце
толико велико
да попуни празнину гвожђа?

Да клекне пред тобом оклоп
И нико се не постиди.
ЂОКОНДА

Осмех не таложи прашину.

У пејзаж уклопљен лик
у удобном раму ништа не крије.

Зашто је спокој људима чудан?
УМЕТНОСТ
(Јасни дан творим и мој мрак се скрива)
Микеланђело Буанароти
Светлост моја
Танка и сјајна
Филигран би била
Да није цела
Из једног дела састављена
Јер густе слојеве таме
Испод ње
Не сме наслутити
Око посматрача

ТИФАНИ ЛАМПА
Од разбијеног стакла направити лампу!
Има ли веће уметности?
Мој Боже, светлим.
***

Сујетни Икаре!
Дедал ти, лепивши крила, рече:
,,Не лети прениско, не лети превисоко“.
Ал` праву меру пута,
ту иглицу танку између воде и Сунца
да л` ико пронашао је?
питам се,
док час ме вода кваси,
док час ме Сунце пржи.

ВАТРА

На рану своју прометејску
привиј ме , Оче.

Орлу сам се у кљун сакрила,
и долазим ти,
с првим сумраком,

да ми раном својом
пламен излечиш.
ДОРИЈАН ГРЕЈ

Умало да се поклоним лепоти,
да у уметности препознам стварност,
умало да се истински обрадујем.

Кад…
укрштени путеви (уобичајено)
добро, зло, лепо, зло,
показаше ми се.

Упозорења су била лажна,
знаци поред пута изврнути.
Све је носило погрешно име.

Није се лако препознати, Доријане.
И ништа није као што изгледа,
како бих да верујем.

Ти си, од себе старији или млађи,
(све једно)
носећи отменог Оскара под мишком,
убио Бога у мени.

Још једном.

ЕХО

Разбићу ту тишину!
Тишину која не жели да схвати.

После дугог ћутања
глас је моћнији.
И радују му се брда.

Реч којом са њима говориш
не сме бити било која.

Јер тишина се разбија ретко.
И болно.

Поново.
После великог гласа велика је тишина.

БЕЛИ ВУК
Стадох…

Пред разјапљеним чељустима
препарираног вука.

Пред чистим миром Белог Анђела.

У истом оквуру чувају један другог.
Од мене,
зар од мене?
ОРФЕЈ И ЕУРИДИКА

Могла је нежна лелујава сенка оживети.

Љубављу,
која не мари за страх,
која може да сруши поредак свих ствари.
И бродарима весла окреће
према животу.

Љубављу – божанском.

Али земаљско у њој руши све.
Чежња, жеља, тело,
тај ђаво као месо сваке љубави,
од ње је саме јачи.

Врати се у свој сан, Еуридико.
Дивном си песмом тражена,
и била би спасена

да није пукла жица божанске лире,
трзајем жеље Орфејеве.
ПЕСМО

Зар треба ја са тобом,
ко Циганин с мечком
да чергарим?

А добром сам ти ватром
ложила табане.

Изгорећемо, Песмо!
Без даира,
без вреве вашарске.

Са истом ватром у табанима.
Твојим и мојим.

Гордана Симеуновић je рођена 1963. године у Београду.
Објавила је збирке поезије: Моја хаљина и ја (Слободна књига, Београд. 2000), Наруквица од слоноваче (Слободна књига, Београд. 2002), Побуна крпених лутака (Народна књига, Београд. 2005), Подно мирног сна (Књижевна академија и аутор, Београд. 2008), Време хлебова (Књижевна заједница Југославије, Београд. 2009), Бука живота (Књижевно друштво ,,Свети Сава“, Београд. 2015). Приредила је панораму Најлепше љубавне песме српских песникиња (Граматик, 2013)
Објављивала је поезију у часописима, зборницима и антологијама.
Награде: Коста Абрашевић (2000) Нек теку реке (2001) и Стеван Средојевић Полимски (2009)
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи и ствара на Умци, недалеко од Београда

Стојан БОГДАНОВИЋ: НИШКИ ПЕСНИЦИ (II)

 

31 Бранко Миљковић
32 Славиша Николин Живковић
33 Благоје Глозић
34 Биљана Станојевић
35 Јелена В. Цветковић
36 Звонко Карановић
37 Зоран Ћирић
38 Стана Динић Скочајић
39 Биљана Тасић
40 Тихомир Нешић
41 Снежана Минић
42 Угљеша Рајчевић
43 Војислав В. Јовановић
44 Александар Петров
45 Крстивоје Илић
46 Иван Цветановић
47 Велимир Костов
48 Тодор Стевановић
49 Драгољуб Симоновић
50 Радмило Пејић
51 Милосав Славко Пешић
52 Јован Пејчић
53 Стеван Бошњак
54 Милоје Дончић
55 Синиша Петковић
56 Радослав Војводић
57 Првослав Ралић
58 Мирјана Стефановић
59 Славољуб Обрадовић
60 Горан Ранчић

*****

*****

31 Бранко МИЉКОВИЋ

КРИТИКА ЗА МЕТАФОРЕ

Две речи тек да се кажу додирну се
И испаре у непознато значење
Које с њима никаве везе нема
Јер у глави постоји једна једина реч
А песма се пише зато
Да та реч не би морала да се каже
Тако речи једна другу уче
Тако речи једна другу измишљају
Тако речи једна другу на зло наводе
И песма је низ ослепљених речи
Али је љубав њихова сасвим очигледна
Оне живе на рачун твоје комотности
Све су лепше што си немоћнији
А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш
Људи кажу: богаму какве је тај песме писао
И нико не сумња у реч коју ниси рекао.
32 Љубомир СИМИЋ (1880-1900)

ЈУТРО

Зоре рујне
Њиве бујне
Обасјава први зрак,
Роса сија,
Клас се нија, Сунце с’ диже понајлак.

Ишчезава сива магла
С мрких гора у даљини;
Огледа се ведро небо
Бистрој реци у дубини…

Тихо живот се буди и песма диже се лако,
Кроз ваздух птичице лећу и њихов цвркут се ори
И све: и сунце и небо, и земља и ваздух свежи,
У овом свечаном часу све једним гласом збори

И песма немо небу се диже
Поздравља данак, што но сад руди,
Што зрак их чаробно буди

И свету прославља силу што у времена току
Без станка жижак пали светлости и нова жића.
Што моћном управља руком бескрајан, вечити простор,
И својом милошћу благом дарива створена бића…

Ал’ човек се из сна буди –
Светлост дана снове брише,
Он осећа патњу,
И диже се и уздише…

Одјек сада
Тешког јада
Хармонија руши крас
Песма стаје,
Веже ваје
Приповеда један глас.

33 Славиша НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ (1953-1990)

ВРАЏБИНЕ

Старица која гаси углљевље.

Најобичнија баба с црном шамијом и брзим језиком
Остареле људско биће с чудном причом коју стално понавља.
Механички поклонички.

То тера страх из мене.
Једно знам, помаже том бујицом речи без смисла
да се слике везаних и крвавих људи изгубе.
Хватам се за нестварну једноличност и мирноћу
текста који казује. Дувам јој у лице да отерам
муву с њеног носа, ништа не осећа!
Казује окамењена то што јој је обузело разум,
као мене стравичне приказе замки.

Благоје ГЛОЗИЋ (1939-2001)
У ШУМИ С ПЕСНИКОМ
Овде си
реч
Записао
Ноћу је
Усамљен
Изговорио
Повратка
Нема
Док
Усправно
Не признаш
Значење
Њено

34 Биљана СТАНОЈЕВИЋ

АНАРХИЈА СЕЋАЊА

Та анархија сећања,
од јутрос спозната –
учинила ме крхкијом него што сам…
Нема ми неких дана
због којих сам, само тада,
била и песма и жена,
рапсодија боја на свили,
гола истина
излетела из крвотока,
па просута,
онако, нехотице,
по нечијем телу…

Нема ми парчића сећања,
оних које сам немирно пуштала
да се развеју, па врате,
замрсе у моју косу,
завуку у зенице
(од чега су ми очи јаче сјале)
и ту остану.

Неко их је украо.
Можда сакрио,
али нису ту –
к’о гумицом обрисано
и сад нема трагова
које сам остављала,
не случајно;
трагова по којима бих се враћала
изнова, сваки пут када ми душа
замирише на јесен,
сваки пут када бих требала
да се присетим лекције о лажи,
сваки пут када пожелим да себи покажем –
колико могу да волим…

Овакво ми јутро није требало.

35 Јелена В. ЦВЕТКОВИЋ

ЈЕДНА МЕРА

И тамо где је песма била
И тамо где је склад што ипод коже зри
И свој смисао добија
Само је једна мера

Ретки тренуци твојих година
Исту су меру времена носили
На свим путовањима на којима смо се сретали
И размимоилазили
Још траје влага од сеники од чула
Кроз такво сећање ја брже корачам
Хаљину задржавам и себи више ништа не праштам
Журим
Моје сећање је свето
Више се не окрећем

36 Звонко КАРАНОВИЋ

БЕЛИНА

белина ме је усвојила
ја сам бело
могу вас све
примити у наручје
а да никада нико не допре до мене
љубавници мога времена
значе ли вам нешто крила
која осећате на леђима

BLANCHEUR

La blancheur m’a adopté
Je suis blanc
Bien qu’acun de vous ne puisse m’atteindre
Je peux tous
Vous prendre en mon sein
Ô amants de mon siècle
Sentez-vous ces ailes sur votre dos
Signifient-elles quoi que ce soi pour vous
(Превео Борис Лазић)

37 Зоран ЋИРИЋ
(Магични Ћира)

ЈЕСТЕ ЛИ ПРИМЕТИЛИ РЕЗ?

то је оно што поезија треба да буде
један акорд, beat, неколико речи
и ти се покрећеш
и ако имаш нешто да кажеш
као што је то случај са Зораном Ћирићем
онда људи обраћају пажњу
његови текстови говоре о клишеима
не о важним стварима
ухватио сам себе како пажљиво слушам
о чему он прича
ово није иста стара роба
страшно је забаван
увек има онај изглед (следи гримаса)
када излази на сцену
са прекрштеним рукама
и то име:
Магични Ћира
Мора да ти се допадне, don’t jou

38 Стана ДИНИЋ СКОЧАЈИЋ

ПРОЛЕЋЕ
Преко пута аутобуског стајалишта
у подножју солитера
исељеног прекинутим пројектом
мали локали поломљених стакала
зјапе својим мраковима
усрани и упишани
као напуштена деца
још траже
ишту још
нашег заноса
наше страсти преостале из бивших љубави
којима смо подизали и хранили
кичму града
Празни простори
рамови излога и улазних врата
армирају успомену

На рубу памети
уз рагастов
шћућурио се отпуштени ливац нишке Машинске индустрије
бивши шеф треће смене у погону Вагонка

Поређао је кесе и засукао их
да пролазници лепо виде његове најновије производе дивљи лукац и тек изниклу коприву

39 Биљана ТАСИЋ

КАРАМБОЛ МИСЛИ

Гле, како се отапа
мисао стамена
боје невидљиве шиба изнутра
тајна разголит сева
(- Доста је било варки ил’ замки!)

хоћу боју сушту
кугле својих мисли
билијар постављен

игра распремиће сто
без трага
за нови почетак

црне рупе прогутаће своје
време (је)
штапом прободено
40 Тихомир НЕШИЋ

РАСКРСНИЦА
Два сликара, браћа близанци Миодраг и Мирослав у засебним атељеима сликају једну исту раскрсницу: место где две травнате стазе прелазе једна преко друге, тачку до које их је мајка пратила сваке јесени када су полазили у школу.
Извлачећи линије и тамнећи сенке, Миодраг убеђује себе да је раскрсница нешто најважније у животу, јер се ту људи налазе и нестају, у дечјој игри, у љубави, у трци са собом.
За то време, мешајући боје, Мирослав никако не може да се ослободи веровања да је раскрсница место где се људи ослобађају нечистоће и болештина, место где се стављају или одбацују чини.
И, кад се одмакну и погледају резултат вишедневног рада, обојица виде исто: једноставан крст, и на хартији и на платну, и линијама и бојама представљен као четири правца, па једним иде један од њих, другим други, а трећим њихова мајка, док је четврти правац-празан.
Ко држи четврти крак крста? – питају се обојица истовремено, и с непомирљивом горљивошћу настављају да цртају раскрсницу.
41 Снежана МИНИЋ

ПРОЛОМ, ПРО – ЛОМ
Старци живописних лица, са шајкачама,
Оронули и сетни сунчају се на клупама око извора
Стари Срби, рецимо као стари Италијани, ислужени војници, сељаци,
Одмотавају клупко приче, која се никада не може испричати
Неко продаје гусле и да би привукао пажњу купаца гуди
Песма не излази из уста
Кроз празнину пробија складни шум воде

42 Угљеша РАЈЧЕВИЋ

БРОЈАНИЦЕ

Прстима,
занемарујући бол,
чупам зубе из вилица
и нижем их у бројаницу
на нит упредену
од својих –
од седих власи.

Бројаницу ћу Господару,
на дар ћу му зубе.

Ушанчио сам се у један
од својих очњака –
нопажен ћу
нововернику
у молитву –
и помолићемо се,
скрушено ћемо
за обојицу.

43 Војислав В. ЈОВАНОВИЋ

ЛЕПОТА, ШТО РАЂА

пренусмо, иза сна,
мртвило-
време гадно,нема мог
народа

корито, иза куће,
сјај браве,
и брава, музних
женки

јесен бела, красуљак,
без опне-
бела рада, штит
под руком снен

почивај у миру,
слатка прљавштина (је)

44 Александар ПЕТРОВ

СВЕЋЊАК

Као чаша светлог звука
Сагорева десна рука

Као балчак оштрог крика
Лиже пламен из језика

Ко сотонски смех се ори
Лева рука докле гори

А најлепша реч ми грца
Јатом искри око срца

Ко подземни буктим понор
Јер безвремљу украх говор

А говор ми сав од ватре
Што ће мртвог да ме сатре

45 Крстивоје ИЛИЋ

МОЛИТВА ГОСПОДУ

Боже – који држиш жезло у десници,
не дај да на земљи робују песници!
Они што су жељни мудрости и вина,
надају се вечној правди са висина.
Између два света, на црној граници,
нека их заштите твоји – посланици!
Ти, што си створио просторе и људе,
не дозволи да нам због памети суде!
Кад ти стигне ова молитва до трона,
сети се, Господе – мене и Вијона!
Сва наша недела – само су ситнице;
Спаси, песнике, сужње и скитнице!

46 Иван ЦВЕТАНОВИЋ

РАСПОРЕД

На тргу Стјепана Радића у
Загребу два малишана пикају гумену лопту
На крову цркве Свети Марко два врапца
Чешају крила један другоме

На једном зиду

Између два прозора

У левом
Два мала портрета у уљу
Тоалет папир и жута свећа

У десном
На једној страни глава седокосе баке
На другој моја
Расквашена

Покушавам да помирим редослед

47 Велимир КОСТОВ

ВЛАТИ ТРАВЕ

Твоја коса, рамена, ти овоземаљски дарови
Мирно сневају о слани која ће највероватније вечерас пасти
Читавог дана ветар мрешка језеро

Једна друга жена у годинама помаже мајци да устане са стола
Климајући главом ка неупаљеном фењеру на прозору
Где се налази порука: ми умемо да осетимо
Сваки трен јер умемо да га увећамо до несразмере

Парадокс. Потрошени живот води новом животу

„Значи, тако стоје ствари?“ наставља Алиса.
„Какве везе има жена која крвари у кади са тим ко сам ја?“

А у међувремену луди научник из Ел Паса
Патентира пластични покров
Којим ће прекрити траву
Са милионима отрова
Кроз које ће влати траве да израстају.

48 Тодор СТЕВАНОВИЋ

КОРЊАЧА

Нож ваздух у планини и миришљави страх
Трава
Белих и жутих

Замире сребрнаста шева.

Трбушасти ветар испод бадема спава.

У шуми секира прашти, не чује се. Светлост
Звечи у
Камењару, као злато.

Дремка ми се дрема, нане,
На теј црне очи.

Корњача у камењару. Између камена и траве на црвеној земљи, бели се оклоп.

Спечена љуспа.

Два се орла на планини бију,
Кљуновима очи повадише, а ногама
Крила почупаше…

Паде сунце!

Ветар се пробуди и хукну. У шуми секира цвили.
Из корена, из корњаче, поскочи биљни старац.

Тин, тин, деда иде, миче носи,
Тин, тин, деда иде, миче носи.
Тин, тин…

Корњача или старац у камњару?

49 Драгољуб СИМОНОВИЋ

СЕНКА РОБА
„Везак везла Инђија Девојка,
Везак везла према месечини“
Народна песма

Да ли сам најзад успео
Да збришем сенку роба

Хоћу да будем ћутљив
Да ништа не кажем

Желим да очувам
Само једно трајање

Једном речју кидам
И ништим сва шапутања

Никада неће оштрина
Тупо ће трајати све

Небо ће бити такво
Маглушљиво увек

Па добро
Удахњујем широко

Нека бар нешто храни

50 Радмило ПЕЈИЋ

ГАЛЕРИЈЕ 306,КОНСТАНТИН 316

Када је Галерију судбина запретила растанком са сунцем он нареди да се убрзају радови на падинама Ромулијане: зидање бедема, клесање стубова и слагање мозаика. За скулптуру Ескулапа коју ће клесати даровити Јустинус, допремише из Египта најбољи мермер. Још док је двор грађен упоредише његову лепору са раскошним резиденцијама у Солуну, Антиохији и Никомедији. Зидајући га, Галерије својој души гради вечну кућу између камена и небеског плаветнила.

Десет година касније клесари се на облацима селе на југ, међу њима је и Јустинус, и Константину из Наисуса измаштавају двор на Медијани. У сваком мермерном стубу је део његове душе, у статуи Херкула у порфиру део његовог лика. Слагањем разнобојних камичака на трикалијуму се роди Медуза којој ће бити суђен вечни живот. Из радионице за ливење сребрног посуђа у Наисусу донесоше најлепша сунца у рељефу.

Седећи на врху брда Коритник изнад Наисуса то види археолог људских душа, писац Р.П. који одгонета тајне векова. Он затим брзином мисли одлази у свој XXI век. Константин и Галерије остају за њим, загрљени, у вечном трајању.

Византијско сунце, античке благости и егејске топлине, меко милује две раскошне грађевине на раскршћу простора и времена.

51 Милосав СЛАВКО ПЕШИЋ

ПРОЂЕ ЛЕТО
прође лето! ко невидљивом руком
пресађено у неки други предео
планете. Понекад, снажним звуком.
небо јесен, најави. О, зар је вредео
кратки (дубоки) занос летом!? Тај
усклик, мишљасмо, трајаће вечно
али сад дознајемо: све губи сјај

и сваки тренутак у нама живи опречно
52 Јован ПЕЈЧИЋ

БАЛАДА О ТАЈНИ И КРСТУ

Нагнути над изреку, причу, стих,
над сведочанство, исповест, пророштво ил суд;
Нагнути над уснули бели лист
у ком рука, срце, дух
буде
све дарове, чежње, сне
свецелога света, свих светова, свих времена,
сва страдања, патње, јад
свецелога света, свих светова, свих времена;
Нагнути увис,
над бездан живота, љубави, смрти,
Нагнути тако,
ви, о, жељни
да пишући тумачите. Да тумачећи пишете,
да знате –
чији ви Крст подижете?

У један глас, од свих страна, стиже одговор:
Крст Човечји!

Нагнути над изреку, причу, стих,
над сведочанство, исповест, пророштво ил суд;
Нагнути над уснули бели лист
у ком рука, срце, дух
буде
све дарове, чежње, сне
свецелога света, свих светова, свих времена,
сва страдања, патње, јад
свецелога света, свих светова, свих времена;
Нагнути увис,
над бездан живота, љубави, смрти,
Нагнути тако,
ви, о, жељни
да пишући тумачите.
да тумачећи пишете,
да знате –
чију ви тајну проничете?

У један глас, од свих страна, стиже одговор:
Тајну Бога!

53 Стеван БОШЊАК

ТОМ, ЧОКОЛАДНИ УКУС
И ИСУС ОД ЧОКОЛАДЕ

Још је седео на оном каучу и упијао топле влати залазећег сунца које је тако мило обасјавало то место. Затим је попио шољу топле, сласне чоколаде. Уз топлу чоколаду, сред овог убавог алпског места на Јадрану усред Словеније, удишући мирисе бора и пиније, слушајући свежу монотонију морских таласа, док је са винковачке катедрале звоно одбројавало пет подневних сати, видео је Тома Вејтса, Чоколадног Исуса и Исуса од чоколаде, како загрљени седе на обали океана, док је сунце боје шафрана тонуло у таласе…

54 Милоје ДОНЧИЋ

КАСНО ЈЕ
Националној академији

Касно је за врелу звезду и сунцобран од челика
Касно је за воз који никад није кренуо
И путнике пробушене у њему
За машиновођу и црни качкет са две настрешнице.
Касно је за погнуту азбуку и 25 расходованих сугласника
Касно је за задушне бабе
И дан мртвих по летњем рачунању времена.
Касно је за уроловане језике
Црвено слово у новчанику и орне ћутологе
Касно је за стоматолога и три расклимана зуба,
За вилице потрошене.
Касно је за јетре пресељене и бубреге у регистраторима
Касно је за службени огртач и кућне савете у успону,
За бели штап и сузну крштеницу
Касно је за распоред столица у дремници
За глувог педагога и дечаке који расту
Кроз школски хербаријум и жицу
Са енциклопедијама у главама и ожиљцима на лицу.
Касно је за књиговођу, бројача мртвих јабука
За подвучене редове јутарње штампе и плућну гимнастику
Касно је за национални јеловник са неограниченим роком употребе
За шпагетну стратегију и меморандум домовине.

55 Синиша ПЕТКОВИЋ

ЈЕЛА У ГОРИ МРТВИХ
(Сени Г.Т.)

Сад сан си само
и срце ти се
у свемир учлањује
а родна река
ромором још памти тело.

Да л језик још подносиш
ил тешке кованице
расточише ти чело?

По безданима
где су нам траве расле
за здравље (ал узалуд),
чујеш ли јеке мутне
и морније опело?

Сад сан си само,
јêло у гори мртвих.
56 Радослав ВОЈВОДИЋ

ДЕМОН У ШЕТЊИ
Увод

Рањив као човек још увек, као звер,
корачам са тобом – собом, стварношћу,
и газим месец ногама, и узбуђен.
Додирнућу небо, пробаћу и земљу и бол,
померићу камење на друго место, и свуда,
и нећу отићи горак, и нећу, и нећу отићи
из лавиринта, из страха и без правца,
и нећу, јер нема последњег часа!

Аха, унутра си и у огњу си поново,
и без мене, демоне, али и без себе си,
са револверском цеви на лепом челу.
Скривено, шта смишљаш и очекујеш,
напашћеш судбину одједном: биће и тајну,
убићеш праведника или грешника – истину,
у сумњивој нади да преокренеш, промениш
путеве и људе, агонију и ускрснуће.

57 Првослав РАЛИЋ (1937-2003)

ЖИВИ И МРТВИ

Да трајног има
прво би га се бог ослободио

Да има вечности
људи не би нестајали

Зато слободно умрите

То је налог пре нас
звезде га не памте
човек му се примиче

Игра звезда са човеком:
све подједнако од њега удаљене
а није тако

Све на истом правцу
ма где човек ишао
а није тако

58 Мирјана СТЕФАНОВИЋ

ПЕСМА МАЈКЕ

мало мало
ми заспало
на рамену на камену
нладном

плакало је
због новембра
плакало је
због децембра
смрти биља
невид-циља
и због таме
непозване

плакало је
недочуто
мало лудо
мало мало
исплакано у сан пало
на камену
на кемен
хладном

59 Славољуб ОБРАДОВИЋ (1949-2012)

КАРДИОГРАМ

Пребрзо си поверовао
у лудило великих умова
пре но што су ти намакли омчу
око врата

прерано си успавао ларве
у кори великог мозга
а ниси ни схватио
бесмисленост заклетве
да ћеш их пробудити
тек у бестежинском стању космоса
на врху небеске пирамиде

слагали су те пријатељи
оптерећени таштином
јер они су само део космиких урота
и не схватају да си одболовао
сваку реч
на белој трпези пшенице вина и ватре
у покушају да укортиш муње нирване
и стишаш распрснуће молекула
који канибалски кидишу
на твоје цвоктаве нерве

помири се са судбином
и песмом која је твој
једини кардиограм слободе и пакла

60 Горан РАНЧИЋ

ПРЕСЛОВЉАВАЊЕ
реч по реч
на путу ка вечности
гавран и ја
стигосмо до Поа
писао је љубавно писмо у акростиху
мучио се видело се по набораном челу
бежала му ћирилична слова из ока
свуд по зечјој кожи
а било је ‘ладно за путовати
стег’о га децембар камен пуца
смрзавао се у јакни са белом капуљачом
понекад заплаче над ланцима

каже изнемоглим гласом
жао му књига и робова
боји се ватреног крста
некако издржаће до пролећа
онда иде међу разрушене домове
да потражи своје писмо и опрост
које је црни анђео са анђеоских висина
бацао из авиона на један мали народ

да је правде По
заграктасмо гавран и ја
да је правде божије ил неке друге
мале правдице мрављег бога
било би драги мој
реч за реч

 

Стојан БОГДАНОВИЋ ШЕСТАР И САУЧЕСНИЦИ: ОБЗНАНА (Девети део)

1426
До академије се најбрже стиже преко гробља!

1427
Дете се рађа уз врисак,
А човек бешумно!

1428
До академје се најбрже стиже преко гробља!

1429
Докле ће досегнути Зрно зависи од топа!

1429
Јуче је било довољно да им честитате,
А данас све тражи своје!

1430
Многе Београђанке су задовољне са Малим,
А има и оних које се противе!

1431
ИЗДАЛА ИХ ПАМЕТ,
А ОНИ ИЗДАЛИ ОТАЏБИНУ!

1432
Досада није мува
Па да јеубијеш једним ударцем.

1433
Још само небо да поделимо,
Остало је припало другима.
1434
Сад жена диже руке,
А раније није тако било!

1435
Умирао је дуго,
од почетка до краја,
а на крају је умро,
одједанпут,
и то изненада!
јбг!

1436
Да сам написао нешто против Вучића
сви би се залетели
ко да је он неко говно или неко мудо,
а овако нико ме не шиша.
Јбг!

1437
Живот је као стара канта,
Увек негде процури!

1438
Намирен муж не шкрипи,
А подмазана жена не звоца!

1439
Кад се каже пролеће
Нe мисли се на врбов клин,
Него на врбопуц.

1440
Власт из Кана поручује да ће Београд на води бити рај за милионере.
Како онда тамо нема места за песнике
Који су ваздан летели
Када нико, па ни велике птице, није умео да лети.
Дакле, најбогатији ће остати на земљи,
Или отићи под земљу.

1441
Ако историја поставља некога тамо где му је место
то не значи да је реч о скрнављењу.

1442
Некада давно чинило ми се да живот има дугачак реп као комета,
Недавно су јавили да је све то нека магла!

1443
Кад сви мисле да ти је остало још мало,
онда највише размишљаш о животу,
јер имаш највише времена
које не зависи ни од твог а ни од њиховог мишљења.

1444
ИСТОРИЈА ЈЕ ПУНА ПРИМЕРА ДА БЕСКРУПУЛОЗНИ ПОЛИТИЧАРИ ШАЉУ СВОЈЕ НАЈБОЉЕ ОФИЦИРЕ У СМРТ.
ПОРЕД ТОГА ЊИХОВО ЈЕ ДА ОРГАНИЗУЈУ ЈЕДНОДНЕВНУ ИЛИ ВИШЕДНЕВНУ ЖАЛОСТ
ДОК ВИШЕГОДИШЊЕ ПЛАКАЊЕ ПРЕПУШТАЈУ МАЈКАМА И УДОВИЦАМА,
А САМИ НАСТАВЕ ДА СЕ БАВЕ ЈЕДИНИМ ПОСЛОМ КОЈИ ЗНАЈУ, ОРГИЈАМА.
О СВЕМУ ТОМЕ УРЕДНО ЛАЖУ
ПРИ ЧЕМУ ИМ ПОДРЕПАШИ
ЈОШ УРЕДНИЈЕ СВЕ ТО КЊИЖЕ КАО ЈЕДИНУ ИСТИНУ
И ТАКО ОБЕЗБЕЂУЈУ ИЋЕ И ПИЋЕ,
НАРОЧИТО ОВО ДРУГО,
ЗА СВОЈУ РАЗВРАТНУ ДЕЦУ
И НОВЦЕ ЗА ГАРДЕРОБУ ЗА СВОЈЕ МАНИТЕ ЖЕНЕ И ЊИХОВЕ ШОФЕРЕ.
НА СТРАНУ ТАШТЕ (НЕКИ ИХ ИМАЈУ, КОМАДА: ВИШЕ!)

1445
Боље да је пала влада него хеликоптер!

Одзив: Влада је пала на леђа народа.
(Горан Ранчић)

1446
Очекивао сам много више од наше владе,
Бар да падне, ако ништа друго.
Уместо тога пао је хеликоптер,
Потом су пљуштале лажи,
Падају још увек.
Таква поплава се јавља више пута дневно,
А пуштају је премијер и министри, наизменично,
На тв станицама и у штампи,
По реду вожње који знају само они.

Целе ноћи су наводно сабирали људе,
А ја још не могу да се приберем.

Знам да сам пао
Али не знам где.

1447
Полиграф служи да се установи да ли неко говори истину,
Али ако неко лаже на пасја уста, онда је полиграф сувишан!

1448
Мали је израстао у великог хохштаплера,
За кратко време!

1449
Још падамо,
А влада не пада!

1450
Уморан сам,
Али ме још нису уморили!

Одзиви: Ум оран сам, али ме још нису уморили!
(Мирослав Душанић)
Не призивај! Њима памет не тежи.
(Боцко Првуловић)

1451
У влади мисле мисле ако си песник да би добио националну пензију, онда треба да певаш као Лепа Лукић!

1452
Да би се нешто десило,
Потребно је нешто да се намести!

Одзив: Или да се смести…
(Снежана Врачарић)

1453
Ако још не знате за кога сте гласали,
Стресите се!

1454
Јавите ми кад сване!
1455
Код нас је помрачење ума!

Одзив: Дугорочно!
(Селена Луна)

1456
Помрачење је прошло,
Остао је само мрак!

1457
У Јужној Кореји преко 70% запослених је са факултетом.
Амерички циљ је да 50% запослених има факултет.
У Србији је 50% становништва неписмено,
нису завршили ни осмогодишњу школу,
а министар просвете каже да има вишка 10 000 просветних радника!!!

1458
Да је било ума, било би и друма!

1459
Не разумем зашто премијера не пошаљу на одмор.
Јадан човек!

1460
ВИШАК ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА У ЗЕМЉИ НЕПИСМЕНИХ!!!

1461
Особа која је најављивала песнике који су јуче у Казанџијском сокачету читали песме поводом Светског дана поезије ме је јавно укорила зато што сам исказо своју љубав према Американцима који су нам набацали бомбе и осиромашени уранијум. Наиме, засметала му је песма коју сам прочитао. Навешћу овде ту страшну песму. Али кад сам се већ латио пера, да напишем и то да сам “одушевљен” изјавама које даје његова екселенција амерички амбасадор да ми треба да будемо срећни што су нас бомбардовали, иначе не бисмо дошли довде, где смо сада, тј. до просјачког штапа. Због тог мог одушевљења могу јавно рећи да би ми душа била пуна, ако би он, заједно са својим изјавама, отишао из наше земље, и пустио нас да лечимо разне сорте карцинома које су нам наши “пријатељи” заједно са бомбама донели. А поклањам му и премијера, можда би му добродошао слуга и у Америци. А сад ево те проскрибоване песме:
МИНИ ЕСЕЈ О ПОЕЗИЈИ
Американци не пишу добру поезију.
Њих интересују бомбе.
(Ни Чарлс Симић није отишао у Америку због поезије. .
То га је снашло после.)
Сви врхунски амерички песници су постали то
Када су се вратили у прапостојбину, у Европу.
(У Енглеску, Француску, Италију, и мало ко у Немачку.)
То није случај са руским, јапанским и кинеским или индијским песницима.
Они су врхунски и када за њих нико из осталог света ништа не зна.
Американци су склони подвалама.
Они су смислили да је све поезија.
Српски сељаци би писали добру поезију,
Кад не би гледали преко плота.
1462
На данашњи дан су почели да нас бомбардују,

Још нису престали!

1463
Амерички амбасодор у Београду мисли да у знак захвалности што су нас бмбардовали Србија треба да уведе санкције Русији!

1464
НИСАМ ЧУО ДА ЈЕ НЕКО НА ДАНАШЊИ ДАН ИЗГОВОРИО,
JE SUIS SERBIE!

1465
ДА БИ ЗНАЛИ КАКО НЕ ТРЕБА ПИСАТИ
ТРЕБА МНОГО ЧИТАТИ!

1466
КАД СТЕ ВЕЋ ДОВДЕ СТИГЛИ
ДАЉЕ МОЖЕТЕ ПЕШКЕ!

1467
ПОСТОЈЕ ПОЗИТИВНИ ЉУДИ
БЕЗ ОБЗИРА НА RH ФАКТОР!

1468
ПОСТОЈЕ ЉУДИ КОЈИ НЕ УМЕЈУ
ДА ЖИВЕ ПОЕЗИЈУ!

1469
ПОСТОЈЕ ЉУДИ СА РЕТКИМ ПРСТИМА,
А ВИШЕ ЈЕ ОНИХ СА РЕТКИМ ВИЈУГАМА!

1470
Неки људи џабе живе,
А неки живе џабе!

Одзив: Џабе га плачујемо, на крај за сви исто.
(Горан Ранчић)

1471
Због чега се пас умиљава и када га шутирају?

1472
Пас лаје и када је везан!

Одзив: Пас који лаје није довољно куван. (Кинеска пословица)
(Јелена Радовановић де Бор)

1473
НЕ ПАДА МУ НА ПАМЕТ
НИШТА ПАМЕТНО,
А НЕ ЗНА СЕ НИ КАДА ЋЕ?!
А НИ ДА ЛИ ЋЕ?!

1474
Кад нема државе и војске,
онда даме носе шлемове.
А код мене је шлем служио као шеник.
Али нема ни сељака.
Како су кога одвели у апс није се вратио.
А неке су водили у школу да уче за нераднике.

1475
Запад је нашу земљу обогатио
Осиромашеним уранијумом!

1476
Онолики народ толико очекује од њега
А он никако да оде!