Monthly Archives: May 2015

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: ВЕЛИКИ НАУЧНИК ЈЕ И ВЕЛИКИ ПЕСНИК (Беседа на промоцији књиге “Криво дрво” Стојана Богдановића у Народној библиотеци “Стеван Сремац” у Нишу

Матија Бећковић на промоцији књиге „Криво дрво“ Стојана Богдановића
у Народној библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу, 10. 10. 2014. 19 ч.

Поштовани скупе,
пријатељи Стојана Богдановића и љубитељи поезије,
Ја сам малопре био у школи „Цар Конастантин“, где је обележено 30 година од смрти још једнога цара који се родио у Нишу. То је цар Душан, али овај се презивао Радовић, није, значи, само цар Константин него и цар Душан рођен у Нишу. И Ниш би се и њим могао поносити. Један други цар се звао Бранко Миљковић и он је казао пре више деценија: „Ајнштајн се може препевати“. То је тада била велика новост да је поезија проширила своје територије и на науку, а потом се и видело да је и модерна наука врста модерне поезије и да су највећи модерни научници такође песници, и да су то све различити језици којима се поезија служи, а да поезија више зна и од песника и од научника, то су се сложили и једни и други.
Кад сам ових година био у Нишу, упознао сам господина Стојана Богдановића. Рекли су ми да је он велики математичар, да је он професор био у Нишу, био на Сорбони, био ко зна све где, и да пише песме. То није нешто необично. Нисам никога срео у Србији, а да не пише песме и поезија је на неки начин то што је учинило да се ми сматрамо песничким народом који има оволико поверење у поезију.
Али, кад сам добио његову књигу, поготову ову о којој говоримо, видео сам да он није тек један од многих који пишу песме, него да је то пре оно правило, да онај ко зна једно, зна све, и да је он оно што је у математици то и у поезији, да има ту врсту слободе коју смо могли да видимо и у овим стиховима које смо чули. У наше време поезија је тако проширила своје територије да се у наше доба поезијом сматра и поезија јесте оно што у претходним вековима није била.
Могло би се о томе причати надугачко и нашироко, али је неко рекао да би свако ко говори о поезији требао најпре да се извини. А данас се чини да не би погрешио нико ако би се извинио зато што било шта говори, а камоли кад говори о поезији. Најумесније би било да се извињава и пре и после, па и у току говора, све док не изгуби осећај колико се пута извињавао. Сам говор, у међувремену, постао је врста мобинга, да не кажем злостављања. Ко год каже дуже од две-три реченице, неко ће рећи да он смара и да дави, а наши млади савременици би се показивали на врату куда су плави већ од те приче. Ко би разуман у двадесет и првом веку себи допустио да нешто говори и умишља да је то што некоме говори некоме непознато. Коме још није јасно да је све што се говори већ умрло и да сте говором само попуњавали зев и доколице. Нису случајно најактуелније именице српскога језика смор и смарач, а узречица, само ти причај, сад ћу ја доћи. Гомила речи које изговарамо, ако у њима постоји и зрнце смисла оно би се само казало, а брбљањем га само скрнавимо. Било какав директан говор знак је злоупотребе уметности. Сама идеја да вам неко говори о својим емоцијама тежак је простаклук, који се још негује само у најзабаченијим крајевима. Поезија својим прејаким исказима укида слободу и право на различита мишљења. Само ко нешто јасно и очигледно уме дуго и нејасно да описује, уважава читаоца и показује свест о његовој осетљивости. Ћутање је знак поштовања читаоца са којима се само још најсофистициранији облици обраћања могу дати осећај уважавања интегритета. Дакле, у ћутању је будућност поезије и језика. Разуме се да има ћутања и ћутања која се разликују од ћутања до ћутања, изазивајући завист и препирку чије је ћутање речитије и харизматичније. Сваки говор је превазиђен. Најсувислије говори тишина. Ко се служи речима само показује слаб карактер и о ономе ко прича. Ко седи поред тебе може се обратити мејлом или СМС-ом, па нек сам одлучи да ли ће да их избрише или да чита. Најачи играчи одавно ћуте. Ко говори ћутањем, добија на снази и харизми. Мисао више одјекне ако се не каже и оћути. Први који се само потпише на крају датог му простора на белој хартији постаће месија. Његова мисао сама ће устати из дубине празног папира. Приближава се дан кад ће на крају сваке стране бити само потпис аутора. Бели папир више говори од планинских венаца црних слова. Поезија ће повратити стару славу када сви престану да пишу. Имагинарна библиотека одавно личи на претрпани кофер у који ништа не може да стане и у којем не можеш да нађеш бисерну огрлицу од крша богате понуде. Нико се не радује песничким даровима и свима одговара да се кофер изгуби на аеродрому. То су оне књиге које вам неко да, а ви их испустите, немате где да је носите, и увек се нађе неко да за вама виче: „Господине, испало Вам је нешто“.
Истина, ових година се појавила једна књига коју је написао један славни савремени писац, Умберто Еко, који је казао: „Нећете се лако ратосиљати књиге!“ Казао је да је књига савршени изум, као чекић или као клешта. Да је дат једном за свагда, да може бити од различитог материјала, да може бити од различитог папира, различитих формата, али да тај изум не може бити ни превазиђен ни заборављен и да ће се упркос свим новим медијима који харају и који хоће да замене књигу све завршити као што је почело и да ће књига на крају тријумфовати. Али док то не дочекамо ми се не морамо да бринемо да ли ће нешто остати иза нас. Будимо спокојни док је хакера и шанси да се наше поруке са листинга скину и штампају као сабрана дела. Чак иако вам компјутер изгори на некој ломачи или потоне са неким Титаником има начина да се живот пресели у поезију. Како смо и шта смо, боље од нас зна телефонија, и онај ко нема мобилни верује у папир и оловку. Истину о нама сачуваће Телеком. И да не пропустим да се и ја на крају извиним и да покажем да сам свестан да ово може читати само неки паћеник у некој чекаоници неког бироа за запошљавање.
Веома сам био пријатно, да кажем, изненађен стиховима, модерним стиховима, стиховима нашега времена које је писао Стојан Богдановић, јер ту храброст коју он има над папиром која је већа од било које грађанске храбрости, јер и највећи јунаци се пред белом хартијом уплаше и почну да говоре оно што знају сви. И да би човек говорио оно што је сам проживео и што сам мисли, то је једна посебна способност, највеће јунаштво.
Али као што је наука нашла највећу снагу у најмањему и у невидљивом, и како је и сама открила да што је нешто веће то је оно слабије, као што сада ове јабуке на пијаци што су крупније то их људи све мање купују, а траже оне мале и квргаве, тако је некако и у наше време збраћена наука, модерна, и модерна поезија, и збраћене су тако да заиста оно што је рекао Бранко, да се може препевати Ајнштајн. Али, и често не морамо ништа препевавати, него можемо оно што је концизно и најбоље речено и сматрати песмом. Сама та теорија релативитета, кад причам са људима који све то знају боље од мене, али цела та квантна тзв. теорија, која отприлике тврди да ми можда нисмо овде сада него је то можда одблесак нечега што је било пре триста година, или најава нечега што ће бити кроз хиљаду, и да је могуће да смо ми сада на три места одједном, све је то поезија. И велике научне расправе и теорије су постале песничка дела. Ја сам читао једну једину књигу, можда, то је била књига Хајзенберга, физика и математика, и то сам све разумео, јер он је то писао тако једноставно, и за њега је било чудо које је описао како је у својој младости ишао, планинарио, и највише се чудио планинским живим изворима који су, што се каже, вековима текли и нису пресушивали, а однос тих молекула у тим слаповима био је увек исти. А и ја нисам никакав Хајзенберг, али сам се чудио у нашим планинама како је то могуће да из неког брда истиче она вода и да никада не пресушује, а да је све оно брдо вода давно би истекла и нестала и да тај водоток, да не кажем крвоток земљине лопте, тако функционише. И да нема других тајни сем те, то би било довољно, али то је већ само по себи постојало као поезија. И може се стварно рећи онај ко је велики научник, тај је и велики песник, да се само служи другим језиком, и да то што не разумемо значи само да тај језик не знамо. Па се ми не чудимо када не разумемо некога Кинеза јер не знамо тај језик, али се чудимо што не разумемо неког научника који нешто говори, а не досећамо се да тај језик не знамо и да се он само служи неком другом азбуком.
Сад ми је пало напамет, пошто сам слушао ове стихове Стојана Богдановића, како се спајају велике апстракције са неким нашим свакодневним баналним доживљајима. Па пошто сам већ спомињао Хајзенберга, да споменем још једнога. А то је Нилс Бор. Он је изнад лабораторије држао потковицу, коњску, као враџбину. И неко му је дошао, видео ту потковицу и питао га, па зар ти у то верујеш? А он је казао: „Чуо сам да помаже и онима који не верују“.
Драго ми је што сам овим поводом био у Нишу, што сте ви тако крупним главама испунили ову библиотеку, што не бисте долазили случајно да не знате тога човека и да му на тај начин не одајете признање. То што је он нешто од онога што је мислио у својим једначинама исказао и речима, сведочи само како је он суверен у ономе чиме се бавио и чему је посветио свој живот. Није чудо да се то све догађа у Нишу, где су рођени толики песници и толики дарови стизали са неба на ово место.
Хвала вам!

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Мирослав ТОДОРОВИЋ

ГРЧКА СВЕСКА
Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора.Има ли сигурније потврде за то да не постоји весело море?…
Е. Сиоран
ЖИВОТНА МРЕЖА
Бoјанинa прича

ПРВИ пут када стигнеш овде
Мислиш прелепо место
Испод планине на којој су негда живели Богови
Али када прође сезона
Све умукне
У љуштуру се увуче
И сјај утихне море умири
Место ко у забити селендра
Прекривена самоћом што притиска
Дави са свих страна

И моје лице
Све је више налик лицу њихових жена
Наши мисле да сам њихова
Њихови кажу Она отуд
Водим групе на Планину и острва
Причам бајке о прошлости
Које наше све мање интересују
Ja кoja знам да се историја справља као пита
Причам док они једу оскудне сендвиче
И овде се види да носе своју муку
И незаитересовано зуре кроз прозор или
Гледају Богове у камену у шта не верују
Али верују у исцелитељску моћ воде са
Извора Св. Петке у Темпима
Како само узимају воду
Да могу цео извор би понели

Древним причама додајем и
Своју животну судбину
Јер ја сам она Дафни коју је Аполон хтео
Па ме је мајка у ловор претворила
(А он себи ловоров венац око главе сплео)
Ја сам богиња око мене су се богови гложили
Ја сам
Ја
Ја сам грамофонска плоча
Која се више не користи

У замци исте приче лети живим
А када сезона прође
Чамим у мрежи
У коју сам Јорга свог мужа
Негда млада уловила
И чекам да нова сезона дође
Да исте приче
О Боговима њиховим нашима казујем

А врховни Бог се у Евру објави
Па се са свима нама на данашњи начин забавља
Организује ратове, земљотресе, епидемије…
О томе нови мит
Понад већ хуји и причу туробну
За нову сезону потомству спрема

***
ЕГЕЈСКА плавет
Небеску д-описује
С врхова Олимпа
Облаци мотре хоризонт
Можда то и нису облаци
Јер песма каже
Богови преображени у облаке
Држе ове врхове

.

***
ЛИНИЈА хоризонта
Између пучине и неба
Линија песме
Из те плавети
Као тајна постања
Светли оно зрно истине

Чека час
* * *
МОЈЕ трагове на песку
Односе таласи

Ноћу слушам
Дозиве с пучине
КАМЕН ПОРУКА

КАМЕНЧИЋ који су запљускивали таласи
Обликом ме призва да га узмем
На њему бели кругови
На црном камену беле се линије
Три круга ме зачудише тачношћу небеске мере
На каменом жрвњу који радознало узех
Загледан у чудесно беле кругове

Питао сам се није ли овај камен порука
Која ме је нашла овде
У подножју Олимпа
По коју сам не знајући дошао

Зазвонио је телефон
Јавља се песник сликар Бајо Луковић
Онај што откри тајну Мона Лизе
Поздравља ме поручује да и овај дан
Светлошћу заокружим
(Као да је знао да сам међу круговима
Које је Питагора у овом камену уцртао)

Олимп је све више био облак
Грмљавина се разлегала над пучином
Видела црна завеса
С муњама испуњеним грмљавином
Као да су се скупљали у тачку најмањег круга
Са митском планином заокруженом облацима
На црном камену у мојим рукама
Међ белим круговима
Мотрио сам песму
Црни камен са линијама хуја мора
У чијем се кругу таложе векови
И тишина
Овоземаљска

4. 06. 2011.
***
о•КРУГ•ао, бео камен
С белим зарезом при дну.
(Или је то врх који ја видим као доњу страну камена.)
Као бели цртеж на белом листу.
Као снежна линија на Олимпу повучена из неба што сурвава се низ урвину.

Мотрим ту слику уз шумор таласа,
видим стихове за које не требају речи
земаљских песника.
***
ИСПИСАН лист
Са стиховима о мору
Талас односи

Мотрим како тај чамац
Између таласа плови
С мислима мојим удаљава

Пусто острво
Дочекује поруку
Препознајем је у таласима
Што обалу запљускују
И сам стих плаветнила
У плавети спокојној

***
НЕМА их
Ни у униформама их нема
Ови око тебе то никако
Не могу да буду
Спокојан си јер
Више те не мотре
Не прислушкују
Не отварају твоје мисли

Ослободио си се
Ходаш
Гледаш
Дишеш
О томе у мислима
Песму већ пишеш

И не слутиш да те одасвуд виде
Да те из свега чују
Да у твом спокојству
У твојим мислима
Заверу одавно кују

***
МОТРИМ Олимп у облацима
Видим сивило завесе
Чује се хуј
Али то није гнев Зевсов
То из облака хуј авиона
Отреса перје небеске буке
На странице ове

Небеске

***
ДА напишем песму
Налик на овај талас
Што обалу дотиче и
На језику мора оставља
Поруку

У сјајним капљицама
Твог погледа отвара се
Иза тог сјаја
Простор песме свеколике

Мисао
Лута пучином

СРЦЕ КОЈЕ ЦВЕТА

У СТАБЛУ старог платана
Отвору дупљи која је настала услед
Трулења засадили су цвеће
Иако стари платан јошт дуго неће

Цвеће буја у његовој рани
Чини се букет је на укопном сандуку
Радосно пева бојама живот брани
Шетаче себи као да призива

Из дебла старог платана цветна слика
Цвеће расте из срца дрвета
Чудо живота се догађа
Умирућег платана срце као да цвета

Испред се фотографишу
Смеју за руке се држе
У парку платана њега прво виде
Путују светом разгледнице

О томе се песма већма склапа
У њој ће стари платан
С мојим погледом на Олимп
Бити ко у бајци златан

Лептокарија,11. 06. 2011.

Срце које цвета

СТИХОВИ О СВЕТИМ ИКОНАМА

У радионици икона
Гркиња држи кратак курс израде икона
Иза ње за столовима раде мајстори
Гледам како млада Гркиња вешто
Из дрвета извлачи лик светитеља

Српска група туриста испунила је предворје
Златна фолија блиста у рукама младе Гркиње
Једноставно прекрије се дрвена површина
Између линија испуни празнина
И већ сада се можете своме свецу помолити
У томе је суштина

Овде се израђују и продају иконе
И са Свете Горе стиже нам роба
Јер потражња је велика
Из Кине доносе мајсторски урађене иконе светаца
Цене су добре
Света Петка Римљанка 15 еура
Ко купи три једна је гратис
Свети Јован, Никола, Димитрије може и са попустом
Добро договорићемо се удружити
За свеце у торби наћи ће се места
Јер иконе су свете помоћи ће

Уз куповину добијате уз рачун број
Организоваћемо лутрију
У аутобусу док будемо путовали
Кроз житну Тесалију
Са сликама пшеничних поља маслињацима
И њива на којима се памук већ зелени
Кроз изложбу слика под ведрим небом
С којег нас богови мотре
У светлост преобраћени

Богородица с Христом у наручју
На магнетној плочи забринуто пита
– Шта ће с тобом бити дете моје?

9. 06.2011.

У радионици икона
О БОГОВИМА И ЉУБАВИ

НА реверсу новчића од 2 € у Грчкој
Налази се слика бика
С ружом у устима
И девојком на леђима

Прича каже да се Зевс заљубио у девојку Европу*
Али она за њега није хајала
Није готивила како би то данас рекле
У гордости девојачкој неку му ману налазила

Али Зевс се у бика преобрази
Са дивном ружом у устима јој приђе
Превари се девојка по имену Европа
Приђе бику да га помилује
(Радозналост је занесе)
Сигурно је из домаћинске куће била
Где се стока благом звала
Па је бика млада зајахала
Оно што је бик Зевс хтео
И потом је на Крит однео
(Прича не казује како)
Где и данас можда тамо срећно живе

Читам ову песму с новчића од 2€
Који се искива у Грчкој
Док испијам узо
Мотрим Зевса у бика преображеног
И девојку на његовим леђима
О томе овај запис
О Боговима и љубави
И чему још песма људска

*
Стара грчка митологија казује да је Европа била Кадмусова сестра, а ћерка феничанског краља Агенора, чија је мајка Телфаса, што у преводу значи далеко бљештање. Друга традиција тврди да је Европа за оца имала Титиуса, познатог дива, који је по легенди био гоњен од врховног божанства стрелама и муњама. Пошто је Европа била веома лепа, завео ју је Зевс (Јупитер), који преображен у бика, уђе у једно стадо у близини. Он ласка млади, љуби јој ноге па се сагне, а она зачарана узјаше на његова леђа. У том моменту бик побегне са њом и скочи у море а затим плива до обале Крита. Овде поново узима свој пређашни лик, заведе је, а она му роди три сина: Миноса, Еака и Радаматеа, који су постали суци у паклу.

***
ЛИНИЈА хоризонта држи површину мора на коју се небо ослања.
***
ЛИНИЈА хоризонта
Да се море у небо не прелије

Неко ме отуд зове
Пливам ево вековима
Јесам ли ја тај глас
Ово слово
Ова слика
талас
***
ЕГЕЈСКА плавет
Небеску д-описује
С врха Олимпа
Облаци осматрају хоризонт

Можда то и нису облаци
Јер песма каже
Богови преображени у облаке
Носе врхове Олимпа
Кроз векове стихова о томе
Обасјавају

3.06. 2012.

***
ЉЕСКА се светлост
Блиста пучина
Отвара дан
У шумору речи
Небеску плавет
Слушам

Даљине
На обали светлуцају

И у теби се чују
***
НА Олимпу снег

Пејзаж небу ближи
Укаже и на оне стране
Видовите песме
***
МОТРИМ планину на којој су живели Богови
Књига каже 12 Богова
На обали Егејског мора
Уз шумор таласа
Стихови плавети

Само песник тај глас из тишине чује
Из песме која га кроз векове тражи
Ослушни, чујеш ли?
Изађи из песме Господе

Опет се суочавам с митом
У таласима облаци
Дописују плавет стихова

Сенка Олимпа понад
Стихови небеских дубина
***
Пређох преко пучине
Као у сну да сам био
Сада знам да сам схватио
Зарад песме о томе

***
У облаку над Олимпом
Завичајни облак

Препознајемо се
***
МОТРИМ оком песме која све памти
Талас на обали
У хуку се расу

Слушам земаљске даљине
Овaј сјај у
Тишини светлост
СветосТ

***
И талас на обали
Нађе мир
у светлуцавим капима

ЗАУСТАВЉЕНА СВЕТЛОСТ

ПЕЈЗАЖ слика
Стих јутарњи понад мора
Заустављена светлост
Љеска на егејском листу

Слушам како се богови на Олимпу гложе
Зевс режира представу
Маглену завесу сунце још не подиже
Облаци се наслонили на линију хоризонта
Ишчекују знак за пловидбу

Љеска се море
Таласи на обали распрскавају
Хук казује како се песма рађа

Слушам хуј даљина
Бескрај се
Надомак песме налази
***
СЛУШАМ море
Гледам песму
Љеска се плавет егејска
Линија хоризонта
Странице друге лист
Исписује мисао песме
Са сенком неба на Олимпу

Слушам море
Вечна химна светлости
Видно поље неба
У говору мора
Шум вечности
О томе јутарња
Филозофија песка
С листом ове плавети
Семење коначне песме
Ово огледало понад
Дахом у којем свој живот исписан чујеш

Као што песак памти стопа твојих отиске
У сјају летњих стихова
Светлост се распрскава у слике живота

***
ШАПУЋЕ обала
Даљине се гласе
Талас таласом прекрива
Пејзаж и ово трепет миленијума
Што у трену се догоди
И засја стиху
Да у ничему свој пут спасе

7. јун 2012.
***

ЈУТАРЊА светлост мора
Бистри боје сна ноћног
Љеска светлост небо дозива

Онај на обали слуша таласе
Тоне у мисао песме
Вековима чита о томе

И још мисли да је талас
Да по бескрају песме
Сенка је светлост што плива

Све речи су у овом таласу
И онај мој поток у завичају
Исти су род у том сјају
Што се на обали песме расу
ИЗ ПЛАВЕТНИЛА
ПРЕ најезде нових митова
Богови су се преобратили у облаке
У архиву тишине видело реченог
Слажу се црни слојеви светлости
Све што ће једног дана остати
Да ником буде књига тамна
О ничему

Из плаветнила одсјаји
Мита и егејска плавет
Небеској се отвара и ти видиш
Пејзаж вечности с Олимпа

Таласи запљускују обалу
У штропоту воде мрмоље векови
Шта је тај универзални говор
Са чијег огњишта светле варнице

Отисак светлости
Скривен у мраку
Чуо сам у тишини манастирској
Истину књига за реч о томе
Из које чујем време будуће
У плаветнило загледан

Литохорно, 10. 06. 2012.
ГРЧКА СВЕСКА, 2

***
Слатке самоће музике! Или о збирци између неба и земље.

Сиоран

УЗАЛУДНИ ПОСЛОВИ
За М. Цвијетића

НА асталу испред таверне Талас у
Скала Фурки
Стоји фењер

Мотрим пламичак светли
У фењеру чујем куца срце малечко
Над пучином светлост распрскава

Прилази стари Грк и вели
Узми овај фењер
Ја сам се тражећи човека уморио
Ново време не треба узалудне послове
Зато сам таверну отворио

Гледам Грка старог
Лечка збуњен
Али доиста беше то
Из Синопе Диоген

Настави да тражиш човека
И тражи га све док пишеш песме
Јер и писање песама узалудан је посао
Нико још није написао песму
Тако је од памтивека
Али ако ти Он помогне да
О томе напишеш песму
Наћи ћеш и човека

***
КАО овај талас
И на хриди траг
Мисао стиха

Без речи

7. јун 2013.

ПРУСТ

Али време
које је
време таме
човек
не види

(В. Г. Зебалд)
МИРОСЛАВ

1.
Чујем узвик свог живота
Из песме коју још увек сањаш

***
СЕДЕО је на хриди
Не знајући да је на
Окамењеном таласу свог живота
***
КАО овај талас
Што расу се на хриди
Тако и мој живот
У стихове
На пучини

Белине

ФРАГМЕНТ

КАО сидро на камену
Као стари чамац на обали
Док слушају море
Обалу запљускује
Дубине и даљине у томе чују
Као ја док мотрим море
И слушам своје године
Из песме незаписане
О томе

***
КАО талас
О хрид
У капљице што се распе
Остави траг
У песму свтлост
О божанству камена
И ватре

Перо моје ветром вајано

8. 06. 2013.
МИСАО ПЕСМЕ

СВЕТЛИМ ти у мраку земаљског живота.
Сећам у збиркама усахле тишине.

***
МОНОГРАМ на песку
Таласи односе
Хуји са пучине

***
СЛОВА на песку
Храним вечност
Таласима говорим,

***
ТАЛАСИ пучином
Облаци небом
Мирослав стихом

***
ШАЉЕМ ти поздрав
Са хујем таласа
За стих о томе

***
НЕБО са облацима
Море са таласима
Песма са мислима
***

О хују живота
И јутарњој светлости
Плаветнила тишине
***
Мотри
Све док у тој плавети
Чујеш песму
Без речи земаљских

Твојих
***
ОЛИМП Снежне шаре
И неба плавет Оком
Песме боје вечног
***
МОЈЕ стопе на песку
Таласи односе
За своје путеве
И њихове постојаности
ЛИНИЈА ХОРИЗОНТА
ОКО људско види да се спаја
Оно што се у даљини раздваја
***
ДОМОГАО се обале
У пену распршио
Талас – овај стих
***
ОКО пуно пејзажа.
Житна поља
И поглед ка хоризонту
Плаветнило

Мотрим те
Мотри те
***
ОЛИМП се заогрнуо
Облацима Мисао
Бозима
***
ЗАПИС плиме на обали:
Душе морнара
Шуште у песку

Чују из паветнила
***
СТИХ боје мора
Мисао боје неба
Светлим између
***
СЕДИМ на обали
Дочекујем таласе
Претварам их у стихове

***
ОНАЈ талас
Скамењен на ообали
Мотри море
Слуша Богове
Које ја од
Блештавила не видим
***
ЛОБАЊА свеца исцелитеља, под стаклом, у витрини.
Прилазе бојажљиво, клањају се.
Мотре. Ишту од лобање свечеве помоћ, за јаде земаљске. Судбинске.
Мотре лобању, виде у лобањи спас.
Мотре…
И још не знају да их светац мотри њиховим очима.
***
СЕДИМ На обали
Дочекујем таласе
У стихове их претварам

ЗА Х:

У талас се претворио
Лута морима
Застаје на острву овог записа
Светли
У стих претвара

***

ТАЛАСИ ударају о обалу
Венац беле пене
Распе се по песку
На линији хоризонта плаветна силуета Oлимпа
Небо блисатво плаво
Друга је пучина
Видик песми

Плаве нијансе постојаности
Отвара се књига видела
У њој митови мењају приче
Док Богови седе у хладу таверни
И чекају песника да и о томе
Стихове испише уз хук таласа
Што библиотеку песка на обали
Допуњују новим текстовима из старе приче
Јер Ничег новог под сунцем
***
ПРОШЛО је време митова
Бог мора превози туристе
Обилазе острва

Слушам окамењену тишину
Времена које се као талас
Над нама надноси и
Све прекрива

Слушам музику мора
И мисли мојих
Весла пљускају

МИСАО ПЕСМЕ

Осећање да си све и очевидност да си ништа.
Пол Валери
То је песнички закључак – обавезан за оног који се дружио са
свецима.
(Сиоран)
ЛИНИЈА хоризонта између две плавети. Тамнија са таласима, светлија са облацима. Размењују места.
Кадкад су странице ове библије чисте.
Мотрим линију осећам како ме невидљива снага мами да пођем. Том зову у ранијим временима одазвали су се изабраници и свет је откривен.
Шта ја треба тамо, иза, да нађем?
Одакле овај немир и жеља да пођем иза линије хоризонта.
Устајем и полазим. Али вода ме не држи, још за пут спреман нисам.
Сада знам, мотрићу ту линију све док ме пучина не прихвати и ја ходећ по води ка том зову кренем.
О томе мисао ове песме. Чека иза линије хоризонта. Непозната, она коју овим записом мотрим.

Скала Фурка, 4. 06. 2013.

***
Небо се огледа у мору
Море види у небу
Таласи Облаци

Стојим и ја
Хрид на обали неба

Божји Глас стих будући

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Власта МЛАДЕНОВИЋ

У САГЛАСЈУ СА МОКРАЊЦЕМ
(ТЕБЕ ПОЈЕМ, БОЖЕ)

ГОВОРИО САМ, ГОВОРИО

Говорио сам, говорио,
више него што треба,
подизао глас
очајнички до неба.

Сви су слушали,
али као да се ништа није чуло,
Ево сад ја ћутим
а одзвања тишина потмуло.

ЋУТЊА

Нећу више да говорим,
довољан је презир,
усамљен се борим,
чувајући свој крхки мир.

Све што знам,
стављам на папир,
исписујем псалмир,
молитвени дом, храм.

Нећу више да одговарам,
говорим у празно,
јер знам да сам сам,
Изван записаног све је поразно.

Све што је записано,
то и остаје,
све што је од Бога
једино траје.

ЛИЧНИ ПАТРИОТИЗАМ

А.Ј. Мариокову

Поезија је, ипак,
лична ствар,
залуд симбол,
свако осећа
свој бол.

Заједнички је јарбол
и на њему застава,
али док на ветрометини таласам,
у питању је моја глава

ПЛОДОТВОРНОСТ
( биобиблиографска )

Родио сам се,
имало је рашта,
али то се
овде не прашта.

ПОШТА ЗА ТРЕШЊЕВИЦУ

Мирославу Тодоровићу

Пишем ти из мог Шаркамена,
на истоку Србије,
где рађа се сунце,
кроз прозор већ бије.

Будим се, сав у кошмару,
чекају ме послови,
али шта да радим,
шта ћу ја у празну кошару.

Не блеје овце, не ричу краве,
попушта, прокишњава кров,
као луде расту дивље траве,
жђика струга, коров.

Стално косим, косим,
носим се са невременом,
тешко је бреме
пало на ме.

ПОБУНА ХАРТИЈЕ

Перу Ђурђевићу

Поезија без душе,
мртво је слово на папиру,
узалуд руше,
узалуд сатиру
моје дрвеће,
хартија више
трепети неће.

У МАНАСТИРУ ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ

У конаку манастира
Светога Прохора,
поред реке Пчиње,
која тело и душу испира,
коначно мало одмора
за мене измрцвареног.
У долини Пчиње,
после починка,
нови живот почиње.
Миропомазан, нађох свој мир,
и гле, све друкчије видим,
чисте су моје очи,
бистра је моја душа.
Усамљен јесам, али нисам сам,
овде је моје братство у Христу,
мирно, спокојно певам.

Љета Господњег, 2013.

У ПРЕСТОНИЦИ ТИШИНЕ

У Белоградчику сам,
у подножју висине,
чије ме стене, громаде,
штите од сурове околине.

Овде је цивилизација застала
у свом страшном походу,
сувише је мала
да би се супротставила Господу.

Недостижан је свемир,
зато се превисоко не пењем,
чувам свој мир,
мирно, побожно пеем.
Белоградчик (Бугарска),
10-11. јул 2014.

ДОЛАП, МОТО

Живојину Павловићу,
узвратна посвета

Мрак је у овом делу космоса,
мрачно је у души
Све се руши,
пали су идеали.
На рушевинама историје,
ничу нове империје,
као печурке, лударе
после суморне кише.
После страшног бљеска,
мрачно је још више.
У овој космичкој ноћи
само Бог може помоћи.

НАЦРТАНИЈЕ

А. Ј. Мариокову, опет

Дижем ову
препуну чашу,
наздрављам Мариокову
за ствар нашу.
Прелило се,
дошло је до грла,
рука се тресе,
не вреди више
песма врла,
све је тише,
замукла је Србија.
Замукла је Србија,
утишала се, ућутала,
земља мала
пред велику буру
…………….

ТРИ СТРОФЕ

За Јона Минулескуа

Све што је минуло,
могло је и другачије,
али све си предвидео,
радост и ране,
Јоне, Јоване.

Све си предвидео,
два пута и воз,
свет на четири стране,
Јоне, Јоване.

Све си предвидео,
песничком интуицијом, зна се,
време није за романсе,
и свао би да сиђе на својој станици,
али воз никако да стане,
Јоне, Јоване.

ЈА, ЈАДНИК

Ја сам само јадник
и ништа више,
јер шта је друго песник,
срећан само док пише.

Молим Бога да једном
у заносу тихо усним,
јер нема помоћи,
нема помоћи док живим.

ПРАСКОЗОРЈЕ ПОЕЗИЈЕ

Сад сам,
како знам.

Полако, путем христовим,
па докле стигнем.

Корак по корак,
има времена,
још је мрак.

А кад сване,
заиста, заиста,
судбина ће бити иста.

СТРАДАЊЕ ХРИСТОВСКО

Радије ћу и ја
страдати страдати ради христа,
нек ропће поезија
срца чиста,
нек страдам, зарад истине,
макар сам.

Одбацујем милост
сваке људске власти,
о какво дивно подвижништво,
у немилости бити због части.

КАРПАТИ СЕ НАСТАВЉАЈУ

Делијованска
Пут ме води
кроз планине,
пределе снежне,
разбацане су хаљине,
руке беле,
руке нежне.
По милости Божјој
путујем, ја славуј.
Господи, помилуј!

УЗДАРЈЕ

Др Слободану Ћамиловићу

У дар се свој
једино уздајем,
све што имам
и што дајем.

Што је право
и Богу је драго,
зато певам,
певам усправно

НОВИ СНОВИ

Главом без обзира
бежим у снове,
зато ваљда ја
пишем стихове.

Не могу без њих,
сваки ми стих
живот значи,
без обзира како се тумачи.

БОЖЈА ПРОМИСАО

Др Радиши Антићу,
теологу

Прошао сам муке,
страшне науке,
велико је моје знање,
по Божјој промисли
истинско певање.

ПЕСМЕ БОГУ

Поезија је истина,
али има ли кога
да је слуша,
сем Бога.

Хвала за речи
које изустих,
Њему дарујем
сваки стих.

Све сам гласнији,
срце моје сме,
док има Њега
биће и песме.

ПОМАЖЕ БОГ

Тврде су моје песме,
љуте као стене,
тешем , брусим их,
гладим сваки стих.

Тежак је посао
којим се бавим,
тежак за мене нејаког,
али помаже Бог.

Бог помогао.
ТЕРЕТ, РАСТЕРЕЋЕЊЕ
“Изделио сам људима богатство,
сада уживам у њему.”
Стојан Богдановић
Не занима ме богатство
које није дато од Бога.
Пао ми је шар-камен са срца,
растерећена је душа моја.
И гле, настаде грабеж
међу људима,
свако сваком отима,
кукавице гутају очима.
Нисам завидан људима,
то, све што је проклето,
мене не занима.
Довољно се има.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

Власта Младеновић  је рођен 1956. године у Шаркамену код Неготина.
Објавио је преко двадесет песничких књига. Између осталих, Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа (Београд, 1986), Без мене ( Београд, 1988), Онај кога нема (Београд, 1994), Немам избора (Београд, 1995), Лиричност у два дела (Београд, 1999), Истокија (Нови Сад, 2006), Естрадија (Београд, 2010).
Књиге су му преведене у Италији, Румунији, Француској и Египту.
Приредио je две антологије поезије источне Србије и Антологију српског песништва (Каиро, Раван Ко, 1996)
Пише књижевне приказе.
Оснивач je Завичајне галерије Музеј црне крајине и Стваралачких дана у Шаркамену, и један од покретача Крајинског круга и Борског сусрета балканских књижевника.
Уредник je издаваштва неготинске библиотеке и часописа Библиопис.

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Саша РАДОЊИЋ

СА МАНСАРДЕ

Читач времена са мансарде
носи џепно огледало
које повремено има DEJA VU
и пада у несвест

у његовом ноћном каталогу
налазимо и овакву белешку:
“Данас сам
од уличног продавца
сумњивог лица
купио калеидоскоп
на чијем дну
се види Бог

остарио је
и престао да пише

само седи тако
гледа кроз прозор
иза кога нестаје све.”

ЈЕДНЕ МАГЛОВИТЕ НОЋИ

једне магловите ноћи
кад теби пођох ја
на лицу града
гореле су обрве

прођох између тих бакљи
не обазирући се
па низ улицу
чији је слепи завршетак
гутала велика црква
својом осмехнутом капијом

али ноћ беше врло магловита
и оголела стабла
као какве шаке што избијају
из тврде земље
пуцкетаху зглобовима
промрзлих прстију

али ноћ беше врло магловита
и пре но теби
ја свратих у ту цркву

њени зидови бејаху потпуно бели
без фрески икона без украса
само та невероватна белина
која јесте Божији лик

жено мога живота
жено моје смрти
скупљај све хартије које ти оставих
помети са њих речи као прашину
вечерас ће стићи неко без обрва
и отвараће наше душе
као конзерве пресованих снова

СУСТАНАРКИ

стојимо једно наспрам другога
дуго и више нисам сигуран
да ли то себе гледам твојим очима
или пак својим нешто
што уопште не постоји

дрвени сат

рекао сам древни сат
мислећи на дрвени зуб
борхеса
моје ноге
тровача
шармантну тровачицу
на црну пертлу
од које се
без сваке сумње
може начинити добра омча

на извесне временске односе

а сада доста!

припреми нам вечеру

јешћемо своје месо
као кристалне чаше

комад по комад

трепавицом трепавицу

СКРИВЕН ИЗА ЗАВЕСЕ

одавно већ ништа не пишем

и као сваки дечак седе браде
трептим иза завесе
усољених зеница
препариране маште

и не римујем репове речи
него профиле двојице пријатеља
– онога што је хтео бициклом у космос
и онога што нацрта Христа
док замишљен седи на крсту
као на каквој љуљашци

и не знам да ли ме
моја драга кроз завесу види
и нико не зна
о Боже
да ли ћемо већ сутра
бити од оних
што осмехнути доручкују комете

КИНЕСКИ ЗИД

у мојој глави је кинески зид
по коме хода
човек који ме мрзи

бат његових дрвених ципела
каткад чују
случајни пролазници

окрену се
и дуго гледају за мном

када склопим очи
његово монголоидно лице
рашири се као лепеза
у украдени
папирнати осмех

МАСКА ’85.

гледам у празан лист хартије
и кажем:
зашто не могу ништа да напишем
када седим

савијам лист
и правим од њега
капу
чамац
авион
маску

белу маску од хартије
стављам на лице
и кроз прорезе за очи
видим како моје празне ципеле
корачају из угла
у угао собе
бешумно

СТАКЛЕНИК ЕДЕН

у углу врта
као безразложан смех
расте грм по имену аврам

млечно стакло у његовој позадини
ствара илузију просторне дубине
снежнога бескраја

говорим о овој фресци нежно, атеистички
гулећи ноктима дебеле наслаге боја

говорим о грму
што се сања непарних ноћи
у непарним месецима
као рашчупана перика
смртно престрашене курве

ЈУТРО

на углу
одмах иза поште
где је улична жирафа
сву ноћ жвакала
неонском главом
монголоидни мрак
један веома длакав анђео
продаје честитке
са ликовима осмехнутих анђела
не примећујући иза леђа
дечака што упорно покушава
откинути златно перо
из промрзлих му крила

ГОДИНЕ ИМИТИРАЊА ПРОЗОРА

кроз неке од ових песама
може се гледати
као кроз високе прозоре

призори уоквирени тим окнима
блиски су дечачком
далтонистичком оку

полижи зато
сунце са стакла
и отиске прстију
завршавајући још један стих
док умиру ролетне

СУСТАНАР

у мојој туш кабини
свакодневно по неколико часова
под млазом хладне воде
стоји непознати човек
са отвореним кишобраном

застрашен
увлачим се у мастоницу
на столу за писање
и удахнувши дубоко
остајем дуго
у непрозирној тинти

и тако
обневидео
без даха
смишљам песму

ако је не смислим
он ће ме пробости
својим црним кишобраном
као метафором мача

ВАТРА

Дај мало те ватре из ока
Да запалим улице нашега блока
Дај ватре што долази боса
Она је мога сећања коса

Дај чешаљ од осмеха лажног
Чешаљ од речи и додира влажног
Дај те ватре мало из ока
И пепела сунца са истока

А ватра се плаши велике воде
Јер вода је леденим копљима боде
Нема ту жара, славе ни дима
Када све плави сећања плима

ВОДА

Долази вода која хода
Окрутно хладна као слобода
Дотиче вода која пече
Ово је њеног тријумфа вече

Сања ме трава која спава
И плута кревет поред сплава
Ти спокојна тихо ми рече
Да капи на длану покорно клече

И одлази вода која хода
Док трава расте из тврдог пода
Одлази вода која тече
А сенку на зиду зора већ сече

ЗЕМЉА

Да ли се од земље прави и песма
За људе и птице одавно знам
Ал’ да ли од земље може и чесма
Која ће гасити судбине плам

Да ли се по земљи и речи сеју
Промрзлом руком кад месец је млад
О, да ли се сања док стихови веју
Богате жетве привидни склад

Ако се од земље и песма прави
Узалуд што сам за птице знао
Негде сад дише у дубокој слави
Онај што није од ваздуха крао

ВАЗДУХ

Умеш ли заиста и ваздух да бојиш
Многи већ знају да облаке кројиш
Да ли док снивам ти ватру дишеш
А кошмар од земље у недрима кријеш

Ако је ваздух стварно у боји
Како нам дане и ноћи броји
Кажи ми тихо магичне речи
Како то ваздух утваре лечи

Да ли ваздух држиш на ланцу
Вечито сама у градскоме кланцу
О зашто те тако мало има
Кад је и магли и прстима зима
Умеш ли заиста и ваздух да бојиш
Да ли си опсена ил’ стварно постојиш

КУЋА ОД ПРАШИНЕ

Градим кућу од чаробне прашине
Већ је ту цреп и венац олука
Зидам од блуза и туге камене
Кућу коју ће срушити бука

Малтер од песама гитаром мешам
За кућу по мери моје сунчанице
И шупље ноте на прозоре вешам
Док пристиже бука у руху венчанице

И када бука буде на прагу
Куће где живимо ја и тишина
Рукама слабим изнећу драгу
И поново све ће бити прашина

ТРЕН СЛАВЕ

Воли ме к’о што се воли пламен
на крају блуза кад дрхтим жедан
и заледи сузу тешку к’о камен
овај трен славе подмукло чедан

Ако ме нема потражи пругу
Којом се ка ушћу у небо стиже
Обриши шминку зауздај тугу
Моја се сенка прикрада ближе

Свирам још само две три теме
Пре него сва светла мину
Заустављен к’о давно уснуло време
Из кога памтим звонку тишину

БЕСКРАЈНА ПРУГА

Ми смо сенке што путују пругом
Вагонима вечним задојени дугом
Ми од пруге не кријемо сузу
Од рођења поклоњени блузу

Ми слушамо како расте трава
Поред шина усамљен маслачак
Ми крадемо ноћ од заборава
Две три звезде, месечине трачак

И ако пруга негде има краја
Наставимо кораком блузера
И нек’ сунце сенке наше ваја
Далеко од скретнице лузера

ЧОВЕК ОД ПЕСКА

На крају света је човек од песка
Из џепа му вири пешчана свеска
У њој уснула и ова песма
Скидам јој шешир, буди се бесна

Пешчани човек тешко се смеје
Говори тихо хода још теже
Надомак траве кристале сеје
Корак се осипа, ципеле беже

Човек је од песка и од дима
под налетом ветра све мање га има
загрцнут у виру коначног плеса
силази степеницама до небеса

У КАСНИ САТ

Имаш ли снаге за још један корак
Пут испред тебе ионако је пуст
Знам да је укус познато горак
Али мрак је лепљив и густ

Питам зато што постадох ветар
Који дира свилу бретела
И осетићеш када приђем на метар
Како вајам рељеф твог тела

Питам зато што постаћу лептир
И нећеш чути ципела бат
Лепетом крила ја певаћу немир
Кад уђеш опрезна у касни сат

ПУТ ТИШИНЕ

Стојим на крају пута тишине
струне од светла прстима дирам
дохватим небо дланом празнине
и дно хоризонта за кућу бирам…

Моје небо спашено од кише
Моје небо што нечујно дише

К’о заточеник јутарњег ветра
Огрнем смех и кренем у бег
Цестом дугом тек два три метра
Стазом која не познаје снег

Моје небо спашено од кише
Моје небо што нечујно дише

Сад живим на крају пута тишине
Под малим сунцем демоне плашим
Украден из твога света таштине
С небом се грлим и јецај твој тражим

Моје небо спашено од кише
Моје небо што нечујно дише

ШИНОБУС БЛУЗ

Да ли сам човек од пруге и пута
Да ли ми рука по бедрима лута
Гитаре што клечи у поноћни сат
Док песмом јој нежно милујем врат

Да ли сам човек од пута и пруге
Да ли ме маме улице дуге
И жене што чешљају мисао сваку
Кад схвате да сам са пругом у браку

И кад с гитаром кренем на пут
Мислићеш изнова како само љут
А мене само даљине вуку
Зову ме тихо и љубе ми руку

СВЕ ДО ЗВЕЗДА

Ходали смо путем слепим
све до звезда стазом уском
нисам знао где да слетим
на острву зверски пустом

Скривао сам страх од сунца
Свлачећи у сумрак тешки
Гитару што болно бунца
Урамљен у слику сенки

Сада идем цестом другом
Не знам куда она води
Да ли опет мрачним друмом
Или дугом ка слободи

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Саша радоњић је рођен 1964. године у Травнику. Oбјавио је више песничких књига и награђен је ПЕЧАТОМ ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ. Поред поезије, објавио је неколико романа, пише и приповетке, драме, сценарије, дневничку прозу, а као музичар је снимио 6 албума са СОЛАРИС БЛУЕС БАНДОМ. Живи и ради у Новом Саду.

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Горан РАНЧИЋ

док Мирослав ћути

опет је месец затреперио
љубоморан на мирис дуња
са мајчиног креденца
што досеже у детињство

зачујеш ли мајчин шапат
сачувај их сине мој
у њима почивају
наше напуштене куће
наше порушене куће
наше неизграђене куће

док Менсур ћути

подметао сам твоје стихове
под клецаву стварност
док се рогушила и вадила ми очи

кад одлучиш
ти се јави има у мом крају
клокотавих извора свете воде
да оперемо по неку реч
издробимо их у риме
поставимо на длан
нек се људи чуде

зато ти и дар од бога

БИЉЕ ОД РЕЧИ

госпођа Т.
са петоспратне метафоре
бацила је чини на предео
и јесен се озеленила

ХРАСТ

Милету- ОРТИ
…да је у флаши ракије,
сипао бих још по једну…

окренути ка стени
зачусмо ли жубор времена

стопала боса
сећања шарају
траговима својим

снови обојени травом
удахнути с цветом
слика заборављеног јутра
на гранама храста
дечаци
посежу за небом

ноћ се прикрадала
радости
ходом леопарда

заблуда
као невина љубав
отварала је врата сну

бешумна крила месечине
што дах одузимају

бејаху то слатки снови

да смо смели
додирнути
та златна крила
када угледасмо анђела
узалуд
путеви стварно беже
за живота их стићи нећеш

храбрости
потрошене све су
а небо је
горе постојало
ради себе

узалуд
срце од траве
истина је
облик смрти
само анђео
што у очима ти лебди
рече ми

– Не бој се
твоје срце је
на твоме лицу
које није твоје лице
а твоје срце
није твоје срце
твоје срце је
његово лице

не бејах довољно мудар
да одгонетнем поруку неба

шта је сећање
упитах анђела

он слегну раменима

– ваљда једино
што остане од срца

АКО ЈЕ ЛАВЕЖ ХВАЛА
Стојану Богдановићу

господине С.
не остављајте шешир пред вратима
док отресате ногама бучно
блатњаву стварност
(неки то и животом зову)

помирио сам се са срећом
јесам
мада је увек била туђа
никад моја
опростио сам јој распорену утробу
промашене љубави
и још милион сличних малих издаја

господине С.
као и увек када се сретнемо
насмејаћеш се мојој глупости
јер сам веровао у Херувиме
(може се рећи и слабости)
свеједно
узалуд пред вратима остављаш шешир
из ког си хранио залутале псе
а нас неколико превише лајавих
слушао стрпљиво

док смо чекали
срећа се врзмла около
огрнута страхом
стајала је пред вратима
позната је стрпљивост њена
као да је певушила
ма јесте препознао сам стихове
могу и запевати с њом
у ватру се улази нечујно
никако с крилима лептира
с њом се не расправља о постању
и рату
најмање о љубави и смрти

док чекам ти ћеш казати
– ето лајави
имао си срећу дошла ти песма
НИЈЕ ТЕК ТАКО

драга А.
двадесет година
није пала киша
на опустошене рељефе
тужне метафоре
испод песничке одоре
ниједног стиха о љубави
ипак неуморно чекам
да усред зиме касне
пустињска ружа процвета
нећу те лагати
видео је нисам
а и како бих
колико год гледао
сакривала се вешто
тамо иза зида
облике своје
чедно поклањајући
пролазности
драга А.
причу знаш
безвремена је
песник је умро од маште
ружа је увенула у вази
тек тако
срећни крај је привилегија птица
(место смрти није ничим обележено)

колико тричарија безразложних
може
песму да претвори у талог туђих мисли
а хтео сам само рећи да
ни кафу попили нисмо
уз лагану причу о поезији

ПАДАЊЕ

кажеш Т. С. Е.
рђа је оглодала срце од бронзе
Перикле је умро од оне болештије
Ромео се разболео од глупости
Орфеј није научио да лаже
деца су остала боса и гладна
док си ти у песми закопавао семе будућег
на јастуку нема сна

волети само једном
одузети себи живот
после се кајати
као да је могуће без кајања
волети а не бити празан
купити векну врућег хлеба
литар вотке са лимуном
пола векне поделити уличним псима
и у њима душа кључа

скоро ме преварио твој наклон
упућен журби непознате пролазнице
која ће једном посетити и нас

кажеш Т. С. Е.
бедан је то период
у ком утулиш радост
па се измишљаш од речи
пун фраза ко јефтина драма

онда на крају
не окусивши срећу нестајања
грохотом се огласити
и заграбити ништавило шакама
онако мирно као речи из песме
баш као да ти о томе одлучујеш
испљускаш нам лице иронијом
нас непрочишћене
што бронзано срце
отапамо у кључ зарђалих врата неба

МИРо-Слав-уј

дрАги М.
ПОДметнули су ми нАду
као младу неродимку
стаРој ПРОпалици
и стадох да је заливам
разочареЊима
цинизМом и вод(иц)ом светом

треБаш видети
колико црног лишћа
из њених гРАНА
натКрива ПРОмашеност
и оСтала данГубовања
надвило се ТО из ТОга
ко црн(И) облак над гЛавом
покупи СВЕТлост сву
и црПије му снагу
и отима му глас
и тера га да (се за)пита чему

дрАги М.
заПиташ ли се
и ти иКада
колико неп(р)обуђених
уСтају и крећу на живот
уЗОРАвају и скрнаве
њиве небеске набРекле од сна
лако је њИма бивати у сну
како да се ја буДан сав од речи
тешко жив и УМоРан
изБорим неводан са семеном нАде

наПиши ми тајну ту
зНам да знаш је Ти

ПРЕД ТВОЈЕ НОГЕ

драги Р. Тхакур
рођени смо у Калкути
у времену које је иза нас
а смрт је била далеко
у граду где су анђели вукли кола
могао се зачути пуцањ бича
а кочијаш би викао на сав глас
ајо ајо ајо
пролазници би се склањали
прозори бејаху широм отворени
да принцеза песма угледа април
испавши из каруца небеских
њена се круна докотрљала
пред твоје прашњаве ноге

живот је у колибама текао мирно
тамо где се младе жене стиделе
својих црнопутих облина
а ми их гледали испод ока
где су волеле и биле вољене
и нежно љуљушкале своју децу
а очи њине биле слутња иза зара
бејасмо задивњени њиховим сјајем
стишавасмо своја гладна срца
нежним јутарњим стиховима
којима нас ветар учише од детињства
а ми их невешто уплитали у увојке
којима хранисмо наше душе
јер лепоте њине познате бејаху
у том граду у којем бејасмо тужни
јер изгубисмо песму у том метежу
коју зачусмо у мајчиној утроби
пре но што се родисмо у колиби
у времену које је иза нас
на периферији града Калкуте

ОБИЧНА ПЕСМА

драги С.
знаш ону кафану
на углу нестајања и ништавила
и ону песму
коју сам дотурио преко стола
ти си је држао испод чаше с вином
не погледавши њене пустолије
конобарица се бокорила иза шанка
и очима ужагреним упијала
сигнале које крадом добијаше

знаш тај бронзани ја
можда и неко други
можда ти онај тадашњи ти
имаше намеру не жељу
да се у песму претвориш
не да је запишеш

целе ноћи се срце борило
безумној намери да се одупре
да крви певања отвори вене
које су вапиле за нечим што би
празнине попунило
као да је то могуће
као да је то могуће

после је све било мутно
папир са песмом оживео је ватру
сутрадан
када је конобарица заложила пећ
у кафани на углу улица
нестајања и ништавила
нема везе кажем ти
бар неко је огрејао руке на тој песми
сети се и не заборави
онда нас анђели засуше бомбама

СЛИКЕ

грађанин Д.
враћајући се с пијаце
у излогу угледа сенку
међу зумбулима

тја
ко ће ми веровати
да је угледао Вијона на мосту
онако раздрљеног
са исуканим флоретом
зверао је околину
или је то био Драинац са ћеманом
под сасушеном мишком
после смо сели у кафани код Барона
ту сам се опијао
(заложио очев сат за бокал речи)
са младим Јесењином
тражећи истину
Исидора плесаше на столу
боса

грађанин Д.
склизнувши крај излога
није однео кући пијачне зумбуле

УМЕСТО ЗАПЕТЕ
(мојим пријатељима песницима)

у центар се забоде игла
да би се (о)писао круг
(круг се може и уписати)
да би се (о)сетила бол
јер бол је главни део живота
а игла ко свака игла живи свој живот
јер је предодређена да наноси бол
да је забодеш и у мали прст
појави се кап неке сићушне мисли
из те капи (из)расте непотребна песма
а песме (по)стоје и тамо
где их најмање очекујеш
у глави и срцу не(по)стајања
(по)клањам се оној из срца

после се игра описивања и уписивања
несмотрено (по)квари заблудом
јер сви желе бити центар ето видиш
невидљив а постоји и вечито траје
никако црне тачке које су круг

онда на крају једна тачка
као што смо се бојали (мада смо знали)
потражи љубав негде ван круга
довољна је мала луцидност у простору
круг се распадне и постане крива линија
деси се то љубав је углавном несмотрена
а круг касније може и да се састави
може опет постати круг савршене лепоте
али она тачка како нас је само изневерила
и нико више у песми неће питати
зашто она тачка умире од усамљености
нико ни сузу неће пролити над судбином
њеном можда је то и заслужила

КИШЕ УСАМЉЕНИХ

Горану Манићу

кад искиши се патња
гацасмо по блату стварности

иза страшног праска с неба
поцепана врба вриснула би

стајасмо на тужном месту
пуни страха
слутећи зло
приљубљено уз кору
осрамоћеног стабла

она је тамо стајала
располућена
пољупцем облака

детињство одбегне
остану само предели
у којима птице неће свраћати
не знам
зашто смо се пели на брдо
коме смо требали бити ближи

стварност
одбијена од лица
и чаше са вином
носи слику тог поподнева
у најтамније делове Васељене
ако полете нам погледи
брже од светлости
можемо се видети
тамо крај квазара
како лењо испијамо разговоре
и слику лица радозналог
може запљуснути твоје одбегло лице
јер
шта је дубина неба
до зеница ока које не стари
а лица нестварна
слажу се на твоје образе
ко палачинке Сајфертове маме
док небо мирише
на џем од рибизли
и безбрижност детињства
однетог вртлогом бесмисла

требало је спашавати боје
божанског Далија
макар у усахлој шаци умирали
помамно посегнутој ка путеношћу звезда
летњи је дан
мрак клизи
сенке беже
бол се прикрада небу
летњи је дан
звер се притајила под пепелом
треба отићи
док живот змију не пробуди

сачувај ме
сазнања
сачувај ме
истине
пролећне косе
што пева травама
спаси ме
празних речи
лика са наличја јесењег листа
јагњета које пред вуком плеше
ако је празно срце празно
усред немоћног Касторовог света
ако је празно јер је неутешно велико
ако је празно
ко покрадене очи
ако је ништа
као што је ништа
чему светлост
ако је небо празно

ми нисмо били тамо
нисмо лебдели ван празног времена
нисмо били и нисмо се вратили
само смо сањали просторе
и лице заблуде које носе воде
нисмо се вратили
и нисмо видели
уморни су они који знају
преморени покретношћу празном
туђе је оно што нису видели
несрећни и неиспуњени
који нису видели
грешни и празни небо сањају
само срећни потпуно срећни
радостима својим срећним
могли су те видети

опоменуше се пред каменом
опоменуше се твојих речи
јер се зачуше
падоше на колена
јер се зачуше
песак сув испуни сјесењена плућа
отворише прозоре на својим ћелијама
да угледају небо

заблуде шта су
до биље
што вене без светлости неба
јер празна шкољка је празна посве
изгубљен дан и изгубљен живот
као твој живот
као мој живот

цео живот један
спремали смо
крлетку за птицу
што прхне у вечност
чим сусретнеш је
ни царица цвећа
што уплиће венац
на острву где певале су оне
одолети јој не може
иако сећања
опрана су месечином
понекад та ничија птица
полети зеницама заблуде
неки зачуше лепет крила
бејаху то ретки
пре нас то бејаше Вијон
птица слети на усахли длан
да нас припреми за госпођицу светлост
док
нежно паперје смрти
одузимаше дах пролазности
док
рељефи љубави слатко болели су
…ах, те дивне резбарије…
певаше
као поносни Драинац
опијен гутљајем неукротивога стиха
док се с краичка душе
прикрадао шум закаснелог олеандра
сад знам
бејаху то руке нестварне Аспазије
и нема тога ко жалио није
јер песму
радост изгнала је

под овим звездама певаше Јесењин
из дрвене чаше пописмо вино
и пођосмо за њим у непресушној нади
…да из сивила неба, враћање је могуће..

 

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
Горан Ранчић је рођен 1960. године у Бабушници.

Књиге: Златан кључ од непотребних речи, песме, Панчево, ( 2004), Сенће, приче на дијалекту,Бабушница, (2012), Лов на славуја старијег од песме, песме, Бабушница, ( 2013).

Чекају објаву: Муће приче на дијалекту, Клопка за ветар и мраве, песме.

У књижевној периодици и зборницима објављивао је поезију, хаику поезију, хаибуне, кратке приче и приче на дијалекту.

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Нада ПЕТРОВИЋ

СУЗА

Склони се.

Може влас косе
преко црте,
може суза
преко међе,
може ти сенка
на моју страну.

А, онда, немој,
нисам знао,
што ми ниси рекла?
ПРЕКО МЕЂЕ

Нека сви говоре,
ал ти оћути.

Прстом покажи
докле је твоје.

Земља не зна да прича.
Оћутаће лаж.

А ја ћу
глоговим коцем
преко међе
да ти размеђим
посвађане лактове,
колена и веђе.
НЕ ПОГАНИ МЕЂУ

Не погани ми међу.

Напунићу ти уста пепелом,
запепелићу те,
затрећу хајдучицу крајпутну
у твом беспућу,
обелећу ти црно под ноктима,
сенку ћу ти
надвоје, натроје,
ићи ћеш троношке,
четвороношке,
ма нећеш ићи,
путаћеш
са језиком на табанима.

Не знаш ти мене.
ПРВА БРАЗДА

Сазвах мобу.
Нико не дође.

Заорах погачу
под прву бразду.

А бразда једина.

Измиле змија чуваркућа
са класом жита
у устима.
Сви дођоше.
МОБА

Устукну љутица змија.

Корење очима копа,
младо сунце лови.

Никога не зове,
нити се ко одзива.

Моли шаком земље
и груменом соли,
да се врати
и да ме задоји.
ВИДЕЛО

Васцелу ноћ
звезде падају.

Видело ко зрно овса.

Распеван куршуим
мене тражи.

Свила бих се у међаш
да ме није страх.

Окамениће се
стопала боса.
ЉУТИЦА

Изађи на међу.

Обележи своје.

Од помирења
ништа нема,
љута љутице.

Нећу ти се разблажити
Макар ме и пресним млеком
умивала и руке испирала.

Приђеш ли да се миримо
једна ће од нас
језичак под камичак.

Изађи.

БЕЛЕГ

Да није њега
не бисмо знали
да је овако
и никако другачије.
Ја ка њој,
она од мене,
ја од ње,
она ка мени.

Једино он
обележава докле,
а ми бисмо
и довде
и донде.
БЕЛУТАК

Време је.
Узалуд чекања.
Ако нећеш сад,
кад ћеш.
Ако нећеш са мном
с ким ћеш.

Међа ко међа.
Међаш- белутак
убелео очи.

Не питај
да ли ћеш моћи.

Ту сам
да ти помогнем,
да те подсетим,
да се разграничимо,
да разделимо све.

Чак и оно
што никад
нисмо имали.
КАМ ДО КАМА

Претражујем
туђе међе
кам до кама
све камење
нигде земље
нигде воде
нигде плача
нит весеља.

У ћутању
сенке ловим,
грабљивица крила сламам
коровом се закоровим
примим, оластарим,
огледам у очном зденцу.

Крај међаша
клечим сама.
Игра
ИГРА МЕЧКА

Нико ти праг неће прескочити,
ни ватру утулити,
ни воду утрунити.

Без дара и уздарја,
у раздор и додир,
у лет изнад кукавичјег гнезда,
до непочин-поља,
из прикрајка и присоја,
у глас без одјека и одзива,
углас без јаука и крика,
чекаш да проговори
избледела слика
док угљевље гасиш
у себи, неначетој.
НАУК

Научила сам
на брњице и повоце,
продужене руке
безруких сени.

Колико је ланац дуг,
дуга је слобода
за моје пратиоце,
док је моја,
бескрајна,
у мени.
ЖЕТВА

У разбоју ноћи
немуштост језика.

Чуњ кроз потку
из леве у десну
сакату руку.

Распреда се пређа месечине.

Део сопственог мука
приносим на олтар
општем муку.
ПЕСМА КОЈА ТО НИЈЕ

Написаћу песму
која то неће бити

Утамничена
у твојим сновима

Негде између
некуваног вина
и смежураних зрнаца грожђа
које муљам међ длановима

Пратићу те
на изласку из кошмара
црвеним прстима
да ти додирнем усну

Тек негде пред зору
опивена несаницом
увезаћу петловима кљунове
да те не пробуде

Док ти мамурлук
лечим речима
од којих песме
најчешће полуде
ЛЕПТИРИ

Имам потребу да ти причам.
Страх ме је да не постане навика.
Навике су зло. Униште причу.
Пуштам тишину да се огреје испод пазуха
да на тебе личи.

А хтедох ти рећи:
Знаш ли да речи су лептири
који на усни свој једини дан преживе
и оставе ларве у чаурама од свиле.
И не само то.
ЈАМБ

Сакупљене и набацане речи, као кад деца играју јамб,
игра од које се врти у глави, покушај тражења смисла у случајности,
немир који се лечи насумичним и спорадичним покушајима
да се пронађе ослонац у свему што нас окружује.
То тумарање кроз непроход нас у нама самима
и скорели одјек на усни због ког се још више изгубимо

Та потреба да се изнова враћамо јарболу без заставе,
да као проклевени, стојимо крај њега спуштене главе,
или да се вртимо у супротно од преломљене казаљке сата,
глад оката, да се зброји набрзину и споро број упише.

Логика ту нема шта да тражи, све је осећање.
Само још једном, до руба сопствене немоћи
путујемо у сусрет знаном самозабораву
у покушају да се приближимо уснулој јави
која ће са нашим нестајањем крај нас нехајно проћи.
ОДЗИВ

Твојим ћу зубима
небо позобати.
Испљунућу ти сунце
пред ноге
табане да ти огреје.

Газићеш по врелини,
играћеш по прашини.

Нећеш ти мени
одзиве у невреме.
НОВА ИГРА

Моја туга
град градила
у врлети
међ’ камењем

Она зида
а ја рушим
са камена
камен скидам

Она туче
где сам слаба
видарица
ране видам

Од расвита
до смираја
овој борби
никад краја

Све се врти
као чигра

Ал кад једном
посустане
знам
кренуће нова игра
ИЗГОВОРЕНА

Најјача је на свом прагу
наслони се на кућу
припитомљује гује из темеља

Пред њом се ништа не крије
она ништа не открива

Ван кућишта
окамењена маховина

Увуче се међ зубе
да подупре стубове
и изнутра ојача себе

Кад пред вратима
мечка заигра
добош одјекне злокобно
кућа се ослони
на туђу реч

Тад укућани заћуте
прво са туђинима
а онда међусобно

ТАЧКА

Ставио си тачку
на моју реченицу
пре но што сам глас
ил слово уобличила
пре но што ми се мисао
у свест ко птица селица
из подсвести вратила

А да сам само знала
не би ништа рекла
чак и то што сам оћутала
и то бих скратила
РЕЧ

Зрно соли
кап смоле
за иконе
и тапије
док се руке
смерно моле
у молитви
псовка скрије
мед осоли
јед разлије

Прегршт воде
са извора
где се вила
горска крије
капља вина
ил отрова
траг у трагу
да сакрије

Све што хоће
и што снева
кад га има
да га нема
да се смеје
и кад боли
и немуштост
с муком слије

Да се живот
не пресоли
и остави
без темеља
кућне змије
У ОСВИТ

Смиље и босиље
на моје руке,
на моје лице,
насумице,
у освит,
у петлов зов.

Насели селен
у сенке,
у заклон
и затон,
у причији пој.

Намири немире
празне колевке,
нек клеветници
и клеветнице,
урочници
и урочнице,
ненавидници
и ненавиднице,
кад поодјутри
камен у недрима
кременом расточе.

Нек занавек
невиделом клетву
уроче ил урекну,
све што кажу
и учине,
у трен
да порекну.
НАКОН ТОЛИКО ГОДИНА…

Улегла земља,
пукла чамовина,
располутила се душа на две поле…
Као код шареница
које се ткају на разбоју,
па ушивају преко средине…
Раздвојиле се основе…
Зинула тишина на гробљу,
хоће небо да прогута,
а он цвили на коленима
држећи се за каменове
са којих га, из порцуланских слика,
посматрају очи утуљене…
БИОБИБЛИОГРАФИЈА

Нада Петровић je oд 1993. присутна у књижевним часописима…
Пише и објављује поезију, кратку прозу, романе, хаику, критику, афоризме…
Kњигe поезије: Додири, Крагујевац, (1995), Раскућене речи, Београд (2004),
Дивља трава, Ваљево, (2004), Преко прага речи, Ваљево, (2009), Играчи и играчке,
Ваљево, (2013).

Награде: Златни кладенац, Најлуђе у име љубави…Шумадијских метафора…

Заступљена је у неколико антологија.
Члан је УКС.