Monthly Archives: August 2015

Радивоје МИКИЋ: ПЕСНИЧКА ОДБРАНА СВЕТА И ЖИВОТА

Радивоје МИКИЋ
ПЕСНИЧКА ОДБРАНА СВЕТА И ЖИВОТА
Стојан Богдановић : „ЗИД“ И најновија књига Стојана Богдановића показује да је реч о песнику који воли да своје замисли остварује у циклусним целинама и вишеделним песмама/поемама,иако је, исто тако, реч и о песнику који воли да поетичку тематику, виђену из хуморно-ироничног угла, укључује у своје песме, поготово онда када настоји да укаже на положај који песничка уметност има у култури модерних времена, култури којој основно обележје даје систематично удаљавање од класичних образаца културног деловања. И пошто се оглашава из једног новог цивилизацијског хоризонта, хоризонта који одликује криза у систему вредности, Стојан Богдановић, врло често, тачку гледишта свог лирског јунака који не скрива да је песник заснива као изразито критичку, у много случајева као отворено сатиричну. Исто тако, већ први стихови у књизи „Зид“ показују да је реч о песнику који, чак и кад се дотиче поетичких тема, кад говори о ономе што дефинише саму његову позицију, воли да се служи гротескно-хуморном интонацијом („Песник понад рукописа. / У заседи чека смрт. / Варакају се./ Ловац узима стих, / Пуни песму / У смрт да испали. / (Од)јекну!“), једнако као што је очигледно да је реч о песнику који не скрива да његова песма тражи непосредну везу са животом, са оним животним садржајима који су могући у сасвим конкретном тренутку. Отуда у књизи Стојана Богдановића и има тако много алузија на наше актуелне социјално-политике прилике ( рецимо у песмама „Стање“, „Скица за портрет“, „Старе приче“, „Пут“), због чега се и може рећи да се у појединим песмама Стојана Богдановића читалац суочава са сатиричним приказом нашег времена. И то није нимало случајно, пошто је реч о песнику који нам се и у овој књизи указује као баштиник неколико поетичких смерова или оријентација.

Примера ради, Стојан Богдановић уме као Бранислав Петровић да и најузвишенију тематику ( рецимо: љубавну ) повезује са интонацијом која може читаоца да збуни ( у песми „Први пољубац“ срећемо, на самом почетку, стихове: „Правимо планове у песку. / Цртамо живот. / Градимо замкове. / Покоји старији обешењак прође / и намерно погази наше творевине. / одважни његовим стопама пођу, /Ни за кога од њих не чује се / и ништа се не сазна“ којима не само што се дочарава једна у детињству честа ситуација – маштање/цртање неког идеализованог, на чисто маштенским елементима заснованог живота, већ се, исто тако, приказује и оно што је тој ситуацији супротно – рушилачки нагон, појава онога што је зло, што је рушилачко у људској природи). И та амбиваленција, по повезивање једне класичне лирске теме и тачке гледишта која омогућава да се најпре види тамна страна људске природе, знак је да Стојан Богдановић у својим песмама, циклусима и поемама настоји да усвоји и одлике авангардног песничког поступка. А кад се читалац суочи са циклусним целинама ( пре свега то су „Снегови Миџора“) у којима Богдановић настоји да једну велику причу ( причу о рођењу сина Божјег ) преведе у сферу тзв. народске приче, он јасно види да то премештање, да то мењање основне семантичке перспективе има јасан циљ – детронизацију тзв. великих и светих прича, односно преуређивање простора у коме те приче функционишу. Али ако доводи у питање свету причу, Богдановић не доводи у питање ону представу о свету која се налази у самој основи фолклорно-митолошког слоја наше културе – представу о понављању ствари и појава у свету.

А то значи да ма колико Стојан Богдановић био песник који наступа са позиција авангардистичког антитрадионализма, ма колико он био песник који воли да се подсмехује чак и онда кад залази у подручје успомена у чијем су средишту слике запамћене из детињства у Великом Боњинцу, он никако не постаје песник који одбија да говори о стварима које су важне за разумевање људске судбине. И то је разлог што у књизи „Зид“ срећемо толико дискурзивних елеманата, толико настојања да се основна тачка гледишта подупре оним што се некада просто означавало као мисао. Примера ради, у уводној песми циклуса „Са медведом када се сретнете“, циклуса који у средишту има особено виђење историјско-политичке тематике, циклуса у коме нам се нуди један необичан поглед на читав минули век и судбину нашег народа у њему, у песми „Глава и није за лупање“ срећемо стихове: „У оба светска рата / у Србији нико од глади умро није. / У то се не рачуна оних неколико десетина хиљада / што их Французи / на предлог руског цара Николе / на гозбу, на острву Виду, принудно позваше“. Ако у овим стиховима доминантно место има иронија ( упућена нашим савезницима у Првом светском рату ), пошто је само она била подесна да детронизује један историјски мит, да читаоцу омогући да историју види у другачијој светлости. Отуда није нимало случајно ни то што Стојан Богдановић у своје песме уводи и једну типично класицистичку тему, тему расправе о људској природи. О тој теми је реч у песми „Човеку је доста то што има“: „Човеку је доста то што има / Али он иште још. / Неким људима није доста један живот, / А неки су проћердали по неколико живота“.

А перспектива из које се гледа на људску природу је негативна („Неки су склони да узму туђи живот, / Не умеју са својим. / Њих једноставно зову битанге“), пошто је такво виђење људске природе претворено у подлогу за изразито сатиричне осврте и на актуелну садашњост и на нашу недавну прошлост. И није само наша новија прошлост тема на коју Стојан Богдановић усмерава своју сатиричну жаоку. Довољно је погледати песму „Генералова капоралска сујета“, па видети да се у њој као лирски јунаци јављају и Шарл де Гол, Николае Чаушеску, Жан Пол Сартр и други важни протагонисти једног важног тренутка из новије европске историје, тренутка у коме су се, из нове перспективе, могли видети односи између власти и судбине појединаца и народа. А то нам указује на још једну важну димензију књиге „Зид“ Стојана Богдановића. Реч је о песничком остварењу које иза привидне шалозбиљне интерпретације низа појединости и догађаја скрива једну дубоку забринутост за судбину свега што је од истинског значаја за човека и његову судбину. Откривајући нам дубину сопственог незадовољства и прикривене горчине, Богдановићев лирски јунак из књиге „Зид“ нам се указује као дубоко резигнирани појединац који на зло света може да одговори не само сведочењем о облицима у којима му се оно указало него и оним циничним осмехом онога ко је много тога видео и разумео али није могао ништа друго до да свом сведочењу да лирски облик. И ваљало би да читалац никако не мимоиђе ни Богдановићеву способност да се служи врло сложеним изражајним репертоаром, у коме важно место имају и песнички обрађени говорни клишеи, ефектна поређења, сентенце, сасвим кратке приче којима се сведочи о неком облику људског искуства, жаргон и дијалекатска лексика.

30.8.2015.
Београд .

Јованка ВУКАНОВИЋ: КАКО ПРЕЖИВЕТИ НЕРЕД

КЊИЖЕВНА РЕЧ
Београд, 87(1977)

 

КАКО ПРЕЖИВЕТИ НЕРЕД

(Стојан Богдановић: БИГ БЕН, Књижевна омладина Србије, Београд, 1977)

Своју прву збирку песама, као општу конфронтацију песникових чула са мегаломанским нередом данашњег света, Богдановић нуди читаоцу кроз неконформистичко поимање човекове збиље. То је констатација која се, под симптоматичном претњом најбаналнијих удара у тајне живота, нападно, сама одређује пред сваким читаоцем који покуша да овај песнички вртлог могућих и немогућих уверавања о расутој психи човека што непосредније провери. Књига је довољно гласна да привуче нашу пажњу, а настојаћемо да откријемо колико је у својој визији и стваралачки покретљива.

Овај млади песник, са истим таквим искуством, али са отвореном спремношћу за еруптивно и неповратно дијалогизирање са надређеним му и неукротивим присуством псеудовредности и истина, дисквалификује многа лажна упоришта и кодексе социјалних, културних, једном речју, општедруштвених кретања садашњице. Неке људске норме које су, у завади са временом изгубиле у садашњем тренутку живота своју адекватну примену, добиле су у већем делу Богдановићеве књиге нелогичну префиксалну одредницу потпуне непродуктивности, преживелости и баналности, а што још увек, као закаснело оптерећење за нашу свест и нерве, задржава своје присуство и отвара врата болесним привиђањима лепог. Уз сигнале човекове поремећене гестикулације, као у песми „Устане на леву ногу“, наслућујемо посустале рефлексе живота, са чијим се распарчавањем и тањењем губи чврста линија наших хтења, храбрења и уверавања у целовитију и ближу истину о свему. Та парампарчад јаве, која су далеко од сваког кохезионог дејства, постају увенули торзо пишчевих опомена. Богдановић је, очито, иритиран овим нередом, толико да покушава да га припитоми или смиреније разабере; он је (неред) за њега као сложена апаратурачији механизам није у стању да прецизно расветли, али је зато могућно да га бар речју дешифрује, да га победнички располути и тако обеснажи до апсурда. И зато је Богдановић покушао да сав тај хаос наших живота дословно распореди по страницама своје књиге. Тако, општа дезоријентација спољног света продужено се манифестује у расцепканости Богдановићевог стиха у његовој раслојеној и кривудавој емоцији коју је могуће пратити само уз помније ослушкивање њеног узнемиреног била.

Мада се за ову поезију не може рећи, бар не у целини, да је проистекла из сложенијег и систематскијег песниковог духовног ангажмана, чије би поставке превазилазиле краткорочну еруптивност осећања самога аутора, она је, сама по себи, већ довољно упозорење да је оно, што је око нас и у нама, с временом, попримило обележје живог лавиринта, из којег се, у многоструком судару светова, све теже излази, или се излази повређених мерила, ускраћених задовољстава и крњих мисли. Аналогно оваквој јави, испревртаној и непоузданој, у којој је потрага за неким смислом најблискија Икаровој авантури за недостижним блештавилом висина, стоје Богдановићеви растурени и, наизглед, невешто испарцелисани стихови. Каопоновни доказ да је стихијност нашег живота преузела иницијативу у односу на појединачну, здраву, али мањинску креацију духа. Оваква свакодневница, декомпонована у безброј исечака, усковитланих разорном жаоком песникових упозорења, којима се он приклања као могућим истинама и правим вредностима, не сачињава толико нови вид песничког јављања, колико саму окосницу, манир, потребу Богдановићевих откровења свести, без обмана и привида. Аутор се овде јавља као цинични анализатор свакодневних прилика и неприлика; гесло своје поетике штимује према тим узурпираним и дехуманизованим изданцима егзистенције, пасионирано разграђује монотонију људске моралне лености, не устручавајући се да својим стихом суди и пролазној и интимној разнежености сопственог бића.

У својим поетским калкулацијама, Богдановић се младалачки храбро одупире препознатљивости досадашњих певања у нашој литератури, то јест хтео би да својим стихом не поесегне ни за чим што је било испред њега, нити да с њиме, чак ни путем случајне аналогије, проверава тежина песничких гласова који се накнадно буду јавили. Најгоре је то што се овакво приклањање јави, у смислу расветљавања њених трауматских случајева, не уклапа најцелисходније у шири ангажман савременог песништва. Поезија је данас најмање у стању да оперише заводљивошћу свог експеримента, тачност њених премиса обавезно се доказује закључком, без обзира колико он, у својој објави, зрачио песимистички.Извесно је то да је Богдановић интересантно почео, али се уобичајено зауставио, управо на прелому између мучног крика своје рањиве емоције и покушаја да општељудску ситуацију синтетизује у идејну окосницу, у смиренији и целовитији поетски ангажман, невично интегришући, уз то, своју интимну представу о свету са неумитном дисхармонијом његовог трајања. Изузетак чини песма “Пасји живот“ у којој се осећа шири домашај песникове емоције. Живот овде није само једносмерна експозиција стања и догађаја, већ је на једној одмеравајућој равни: песник, у позицији истраживачког и комплекснијег откривања пресудних пунктова нашег живљења, завршава своју мисао стоичким распознавањем ограничене покретљивости наших моћи, где, излази, да смо уштедели на сопственом страху ако смо из данашњег дана, успели, још живи и свесни, пребацити у у сутрашње. То је уједно и најужи простор за маневар наших чула, хтења и акције. Јер, и најмањи трептај духа, образлаже нам песник, у потпуној је супротности у односу на огромну снагу неизвесног и ндовољног у општој констелацији живота. Све ово, међутим, значи да Богдановић може свој глас јаче да осмисли и стабилизује ако мисли да се ослободи осредњости која се, нажалост, као мерило квалитета наше новије поезије, јавља све чешће.

Зоран ЋИРИЋ: ЗБОГ АРСЕНА САМ БАТАЛИО ПИСАЊЕ ПОЕЗИЈЕ

ПОЛИТИКА

19.8.2015.

ЗБОГ АРСЕНА САМ БАТАЛИО ПИСАЊЕ ПОЕЗИЈЕ

Мој отац, џез трубач cool усмерења, обичавао је да каже: „Нема добре музике без црнаца“. Ипак постојала су два „бела“ изузетка: Френк Синатра и Арсен Дедић. Певушио ми је обојицу када је био расположен да ми открије нешто о себи, без да ми се исповеди. И нека остане записано да је матори Ћирић много боље певао „О младости“ него познати Душан Прелевић. Ваљда зато што је мој отац био суптилнија, нимало агресивна природа и могао је дубље да уђе у ту горку али нежну химну о животу без живота. А и знао је како је досадан пакао бивствовање без судбине. Мој непретенциозни тата је наслућивао неке од најстрашнијих Арсенових тајни. Касније сам у његовим нотним свескама налазио песме Ђука Елингтона, Дизија Гилеспија, Кола Портера, Џорџа Гершвина, Реја Чарлса, а онда, однекуд, уз оне мистичне енглеске наслове, појаве се „Кућа поред мора“, „Модерато Kантабиле“, „Све било је музика“, „Ни ти ни ја“, „Бит ћеш увијек моја“… То је био репетоар за игранке из раних шездесертих и много више од тога – дневник човека кога сам волео највише на свету.

Ни до дана данашњег не могу себи да објасним како је десетогодишњи клинац, иначе фанатични љубитељ Касијуса Клеја, Џона Вејна и Јохана Кројфа, могао да слуша песме попут „Вере Павладољске“ или „Човјек као ја“ и да осети оно узбуђење које су у њему изазивале рокенрол класике Џимија Хендрикса или Марка Болана? Једино што сам после свега спознао јесте чињеница да сви сањари пате од несанице. И то захваљајући песми „Да су ме украли Цигани“ коју сам врло опипљиво проживео или су ми барем тако говорили злобни инструктори живота.

Никада нисам размишљао о себи као о напредном детету. Напротив, био сам одувек стидљив, неприлагођен, кошмаран лик. Мајка ме је звала „замлата“, тетка „Антихрист“, а разредна „чудак“. Уз то, можете ли да замислите одрастање у тврдом радничком предграђу званом Ледена Стена, на ивици Ниша, које се одвијало, између осталог, уз синглице Арсена Дедића? Доиста, тотално неспојиво са свим оним гадним, невиним, прљавим непочинствима која ни мене нису заобишла јер се радило о иницијаци, увођењу у уличну банду, у дружину тапкароша сличица и крадљиваца зелених кајсија. Све време окружен мангашима, шлосерима, гастарбајтерима, аматерским кримосима, одликашима-друкаторима, децом пољопривредних чиновника и аутентичним Циганима. Не схватам како ми је та „дивља хорда“ опростили што слушам некакве „учене рецитације у пратњи виолина“? Е, када сам ТО преживео, био сам спреман да постанем порочни самотњак, самурај и романтик, десперадо и љубавник из песама онога који ми је постао већи учитељ од рођеног оца (кога сам и даље волео највише на свету и кугли земаљској!)…

Касније сам у финијим кафанама наручивао Арсенове песме – не можете ни приближно да претпоставите колико сам ризиковао! А нисам хтео никога од господе музиканата да провоцирам. Просто, као што су неки светски људи са Палилуле и Трошарине певали Тому Здравковића или Бору Спужића Кваку или Неџада Салковића, ја сам се срчано и јавно тешио певајући „Таквим сјајем може сјати“ или „Кад сам те видио“. Какав космички неспоразум – морао сам да се сакријем у једну од новооткривених црних рупа како ме не би отпремили у Топоницу. Тако сам савладао вештину бежања. Тако сам открио свој унутрашњи глас који није престајао да певуши смртоносну „Баладу о пролазности“ која ми је појаснила поредак и устројство и моје непостојеће аутсајдерско место на митској маргини. Да, тачно је то што кажу моји мртви и полуживи пријатељи из раних дана: Арсен ме је убедио да поезија изван риме једва да има икаквог смисла, као и да се ту ради о музици у речима а не о интелектуалним мудровањима. И још нешто – због Арсена сам баталио писање поезије и прешао на прозу. Чак је и идиоту попут мене брзо постало јасно да имам посла са НАШИМ НАЈВЕЋИМ ПЕСНИКОМ, те да ту више нема шта да се тражи. Иако ми се баш у то време смешила перспективна „каријера“ јер сам стартовао са Бранковом наградом и већ су ме комесари спремали за одговарајући академски калуп…

Наравно да ми је као јужњаку из српске полутанске престонице управо Арсен Дедић открио море. А ко би други? И наравно да кад год сам ходочастио по морским обалама нигде и никада нисам успео да видим то море из његових песама. А није да нисам трагао за тим таласима, агавама, љубавничким увалама, позлаћеним сутонима, хоризонтима на којима се велика вода спаја са плитким небом, баркама које су обећавале излаз на пучину и усамљену, витешку смрт.

Памтим оно вече на „Нишвил радију“ када ми је проверени пријатељ пустио „нешто ново од Арсена“. Рат се био захуктао и разбуктао, мој пацифизам се срозао у алкохоличарски хедонизам и баш у току тог бесконачног сурвавања чујем по први пут ону фаталистичку песму за лажно преживљавање, „Откако те не волим“. Тада сам раскрстио са својим еготрипичним гардом. и отворио се тако што сам се, изнова, затворио у узвишени свет Великог Мајстора. Од тада је моја бол постала стварнија, али ме више није било лако повредити…

Као што је „Не плачи“ јединствено царство меланхолије, најшмекерскија љубавна песма која опева наличје позе Хемфрија Богарта из „Казабланке“, тако је сурово потресна „Између нас рат је стао“ најрелевантније и најљудскије сведочанство о српско-хрватској катаклизмичној катарзи која се догодила у очигледно непролазним, сада већ фамозним деведесетим…

Видите како је зезнуто писати о Арсеновом генију. Таква величина не прашта патетичне читуље или пригодне панегирике. Ниједна похвала није довољно велика за његово дело. Уосталом, током читавог свог овоземаљског живота био је апсолутно свестан колико вреди и са господским шкргутом је прецизно описивао како и колико су га шиканирали, потцењивали или покушали да понизе у име политичке подобности и лечења квазиуметничких сујета на ондашњој и овдашњој „културној“ сцени.

Пре неколико дана магазин „Roling Stone“ је направио своју листу 100 највећих композитора двадесетог века Дабоме да су такве листе увек фаличне, међутим времешна екипа уредника из иначе одавно пропалог музичког часописа, ипак је начинила неколико неопростивих, кардиналних грешака. Наиме, на листи првих десет недостају чак четири џина – Реј Дејвис, Кертис Мејфилд, Вили Диксон и Арсен Дедић. Претеривање? Драги моји, не постоји критеријум који би побио елементарну чињеницу – без обзира што је стварао под скрајнутим поднебљем, на језику малених народа, Арсен Дедић са својим големим, бриљантним опусом може у свако доба да изађе на црту Дилану и Коену са оне, односно Брелу и Брасансу са ове стране катастрофичног океана. Али, комесари и гуруи паланачке глобализације проклето добро знају да је у „случају Арсен“ немогуће подвући црту: нити га можете прецртати нити га можете штиклирати. Нека тако и остане.
З о р а н Ћ и р и ћ

Момчило ПАРАУШИЋ: ПОЕТСКА ВРЕДНОСТ ПАРАДОКСА, Поља,10/1977.

Момчило ПАРАУШИЋ: ПОЕТСКА ВРЕДНОСТ ПАРАДОКСА, Поља 10/1977, Нови Сад.

(О књизи: Стојан Богдановић: Биг Бен, Књижевна омладина Србије, Београд, 1977)

У поезији Стојана Богдановића најзапаженија су песникова настојања да искуша поетски афинитет мисаоно-језичких целина које су превасходно логичке природе.

Поезија која се реализује у симболима и сликама што су у сукобу са навикама и уверењима има претпоставке у логичкој легализацији парадоксија тј. дијалектичком прихватању принципа еквиваленције афирмације и негације (однос Еуклидове и нееуклидских геометрија, честчно-таласна природа светлости). Док се научно сазнање, не могавши да занемари решења којима се , на пример, „спасава од вукова парадоксије“ (Раселово, Зермелово) развија кроз садржинску анализу противречности , лирско напрезање параокса, тражење поетичности у софизму и антиномији, „злоупотреба“ еластичности језика, што све за основу има употребу бесадржајних, апстрактних појмова тј. елементарно-логички формализам, показују се као претпоставка са израженим афинитетом за поетску надградњу.

Тло за парадокс је додир нужности и случаја, јаве и сна, ја и не-ја, природе и технике. У песничкој визији он се манифестује као наговештај објективне половичности, ирационалности и сурогата вредности, дакле, као уметнички еквивалент противречног статуса егзистенције. Од њега потиче идејна сложеност песме, драмска снага и лепота, као и архитектура лирске радње. А поседујући емоционалну вредност, он се показује погодним за изражавање неких психолошких стања. Та логика фикција поетски се развија кроз церемонијалне облике изражавања, конвенционалне истине и еуфемичне изразе, који се држе искључиво на емоционалним ефектима.

За пример прадоксалне фабуле можемо узети песму „На предграђу“. У њој се лирска радња развија у два смера: субјективно се онтологизира, а објективно се субјективише.

Рад савести после извесног догађаја лирски се транспонује као тражење мозга у прашини (где се догађај збио) и враћање на своје место, када (по асоцијацијама практично-техничког мишљења) избија куршлус у трафостаници на предграђу и настаје потпуни мрак, Нестаје узуса и догађај (овде љубавни) завршава се у мраку, „онако без мозга“. Један садржај – прекорачење субјективитета – формиран је мешањем времена, асоцијација и слојева искуства у оквиру оригинално и живо замишљене фабуле која је у функцији постизања драмске снаге и лирске уверљивости израза. Поента Богдановићеве песме, иначе редовно остварена у куршлусима, кратким спојевима радње, реда времена и квалитета, је момент преношења објективне немогућности и логичке противречности у уметничку реалност.

Ова вишесмисленост постиже се и стварањем поливалентних веза међу стиховима преломом који омогућаује двосмерно кретање смисла. Из ових средишта значења дивергирају логичке и лирске вредности.

На таласима другог програма
Земљотрес
Две-три секунде
Мук
И паде слика
Из главе
Просу се ордење

(„У поверењу“) или

На мини ТВ пријемнику Појави се
Прапра прадед са сабљом
У десној
Повремено губи се слика

(„Докторка“)

Богдановић парадокс налази и аналитичким понирањем у језик. Он разбија јединице значења и ствара кратке спојеве вербалног квалитета. Оно што Милутин Петровић постиже између речи (истраживање логике зареза), Богдановић остварује у самој речи на месту стапања два значења. Он у реч ставља време (у облику црте или великог слова) и одмерена значења веже у оквиру шире целине. Ту се отвара ново поље расплођавања смисла. Ослобађање снопова асоцијација, развијање више расположења у песми, умножавање значења и њихово уношење у динамичке везе кроз нове целине. Он тако враћајући се на искуствене изворе речи, као да тражи предах и одбацује бесплодну брзину песничког мишљења и читања. Показује се да такав песнички поступак омогућује да се испод навика и догми допре до дубљих слојева система – односа и понашања који ефикасно и непрекидно као на траци репродукује своје моделе и њихову живу храну. Тражење и откривање речи у речима и повезивање расковница различитог порекла могуће је захваљујући додирима искуства која су историјски, етички и психолошки далека. У дубљим слојевима песме запажа се кретање-померање садржаја из навика, подсвести и инстикта ка свести и искуству. Неке песме су, између осталог, и поетске реконструкције настанка речи.

Затим улази Г директор
Директ/орални разговор
То дуго траје
И врло је Д

(„Биг „Бен“)

Како је за парадокс потребна прича (он је у песми дубље, а фабула форма нужна за његово изражавање), Богдановић се смело упушта у поетско препричавање догађаја, које је, у ствари, у функцији истраживања лирских могућности радње и хронологије. Та почетна опредељења Богдановићевој поезији дају изразито обележје лирске радње, а његова мисао развија се као мисао акције и динамике. Она напада метафизичке вредности које су настале згушњавањем и сублимацијом свакодневног и конкретног у његовом апстрактном скраћењу и миру и песнички лажно, напамет научено емотивно бојење тих вредности.

Из овога проистиче ново, али најтеже искушење Богдановићеве песме: како остварити поетску целину у фабули?

На целину какву његова песма нуди нисмо навикли. Та целина држи се на снази јединства парадоксалног догађаја или ситуације. Речено конкретније, снага јединства организације поетске реалности дугује извесној аутономији случаја и противуречности у јединству хронологије или каузалне повезаности догађаја. Она се даље остварује јединством расположења, рефлексије, драмским ритмовима и акцентима у песми, извесним заплетом и поентом, најчешће у завршним стиховима. А то значи да је она на прелазу из идејне у естетску вредност.

Филозофска релативизација свега (мишљења, емотивног живота, историје и саме поезије) која је у парадоксу утемељена, на уметничком плану манифестује се као иронија односно песниково примарно расположење према свету.

У Богдановићевој поезији нема патетике, меланхолије, умишљеног песничког месијанства, – нема болесне хартије. Та исписана песничка расположења без напора су превладана алузијом и активном иронијом на рачун ирационалности и менталитета масовне психологије и логике, иронијом која је уметнички еквивалент логичкој вредности парадокса. Емотивни свет је изван грча и неурозе, пригушен до стоичке тишине. Језичка двосмисленост (вербална противречност у виду полустатуса значења) или вишесмисленост омогућују алузију (у облицима благо назначеног црног хумора) на цивилизацију која безбоно убија плодове зарад престижа и удобности.

За кога спремам
Оволика јела
Ако се покваре Деца
Ће плакати
Ставићемо их у фрижидер
За сутра
А ако се баш покваре
Бацићемо

(„Добо, добро“)

Еротски мотиви такође су изван уобичајеног песничког третмана. Изражавајући еротику као дневну појаву, Богдановић је на страни песништва које је демистификује и ослобађа, враћа јој достојанство чињеничности и конкретности.

Богдановићев израз је максимално чист и сведен на минимум вербалне материје. Он слух привикава на елиптичне облике који иначе сарађују са скраћењима у колективном памћењу и асоцирању. Интерес за чињенично и конкретно, за ослобађање његове поетске снаге и лепоте уродио је песмама које подсећају на развијене мапе дневних догађаја и имена, каузалних, временских низова, камере или кардиограме дневних гужви, врева и температура (као ТВ дневник). Песма се тако ослобађа да у себе прими свакидашњи простор и време (улица, радно место, кавана, вожња, ручак…) и у њима препозна дубље токове и законе. Говорна фраза, практично ефикасна и комуникативна, потискује песничку реченицу оптерећену баластом стилског накита који је сам себи циљ. Отпор тематском и стилском чистунству иде упоредо са настајањем да песма поприми и оспособи неке елементе драмског и епског изражавања и да се изграђује као тоталан уменички израз.

(Поља 10/1997)

 

Стојан Богдановић: ПРВО ПОЕЗИЈА, О једном тексту Јосифа Бродског

МАЈДАН, Костолац, 2/2015, 95-99.

 

ПРВО ПОЕЗИЈА!
О једном тексту Јосифа Бродског

Чему читање? Ово питање се врло често поставља. Одговора има сијасет. Споменимо неке. Човек чита да би се образовао, да би нешто научио и, наравно, да то после и примењује. Мада реч образовање, и сам корен ове речи сугеришу нешто друго, да је реч о образу, а то значи да је ту реч о моралу, да се иза тога крију етичка питања. Човек чита да би уживао. На пример, читајући поезију, човек може да развија машту, да дочарава себи разне светове, да замишља разне догађаје, ситуације… Не кажем да се то не може постићи и читањем прозних текстова. Али овде је важно истаћи сведени израз поетског текста. Својеврсно је успеће ако неко достигне да сажето изложи своју мисао, због тога је пожељно да деца у школама уче како се чита поезија. Конфуције је сматрао да „Образовање почиње поезијом…“ Када је једног дана поред њега протрчао његов син, исти мислилац је „упитао: ‘Да ли си читао поезију?’ А ја сам му одговорио: ‘Нисам још.’ Он је рекао: ‘Ако не проучаваш песништво, језик ти неће бити углађен.’ Онда сам се вратио и проучавао песништво.“ Изванредно је и умеће користити туђу мисао, која је по правилу, неки стих, или неколико стихова, чак и ако је то мудролија из филозофије, било које, она се може прогласити за стих, невезано да ли је коришћена рима, небитно је и ако је тих неколико реченица у прозној форми, важно је да има одређену густину, одређени набој мисли. Нећете веровати, али поједини људи читају неке текстове да би „убили“ време! Млади људи који имају амбицију да постану списатељи, песници или прозни, свеједно је, требало би озбиљно, стрпљиво и много да читају, без обзира да ли су мало или много талентовани. Ово би се могло односити и на оне који мисле да се баве било којом науком. Дакле, решили сте да пишете, (или да се бавите науком), било би смешно да се већ сутра појавите са тврђењем да је квадрат над хипотенузом једнак збиру квадрата над катетама. Постављате питање, зашто? Па зато што је то тврђење одавно пронашао Питагора. Дакле, нећете бити оригинални. Исто вам је и у поезији, и у било којој другој књижевности или филозофији. Треба много читати да бисте знали како не треба писати. Прва претпоставка је да научите како су други писали, па да тако не пишете, тј. да нађете нови начин.

Да ли ће учинак писања бити на жељеном нивоу, не зависи само од амбиције писца. Треба имати на уму да досег зрна зависи и од топа, а не само од његове тежине или од његове лепоте! То се дешава само онда када писац смогне снаге и храбрости и прескочи провалију страха од белог папира и провалију обзира према читаоцима, нарочито према пријатељима читаоцима, и његова мисао као мисија почне искрено да хвата друге мисли, да их питоми као несташну децу и смешта тамо где им је место. А ако писац успут нађе и себе, нашао је цео свет.

Психолози тврде да артикулација става о нечему зависи да ли је тај ко треба да артикулише став о томе рашчистио у својој глави. Ако му није чисто у глави, онда ће и артикулација бити мањкава. Ако је тако, онда се свакако очекује чиста артикулација, прецизна, јасна, кратка, густа, што би се могло подвести под особине поезије. Живот и почиње песмом. Зар није први плач најлепша песма за сваког родитеља, пријатеља, човека?

У прозу улази све и свашта. И сва поезија. Могло би се рећи да је мера добре прозе количина поезије коју та проза садржи, независно од врсте прозе. А у поезију се улази кроз иглене уши.

Ово што сада пишем то је зато што ми се свидео текст Јосифа Бродског. Многи ће се запитати како би онда изгледао текст поводом неког текста који ми се није свидео. На то питање ћу одмах одговорити. Никако! Не бих га ни писао. Наслов текста Јосифа Бродског је: Како читати књигу?1) Овај текст је недавно штампан у Савременику, а може се наћи и на разним порталима у преводима песника и преводиоца. Текст представља говор Бродског на отварању првог Сајма књига у Торину, 1989.
Књиге „често стоје на полицама и скупљају прашину дуго времена пошто се аутор претворио у шачицу праха. Ипак је и тај облик будућности бољи од сећања неколицине рођака или пријатеља на које човек може да рачуна, и често управо та тежња ка постхумној димензији и покреће нечије перо.“ Овде је очито реч о одговору на питање шта покреће перо, шта покреће писца? А није реч о одговору на питање из наслова чланка.

А када је реч о формама будућности ниједна од понуђених форми не чини се задовољавајућом, нити она са прашином, нити она која се ослања на сећање неколицине рођака или пријатеља на које човек може да рачуна. Овде се може помислити да постоје и рођаци и пријатељи на које човек не може да рачуна. Сложио бих се да постоје немоћни рођаци и пријатељи. А ако су пријатељи на које не може човек да рачуна моћни, онда и нису пријатељи. А ако су они о којима Бродски говори, а то су пријатељи покојнога писца, питање је да ли тако нешто уопште постоји?
Даље он пише о просторном облику књиге и те предмете-књиге, означава као правоугаоне предмете, док је ту реч о квадричним предметима. Реч је о просторном облику, форми, а не о раванском облику. Могао сам ово и да прескочим, али с обзиром да Бродски тврди како је поезија та која мора да уводи дисциплину, са чиме се иначе слажем, онда треба наћи и праву реч. Без лењости, молим!
Важна реченица из текста која ме је можда и навела да се овим мало позабавим је следећа: „Онај ко је изјавио да је филозофирање вежбање за умирање био је у праву2), јер док пише нико не постаје млађи.“ Овде, у првом делу реченице се говори о филозофирању као услову за умирање, а у другом делу се говори о писању и старењу. Занимљиво је да се нигде не спомиње реч читање која је кључна у наслову текста, док се реч књига може посредно наслутити из речи писања. У следећем делу текста писац каже: „Нико се не подмлађује ни док чита књигу.“ И даље у том делу је реч о писању а не о читању. Тек у следећем делу се говори о економичности приликом читања књига. Па, ако је реч о економичности, уштеди вемена које се троши на читање, онда је писац могао да нас поштеди околишења. На ред су дошли и мотиви за читање. „У крајњој мери, ми читамо не ради самог читања већ да нешто сазнамо.“ У ту сврху је читаоцу потребан компас како би изабрао књигу коју ће читати. О тим компасима је било речи, а то би требало да дâ одговор на питање, како изабрати књигу коју ћете читати? То, када књигу изаберете, још увек не даје одговор на питање Јосифа Бродског: КАКО ЧИТАТИ КЊИГУ?
Значајно место у овом говору велемајстора Бродског заузима прича о укусу у књижевности. Појам укуса се у његовом тексту не дефинише, нити се спомиње који су то рецептори који детектују одређене укусе. Укуса, као што знамо, има пет слатко, слано, горко, кисело и умами, док се љуто везује за осећај боли. Укус је везан за сазнајне функције као што су учење и памћење. Говор Јосифа Бродског се може свести на следеће тврђење: Да би се добро читала књига потребно је да читалац развије укус (можда је боље рећи укусе) за књигу, а то се постиже првенствено читањем поезије. Дакле, књижевни укус треба развити, он није стечен рођењем, као што је то случај са укусима за јело. А зашто прво поезија? Она подразумева краће читање, због своје сажетости, а дуже вам се мота по глави – дуже траје осећај умамија – пријатног укуса, оставља дубинске ожиљке који се дуже памте и најчешће се не могу објаснити нити избрисати, ожиљак и служи да вас подсећа, а можда и да вас опомене! Нема никаквог разлога да искључимо утицај књижевног укуса на сазнајне функције, на учење и памћење, али тиме нисмо нашли одговор на питање „Како читати књигу?“ Читање поезије ће сигурно поспешити и истанчаност за откривање поетике некога дела, и прозног свакако. Овога мишљења је био и Конфуције, и то поодавно. Закључак би био – прво поезија. После ћете боље знати када вам је пријатно.
Расправа о кокошки и јајету се може и овде поменути и применити. Бродски тврди да је поезија старија од прозе, и није он једини који то тврди. Он каже да је „Књижевност почела од поезије, од песме номада која претходи писмености насеља.“ То нико жив не може потврдити. Поезија је настала независно од тога да ли је неко номад или не! Куд баш номад? Исто би било и да је рекао стрелац, ковач… И ништа од тога не би опстало јер нема аргумената који би то потврдили.Човек се рађа са плачем. То је његова најава, његов оглас, његова обзнана и то је прва и најлепша песма. И само је први плач песма! Дакле, како смо и напред приметили, живот је почео са песмом, чак и онај прозни. И тај почетак нема никаве, ама баш никакве, везе са номадима. Споменућу да не мислим да је писменост заслужна за почетак поезије. Да је писменост услов, онда ми не бисмо имали онако лепу народну поезију, која је забележена много векова после свога настанка. А то није случај само са нама, то је случај код свих народа, и код неких народа сеже и до пет-шест хиљада година уназад. Постоје чак и неписмени народи, у данашњем смислу – мисли се на функционалну писменост, а и у буквалном смислу, али који имају изванредну поезију.
Занимљиво је да се у поезији која може по укусу бити сладуњава, љута, кисела, пријатна – умами, горка,… могу додавати зачини који би произвели осећај одговарајућег укуса. То су разне тзв. стилске фигуре, које песници, а и прозни писци, користе и додају као зачине, као појачиваче укуса, са намером да изазову код читаоца, слушаоца, одређени укус. И најбоље је када се то излије одједанпут, из једног комада, као када се лије цар-звоно. Потврду овога читалац може наћи у песмама великана позије какав је Јосиф Бродски.
Неки пријатељи, међу којима је било и озбиљних жена и мужева, замерили су ми што сам писао о песнику Јосифу Бродском онако како сам писао на фејсбуку, онако како мислим. Не слажу се са мном, а ни ја са њима. А не слажем се ни да ћутим. Пале су и неке тешке речи, као на пример, расиста и слично. Нећу ни поменути њихова имена поред имена великог песника. Да не мислим да је велики не бих се ни машио да пишем о њему. Јосиф Бродски је пример великог уметника и човека високог морала о чему сведочи и његово писмо које је написао шефу државе приликом изгона из отаџбине из којег наводимо: „… и никада нисам осетио увреду од стране Отаџбине. Не осећам је ни сада. Дакле, престајући да будем грађанин СССР-а, ја не престајем да будем руски песник.3) У овоме писамцету је изливено толико туге и још више доброте што до тога доба није виђено на овако малом папиру. Писмо ће се можда више памтити по категоричном упозорењу да песника нико не може изгонити из душе народа. Овакав ригидан остракизам производи ожиљке који кипе не само у души песника, већ, чини се, више на души народа, а остају и трајно обележје на лицу човечанства. Наравно, народ је на губитку, највише. А тако се праве и провалије које прогутају читаве цивилизације и које никакви мостови ни потоња истраживања у циљу повезивања мисли не могу преспојити. Изгон оваквих људи као тема заслужује посебно место у књижевности, у поезији нарочито. Има посла, и то доста, и за психијатре, који би се могли позабавити онима који још увек заговарају остракизам.

Пре него наставим компилираћу најбољег ученика Јосифовог филозофа4): Драг ми је Бродски, али ми је истина дража. Сем тога, отаџбини су се одвајкада приносиле жртве. Али не треба сметнути с ума ни чињеницу да отаџбина није држава, што је Бродском било потпуно јасно. Он је то осетио. На њега је држава кидисала као бесно псето. Ране су отворене и још зјапе. А сад, ево наставка о тексту Бродског.
Интересантан је предлог песника Бродског да се на корице књиге поред имена њихових аутора наведе и њихов „тачан узраст у ком су они написали ово или оно дело како би се њиховим читаоцима дала могућност да се одлуче желе ли да се ослоне на информације, или на ставове који су у књигама изнети, а написани су од стране човека толико млађег, или – кад смо већ код тога – толико старијег од њих.“ Овај предлог је интересантан зато што је зачуђујући! Овиме је Бродски изнео сумњу у компетентност и способност аутора појединих категорија узраста, а невероватно је да он није знао за изванредно зрела књижевна дела веома младих аутора и, такође, аутора у позним годинама. Напротив, сигуран сам да је знао. А питање је зашто је овако написао? Због тога и мислим да се над овом његовом тврдњом човек мора зачудити. Тим пре јер и у списку песника препоручених са његове стране таквих имена има доста. А списак иначе тражи проверу. И избор имена у списку јесте лични укус Бродског, који није некакав општи укус, јер такав и не постоји. Постоје и наши песници који су као млади створили ремек-дела, слободно се може рећи светскога нивоа, који нису мање светски зато што су недовољно извикани. Такав је Петар Петровић Његош. До таквог закључка ће доћи сваки читалац који је способан и хоће да примени дубинско читање, оно између редова. За то је потребно искуство, пре свега животно, а и искуство читања. Још од Аристотела, па и пре њега, знало се да највећи утисак на читаоца имају дела која обрађују трагедију. Осећај писца за коришћење драмских момената у грађи трагедије требало би да одигра кључну улогу, да драматика буде ослонац, главни подупирач, архимедовска тачка, трагедије као укуса који личи на љуто. А љуто није укус, него бол! Умеће писца у овоме је кључ за одговор на питање, како читати? Он мора омогућити и просечном читаоцу да се њихова мишљења једног момента поклопе, а читалац треба читајући да тражи оне тачке у којима им се укуси поклапају. И готово да нема другог начина читања. Ако и има, онда мора да је много бљутаво! У том случају реч је о тексту без укуса.
Кад се каже ишчашено, онда се прво помисли на раме, кук, колено, лакат, прст… – на неки зглоб, а нико не мисли на неки ишчашени стих. Због тог ишчашеног стиха је понекад отишла песма, а често и глава. И ником ништа. А средњи прст су песници гурали којекуд и показивали свима и нису се због тога прославили, а неки су имали због тога имали психичке тегобе, што им је добродошло, јер је то саставни део песничког живота. Ишчашено! Што и даје укус!!! А Јосиф је био прави мајстор тога због чега сам му веома захвалан иако се понекад не слажем са њим. То је добро и за њега и за мене. Њему увећава славу, коју је иначе заслужио, а мене приводи миру. Овај питки текст са умами укусом маестра Јосифа Бродског јесте пример углађеног текста који врви од нелогичности, које због углађености не примећују ни пажљивији читаоци. Он је доказ је да се из погрешних премиса може извести прави (тачан) закључак који даје одговор на питање, Како читати књигу, и тај закључак гласи: Прво поезија! И на крају да подсетим на још једну мисао Конфуција: „Читање без размишљања ствара несређен дух, а размишљање без читања чини човека неуравнотеженим“.
1) Текст је превео Радојица Нешовић
2) Платон
3) Писмо Јосифа Бродског Леониду Брежњеву из 1972. године је
објављено, у преводу Радојице Нешовића.
4) Аристотел

(Мајдан, Костолац, 2/2015, 95-99)

Ненад СТЕФАНОВИЋ: НАРОДНА МУЗИКА

НАРОДНА МУЗИКА
– што изворније, то будућније –
ПОЈАМ
Музика је лек, али и отров.
Појам „народна музика“ у широј јавности најчешће има негативну конотацију и предзнак, и то је пре свега последица семантичког проблема, мешања појмова, значењске збрке, и заправо је реч о неправедном преузимању славног појма и идентитета народне музике, од стране неидентификоване музике формално неутврђеног порекла.
Такозвана народна музика
То је сав онај „турбо“, „нео“, „поп“, „техеран“, однарођени новокомпоновани фолк, препознатљив по агресивном и дрхтећем певању, харемском изгледу; исламских или квази-шлагерских тонова и хармонија, и квази-романтичних текстова. Стручњаци би рекли и: неукусно мелизматирање, експлоатација назалног певања, форсирање динамике, примитивна гестикулација, праволинијско спајање неспојивог.

Дакле, мање музика, а више културолошки и социолошки феномен, на нивоу кича и шунда. Музика, за разлику од других области уметности, директно дира ирационалну свест, и не тражи чак ни интелигенцију као посредника. Зато је манипулација њом лака и огромна. У случају феномена тзв. народне музике, она је сведена на удар на најсировији архетип, који људско понашање своди на инстикт, а да га притом не оплемењује, што је њена битна функција. Погубна је за здрав разум, креативно мишљење, и представља декаденцију естетских идеала. Дакле, отров.
Веродостојна народна музика
То је она наша музичка традиција која је у свету призната као једна од етно-музиколошки највреднијих, и при томе је много богатија него што је познато. Дели се на песме и игре, сеоску и градску, и на традиционалну и нову. Има своју форму, односно елементе који се морају следити, а то су: мелодија, хармонија, ритам, украс и текст.

Властимир Павловић Царевац врши велику реформу народне музике, заводи ред, стандарде за мелодију, хармонију, ритам, украсе и текст. У народни оркестар уводи инструменте који нису изворни, чиме се добија пунији звук и могућност за уметничку стилизацију народне музике. Тиме се подиже на веома висок ниво и изједначава са осталим жанровима у европском музичком миљеу. Поштујући своје велике претходнике: Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, Исидора Бајића и друге, доприноси да народна музика добије своје достојно место. Радило се о веома озбиљном приступу, где се изузетно водило рачуна о свим елементима. Мелодија се до савршенства дотеривала, извођачи су морали да до детаља испоштују сваки тон и украс. Код музичара се инсистирало на лепоти и држању тона, одмереном вибрату, вођењу фразе богате динамиком и агогиком. Код певача – на правилном дисању, дикцији високе реторичке културе, мелизмима метрички прецизно удешеним, и истинском доживљају песме. И код једних и код других, акценат је био на аутентичној и стилској чистоти, у чему се и крије тајна и суштина израза у народној музици, тј. на познавању музичке разноликости: косметске достојанствене туге, врањанског карасевдаха, мистике Источне Србије, лирске Шумадије, широке Војводине, знаменитог босанског севдаха, узвишеног црногорског мелоса, и тако даље.

Сличан однос према народној музици имали су и неки од његових наследника у Народном оркестру Радио Београда (који је он формирао), као и Жарко Милановић и Бранко Белобрк.

Од друге половине 19. века осећа се утицај напредне Средње Европе и Русије, и сентименталне и романтичне мелодије стижу Дунавом и Тисом до наших крајева, да би убрзо потом и наши музичари и песници, по тим узорима, почели да компонују и пишу тај веома пријемчив склад музике и поезије. Тако се обликовала једна нова надахнута музика – градска музика (староградска музика) у којој је било и ароме нашег поднебља, амбијента и атмосфере. Текстове су писали: Алекса Шантић, Бранко Радичевић, Бранислав Нушић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Милорад Митровић, Осман Ђикић, и тако даље; а компоновали су: Корнелије Станковић, Стеван Мокрањац, Исидор Бајић, Петар Коњовић, Јосиф Маринковић, Даворин Јенко, Станислав Бинички, и тако даље.

У другој половини 20. века, на таласима Радио Београда, почеле су да се емитују песме и игре компоноване у народном духу, ослањајући се на традиционалне музичке карактеристике српског фолклора свих региона, и поштујући народну мелодику, ритмику и стилске особености појединих крајева; али и нове градске песме и игре, које се ослањају на староградску музику.

Били су успешни и велики допринос су дали: Миодраг Тодоровић Крњевац, Радојка Живковић, Мирко Шоуц, Владета Кандић, Добрица Ерић, Звонко Богдан, и тако даље.

Народна музика је важан сегмент народне културне баштине, која је део целокупне духовности и културе једног народа. Народ је велики онолико колико има велику духовност и културу. По томе наш народ јесте велики, а највећи допринос томе дала је епска поезија и народна музика, и то пре свега саме по себи, својим величанственим богатством, али и као темељ других сфера духовности и културе. Дакле, лек.

СТАЊЕ
„Најмоћнија акустика је са рамена предака.“
Р. П. Ного
Користећи славни појам народне музике, веродостојне народне музике, и користећи чињеницу да не постоје јасно утврђени циљеви наше културне политике, такозвана народна музика („народњаци“) у систему и области индустрије забаве, тржишног принципа и доминантног тока у култури савременог света, постаје наша безалтернативна стварност и врши погубан утицај.

Под најездом и насиљем такве, такозване народне музике, простор за рад истинских уметника и талената на пољу веродостојне народне музике потпуно је сужен. Егзистенцијалне околности или незнање навели су многе уметнике, и наводе многе таленте, да почине злогласни компромис, тако да се веродостојна народна музика вртоглаво гетоизује, баца у запећак и протерује.

Као последицу имамо да такозвана народна музика („народњаци“), у односу на друге области кича и шунда, наноси сигурно највећу и најпогубнију штету нашем културном бићу, вредносном систему, моралном и духовном темељу нашег народа, и репутацији у свету.
ДЕЛОВАЊЕ

„Каква је музика, таква је држава.“
Платон

Све институције у држави које се баве културом, поготово музиком, а нарочито народном музиком (од Српске академије наука и уметности, преко министарстава, института, музичких академија, музичких школа, медија, нарочито РТС-а, ПГП РТС-а, и Великог народног оркестра РТС-а, до уредника за народну музику) требало би:
1) да се озбиљно баве оним чиме треба да се баве и за шта су конституисане;
2) да се јасно, стручно и прецизно разграничи веродостојна народна музика од такозване народне музике:
I – дефинисањем форме веродостојне народне музике, помоћу једног озбиљног и научног елабората који би био и основни путоказ млађим генерацијама,
II – дефинисањем домена разликовања веродостојне народне музике и такозване народне музике, а у смислу уметности, укуса, суштинског, лепог, професионалног, истинитог, с једне стране, и кича, неукуса, површног, ружног, дилетантског, лажног, с друге стране;
3) да се направи план и изврши реформа, реструктуисање и сређивање целокупне музичке индустрије у Србији, пре свега доношењем нових закона који би дефинисали, поред приватних, и јавне, националне интересе.

Тако би и веродостојна народна музика добила своје адекватно, достојно место, под именом „народна музика“.

„Над којом песмом (музиком) дрхтиш, те си мајке син.“
Момчило Настасијевић
27.07.2015. Ненад. Стефановић