Monthly Archives: September 2015

Срба ИГЊАТОВИЋ: ПЕСМА О ПЕСМИ

ПЕСНИЧКЕ НОВИНЕ

5/71(2009)

ПЕСМА О ПЕСМИ

Математичар по струци, универзитетски професор, Стојан Богдановић, из Ниша, објавио је своју прву књигау песама давне 1977. Појавила се у „црвеној серији“ Књижевне омладине и била је, почев од наслова Биг Бен, уклопљена у тадашњу моду „синкопираног“, готово телеграфског исказа и слободног стиха. У међувремену је изашло још неколико Богдановићевих песничких књига. Најновија, ликовно обогаћена цртежима Драгослава Живковића, сведочи о значајном развојном путу који је њен аутор превалио. Не само по појавном облику – а заиста је и визуелно-графички однегована – него и по демонстрираној концепцији она је узорито остварење.

Диљем књиге насловљене с Човек песма Богдановић расејава и уједно примењује аутопоетичке тезе. То ће рећи да готово свака песма говори о песми – између свега осталог – казујући шта песма јесте (треба да буде) а шта није. Богдановићева поетска семантика при томе је изобилна, несводива на вид притајене расправе о поезији, њеним моћима и немоћима, односно о смислу. Реч је, у ствари, о уводној и инвокативној формули у служби семантичко-стилског јединства певања док је укупа поетски захват у потпуности окренут човеку, тј. људима и животу.

Стојан Богдановић, заправо, и када говори о песми, говори о људима, о човеку, о сопственом и предачком искуству, о пролазним и трајним појавама, све до множине феномена свакидашњице. Уз све то његов исказ је комплексан, наративно-лирски. Готово свака песма Стојана Богдановића у неку руку је и мала приповест, интрига, анегдота, духовита зачкољица. Овом песнику је, наиме, треперење духа важније од свега. Он не жели да буде нити распевани и химнични, нити растужени лирик.

Богдановићу су посебно важна зрнца хумора, комични обрти, готове подштапалице. „Бојећи“ свој језик он се не устеже ни употребе речи из директног, колоквијалног говора.

Већ у књигама што су претходиле Човеку песми – а то су Црна рупа и Господар – Богдановић је превладао тип говора мериторан у споменутој књизи. На самом почетку он је био следбеник тадашњих „реформатора“ српског стиха који су, ломећи и измарајући језик, тежили да произведу шок, али, нажалост, одвећ дводимензионалан. У међувремену је Богдановић освојио и трећу димензију, ону коју ћу назвати искуственом дубином.

Поезија није ни лепа лаж ни шокантна творевина распусне имагинације. Да би имала „сока“ она мора да кореспондира с непоновљивим – само мојим – песниковим доживљајем. Човек песма је књига у којој тријумфује то зрело сазнање.
(Песничке новине,Београд, 5/71 (2009))

Радомир АНДРИЋ: СТВАРИ ИСТИСНУТЕ ИЗ РЕАЛНИХ ОКВИРА

РАЗВИТАК

Зајечар, 6(1990)

 

СТВАРИ ИСТИСНУТЕ ИЗ РЕАЛНИХ ОКВИРА

Стојан Богдановић: „Одлазим а остаје нејасно“, Багдала, Крушевац и Нота, Књажевац,1990.

Међу песницима који разрастају простор постмодерне у савременој српској поезији све је више оних који сам поетски чин пародирају и изврћу спозната значења у недогледним варијацијама неспутане инвенције и набујале ерудиције. Познати поетски мотиви, безброј пута коришћени, расплињују се у новим комбинацијама, постављени тако да стварају привид новог поетског поретка у вантекстуалним односима. У центру је сам песник и његов доживљај света, опор, горчином испуњен, циничан и неимпресиониран ниједном данашњом величином, окренут против лажних вредности и конформистичког незајажљивог духа.

Песник на задовољавање културне свакоденвнице постаје све више пример човекове угрожености на савременој друштвеној сцени. О тој угрожености написане су многе књиге. Време се показује деструктивним према човековим намерама и жељама. А књижевност, посебно модерна поезија, тај проблем ублажује својом функцијом, кој, како наглашава швајцарско-амерички књижевни критичар Пол де Ман, „не испуњава нешто што је већ испуњено, него потиче из празнине која раздваја намеру и стварност“. Модерна књижевност се непрестано обрачунава са прошлошћу. То је могуће јер смо у стању да препознамо облике само у власништву прошлости и у крилу традиције. А делотворност модерног израза доказује се у разарању утврђених облика, у тражењу пламена на којем ће се огрејати генерација која није успела да се упозна са другом ватром. У нашем случају модерна поезија се исцрпљивала у разним измима, у постмодерна свој задатак је испуњавала у непристајању на речено, на двоструку датост лирске песме; колико побегле од свога јаснописа толико урањене у енигму која нуди више одговора различитих и непотпуних што год више за њима трагамо… Заправо, речено постаје језгро новог текста који захтева неопходан коментар. Отуда је улога песника преведена у улогу коментатора спознатог света и културног наслеђа чијим значењима природно припада и он сам својим вишесмисленим објашњењима и промишљањима.
На линији оваквог схватања песничког текста и његове функције настала је и књига песама“Одлазим а остаје нејасно“ Стојана Богдановића, у чијим биографским подацима налазимо да је доктор математичких наука. Овај податак наглашавамо, јер је много тога из организма алгебре прерастало границе бројева и одређености операција и хватало се ирационалних сила у стварима истиснутим из реалних оквира. Једноставно, те ствари се померају у индивидуални доживљај где стварност не може често бити ништа друго до привид. Стојан Богдановић је загледан некако искоса у то што надраста стварност и што га удаљава од намера, али никако не губи везу са постојећим светом и свакидашњим животом. Песме овог песника, који се доста ослања на интелигенцију, израстају из неке врсте мета-језика који је упућен изван знаних значењских односа лексичког плодишта… Речи се плоде у настојању да остваре специфичну информативну вредност. Овај песник песму обликује унутар игре, и што је својевремено речено у извесном смислу за поезију Томажа Шаламуна, може се односити и на књигу „Одлазим а остаје нејасно“. Та одредница највише се везује за основу игре у песми; односно, на исходиште песме у игри „која није ништа друго до бити у беспредметности илузије“. Ту илузију појачава зависност песме од форме, или још боље, одсуство форме коју изручује прозни фрагмент. Заправо, колико год да се трудимо своју мисао да записујемо што потпунију и значењски обилнију, увек остаје изван те мисли много тога неухватљивог и неисказаног, тако да записано личи на фрагмент нечег што смо само желели рећи. Отуда нам се чини д да је много тога у овим песмама Стојана Богдановића више у повезаности језичких досетки, дневног говора, ликова из литературе и филозофије, чулних сензација и еротизоване комуникације са светом у чијем је окружењу песник у сталном трагању за песмом која пориче свет у распадању и која се раскриљује у сумњи и иронији.

Чворишта књиге „Одлазим а остаје нејасно“ чине песме: „Књижевна порота“, „Ако Сократ сврати у вашу кућу“, „Докле су стигли песници од којих се много очекује“, „На то једночасовном путу највеселији“… Називамо ове песме чвориштима књиге, јер у њима се најпоузданије сагледавају особености песника Стојана Богдановића. Предмет песме не постоји у дословном значењу – конституише се као накнадно размишљање о песниковим задацима који су превелики за данашњег уморног интелектуалца и баш због те увећаности неоствариви. Отуда ове песме можемо сматрати производом једне методе донекле депоетизоване у чијој је основи интелектуални лиризам. Стојан Богдановић нам каже да одлази „а остаје нејасно“, ипак не треба му веровати на реч – у овој књизи остало је срећом доста подстицајних јасноћа.

(Развитак,Зајечар, 6/1999)

Стојан БОГДАНОВИЋ: СЛИКАРСТВО ДРАГОСЛАВА ЖИВКОВИЋА

СЛИКАРСТВО ДРАГОСЛАВА ЖИВКОВИЋА

Увек су ме привлачиле слике и живот овога исихасте. И колико год трагали да нађете неку везу међу њима, и када сте помислили да сте је нашли, онда схватите да ту има још много да се истражује. Бар за неколико живота. А то и обезбеђује трајност дела овога мајстора. Посвећеношћу сликарству Драгослав Живковић је постигао свест и о бесвесном. Изгледа као да му се све то на сликама указује, као апостолу на гори Тавор приликом преображења Исусовог. Понекад мислим да он то вади из неких његових шкриња које се у души закључавају са седам и више брава. Али ништа од тога. У његовој је моћи да влада светлошћу и бојама. Све остале тајне су садржане у овој.

Пре петнаестак година замолио сам Драгослава да ми уради портрет за једну књигу песама. Тај портрет сам штампао у скоро свакој својој књизи. Он је пристао. Невољно. Не воли да ради по диктату. Али пристао је. У то време данима је падала киша. Била је и густа магла. Тмурно. Чекао сам портрет па да књигу предам штампару. Нема абера. Позовем Драгослава а он ми каже, Урадићу, али видите какво је време! Тада сам схватио шта и како ради сликар. Он је песник. Када Господ упали велику сијалицу, онда Драгослав хвата светло и премешта га полако, као да премешта кристалну вазу, на платно. Истовремено то светло распоређује и слаже по платну да би угодио очима које се госте светлом, да би им приредио гозбу. И, не само својим очима. Мора се постићи хармонија боја. Неке се линије морају нагласити, а друге се морају утулити. Слика мора да има мелодију и ритам. Мора да пева да је сви чују! Иначе џаба јој перје.

Наизглед просте идеје које се могу запазити на сликама се малим промишљањем, на које вас Живковић наводи, куда идете без присиле, доводе вас до изузетно богатог садржаја који је на слици. Тако на слици „Књажевац“, (слика се налази и на поштанским маркама), кроз архитектонске елементе који су инкорпорирани у слику, црква, општина… проткана је историја градића у коме је рођен аутор слике. У фронту је истакнута лепота, у облику жене, где је овај пут приказан и лик, за разлику од многих Живковићевих слика на којима је истакнута коса жене, а лика нема. Примећује се и дете као симбол невиности душе. На небу је истакнут црни облак као знак забринутости од надолазећег невремена.

На уљима на којима су сложене композиције, какве гледамо код старих мајстора, сада су укомпоновани нови орнаменти, тикве, сунцобран, дечје играчке, столичице, у сасвим посебну архитектуру, које дочаравају атмосферу догађаја слике са широко бојеним површинама, а опет се постиже складност композиције чак и дубина. У ту групу слика ћемо сврстати „Ecce homo“, „Покладе“, „Породица“… За ове слике се сигурно може рећи да спадају у класична дела српског сликарства.

На највишем месту, близу неба, Драгослав Живковић је поставио љубав. Погледајте „Алхемичара“ и његове враголије. Каква топлина. Да је Црњански ово видео, он би рекао: “То су песме бојом.“

Слика „Месечина“ представља блиставост Живковићевог духа у дубинском скенирању вечитог споја Земље и Месеца. Обелодањује се тајна дојке која је као планина, чија је величина доспела до неба, а око пупка жене распоређено је најлепше цвеће, које одоздо из слике светлуца. Даје се на увид прекинута веза која је прешла у виши ниво, у поезију. Женско тело које је пупак уметности, које је и пупак мајчице Земље, јесте дар божји, жива метафора, врхунска поезија. Песма над песмама. Све се то дешава под паском месеца у лику аутора.

Живковић је један од најбољих акварелиста у историји српског сликарства. Историја није завршена. Дакле у досадашњој. Али тешко га је превазићи. Није погрешно рећи и да је најбољи, него се бојим да ми случајно није промакао неки аутор. На акварелима преовлађују мртве природе и пејзажи. Мислим да је Живковић оценио да тој техници оговарају ти мотиви. Ако је тако, он је у праву. И да није тако, акварели су блистава остварења. Водене бојице, како их народ назива, код маестра Живковића су чаробне боје чаробним умећем измешане са чаробном водицом. Чаробно. На акварелима једноставно нема прелаза из боје у боју. Има, али се не виде. Све је компактно. На сликама пејзажа је уденуто понеко дрво. Оно би требало да симболизује живот, дуговечност и трпељивост, али на сликама Драгослава Живковића дрво спаја земљу и небо. Штавише, дрво на својим плећима носи небо, чак и када је оно тмурно. На акварелима мртве природе, се истичу облине којима је одсјај карактеристика. То није само код Живковића, срећемо то и код других сликара, али код њега чаше, флаше, тањири звецкају. Слике звоне и подстичу ваше усхићење и уживање.

Посебну пажњу у великом опусу Живковићевог стваралаштва заслужују слике угљем на платну. На њима су представљени историјски мотиви. На великим платнима су импозантне композиције са већ устаљеним перфекционизмом у техници којом се реализује идеја. Њему је свеједно којом техником слика. На сликама које су рађене угљем су и мотиви из народне митологије, као рецимо, „Појање прстену“. На тим сликама нема никаквих сподоба како тврде неки учени, рекао бих преучени, критичари. На њима су ликови из околине, из окружења, па и лик самога аутора. На платну „Литија“ налази се чак петнаест ликова, али они нису згурани као у претрпаном коферу. Напротив, композицоно решење допушта да сваки лик каже шта има, тј. да гледаоцу саопшти шта му је Живковић удахнуо и каква је његова улога у литији и у „Литији“. А чини се као да су сви у истој равни. Само се чини!

Многи који су видели његове слике рекли су да њему није место у Књажевцу. Говоре да је штета што није у Њујорку или у Паризу. Ја не мислим тако. Мислим да је Драгослав Живковић што се сликарства тиче на правом месту. Друга је ствар да ли се држава брине о својим најбољим, најдаровитијим, људима и о њиховим делима која су постала право национално благо, која би требало да буду путоказ новим генерацијама стваралаца, путоказ нацији.

На његовим сликама нема елеманта моде из Париза, Лондона, Прага, Њујорка… Све је његово, и наше. Чак и Исус је наш и види се забринутост човека. И његова пратња је наша. Оне жене иза Исуса, (на слици „Ecce homo“), као да их препознајте, србијанске сељанке које се за време задушница повлаче по српским гробљима. А анђели су деца са луткама. Куд ћеш лепше?!

На другој слици Исуса су жене из комшилука. Ту лепоту може само Живковић да нам дочара зато што она излази из дубине његове душе. Ако су анђели у коптским црквама црни, ако је Исус и Рсоваца ћелав, ако анђели на сликама Милића од Мачве имају шајкаче, онда не би требало да буде чудно што Живковићев Исус личи на неког нашег доброг комшију, на добрицу.

Све се то немерљиво разликује од београдских мазала. За Ниш да и не говоримо, има уметничку школу и Факултет уметности, и одљење Зукорлићеве академије, али нема сликара! Књажевац им није далеко, могли би професори да погледају слике Драгослава Живковића, па и студенте да поведу, да виде деца. Није срамота. А и Београђани би могли да погледају. Ближи им је Књажевац од Париза.

Рецепт за овај текст дао ми је лично Милош Црњански. Касније сам прочитао да га је дао и другима. То ми не смета. Надам се да сте задовољни. Ако нисте, ништа. Покушаћу неком другом приликом да умесим нешто ново.

9.9.2015. Ниш

Ранко ПАВЛОВИЋ: КО НАЂЕ СЕБЕ, НАШАО ЈЕ СВЕ

Ранко ПАВЛОВИЋ
КО НАЂЕ СЕБЕ, НАШАО ЈЕ СВЕ
Над збирком пјесама Зид Стојана Богдановића

За Стојана Богдановића стихови су као дјеца; знаш да има бољих и оних који би могли да буду бољи, мирнијих и немирнијих, углађених и несташних, рашчупаних, али их све једнако волиш, јер то су твоја дјеца, твоји стихови. Он стално, као мајка с дјецом која су се разишла свијетом, разговара са својим пјесмама, најчешће док их пише. Покушава да смири прaви стих, да га покрије и сакрије, али он се непрестано открива, неће да буде потиснут. А можда би требало да сачека зрело стваралачко доба свога аутора, јер, како каже у пјесми Летина, која је дала наслов и првом циклусу збирке Зид – Летина се скида под јесен, / А песма када узри падне сама. И онда тај стални страх, шта ћеш засијати тамо гдје си одсјекао већ написане стихове за које мислиш да се нису развили у биљку која ће пуцати од снаге, шта ако се то мјесто запарложи, па ти се почне смијати свијет? И тако, пјесник постаје ловац, како каже у истоименој, уводној пјесми, он у засједи чека смрт и стално се варакају. Али, то није било какав ловац, већ онај који стихом пуни пјесму, у смрт да је испали. И чека шта ће се догодити, да ли ће јекнути или одјекнути! Уосталом, стихом Без велике муке нико не пева лепо, у пјесми Мађионичар, С. Богдановић, слиједећи Његошеву мисао, потврђује тај стваралачки „порођајни бол“ послије којег долази велико задовољство. Исто тако, каже пјесник, тешко се винути и до оних висина које обиљежавају оствареност човјека који жели то да буде – Човјек с великим почетним словом.
Насупрот минијатури, у којој је штедљив на ријечима, као да их циједи из суве дреновине, али у тој згуснутости остављајући простора за широку вишезначност и богату асоцијативност, Богдановић је у опсежнијим поетским остварењима, какав је циклус/поема Снегови Миџора, склон распричаности, ипак концентрисаној у добро котролисан наративни ток иронијски интониране „приче“ у којој библијске и фолклорне мотиве вјешто уткива у феноменологију савременог свијета. Лако се прави Бог, / Али најпре треба човека направити, стихови су који свједоче о томе како ненаметљиве мудре по(р)уке чине потку ове поезије. Онај читалац који у први мах у споменутој поеми не препозна њену иронијску подлогу, која с бласфемијом нема ама баш никакве везе, наћи ће својеврстан кључ у стиху: Ко нађе себе, нашао је цео свет. А себе није баш лако наћи. Откад је свијета, ми живимо у некој врсти циркуса. Само, каже пјесник, Били су то италијански циркуси, / Нису били као ови у којима живимо.
И пјесник је човјек, а човјек је ловац. И чека у засједи, лови свој живот, заправо самог себе. И, шта ће му се догодити када буде имао ловину, тај толико жељени ловачки трофеј? Вјероватно ништа. Јер, док спознамо ко смо, одакле долазимо и куда идемо, живот је прошао, лов је завршен. У циклусу Лов, пјесник каже: И без Ајнштајна знамо: / Дужина живота зависи од његове тежине, / Од конопца, од дрвета, од ветра… Али, није ипак све изгубљено, јер: Велики људи не каче се на танко дрво. Пјесник, од кога и Сократ стално бјежи, поуздано зна да је најтеже ловити себе.
Љубав је у оном што је неспознајно, судећи по специфичној Богдановићевој љубавној поезији, сврстаној у циклус Први пољубац. Она нам се догађа само онда када нисмо свјесни да смо у њу упловили, или она у нас. Љубав је, судећи по овим стиховима, сјећање на први пољубац, а када се он догоди, и када не знаш на коју страну тада пада сунце, из главе никад не излази, траје цијели живот, углавном у трагању за осјећањем које је изазвао. Истина је илузија, тврди пјесник. А такав је и живот, таква је и љубав, па је вјероватно такав и први пољубац. Богдановићева иронија из другог циклуса ове збирке, у петом, насловљеном Са медведом кад се сретнете, прелази у сарказам. Упуштајући се у „историјски контекст“, у српско-француске односе у Великом рату, прије и послије њега, и у нека француска „посртања“, пјесник настоји да отвори очи онима који су идеализовали то пријатељство и неприкосновеност галског духа. На то се наставља циклус Пут до решења, својеврстан прилог обиљежавању стогодушњице Великог рата, у коме чисти лирик, попут Јована Јовановића Змаја у његово вријеме, постаје жестоки сатирик који својом жаоком дубоко засијеца у болесно ткиво друштва, не страхујући да ће при томе ангажован приступ затомити лирску тананост пјесме.
На занимљив начин Стојан Богдановић компонује своју пјесничку збирку: ред чисте лирике, ред ангажованих стихова, протканих хумором с укусом горчине. Тако послије његових сатиричних пјесама долазе посветнице, натопљене снажним емоцијама, као да желе да разгале читаочеву душу. Посвећујући пјесме другима (у циклусу Киша горких суза) пјесник им заправо открива своју душу, разговарајући с њима, разговара сам са собом.
По Богдановићу, Тачка је најтежа ствар на свету. Али, како пјева у циклусу Песме о тачки, Свет ће се наслањати на песника… / Он ће бити једина Архимедова тачка. За пјесника је тачка симбол, метафора, можда оно што би се у философији назвало битком. И сам човјек је тачка, или збир тачака, чак је и космос једна тачка, или је то бар био прије Великог праска. Зато се и поставља питање: да ли је Бог створио човјека под тачком разно? Ипак: Зна Господ шта је створио, / Зато сада мора да трпи…
Најдирљивије стихове Стојан Богдановић посветио је мајци. У циклусу Разговор са мајком Божијом он заправо разговара са својом мајком, која је горе, с Оцем, који од глине и ребара прави дјецу, и у једном тренутку она му каже:

Нахрани музе, а то значи козу,
Па иди да се играш са децом.
Ваше је да измишљате Србију.

Због ових стихова вриједило би ишчитати цијелу књигу. Срећом, много их је таквих, не само у овој тематско-мотивској цјелини, него и у цијелој збирци. Поезијом се, пјева Богдановић, баве многи, па и сами песници. А пјесници, у међусобној комуникацији, која може бити и на свој начин астрална, дубоко осјећају ране свог рода:

Душа човека се са росом пење у небо
А тело силази у грудвицу земље
Стапа се са њом и са првим снегом
Под Миџором и под сваким брегом
Остаје да чува отаџбину
Све док душа понад грудвице лебди.

Тако осјећа С. Богдановић и тако пјева у Писмима Матији.
Богдановић је модеран пјесник, он гради кућу од стихова и пјесама, али му је довољан само зид, не било какав, него онај на Фејсбуку, јавна површина. Ко целу кућу заметне, неће далеко, каже он, а Највиши и најдебљи је зид када пријатељи умукну. Ни у овим стиховима Богдановић није занемарио иронију, али, чим упути жаоку тамо куда је намијенио, урања у лирске воде:

Има зидова великих као песма.
Кад из таквога извадите циглицу,
Уселиће се птица
Певачица

При томе, наравно, морамо бити пажљиви, јер… ако превише извадите, / Уселиће се змије и гуштери. Као што човјек утврђује правила да би их изигравао, тако гради и зидове, неријетко у себи и између себе једног и себе другог, да би их рушио. Али, они служе и да освјеже сјећања:

Песму можете ставити у хербаријум
Заједно са пољупцима и са љубичицом.

Стојан Богдановић је, како је речено, у сталном дијалогу с пјесмама које пише, с њима разговара као с неким ко му је најдражи, па тако и у посљедњем, једанаестом циклусу, насловљеном Помагај, Господе. Таквим својим односом емоције преноси и на читаоца, па и он почиње да разговара с Богдановићевим пјесмама, препознајући у њима и самог себе, понекад и као пјесника који их је написао. И то је један од разлога зашто овој књизи треба пожељети срећан пут у читалиште.

Бања Лука, 4. 2. 2015.