Monthly Archives: October 2015

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Тодора ШКОРО, ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ

ТОДОРА ШКОРО – избор поезије

ПЕСНИК ПУСТИХ ПЕРОНА

Све моје песме у две, три речи стану
Да могу да их ћушнем у твој длан или ти заденем
иза уха кад ме напушташ првим јутарњим возом
уверена да ћеш се, као и увек, вратити
И док ме смехом задиркујеш како ме већ
и скретничари знају
по песмама расутим по перону
Оним што тек у две три речи стану

Све моје песме хтеле би много да кажу
ал’ проклет ћутим као јатак речима које се не говоре
како би их од зла и упорне кошаве сачувао
за неке боље дане
А ти не престајеш са причом о маленом пајацу
кога смо заједно гледали у циркусу али је само мени био тужан
у ципалама превеликим које не могу
никуд да га одведу
Све то би моје песме хтеле да кажу

Све моје речи пред тобом остају неме
Задивљене безбрижношћу и даљинама
које не признајеш
него их брзином ветра кротиш
као ја кошаву у твојој распуштеној коси
док је милујем и снујем неки миран и сунчан дан
за нас
у коме неће бити возова што немилосрдно пиште
мој поздрав теби, место речи
које пред тобом занеме

Сва моја љубав у твоје око стане
И бојим се нестаће ако нешто зажелиш јако па зажмуриш
Онако како ја желим да ти најдужу песму испевам
да траје и кад воз крене и кад оде и остави ми те устрепталу
жељну да је целу чујеш

Али не умем ја, душо, да певам тако
Ја само, песмама, у две, три речи умем да кажем
врати се,
опет се врати с љубављу мојом у оку
и остани.

ПИСМО БЕЗ КРАЈА

Као да те гледам
Опет се смејеш мојим бројним запетама
тражећи везу између свога имена
и молитвених стихова које још увек пишем
Није ме променило време
дишем можда спорије и теже него пре
само писма путују брже
и читају се овлаш без станке
са залудним обећањем
како ће се на њих одговорити касније

И као да знам
твоје је трајање тамо постало скупо
попут коњака који у бистроу испијаш у зору
заробљен у мору веома важних послова
а заправо бесмислених и лажних
И попут оног златног сата на твојој руци
који не сме да стане
налик мојим песмама без краја
оним којима си се некада смејао
јер се запетама завршавају

И не чекам
одавно не чекам да поштар зазвони на прагу
Предалеко си ти од мене да би ме твоје писмо
пронашло
Ја само волим како се осмехујеш
и као да те гледам разнеженог
што ја и даље застајући пишем
и настављам једно време прохујало
А дишем
већ дишем све теже

КАО АЛБАТРОС
Није то ништа, рекао јој је
запрепашћеној кад га је угледала
пред вратима њеног стана,
То је само трочасовни лет
и две хиљаде километара
а ти и не слутиш колико велике раздаљине
бивају кад се не прелазе
Није то ништа, поновио је,
и ако још умеш да скуваш ону кафу
са укусом цимета
ја ћу се поново винути у небо
и само издалека надлетаћу
твоје гнездо.

ЧУДНА ДЕВОЈКА
Била је чудна девојка,
говорили су
А она је само волела да хода
загрливши пругу
која је водила према
Владивостоку
И сви су слутили зло,
али нико да ће она једном
отићи толико далеко
да су је морали допремити
оном истом пругом
у белом ковчегу
на коме чак ни имена
није било

ТОПЛИНА, ДАЉИНА

желим да не помислиш
како је ово љубавно писмо,
стајало је на почетку,
и да не замериш што ћу ти само рећи
да испод бреза у градскоме парку
где си ми пре много зима
свој вунени шал завио око врата
ни данас више нико
не зебе

НЕСУЂЕНА ПЕСМА

Јутрос се један човек на улици
насмејао твојим осмехом
(ту ми је бол под ребрима наговестио песму)
а та млада жена је журно ходала крај њега
и није га гледала
Ево, дубока је ноћ
а мени у стихове долази само љутња на ту жену
и та њена љутња
тако налик мојој
некада

СИТНЕ ЛАЖИ

Кажеш, твоја је
А ни извир јој
оног смешка у углу усана
ни онај уздах зором
крај отвореног прозора
док се протеже
не познајеш

Каже, твоја је
И зна колика је то лаж
насушна неуким ловцима
а опет изговара је
тихо јутрима
као безбожник
молитву у невољи

НЕСАВРШЕНИ МОДЕЛИ

знала си само да се зове леонид
и да има топле глатке дланове
у које си гледала жудно
док је гњечећи глину вајао твоје бокове;
падао је снег иза прозора малог атељеа
али није ти било хладно, леонида
(стварно си се тако звала, само он то није знао)
под његовим рукама које су журиле
да уобличе колена и твоја мала стопала
пре него истекне сат
( за други не би имао довољно)
и спусти ти две рубље на длан
у који би гледала зачуђено
јер ти је уместо руку лавље шапе извајао
по узору на своје (и на ваша имена)
као да је ипак знао

СЈАЈ НА ДНУ ИСПИТКА*
Постоје, говорио си,
на трећој окуци реке Пек,
сићушни људи које могу да виде
само они чистога срца
И кад им се укажу
и у своје коло их поведу
засветлуца златно грумење
да намами похлепне
Тада Пек нестварно набуја
и однесе бар неколико живота
И никада ту енигму нису могли
да реше чак ни најстарији
испирачи злата
док су испитке*, углавном празне,
окретали низводно
и газили реком бојажљиво
као по легенди

*Испитак – стара дрвена направа за испирање злата

ТРАГОМ КОЈИМ

Сад разумем Исаче
твоје прозоре зором отворене
и твоје тихе речи како су тужна предграђа
у свитање
Блато се овде никад не суши, говорио си
и свака рђа у њему остави траг дубок као рана
да и остало звериње намами на грех

Знам Исаче
да било је дана кад си пожелео да затвориш
своје раскриљене руке
и кроз облаке фабричког дима спустиш се пругом
бројећи прагове
све док те неки воз не сустигне
или те нека очајна а лепа жена остављена
својим разапетим телом преко шина не пресретне
и покаже ти границе

Верујем Исаче
да су те мамиле планине изнад града
кад више ниси могао међу људима човека
да препознаш
И да би и вуку тада радије био брат
јер вукови браћу не убијају а тебе су твоја
убила и утробу ти разнела
да цела махала на крв мирише
вековима

Тешко је, знам, Исаче
да док се корак сан и поглед крати
веровати у неке лепе далеке хоризонте
У сунце што надире кроз прозоре зором
раскриљене низашта:
осим да у грудима заболи јако
и да се негде неком далеком као мени
дрхтавом руком напише
како су бескрајно тужна предграђа
у свитање.

ЗАТОЧЕНИЦИ

Увек постоји тај пресавијени пожутели папир
на дну фиоке чији си талац
а ти годинама наивно верујеш како је он
твој заробљеник
И тако ћутке држите судбину у рукама
или макар на одстојању
све док вас неко једном не прочита
али ће тада већ бити касно да се објасне
сви ти страхови и ропства
ПРЕКИНУТА ПАСТОРАЛА

Тамо где смо
у дну авлија пружали руке
преко тарабе једно другоме
сад само бршљан се пропиње
да дохвати небо
уместо нас

ШИНДЛЕРОВА ДЕЦА
Осећаш ли
мирише јутро на врући мацот,
рекла је и дрхтала
Мирише и дивно хрска, драга ахот, зар не чујеш,
говорио је а онда су дуго слушали
цвокот сопствених зуба
Страшна је пасха у логору, рекли су
и загрлили се пажљиво да не повреде
кости оног другога
• Мацот – бесквасни празнични хлеб код Јевреја
• Ахот – сестра (хебрејски אחות )
• Пасха –највећи јеврејски празник

СЛИКА МАЈКЕ

у напуклом раму
пожутела слика младића
у прозору магла густа као бол
под њеним ребрима
а на столу три дуње
које ће и ове јесени
да иструну
чекајући га

РАСКРШЋА

Никада брат и ја
нисмо заједно превалили толики пут
као у повратку
са очеве сахране
И сад срећемо неке људе
који нам говоре како нас код куће
чекају синови
који су већ постали очеви
али ми још путујемо

РОЂАК СА СЕЛА

у похабаној путној торби
од бокс коже
донео ми је качицу најтврђег сира
и вести из завичаја
да моја кућа болује,
стари,
умире.

наљутио се на поласку кад сам му
понуде платио троструко;
платио бих и више
али нисам знао
колико кошта да црне вести
више не доноси
ЦРНА МОБА

на моме родном
брегу
више не ничу
кровови
само гробови
џикљају црни
као тужни стогови
после мобе
коју смрт животу
узврати

ПОВРАТАК

пожелео сам да се вратим улицом истом
другог имена
међу јабланима до неба израслим
срео сам само чуђење у погледима
и псе научене да кидишу на странца
ДВЕ ПЕСМЕ СТОЈАНУ БОГДАНОВИЋУ

МЕЛЕМ

он свакој бољци
нађе реч
као да на почетку беше
песма
и реч бејаше лек

ПЕСНИК БИТИ

Утишај своје срце у песми док је пишеш,
учио ме је
И ако она таква хиљаду других срца пробуди,
песник си
Тодора Шкоро рођена је 1964. године у Добром Долу код Смедерева. Похађала је гимназију у Смедеревској Паланци, а школовање је наставила у Београду, у XII Београдској гимназији, а потом на Филолошком факултету, на групи за општу и југословенску књижевност. Бави се новинарством. Објавила је седам књига: збирку прича „Варке душе“ (2009.), књигу поезије „Неизмер“ (2009.), а 2010. у двојезичном српско-италијанском издању збирке песама „Под небом Србије“ / „Sotto il cielo di Serbia“ је коаутор са Радом Рајић-Ристић и Карлом Галван. Исте године објављује и књигу стихова „Суђаја ми дала“, 2011. збирку кратких прича „Умирање срама“, 2013. књигу кратких прича „Сенке и свици“, а 2015. .збирку поезије „Две слике“.
Приче и песме превођене су јој на енглески, италијански, немачки, бугарски и хинду језик и објављиване су у бројним домаћим и међународним антологијама, зборницима и часописима. Добитница је многих награда за поезију и прозу.
Живи и ради у Београду.

Матија БЕЋКОВИЋ: МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

Матија Бећковић – суза или мина
Пут што себе прави или воз без шина
Носи ли он бомбу место главе
Дави ли он речи или њега даве
Носи ли он рупу место срца
Или као дављеник у свом срцу грца
Је ли он санта леда откинута
Или звер што на њој завија и лута
Је ли он гром у ланце везан као штене
Или хладна ватра у грудима стене
Носи ли замрзле муње у рукама
Хоће ли он бити слабић на мукама
Сме ли он да стане на трг и јауче
Док светови у њега сав свој бес изруче
Као гвоздена завеса он ће да се сруши
У властиту ватру у властитој души
Баш је њега брига бар је њему лако
Све је оживело чега се дотакô.

Аутор: Матија Бећковић

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Лара ДОРИН, КАВЕЗ

КАВЕЗ

КО ДА ТИ ИМЕ СПОМИЊЕ?

Хваљен да јеси Господе,
што име Твоје свето је.
Руке су Твоје милосне
Речи су Твоје праведне

Блажено нека све Ти је,
и све по вољи нек’ Ти је.
Али, што спусти Господе
на моје груди нејаке,

претешко жезло оловно,
и посла хорде осиње
у моје очи детиње.
У муци мојој Божијој,

све су ми војске помрле,
као на славном Косову
у јутру после молитве.
Нека Те бране Господе

сад ове марве продате.
Нек то је наравоученије
за мртва уста песничка!
Ко да Ти име спомиње?
МАЈКА
Док ја лутах, пут живота свога,
где су преци сабрали ми кости,
док ја тражих и призивах Бога,
да ме храбри и грехе ми прости,

поред свога, ја не виде туђе,
и кад певах, ја певах о себи,
а толико свуда наших мука,
сто их сунца огрејало не би.

Ја ти дадох само мале речи,
ал’ велика у њима је мука,
мене моји изједали греси,
али ево, још ми оста рука,

па ти пружам, оба длана бела,
а у њима све што може стати,
јецај горак, само то ми оста,
и два чеда, којима сам мати.

Ако ништа, они ће порасти,
полетеће небу у висине,
биће они што нас могу спасти,
знаће они и за шта се гине!

А од тога, да ли има веће,
кад соколе чуваш за планине,
па да бране упаљене свеће,
своје горе, шуме и долине!

ТУ НЕМА НИКОГА

Ту нема никога и место је празно…
Ту руке нису довољно дуге,
ни прсти довољно танки…
Ту нема дланова, ту нема шака…
Ту нико не храни птице…
Остављене су гладне и такве су одлетеле
Ту нема ватре, ту нема огњишта,
ту не спава мајка…
Ту нема песме, нема ни стиха
Ту нема никога…

И апсолутно је свеједно,
ако и ја одатле одем…

НИШТА ВИШЕ

Ја нисам била Божица,
и нисам била припадник СКОЈ-а.
Ни на чијој страни ратовала нисам,
осим на нашој…
Али, иако нас је било двоје,
рат је однео своје…
„ Гаси се, гаси, утуљено кандило“

Ја нисам била Белиславскаја,
последња љубав твоја.
Али могла сам се од живота
опростити лако, као да си ти Јесењин…
Твој ме је стих могао убити и проклети.
Крвљу бих својом писала риме:
„Довиђења друже, довиђења!“

Ја нисам била твоја Мила…
Због мене се вино точило није.
Због мене виногради нису били зелени,
није се бројао чокот…
Али моје су те руке опити могле,
као Алма Монс или Каберне Совињон…

Ја нисам била Аурора…
Нисам склонила своју густу косу под капу,
навукла панталоне и сако,
ставила цигарету у уста и рекла:
“Мадам Дупен је мртва,
сада постоји само Жорж Санд!“

Ја сам била твоја замишљена Вера,
што посматра облаке,
И бежи од кише…
Твоја девојчица са шибицама,
што у освит зоре,
пали последње дрвце…
Твоја црква на крају света,
бели папир, завршена реченица,
……………………
и ништа више….

***
* Божица Ћосић, супруга Добрице Ћосића
* „Гаси се, гаси, утуљено кандило“, Шекспир „Магбет“
* Галина Белиславскаја, последња Јесењинова жена. Убила
се на његовом гробу.
* „Довиђења друже, довиђења!“ Последња Јесењинова
песма. Написао је својом крвљу пред самоубиство.
* Мила, муза Ђуре Јакшића
* Аурора Дупин, касније Жорж Санд, Шопенова муза.
* Вера, из песме Славка Михалића Приближавање олује.

НЕ НУДИ МИ УТЕХУ ЗА БОЛ

Не нуди ми утеху за бол…
Нисам ја светом лутала,
да бих ти данас,
празних дланова дошла.
И нисам са себе све скинула,
да би ме данас у утеху обукао.
И нисам све дала, да бих богата била,
него да знам шта остане,
кад без свега остајеш…
Не нуди ми утеху за бол!

Не нуди ми утеху за сузе
Нисам ја на киши стајала,
да би ми лице вода умила,
већ да ме небо сазнањем целива
и капи крви схватањем задоји.
Не нуди ми утеху за бол!

Нисам ја планине кротила,
да бих се данас по равници
пружала.
И није ми душа у пламену горела
да би једна искра твоје тихе ватре
била искушење.

Не нуди ми утеху за бол!

ПРАТЊА

Све ово, што је дошло
с песмом,
најезда мрава, мува,
ројеви скакаваца
и других инсеката,
за песму није од
пресудног значаја.

Срећа да песма није као ја…

Она јутром, мудра,
последње трагове моје
са себе скида.
И усне ставља,
и на онај образ,
на који ја пољубац
никада спустила не бих,
чак ни онај
опроштајни…

Срећа да песма није као ја…

СИНОВИМА

Милујем те руком, која се
назива мајчинска…
Скупљам у длан твоје сузе.
Уплићем ти речи у плетенице,
у звезде те кујем, и благим додиром
постељу поравнавам,
да спаваш у миру и не будиш се…

А друдим дланом, згрченом шаком,
поломљеним зглобом, прстима кривим,
пишем своју песму…

И не дам ти да је прочиташ…

ПОНУДА

Мењам песму за прапорце.
За бич, рало и волове.
Нека замирише земља,
уместо празног стиха…

Мењам дане за скакавце.
Нека поједу време,
пре него се истина открије…

До пола пуно, за полупразно
Полуобучено за полуголо.
Пет, шест лажи, за једну велику.
И цео живот,
за две биоскопске карте,
и једну добру комедију.

КАВЕЗ

Суочавам се са собом…
Та је слобода била грана,
са које је певала птица…
А сад, овако је жица.
Жица разапета између речи.
И птица једнако пева,
али у кавезу…

ТРАГ

Траг сам у речима својим.
На лицу свој сам траг.

Своја сам шума и пут сам свој.
На путу бела мрва, камена белог,
белог хлеба.

Своје сам бело у црној шуми
И кућа коју тражим…

УБИЋЕ МЕ „БЕЛА ФАЗА“

Када је Цветко Лаиновић,
први пут, после хиљаду година,
нацртао белу линију,
људи су рекли:

„ Ах, какво савршенство!
Ах, каква лепота!
На крају не остаје ништа друго,
до танке беле линије ,
и живота очишћеног од живота.“

После се убио у неком хотелу,
тешко болестан од свих болести.
Ниједна га није стигла…
Стигла га је“Бела фаза“

* Цветко Лаиновић- Академски сликар.

СПАСИ МОЈ СВЕТ

Господе, спаси мој свет,
ако се руши овај твој,
велики у јединствен,
по твојим начелима створен,
са јасним границама добра,
и растегљивом границом зла,
у светости душе и разума човека…

Спаси овај у мени,
тако обичан и мали,
за који ми седам дана
за постање беше мало,
већ ми је живот требао
да га у себи,
наспрам твога створим.

Господе, спаси мој свет
Ову мрву немира у мени,
која ме храни и поји
место твога свемира,
када ме величанства твоја
пред беспућа ставе,
жедну својих жеља
гладних испуњења….

Господе, спаси мој свет
Као дете неук, као дете нејак
Док се руши кула
степника златних,
којима би човек
требао ка теби.
Господе, спаси мој свет…

БЕЛЕ ПТИЦЕ

На мој кров слетела је
болесна птица,
а напољу пада киша
и тмурно је…
Бојим се,
разболеће се више…
Подсећа на мене…
И ја у себи кријем тајну
живота и смрти…
Познајем тај тренутак,
у ком се прелама вечност
на граници постојања.
Моје тело лута,
путује и пролази…
Моја душа дише
телом спутана,
из једног постојања
у друго…
Из рађања у рађање
кроз живот…
Тајна је у схватању…
Отац ми каже
да не памтим лепо.
Али он не разуме…
Ја не памтим његово лепо,
а он заборавља своје ружно.
У томе је смисао и суштина,
да би се сутра негде срели
у неком животу
у ком ја нећу бити
ова болесна птица
која кисне
на мом крову…
Облаци су угушили град…
Корљају се кроз небо…
Небо које је прљаво ,
као нечија душа…
Једног дана, затворићу очи
и засијати плаво…
Лећи ћу на голу земљу,
да ме додирне собом…
Нека на мене слећу голубови,
као овај што ми на крову стоји…
Слушаћу звук ветра,
који путује кроз сва времена
и животе,
као један исти ветар…
Удисаћу мирис траве
која ниче,
зато што је жива
и превазилази свој почетак…
И све то…
И све то, да дотакнем тај тренутак
у ком се живот и смрт
преламају кроз схватање
у ком човек постаје од себе већи.
Од свог трошног тела
и јефтиних мисли
које га одвлаче од суштине…
Мој отац увек говори о срећи…
Он не памти ружно,
и каже да ја не знам за лепо…
Али ја знам…
Лепота је у истини…
У истини да је ово сад већ готово,
и долази ново сутра
које већ постаје јуче,
да не знам у ком дану постојим,
и да ли постојим?
Ако прерастем себе,
више ми неће требати људи…
Неће ми бити важне очи,
које одлазе да се у другим очима
боље препознају…
Ни овај град који је труо
као лоша успомена,
у ком живим
са оним у себи,
што ме мучи кроз овај пут
који зову животом…
Желим се попети међу птице…
Тамо горе…
Тамо горе да ме не додирује
ништа и нико…
Где је све бело и лепо…
Где се не види тренутак
спајања и раздвајања
нас, који знамо
да путујемо кроз све животе
као један…
Кажу ми да не видим лепо…
Али ја видим далеко…
И то је боље од лепог…
И лепше од лепог…
Од очеве визије живота,
који мисли да је радост
памтити само оно што нас смеје,
не знајући за моју срећу откривања тренутка,
у ком нема осмеха…
Већ само погледа ка небу,
по ком лете беле птице…

ЛЕТ

У кавезу чувала сам једну птицу,
и волела је…
Али моја птица дала је живот свој
за један дан слободе,
иако је блесак
њених крила
трајао краће
од јутарње магле
у свитање…
Имала сам један мир.
Али моја душа дала је мој мир
за један додир
чисте љубави,
иако је та љубав трајала кратко
колико и лет
вољене птице…
Јаки су ветрови слободе
Прејаки за летове небеске
Али не марим…
И моја птица и моја душа
живеле су
за тај
дан…

ДАЉЕ

У том тренутку све је стало..
Да ли је то била киша, летњи пљусак,
намрачено небо, запушени сливници,
или заглављена реч, не знам…

Али у сваком случају, била је тишина…

А онда, црвени трамваји
стварни или измишљени,
заклопарали су по шинама…
Или је то моја мисао наставила даље..

САВРШЕН

Мој живот је тако савршен…
У савршеном сам нескладу са собом
Осећај неспокојства доведен је до савршенства
Одабир могућности савршено конфузан
Савршено памтим да сам нешто заборавила
Моји промашаји су тако савршено прецизни
Неодређност до савршенства јасна

Усавршила сам сумњу,
и верујем јој…

ХОДАМ ПО СВОЈОЈ СТРАНИ

Пожелим да стигнем далеко…
До оне стране која је у сновима лепа.
Да разгалим душу и очи.
Па калиграфски корак брусим,
и опрезно га пред себе стављам.
И хоћу нешто друго, нешто од себе веће,
па зидам у себи и градим, мостове надомак среће.
Али стално прелазим негде,
и на страну се враћам.

Ја ходам по својој страни….

НАУМ

После пораза остаје укус почетка…
И нема тог краја који ће души
белу заставу донети…
А мислила сам, бићеш моје крило
у највишем лету.
И мислила сам, љубав небеска
на човека прелази,
и Бог тобом наум свој потврђује…

НЕКА БУДЕ

Ако је Бог тако хтео,
да ту где ти стајеш, ја пролазим
и тамо где тебе јесте, мене није,
ја кажем: „Воља је Божија“

Ако је Бог тако хтео,
да ти у бескрају времена живиш,
а мене данас за сутра моли,
ја кажем: „Нека, воља је Божија“

Али, ако си ти хтео,
да ме данас у словима нема,
и да ми речи ништа описују,
ја кажем „ То од Бога није“
ПРОМЕНЕ

Ти мислиш да си променио свет?
Променио си свог оца…
Овај сад, понаша се као сунце
на измаку дана. Само би да зађе
за крај себе, и заборави своју
дужност оглашавања зоре.
Ти мислиш да си променио свет?
Промењене су твоје руке…
Дотицале су погрешне ствари
Дотицале су ствари
А на крају сваког прста,
морало је бити око,
и ти си морао бити будан,
док си очима дотицао…
Ти мислиш да си променио свет?
Променио си мене…
Сад сам у теби камен,
а била сам у теби птица…

***
То нећу да буду слова. То нећу да буду речи.
То хоћу нечим већим, ово мало да кажем.
Али, како на начин нови, да сложим ово у себи,
када све мисли моје као у мраку мрклом,
ову малену светлост, слова и речи траже…
А није то, ништа није…И знам да потоп креће…
Па градим Нојеву барку, да негде сакријем слова.
Као од Божијег гнева, што спас је нашао Ноје,
И мене од мог живота, сачува могућност ова…

МОЛИТВА

ДАХОМ МИ МАЈКО КОСУ УПЛЕТИ
СВЕ МИ ЈЕ МАЈКО ЗАМРСИО КОСЕ
СУЗОМ МИ СВОЈОМ ОЧИ РАЗВЕДРИ
СВЕ МИ ЈЕ МАЈКО ЗАМУТИО ВОДЕ
РУКОМ МЕ СВОЈОМ ИЗ МРАКА ИЗВЕДИ
СВА МИ ЈЕ ЈУТРА ЗАМРАЧИО СОБОМ
ДУШОМ МИ СВОЈОМ СРЦЕ РАСПЛЕТИ
СРЦЕ САМ СВОЈЕ НАПРАВИЛА РОБОМ
ПЕСМУ МИ МЕСЕЦА ЖУТОГ ПЕВАО
ГЛАСОМ ОПОЈНИМ, МИЛИЈИМ ОД СВЕГА
ОН МИ ЈЕ ПЕВАО, ДА БИ ГА САЊАЛА,
И САД МИ СНОВИ ЛИЧЕ НА ЊЕГА.
ДАХОМ МИ МАЈКО КОСУ УПЛЕТИ
СВЕ МИ ЈЕ МАЈКО ЗАМРСИО КОСЕ
СУЗОМ МИ СВОЈОМ ОЧИ РАЗВЕДРИ
СВЕ МИ ЈЕ МАЈКО ЗАМУТИО ВОДЕ

САЊАМ

Сањам…
Сањам како негде испод
старог Сунца,
моје срце окренуто небу,
тихо одзвања једном- истом песмом.
А твоје руке као лозе уплетене,
моје лице размазано ветром,
додирују именом твојим.
И будим се…
Сањам…
Сањам како траг
мог тела, небо пара
гласом пробуђених дамара,
док ме живу из мртвих подижеш,
именом својим.
И будим се…
Сањам своје стазе
И куда бих лутала
да си ме на неком
крају чекао.
У неком дану радосном,
са дахом чистоте на уснама
за мене.
Али будим се.
Али будим се
и знам.
У Богу ће мој крај бити…

УВЕЛО ЦВЕЋЕ

Твоје руже су тако мале,
било црвене, жуте, беле…

Твоје руже су тако мале,
био то поклон учињен мени,
или жени за искупљење…

Једног дана,
једног од многих,
оне те неће у живот вратити….

Није то пролеће,
што живот обнавља…

То и ти,
потрошен и стар,
што купујеш цвеће…

ЗЕМЉУ ДА ДОТАКНЕМ

Родила сам се негде далеко…
И сада,
и када бих хтела,
не бих могла наћи тај свет,
из ког сам кренула.
Родила сам се као светло.
Као благи зрак што сија,
у очима дечијим,
кроз све туге,радости, тескобе,
мислећи да оно, што ме небу зове,
јесу моје груди у којима пева
јесте златна птица што судбину води.
А сва та врата чекала су
године моје,
да отворим она
што ми Богом припадају.
И ја ћу увек отварати своја.
И жалим.
И жалићу све оно,
што остаје затворено за мене.
О, зашто нисам љубила птице
и миловала цвеће?
О, зашто нисам моћна као лептир,
да ми живот буде, само
једна стаза по ливади некој…
А преда мном време,
и век један цео,
у борби што водим
са пролећном травом,
док испијам слутњу
из влати живота…
Родила сам се као пламен.
И још горим као искра оне
прве ватре у мојој
крви запаљене,
када су ми снови одредили
правац…
И сада,
и када бих хтела,
ја не бих могла,
земљу да дотакнем…

КАРТА ЗА НЕГДЕ

Мени не требају међуљудски контакти
Можда тек један додир,
али свемогући.
Мени не требају дешавања и премијере
Довољно је ово што се догађа у мени.
Мени не треба телевизија и дневна штампа.
Листам себе и мењам канале.
Ја не марим да палим и гасим светло
Ноћ ће ионако пасти,
а сутра ће петлови звонити у шест.
Ја не морам да продубљујем разговоре.
Дубим мисао, и бодем је у земљу.
Ја не садим и не окопавам цвеће.
Мућкам неко време,и гајим нека сећања.
Ја нећу да будем члан „Постојећих“
Учланићу се у Леви покрет који ништа не зна
и нема амбиције.
Док људи поред мене пролазе,
проћи ћу и ја поред њих.
Од свих места слободних, заузећу празно.
Тамо где има много, нећу додавати ништа.
У биоскопу седећу у последњем реду,
И читати поезију.
А када се заврши ово путовање
од хиљаду колилометара за нигде,
купићу карту за немогућу дестинацију,
и укрцати се на први слободан знак питања.

АКО ОДЕМ

Ако одем.
моја мајка ће рећи:
„На мојој путањи туге последња тачка је непребол.
Стојим у центру бола и све около су гласови
живота.
Смејте се ви што корачате по контурама.
Смејте се својим сузама.
Ово је непребол“ …

Ако одем…

Биће то у неко обећано пролеће…
Утиснућу своју душу у свитање, као када се
у сећање урезује лепота проживљене љубави,
па се човек
у животу узалудном
онако са тихом сетом сећа
како је то било када је на себе личио….

Ако одем…

А будим се и даље,
и не знам
где је та тачка
у којој се светови додирују…

„Зашто ја сиромах неке снове снивах,
а ниједна стаза нема своје име
па да могу знати
ка ком свету води“…

Ако одем…
Да ли ће сенка моја уз мене да крене?
Па када руке подигнем небу
она моју сену разбаца по земљи
Да се зна да сам тамо као сена живела…
И нисам видела живот,
већ он гледао је мене, смејући се
што не знам коме очи припадају….

Ако одем…

Моја мајка ће рећи
„Нема ту много сећања.
Тек за један живот…
Али…на мојој путањи живота
ова је тачка
непребол“…

Ако одем…

 

ЛАРА ДОРИН (1977), песник и прозни писац из Обреновца објавила је збирку кратких прича По снегу пада снег 2011. године у издању Књижевне омладине Србије. Збирка је награђена повељом Златни Пегаз. Код истог издавача је 2013. године објавила Збирку поезије Чујеш ли ме Боже. Збирку је откупила библиотека манастира Хиландар. Запажена је и њена збирка песама Канделабри у издању Прометеја, 2015. године.