Monthly Archives: November 2015

Стојан БОГДАНОВИЋ: СВЕТЕ ТАЈНЕ КОЈЕ СВИ ЗНАМО

ГРАДИНА,

НИШ,

66-67/2015, 169-174.

 

ЛОВАЦ

Песник понад рукописа.
У заседи чека смрт.
Варкају се.

Ловац узима стих,
Пуни песму
У смрт да испали.
(Од)јекну!

ПРАВИ СТИХ

Прави стих је као несташно дете,
Стално извирује
И како год га покријеш увек се открије.

ЛЕТИНА

Већ неколико миленијума разна наклапала
Мрсе да је поезија у кризи.
(Ако треба нешто да мрсиш,
Мрси косу.)
Имај на уму да свет не почиње с тобом,
Не очајавај,
Има добрих књига стихова.

Летина се скида под јесен,
А песма када узри падне сама.

НИЈЕ РЕД

Песма је одлична кад све посечеш.

Стихове треба сећи као репу!

Најгоре је кад ме спопадне туга,
Кад постанем болећив
Па хоћу да оставим неки глупи стих
А чим ту одлику има, то и није стих.
Поред празног стиха ваздан си жедан.

Онај Че виси ми над главом,
Али, и он схвата да сам их ја родио.
Свако најбоље зна своју муку.

Није проблем да одсечеш стих-два,
Али шта посадити на празном месту?
Није ред да се тај простор запарложи.
Смејаће се свет.

Не могу сузама заливати тврде стихове.
Не могу, јер сам све исплакао,
Не могу више да их о(т)копавам и закопавам,
Не могу ни да теглим,
Не могу, прекинуће се сајла којом је песма затегнута,
Не могу више са њима да се мучим,
Не могу џаба да кулучим,
Не могу ништа да докучим.

Не могу да се смрзавам међу стиховима
Који ништа не покривају.

Бољи сам са мачем
Или кад укрстим.
Најбоље је први стих кад убодеш,
После иде некако.

Ако у тој башти не расту прави стихови,
Мењај начин обраде,
Нешто додај, нешто одузми.
Ако опет не иде, купи књигу.

СВЕТЕ ТАЈНЕ КОЈЕ СВИ ЗНАМО

Не питајући за цену
Хтео је пошто-пото човек да постане,
Главом платио је до тог степена да се вине.
Човек хоће да буде Бог.
А ви сте још у двоумици!

Најтеже је човек да се буде,
Ал’ најлакше се носи.

Уместо епилога света тајна:
Ко постане човек,
Може да се успне.

Напомена:
Важи и за песнике.

ЈЕКНИ ИЛИ

Да би се успео
Потребно је, прво,
Човек да се (з)буде.
Зато је Он сишао.

Да ли си се успео или си сишао,
Свеједно ми је!
Јекни!
Или затварамо циркус!

ЗАШТО

Ти који си прошао овај свет
Који си знатижељом отишао
Који си спознао Бога Оца
Сада с њим разговараш.
Тешка питања су на столу.
Цептимо у предворју.
Преслишавамо се,
Шта ће са нама бити,
Ниоткуда одговора нема
А рекоше да човек је цео свет.
Због чега човеку не пружисмо руку,
Зашто смо прстом на човека показали,
Зашто смо човека потказали,
А ништа себи нисмо доказали?

МАЂИОНИЧАР

Целе ноћи сам журио да устанем
Како бих зором поред Нишаве песму ухватио.
Ако то не учиним на време,
Претекне ме славуј,
Па, по највећем Сунцу
Морам из рукава песму да вадим,
Као мађионичар зеца или белог анђела.

Без велике муке нико не пева лепо.

МИНИ ЕСЕЈ О ПОЕЗИЈИ

Американци не пишу добру поезију.
Њих интересују бомбе.
(Ни Чарлс Симић није отишао у Америку због
поезије.
То га је снашло после.)
Сви врхунски амерички песници су постали то
Када су се вратили у прапостојбину, у Европу.
(У Енглеску, Француску, Италију, и мало ко у
Немачку.)
То није случај са руским, јапанским и кинеским
или индијским песницима.
Они су врхунски и када за њих нико из осталог света
ништа не зна.

Американци су склони подвалама.
Они су смислили да је све поезија.

Српски сељаци би писали добру поезију,
Кад не би гледали преко плота.

ФАЗЕ

Постији више фаза у мом животу.

Друга је, када сам много пио живот.
Пио сам бре, и кад ми се пије и кад ми се не пије.
Сипао сам у душу и у гушу.

Трећа, почео сам поезијом да се бавим.
Тада сам почео и да гњавим и да давим,
Да смишљам и да умишљам.

Четврта, почео сам да пишем песме.

Пета, заборавио сам шта беше,
Али сетићу се.

Шеста, бацио сам се каменом на љубав.
Било је касно.
Платио сам цех и натуко шешир.

Некада сам због љубави хтео да се убијем
По неколико пута дневно,
А сад копам и ногама и рукама
Ако икако могу последњу фазу да прескочим.

ИСТОРИЈА И ШЉИВЕ

Историја се просто отресе неких мисли,
Као када Боњинчани тресу шљиве.
Најпре попадају црвљиве и скапане,
Ту не треба неки већи потрес.
Њих покупе прасићи.
За оне здраве, треба времена да сазру.

Постоји и рад историје на црно,
На крају, када се преједе,
Све поврати.
И све дође на своје место.
Нестане.

ЖИВОТ МЕ ПРОМАШИО

Живот ме промашио.
Само још смрт да ме промаши,
Па смо квит.

Благоје ГЛОЗИЋ: ЈЕДНАЧЕЊЕ ПЕСМЕ И СНА

Благоје ГЛОЗИЋ
ЈЕДНАЧЕЊЕ ПЕСМЕ И СНА
(Стојан Богдановић: Одлазим а остаје нејасно, песме, Багдала, Крушевац-Нота, Књажевац, 1990)
Песник Стојан Богдановић се огласио (1977.године) збирком песама „Биг Бен“. У њој је варирао свој однос према свету и празновао својеврсну лексичку наиву: био је вешт у говору, нејасан у пруци!

Када се зна да је аутор доктор математичких наука, редовни професор Економског факултета у Нишу, могуће је било очекивати да се у жижи уметничког интересовања нађу бројке, математичке релације, говор немуштог језика и строго рационалан приступ.

Али ништа од тога. Његова песничка књига која носи наслов „Одлазим а остаје нејасно“ потврђује вековну мудрост о изузецима који потврђују правило.

Песник Стојан Богдановић уме да „расприча“ стих, крене насумице у истраживачку авантуру и стигне до закључка који се не може схватити као коначан суд о свету и човеку. Једноставно сваки стих у овој књизи значи неку врсту сећања, обједињује питања и реплику, модерно је конципиран и надасве интелектуално сведен.

Поетика овог писца темељи се у „аутоматизму доживљавања“, снази слике која се намеће изнутра, али и остварује посматрањем конкретног живота. То је нека врста алхемије интелектуалног промиљања света и брзопотезног сазнавања текуће траке живота.

Желећи да стих подреди песми, Богдановић разара класичну форму казивања песничке поруке, игра се по0јмовима, сугерише став који ниче из слутње, не признаје коначне истине и служи се оном врстом песничке поруке која значи релативност.

Песме објављене у овој књизи могу бити „препеване“ на различите начине, зависно од читаочеве пажње и знатижеље.

Али, једно је извесно-аутор оставља могућност да се стих прекомпонује зависно од потребе оног којичита, зависно од тренутка који постаје одредница стваралачког приступа књизи.

На први поглед ова књига делује хетерогено и њен наслов, као и насловна песма, могу да упуте на погрешно трагање за суштином поруке. Међутим, када се пажљивије прочит вска строфа, сваки циклус са „савремене тачке гледишта“, онда се види ауторов однос према актуелном, дневном дамару. Песник, једноставно, не околиши. (Он ређа чињенице доживљене у трену, пише оно што сања и објашњава себи и свима појавност слике, визију дана, драматичност живљења.)

И управо та хетерогеност у исказу, збуњеност у поруци, несклад у загрцнутом записивању виђеног јесте и главна одлика књиге и њен савремени шарм.

Тако би требало да гласи општа оцена овог текста: о савремености се говорило на савремен начин, доследно и јасно, какав је и сам живот. Песник је био само посредник у регистровању његове пулсације.

(Народне новине, Ниш, 7. марта 1991)