Monthly Archives: December 2015

Милош РИСТИЋ: ПРАВО И КРИВИНЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

ПРАВО И КРИВИНЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

(О збирци песама ,,Крво дрво”)
Поезију Стојана Богдановића карактеришемо пре свега као умну и филозофског типа. Није ни чудо. Професор, окренут науци, сазнајном, креативном и духовном, лебди над стварношћу, и, бежао или не, или је побеђивао, савлађивао и надвлађивао, не може да је прихвати онакву каква она јесте. У том, сократовском СКОК-у, одлази или покушава да оде из стварности, из масе, из људи у којима је ,,триста ћуди”. У том свеопштем смутнилу хоће његова ,,Душа да полуди,/ Господи, Господи,/ Да се полуди”.

Социјални набој у његовим песмама најбоље се види у оној под насловном темом ,,Болница”: ,,Болесници су у тешком стању./ Болница је у тешком срању./ Однекуд су се појавиле сестре/ Нафракане, обесне и бесне.” Његов песнички исказ сачињавају две слике, две призме – нормална и абнормална. Или, да се антички изразим, како није и како би требало да буде. У тој иронији је присутна инверзија поретка.

Призор као из неког филма или сна – постао је наша стварност: ,,Сестра му је придржавала главу,/ Друга је тражила шприц,/ Доктор, будала, причао је неки стари виц./ Сви су се ишчуђавали/ О парама се домунђавали.” У свеопштем бунилу и несношљивости таквог проживљавања песник ствара наду: ,,Време ће показати где је рај/ Ако Бог да/ Рећи ће нам крај.” Нихилистичко одбацивање свега нам показује да на пакао не морамо чекати после смрти – он је већ ту, свуда око нас.

Сима Пандуровић је ,,1911” написао песму под истим поднасловом а насловом ,,Данашњица”. Може се рећи да се СТАЊЕ није бог зна како променило, оно стање на овој нашој и светској земљи, у истоименој песми Богдановићевој: ,,Али да се разумемо ти и ја,/ На земљи никада није било много људи./ Ако је такво стање на земљи,/ Онда је на фејсу још горе.”

Цењени професор математичких наука, Богдановић, поручује: ,,Нећу да будем ничија џукела, кучиште, ни псина,/ Ни њихова тетка, ни стрина.” Ако тако размишља један професор и доктор наука онда је јасно да ни ми остали немамо баш неке шансе у земљи у којој смо остали.
КРИВО ДРВО је метафора политичког и друштвеног бесмисла и неукорењености, неморала и притисака свих врста, зла у корупције у друштву, неприродности и права на све, и права на ништа. Намерно сам тако записао, иако је правилније ни на шта.

Једна табла на прилазу ка Ниш-у, и гласи, дописано, НИШ-ТА. Изледа да би та табла ‘ладно могла стојати и на улазу у Србију. И у таквој Србији коју песник воли свим срцем, и у таквом животу, од кога непрестано нешто очекује, песник са тугом схвата да ће ,,Као сваки смртник/ Умрети жељан живота.” Право на срећу је остало негде другде. И право на достојанство. И право на људскост: ,,Лед у Сибиру,/ Лед у Чаши,/ Лед у души,/ Лед бре!/ Ледено срце,/ Ледене очи,/ Леден осмех,/ Лед на Морави./ Лед бато!” (ЛЕД)
Милош Ристић

21.12.2015.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРАГ ПРИЧА

ТРАГ, Врбас, 42(2015), 38-42.

ОН ЈЕ

Комшика има блесаву сестру која има болесну бешику и мора често да мокри. Заједно по цичој зими прибирају гладне, ћопаве, изнемогле и смрзнуте кучиће. За људе не хају. Није их ни брига шта људи мисле о њима и о кучићима.
Комшије се љуте због гласне музике.
Псета нико не спомиње.
Али када је упишан лифт коментар је следећи: То мора да је неки пас.
Нико не спомиње кучиће, ни псета, ни џукеле, ни комшику, ни њену уврнуту сестру. Нико није видео пса. Али, он је!

ДВА МИШЉЕЊА

Неки мушкарци тврде да су све жене исте. Да ли стварно тако мисле? То питање остаје за размишљење онима који немају друга посла. Не слажем се са овом тврдњом. Али немам ни одговор због чега се не слажем. Још увек трагам за одговором?!
Моја жена кад год види куче, виче, Пас!

ДУГМЕ

Дугме мора да има рупу. Једну, две, три, четири или више. Али не треба претеривати. Кажу да је најбоље када има четири рупице. Само да би нешто рекли. Кажу да може дугме да се откине. Нису у праву. Може да се откине конац којим је дугме зашивено. Него, пусти их нека причају, ако им је то задовољство. Дугме може да се направи од разних материјала, од гвожђа, од дрвета, од пластике итд. Жене су мајсторке да то смисле и да буде занимљиво и другим женама. Неке због тога само што не пукну. Ено она моја се пре неки дан поџапала са комшиком, ни због чега. Због дугмета. Можеш мислити. Дугме је и дрикер, али га жене зову дрикер, то је оно када мушко уђе у женско, и то тесно, и женско га тако држи. Држи док држи, па некад и попусти. Кад то попусти, онда се сваки час откопчава. Мука да те ухвати, мислим њу, комшику, мука да је ухвати. А хвата је и биз дрикера. Него човек се због тога секира. Секира се неко време, па после дигне руке, а она дигне нос! Разумем и комшију. Добро, тај дрикер је практична работа. Не знам ко га је измислио. Личи на Швабе. Они су практични. А један наш је добио Нобелову награду за хемију иако је био економист, јер је успео да претвори динар у говно. Сетио се чова. Имао је велику интуицију. Узме онај динар, био је од алуминијума, јевтин и лаган. Приликом мерења ниједна вага и ниједна банка га нису регистровале. Али он се сетио и пробушио му две рупе па су га продавали за два динара као дугме. Куповала га је само сиротиња, али ту се ишло на количину, тако да је зарада била огромна, а сиротиња, такође. Случај Фон Нојмана је другачији. Он је био по образовању хемичар, бавио се математиком, а добио је заједно са Моргенштерном највећа признања за решавање проблема који се односе на економију. Неки тврде да су својим резултатима скратили други светски рат за неколико година. То тврде они који нису знали да је исте проблеме решио и Канторович, али Руси су примењивали резултате а објављивање су забранили. Канторович је добио Нобелову награду за економију 1975 године, реч је о линеарном програмирању. Награда се разликује, и то знатно, од оне коју је добио онај наш чова. Разлика је у томе што је онај наш обрађивао дугме, а Рус се тога није сетио!
Кажу да је Нобел побеснео када је чуо да се његова жена спанђала са математичарем Митагом из комшилука и да због тога Алфи у опоруци није споменуо математичаре. Све је то у реду. Али, дубље анализе те ситуације показују да је он био задовољан јер није морао да се мучи, жена је била задовољена, такође, а Митаг је на основу својих резултата напредовао у служби. Сви су били задовољни. Алфи није споменуо у опруци ни економисте. Они су сами измутили неку Нобелову меморијалну награду за економију коју додељује шведска банака. Ништа се ту није променило. Банкари, проклете им душе! и даље муте. По правилу ту су награду добијали математичари. Не може се рећи само они, али се може рећи већина њих. Оне запажене резултате који су скратили други светски рат је пронашао и математичар Канторович и дали су му ову меморијалну награду онда када му паре више нису биле потребне. Лову је наследила држава, а и она је ускоро цркла. Паре су проћердане. Држава такође. Нешто се чудно догађа! Видите докле нас је довело дугме. А има лепих украсних дугмића. Видео сам на комшикиној новогодишњој хаљини. Како је изгледала, одмах ми је стала памет. За мене је то скупо. Али, лепо је. Инфаркт!
МОЈА БАБА

Јутрос ми је опет скочио, а комшике нема. Ниједан човек мојих година не може да остане равнодушан и да се не уплаши кад му се овако нешто дешава. Трећи дан узастопце. Одох код доктора. Преписао ми је три сорте лекова. Нисам видео одакле је преписивао. Мало је био удаљен, а и руком је то заклонио. А ја ћорав. Блокатор Атенолол 50 мг, инхибитор Рамиприл 10 мг, Плендил 10 мг, и то је неки блокатор, али неки други. Овај скуп пилула треба да пијем до краја живота. Овај скуп је у ствари прескуп. До данас нисам веровао у реинкарнацију, али сада верујем. Да ме видите какав сам и ви ћете надаље веровати. Добих пластичну кесу за лекове и медицинску документацију. Ту је и трајна здравстевена књижица. Постао сам моја баба. По прогнозама требало је да постанем деда. Али, ето! Гутам пилуле. Гутам пљувачку. Не пролази. Суво! Морам нешто и да попијем. Кажу да је најбоље пиће вода, али нико у то не верује, а понајмање доктори!

Што се комшике тиче она је узрок, није последица.
А баба када је нешто тражила, онда није тражила деду!

УПОЗОРЕЊЕ И УПУТСТВА ЗА УПОТРЕБУ БОЛЕСТИ

Ако морате, онда преписане лекове узимајте наште срца. Ако не морате, онда ником ништа.
Кад год можете избегните доктора, али прво избегните болест.
Ако не можете да избегнете болест, онда је одболујте уметнички!
ИДЕМ ДА ТЕЛЕФОНИРАМ

„Идем да телефонирам,
Брзо се враћам!“
Д.Б.

Ово је написала моја баба у време када није било мобилних телефона. Сада сам после више деценија и ја постао моја баба, али имам мобилни. За разлику од ње ја знам колико је досадна ова направа. У њено време телефон је био везан као бесан пас и имао је своју кућуцу. И ко је желео да телефонира прилазио је телефону обазриво и брзо му га је накршио. Са дистанце, понекад и неколико стотина км. Веома пристојна дистанца, може да буде дужа од било које работе. Баба се још није вратила. Комшике кажу да је била веома лепа и да још није нашла телефон. Оне све знају. А ја мислим да је она отишла да пуши јер деда није волео пичкин дим. Ако је нашла цигару као бандера, што јој је био животни сан, разумљиво је што се још није вратила.
НОВА КОМШИКА

За Н.А.

Сретох јутрос комшику. Књижевница. До сада сам познавао само књижарке. Најбоље су оне из Просвете, али фирма им пропала. Е, а сад ми дошла књижевница. Да видите каква је, а што је паметна. Нисам пипнуо, види се. Чак одавде се види да је бистра и врцава. И врцкаста. Ја, Комшика добро јутро, срећан дан! Дођите на кафицу, али понесите шећер. Нестао ми. Она, ништа! Мало се замислих па наставих, Свиђају ми се Ваше причице. Сваког дана попијем по неку наште срца. И ништа ми није. Она се бре, окрену, тог тренутка мало се уплаших, кад она развуче осмех и, Е, драго ми је. И мени је „легло“ Дугме. То је она моја прича од прошле-претпрошле године, мало је буђава, али јутрос ко за инат нисам имао при руци другу неку, бољу. Сад се и ја осмелих. Па и ја развукох осмех, али нисам смео много да зинем, због протеза. Јебига, боље да су ми испале, ионако несносно жуљају. Нашалих се, Пазите да се не откине! Идем да закувам. Она, Комшија бре, добар сте чова, али треба да знате да сваки екстремни систем има и дугме за самоуништење. Ја, будала, почнем да објашњавам, није ми то први пут, не дај Боже, ни последњи, Дугме се не ставља на екстремитете, осим ако то где се ставља није екстремно велико или екстермно мало. Насмеја се и махну ми. Не знам, нисам видео добро, прљаве ми наочаре. Да ли ми је одмахнула?! Не вреди да купујем нове наочаре. Упрљаће се! Али сада, ево, пред Богом да вам признам, комшику видим и без наочара. Видим је, видим је, видим је. Видим, видим, видим! Идем код Цонета да му испричам каква је. Нек се мало једе. Кад чује да је књижевница, пукнуће. Ено му оне тамо. Доста је он мени дрндао!

ПРИЛОГ ЗА СПОМЕНИК ДАНИЛУ ИВАНОВИЧУ ЈОВАЧОВУ, АЛИЈАС ДАНИЛУ ХАРМСУ

Комшика је, као што знате, закључала спољна врата. У неко доба чула се галама и лупнуше врата аутомобила. Цоне скочи из кревета. Била је у купатилу. Цоне се примаче на прстима и стави прст на уста. Звирнуо је иза завесе кроз прозор.
У зграду су улазили људи у кожним капутима. Једнога од њих је познавао. Седми пут га је видео како улази. Утрнуо је. После извесног времена са њима гологлав, бос и без капута, није га никада ни имао, изађе један млад, талентовани, песник. Данило.
Кад они замакоше Цоне даде знак комшики да може у ве-цеу да повуче воду.
Када је комшика видела да није реч о оном њеном проклетнику упишкила се од среће. А сада су и овога одвели тамо. Би јој жао.
Све ово се дешавало на фејсбуку у околини Сибира срединим Другог великог рата. Кунем се! Не морате да верујете.
Данило је умро од глади. Али није нестао без трага, иако су будале из власти то од њега очекивале.
Ова причица је прилог за његов споменик.

 

Иван Алексејевич БУЊИН: ПОДНЕ, ПРИЧА ИЛИ ПЕСМА

ПОДНЕ

Подневна јара, заслепљујући блесак непомичног жутог рибњака и његових жутих , глиновитих обала. Дотерале стадо да предахну за ручак – краве зашле у плитке рукавце, стоје у води до трбуха. Крај њих радосни повици, вриска, кикот – девојке се скидају и скачу у воду. Једна свукла преко главе сиву кудељну рубашку и тако се силовито бацила, да сам одмах помислио на Нил, на Нубију.
Црнокоса, тамне пути.
Груди – као две тамне, чврсте крушке.

ПОДНЕ

Подневна јара,
заслепљујући блесак непомичног жутог рибњака
и његових жутих , глиновитих обала.
Дотерале стадо да предахну за ручак,
краве зашле у плитке рукавце,
стоје у води до трбуха.
Крај њих радосни повици, вриска, кикот.
Девојке се скидају и скачу у воду.
Једна је преко главе свукла сиву кудељну рубашку
и тако се силовито бацила.
Одмах сам помислио на Нил, на Нубију.
Црнокоса, тамне пути.
Груди – као две тамне, чврсте крушке.

ЛАНДАУЕР*

У смрти је све посебно, нарочито.
Поред капије даче стоје огроман стари ландауер и пар крупних вранаца: из града је допутовао газда. Шта је то тако необично, претерано – у овом ландауеру и овим коњима? Зашто? Показује се да је и коње и ландауера газди дао његов пријатељ, власник погребног предузећа.
Кочијаш, с високог седишта, каже:
– О во је ландауер из спроводног одељења.
И, као врхунац свега, црна кочијашева брада боје сувог црног ималина – офарбана је.
___________
*Кочија

СУЗЕ

На капију мајура стигла старица, просјакиња. Старачке прње, старачке глатке чарапе на сувим ногама, измучене очи… Дао сам јој пола рубље и покушао да заподенем разговор:
– А ти, мајчице, по ваздан ходаш, поваздан обилазиш, ваљда и видиш штогод занимљиво? Горко је заплакала:
– Дабоме, баћушка, и те како видим!…
Преко пашњака је храмао Вања, седа луда, ошишан на прескок, у женској кошуљи и с торбом преко рамена.
– Здраво, Вања! Како живиш?
Муцаво, слинаво и раздрагано:
– С крупним сузама, татице! С крупним сузама.

БЛАЖЕНИ

Блажени Антонушка живео је сто двадесет година. Једном је рекао једном трговцу:
– На трему, добротворе, чека те један шарени сандук.
И заиста, истога дана трговац је умро.
Блажени Данилушка из Туле често је седео по градским крововима. Последња жеља била му је да буде сахрањен у жутом свиленом покрову – како су древна времена сахрањивали јуродиве, и то – не у обичном сандуку, него у издубљеном, у деблу.
Диомид из орловске области, скитао је осамдесет година по борјанским шумама, ноћивао је по селима, увек го, и до ногу покривен густом, дугом косом.
Фења из Јелецка, кад сам једном у њеном присуству рекао: московско Цар-звоно, замахнула је на мене штапом и повикала:
– Будало, ко још тако говори?! То се зове Јечало, тако су га сви свеци називали, њега се, баћушка, ваља бојати!