Monthly Archives: January 2016

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Ана НИКВУЛ, ЈА ЋУ ТЕБЕ УЧИТ МЕНЕ (Избор ауторке)

ако те икада преварим

ако те икада преварим
знај то је страх да ме не оставиш
упркос томе што много љубим самоћу

кад ме прошли пут ухватило исто ово глупаво осећање одбачености
одлучила сам да те преварим

овако
била је чајанка за двоје
у укусу бруснице топио се мед
хекларија на столу испод стакла чувала се од ситне прашине
а ти си ливао неке нове речи сасвим обичне
скривајући оно што најдубље цепа
растанак по ко зна који пут

и баш волим ове нове свемогуће изуме с телефонима
све сам кришом снимила
тако
сад кад те нема да измишљаш радост
и црташ линију живота по мом длану
другачију од ове коју носим све ове године
пустим твој глас
и удам се за њега
сваки дан
ако те икада преварим
знај то је страх да ме не оставиш
упркос томе што много љубим самоћу

моју верну сапутницу у нигде

када се једном заљубим
кад се једном опет заљубим
биће то невиђено лако

за сада
заљубљујем се у песак ситан сипљив и помало сив
у један лист маслачка као лек против ране неспавања
заљубљујем се сваки дан у једну терасу на четрнаестом спрату
у блоку четрдесет пет где бора није хтео да живи
што негује брезу која буди се кад и домаћини и заједно с њима ћути жубор саве
у једну машницу у коси девојчице која врти хулахоп око струка
и зове мама мама види како лебдим
и у једну усамљену уличну светиљку
што жмирка као да ми намигује
мајке ми често помислим како се неки господин ту скрио
па трепће на мене као на месечину
заљубљујем се у ролшуе за којима увек трчи једна куца
и лаје на велики изум овога малога човека
у светлеће рекламе таксисте који ме вози кући
и звиждуће стонсе и понекад елвиса
заљубљујем се у једну улицу где ме одвезе
а ја га сваки пут питам
а је л ово беше последња станица за мене
заљубим се сваки дан у сутон
као у какву луталицу из неког изгубљеног старог црнобелог филма
могу да се заљубим и у отуђено лудило усамљеника из кварта
који по читав дан броји спратове солитера и у предаху врти бројаницу
шапћући молитву за реке далеке којима би пловио да није такав какав је
и у замишљени димњак једног кућерка слабо посећене планине
и у ветар могу да се заљубим
нека нек ме сломи и нек ме за уши до земље савије непослушну и смелу за падове
и у расклопљене столице и љуљашке и недовршене цртеже и талог од кафе
на столу исте те планине коју сам открила још док сам била жива

кад се једном опет заљубим
бићеш то опет ти
невиђено једноставан питки и обичан део мене
који ето ту некако у мени оваквој преживљава
ево већ читав век

и мени се понекад омакне срећа
умршена грива чежње пустила се чешљу ветра
а имам и параван који као хармоника
развлачи празнину радозналих погледа са ињем у очима
пишем песме на зрну песка мака пшенице белице
и имам једно велико огледало са мат рамом од сомота
из којег ми се увек смеши она најлепша снежана из бајке
која ме сваки трећи дан чика
хајде мала освести се
видиш како си поружнела од самоће
можда би било сасвим ок ако бих ти поклонила једног патуљка
да ископа то злато из твојих груди што га не даш
и
мени се тако понекад омакне срећа
и да видиш
није да се не сналазим
загрлим облак снажно па опустим руке
и повремено се пропнем надоле
да те чупнем за браду
тужни мој вилењаку
са прага обамрлог од нерешивих укрштеница
да
укрстили се јесмо
мечевима језицима уснама песмама и блузом
под покривачем воштаница се цедила
од наших срећа што нашле се јесу
од наших богова који нам саградише
кућицу за птице
дом наш у ваздуху

ХОЛАНДСКИ ШЕШИР

драги мој
није то тек тако да ми тај шешир зелени
пристаје и данас
кад си оно дошао на кратко из недођије
била сам на гробљу
и мирисала сам на нагореле трпавице и свеће угашене вином
а ти си донео тај шешир и чекао да се обрадујем као дете
кажеш сашио га највећи холандски шеширџија
по мери мојих мисли и ведрини мојих осмеха
кажеш знао је он да ја умем вешто да га на кажипрсту вртим
док лижем обод чаше крваве од вина и мог кармина
и гледам те кроз кроз дим од цигарете док нас руши неки блуз
кажеш пристајем ти такт на такт
док преводиш моју полуделу песму на дач
коју сам ноктом урезбарила у пашки камен
кад смо оно били један грумен
кажеш кад га ставиш на главу и накривиш
личиш лизамон деј
кад руши зид између зараћених звери мајке европе
кажем
пусти сад драги то
хајде да поједемо овај грумен земље гробљанске
умирићемо олују
да ми не однесе шешир у коме ћу да те огнездим
и носим на глави све док ми поново дођеш
и испричаш ми исту причу
а ја је слушам као да је први пут
радознала и задивљена твојим борама
и целим тобом лака од тежине твоје
драги мој
ратница
била је семе проклијало из крви на црници
које се борило за светло
а пре тога је водила лево крило великих мачева на косову
и гром из ведра неба је била и мач и нож
бацала је џађ у очи усијаним мачевима греха и зла
другој је припало напајање исечених гркљана
и неприпитомљених очију вукова гладних слободе
била је скотрљана одсечена глава једнога кнеза
пред ноге ужаснутих и уплашених жена
на чијим су грудима кад децу купају звецкали златници спаса
што га овога пута спасише смрћу
била је ноћ у оку мркога освајача велике државе
који је под старост на рогозини спавао
и молио се за спас свакога грешника и целог човечанства
пред оцем свијен коленима је притискао земљу од које се прејео
нови ју је век затекао у љуспицама бомби
што су их бацали на гладна уста
кажњавајући их што су гладна
била је сликар без палете
који гласом за јуриш пробија платно
и идејама коље све смрти борећи се за глас живота
она је та која је ухватила у клопку рушитеља географске карте
и натерала га да се усмрти нудећи му кајање
била је у свему љубав изнад свега љубав
чинећи и зло пресецајући гркљане црних гавранова
све је била само мајком није
јер је добијала вековима мушке улоге
и посве је глупо питање зашто данас мисли
да је живот љубав
зашто данас мисли да је живот борба
да речима својим треба да шири свест
и да носи мач у устима и одреши га кад сви заћуте
и била је цвет који не вене
и изнад тога нема више ништа
до лепоте
човек који пише
ено човека који пише
сагнуо се да дохвати своју пертлу
извуче је из ципеле
и обеси се
он мисли неког ће дирнути његов очај
у овом свету прекланих гркљана и самодовољности
коме још требају тамо неке мрачне љубавне заврзламе
кога још занима да л је неко отишао и где
и да ли ће се уопште вратити
кога уопште занима ко је он
и да л је уопште такав икад међу нама био
свет болује од самољубља
свет болује од масних лажи
које свакодневно себи трпа у тањир као какав добар оброк
а он
пресамитио се
да дохвати ту јадну избледелу пертлу
и гледа на њу као на спас
а ако му не успе да се обеси
може онај мали пластични део да послужи
куцавицу да пререже
не би ли шикнула крв од слова
можда ће га ипак неко чути
па дође и помогне му да не оде тамо где је наумио
у безброј питања и испразних одговора
да ли постоји или не

 

шешир господина сарказма
пао је са чивилука
и чуло се меко туп
а пошто је господин сарказам био мало наглув за све
осим за своје мишљење набеђеног генија
није ни приметио како је после пада заиграо
по сипљивом патосу замагљеног ресторана
кришом је отворио врата и побегао
јер ако остане
опет ће га дотични терати да прича оно што не мисли
а то му се никако није допадало
он има своје мишљење
о улози љубичица у развоју државе
и важности балеге у узгоју парадајза на месецу

он једоставно неће више да трпи
убијање досадом свог власника
а ја
ја му скидам шешир

срећа

срећна сам кад нам се очи упале у мраку
и кад се трепавицама поздрављамо читаву вечност
срећна сам кад тврдиш да стварно миришем миром
и кад ме пробудиш гледањем и кажеш
боже колико си лепа
јесам ли ја све ово заслужо
и све се плашим да заспим јер се бојим да ћу се пробудити
и да ће ми неко шапнути да сам само сањао
срећа је и кад сам једноставно срећна
само зато што је ме је сунце пробудило кроз затворене шкуре
и најавило путовање у још једно место
где ћемо да се огрнемо самоћом као светињом
срећна сам што ћу се смејати што си намерно покварио врата сувозача
само да би могао да их отвориш и кажеш
а шта кажеш да те ја мало заробим
па да више никуда не одеш
срећна сам кад те нешто питам а ти само зарониш у моју косу
и почнеш да плачеш од среће
што увек имам кеца у рукаву да те обрадујем још једним даном
срећа је кад пронађеш намерно изгубљену минђушу под липом
где сам признала да сам само заљубљена у љубав
и да ако не волим то значи да не постојим
и да си игром звезда баш то ти
а можда је могао да буде и неко други да се којим случајем
ниси ти појавио и рекао
а да ми позајмите ову даму да је возим и да јој подметнем
детелину са четири листа
и да је натерам да ме погледа онако како никог није видела
и да ме заволи и да ме сања
а да ја увек будем стваран
као што сам себе тек осетио живим
кад ми стави руку на колено док возим и пева на сав глас
срећна сам кад постојим тамо где ни замислити нисам умела
а то не смем ни да кажем
бојим се да ће постати нестварно
као што и јесте

заспати као ја

понекад миришем на траву
препржену кафу
на флеку од пржених тиквица
загоретину и муљ

понекад умачем прсте у зору
и садим тиквице љуте папричице и бундеве
једем мед прстом из лимених канти
и шћућурим се у ћошку кад се спрема олуја
и ћутим
чекам да прође

понекад се и наљутим што су ми се птице унердиле
по жици пуној веша
ал ми брзо буде свеједно све
помислим само
како у истом моменту на сасвим другом крају планете
неко ко би ми можда био много близак и драг
уме да заспи за секунд на ногама као ја

понекад помислим како сам смешна грешка
онога великога свемогучитеља
и онда се сваки пут десим себи у огледалу
и помислим
добро је жива сам
добро је
шапнућу те на сав глас
шапнућу те богу да те мноме обдари
и ономе рогатоме да те остави на миру
доста је било глиба од мисли
и стрела у живо месо

од снила сам се родила
и снилом породила слике
од којих се у глави нормалном заврти
и падне од љубави као сноп јечма
под руком прамајке

вечерали смо једном једну звезду
у исто време загризену
и срели се у средини спаса
из усана смо наших никли
и одвикли се од свих несрећа

зато ћу да се претворим у шапат
и заголицаћу пажњу достојну века
и тако ми бога јединога
нећу више ни да шапћем
викнућу те на сав глас
нек сви они који твоје име не знају
спознају како је лако кад кажеш
и језик остане читав
мој човек

бело вино са соком од зове
шумска салата заливена медом
с парчићима под прстима лепљиве јаретине
и честа путовања у рај
учинили су да не могу да поднесем лепоту
учинили су да се самоубијем

у једној старој песми из студентских дана
питам се како се зове човек чија су самоубиства ретка
и ни данас му не знам име
знам понекад како се ја зовем
и знам да су моја тежа од олова
и да сваки пут помислим
како ме кад отворим очи
стварнo више неће бити
нигде

али добила сам један врло песники задатак
он каже да је пронашао један црвени упаљач
испод лежаљке под липом
и да сад јa морам да нађем принцезу
да је вероватно изгубила компас
од књишке прашине
и грамофона који је испустила и себи пребила прсте
док је јоргован био у цвату
а пас јој лизао палац кад је љубила у пупак
једног човека од енигме

и ето мене у првом лицу са питањем на завезаном језику
можда смо се волели а можда и нисмо
прокоцкали се јесмо

рекао је
зар је толико тешко да прихватиш чињеницу да те неко воли
рекла сам
ево ти моју крв да је чуваш док се не вратим
идем још једном да се обесим
да видим да ли ћу после умети
да те препознам као прошли пут помисливши
јебо те овај је сјебанији од мене
овај је онај тај
ово је мој човек
кад би мој живот живео са мном

 

 

кад би мој живот живео са мном
онда бисмо нас двоје сигурно били јачи

овако седне он почешће на столицу којој се
клима ногар
или се преједе понекад тешко сварљивог оброка
или одлута неким шумарком тражећи мирис неки другачијe постојив
па се погуби у неком месецу у којем је свима
ама баш све јасно
понекад и заплаче као дете чисто и невино
у неком кутку својих жеља
наиван
сам

а много волим да га гледам док се свађа
са разним неким смисловима
и предворјима мозгова који без подсмеха
не умеју да живе
и волим да гледам како озбиљно прилази свему
а посебно љубави
или како се игра других мењајући маске
на сваких пет месеци
или како зачас тугом неком и из равнодуших
измами пажњу
волим осмех његов који напуни собу
некаквим само њему својственим миром

а тек кад ћити
онда се сви мракови уплаше
онога што су желели да уплаши

једном сасвим случајно сазнам како
не уме да буде срећан
јер се не сналази како рече у тим лавиринтима мекоте

о силно сам се тада наљутила
може се рећи и тада одлучила да му покажем
како је срећа човекова дужност
и како смо ми само зато да научимо да није страшно оно чега се плашимо
већ је страшно што се уопште плашимо
ми под капом небеском мали и пропадљиви у свему осим у ономе што оставимо за собом
а то мора да је из љубави
јер само дела љубави остају
ето сад он вероватно покушава да ме рашчита и дојасни шта сам ја то хтела
а ја
само хтела да кажем
кад би мој живот живео са мном
онда бисмо нас двоје сигурно били јачи

ја ћу тебе учит мене

а то нек те ине жене
ја ћу тебе учит мене
кад ме срце мора

кад си ме књигом печатио
једним печаталом
кад си ме помамио распомамио
једним распомамом
кад си ми нову вуковицу
оковану снежаницу
речником ме ананио

него
би ли ти мене мрчо мрчио
би ли ми ову отпамет окрчио
од мене овакве

а све је било кобајаги нормално

и све би било добро да нисам морала у подрум
хладноћа је осушила зној који је остао на мени
као каква ислужена крпа

и све постаде стварно страно
и не познадох на полици тегле џема од кајсије
ни кутију за складиштење летњих ципела
ни стари земљани врч мога деде
ни плаво корито окачено на зиду
које личи на облу лађу у ваздуху
и запитах се ко је овде ставио мој кофер
чија се боја не слаже са бојом кесе у којој је
а ни са језом мојих питања
одакле су кренула питања

и чини ми се да овде није било толико степеница
за назад у стан

и видех само једну слику
што ме данас читав дан нежни

гужва у дворишту суседа
кров подижу на кући да га зимус не завали снег
тешки пластови дрва чији мирис отвара ноздрве
а ти с радошћу бодриш слику јединства ветрова
који љуљају тисовину испред твога дома

и не знам ни кад сам овде дошла ни што
ни кад ћу одавде да идем а знам што

а све би било кобајаги нормално да не сиђох у тај тамо неки подрум
а његова хладноћа је осушила зној који је остао на мени
као каква ислужена крпа

цела прича

рођена сам у граду где су се продавале најбоље фармерице
и где су нас водили лекару кад зашкрипи у грлу
срећа па је моја мајка проценила да сам здрава
па и данас имам крајнике и старе добре траперице
које носим кад ме ухвати детињство и лудило од снаге
и још увек носим исти број
а град је увек мирисао на ћевапе и суџук на жару
данас је он два града
наш и њихов
данас је град на квадрат

моја прва торта је заглавила испод старог кревета на федере
моја прва лутка из италије била је жива и говорила је мама
моја прва мама је рекла да све што хоћу то и могу
мој први телевизор је био биоскоп за цео комшилук
моје прве паре биле су на жилет извађене из касице прасице
моје прве играчке биле су кликери и фудбал
моја прва сукња је позајмљена од весне за први радни дан у школи
мој први страх је била вампирица
моје прво бежање од куће било је са три године
моја прва велика љубав није умела да се љуби
мој први муж био је енциклопедија која хода
мој први посао је био разговор глувих телефона и зараћених светова
моја прва књига на полици је украдена у једној књижари у копру
мој први објављени наслов је ја ћу тебе учит мене

рођена сам у граду ћевапа свињетине и биволица
и град је увек мирисао на неки отров
и морали смо да носимо мараме преко носа да се не угушимо
тада су нас у школи учили да смо ми богата земља
и да је живот пред нама и да нам предстоји златна будућност
па смо се расули по свету као латице свежих ружа
па смо побркали лончиће
па смо плакали плакали плакали
па смо онда паковали торбе и опет негде ишли
па смо цео свет обишли
па смо се вратили да не бисмо патили
па смо опет патили патили и патили
па се више никад нисмо нигде вратили
па сад стојимо у месту и чекамо
да сазнамо шта то заправо хоћемо
од себе и свега што јесте и што можда и није

а одувек је све тако једноставно јасно
да једино оно с ким смо јесте оно што смо
и то је цела прича

 

прича о бежању
са три године побегла сам први пут
сакрила се иза бурета на једној железничкој станици
и лизала врелину сунца са лимене површине
са шест сам шмугнула на оближње брдо да берем јагличак
мајка је само седела у трви плакала
и граном неком пребројавала травке
ваљда од среће што ме је пронашла
имала је дивну зелену хаљину
и тада сам мислила како је најлепша жена на свету
и како је право чудо што њена лепота прелази на мене
у деветој сам побегла у паланку
да са друштвом прославим први мај на нишави
а у седамнаестој одох код стрица одбеглог од свих
у себе ушлог и за мене најстварнијег
у двадесетој сам додуше најавила бег у словенију
обећану одскочну даску за моје снове о европи
мајка више није плакала само се чудила
и шетајући по ружичњаку молила се богу
хоће ли ово дете већ једном престати да бежи
боже о боже

данас имам интернет
а мајка са терасе довикује
само да знаш да знам шта радиш
летиш дете моје летиш у себе
и баш ме брига
више се не секирам
знам да ћеш да ме победиш бежањем
ево белу заставу твојих речи дижем високо
под само ребро облаково

школица за сутра

и тако прострем се по поду
и глумим тепих
газе ме разни
по газу познајем осећања
увече се уролам и носим се кући
после одролам и
причамо
после правим сценарио за то
шта ћу бити сутра
ако у сутра успем да ме буде
после свикавања на газе од данас
јер
постали смо усамљени по навици
и одсутни из живота по навици
и питам се
је л то што си у мени ја
или сам ја у теби ти
или смо оштрица по којој смо само ми ми
и кад одговора нема
идем да загрлим дрво
и тако ћутим докле ме хоће

лечимо се болом

био је то дан борбе са помрачењем
не дали патњи да запати се

свест у песници
срце у грлу парало промуклине

не могли да издржимо под кључем
који откључава ветар
и ношен луди пут мајчиног млека
лека за моје руке
изгубљене у зеници ока ти
а оно блуди у плаветнилу мутнога гнезда
где гладнели некад тићи твојих чежња
од паукове мреже

све то је било мила
кажеш

и ја бледим глупаве боје љубосумених слика
што сведок су пропадљивости паучине
неких бледих дрхтаја неокњижених

остављамо се тамо
понижени
сами

ја нећу да смањим сне твоје
о неким недочеканим вољењима
а знам
да нема ништа да стане у капу немеђану
сем суза подгруђјем никлих

ти велико једно моје
једино чуло за све
безмерни поток мог ћутања
векован

лечимо се болом
познатим крвним рођаком

 

па шта ако си ми срце украо
па шта ако ако не знам да глумим

изаћи ћу иза тешке завесе
и нек ми светло засени вид
ја видим све што моје око хоће
и мене воде сви изгубљени у времену мизансцени

па шта ако и погрешим који пут
и само тек замуцам текст
у тој кости у грлу време стоји
и понекад се и уназад врати

па шта ако ће се публика смејати
мојим невештим убеђивањима
како је све то намерно тако

па шта ако шаптачеве речи изврнем као рукавицу
и окројим текст право ка сунцу

а шта и ако паднем
и хаљина ми се поцепа о неки лоше закуцан ексер
и ако заплачем кад не треба

па шта и ако си ми срце украо
кад се представа заврши
вратићеш нам га ти

знам те ја
ти си од оних који кад узима даје
и од оних чије сузе слане као моје
и не љути се
није ово представа
ово су вечери нашега сванућа и сванућа наших шкољки
испод камена тешког мора извађених
погледај месец како се покајао
што нам није светлео у ноћима падова
а сад се шерета да завара своју издају
па се сваки камичак види
да се не саплетемо

па шта и ако се саплетемо
нека си ми само срце украо
и баш ти са мном на колена пао

а шта ако ја умем да глумим
како не знам да глумим
и како знам
да је ово улога за мене писана

 

колико треба да не сагориш
мотавило небескога светла
вуница се мрси
из рашивених конаца поднева
зној се цеди

љута што сам одсутна и нема
што се увек згрчим
кад неко ме хоће тик
и сама умршена у ковитлац свега и свачега

свет је и тако решио све загонетке
у вези са слепилом дневних чари
а не зна једно

колико треба да будеш сам да предосетиш кишу
да намакнеш каљаче за клизав пут
да тајну себе дозволиш из себе
и моћ даш мирним стабилним стаблима покрај пута
колико треба да те не дотиче туга некога тамо далеко
колико мораш да чезнеш а да се у томе не изгубиш
колико треба да не сагориш
а тако ми је досадно међ онима што глуме срећу
Ана Никвул је рођена у Косовској Митровици. Ради у школи у Младеновцу, предаје српски језик.
Од школских дана објављивала у разним часописима. Пише поезију, прозу, драме, есеје. Поезија и проза су јој објављене у многим зборницима, као и у Зборнику просветних радика који пишу за децу. По њеним драмским текстовима постављене су на сцену неколике дечје представе у многим градовима широм Балкана . Добитница неколико награда за поезију.
Објавила je збиркe песама: „Ја ћу тебе учит мене“, 2013, „Како се оно беше плаче“, 2014, „Четири фефероне за растанак“, 2015.

Стојан БОГДАНОВИЋ: БУРЕК И ВЕЛИКО КИСЕЛО МЛЕКО

БУРЕК И ВЕЛИКО КИСЕЛО МЛЕКО

Рече ми да купим велико кисело млеко. Више се исплати велико. И бурек са сиром. Није ми то тешко. Не. Када сам завршио коректуре, оно о Буњину и његовим кратким причама, обучем се као да сам у Сибиру. Буњин је описивао лепоту степа и шума. Сибир је избегао. И после двадесет година изгнанства само је о Русији писао. Писао је и од другим крајевима. Али то је занемарљиво мало. И уметнички је занемарљиво мало. Ту сам се мало задржао, јер сам поново читао неке описе. У њима је Буњин изливао топлину, као када из вулкана полако излази и клизи. Када сам се сетио за бурек и кисело млеко, велико, већ је прошло доста времена. Најзад, кренем.

Гурнем врата радње у којој се продају млечни производи. Нисам погледао, а била су затворена. На вратима је било цедуљче. Писало је, У банци сам, враћам се одмах. Као да то некога интересује где је продавачица. Цео комшилук зна где је.

А шта се то мене тиче. Морам сада да идем около три улице, да дођем до киселог млека. Тамо пак нема великог млека. Могу да узмем два, али цена није иста, а немам ни толико пара. Раније сам могао да некако натегнем и да потегнем, али сада ништа од тога. Она рђа нам смањила пензије. Ако и купим два, и спискам толике паре, жена ће мислити да сам свратио на ракију. Нема везе то што и она и ја знамо да већ годинама не пијем ракију. Сумња постоји. Не пијем одонда откад су они Боњичани отишли у Швапску или у Шведску и одвели и своје жене. Нема ко да бере шљиве, а нема ни ко да пече ракију. Све се расушило. Све, па и ја.

Нема ми друге, узмем поново Буњина. Мотам по оном њговом тексту. Каже ми како му је лепа руска реч. Идем тако са њим до оне друге радње. Прођем поред оне трафике, заобиђем ону бару испред. Опсујем градоначелника и оне његове што их је запослио кад не знају да закрпе ни једну рупу на тротоару. Можда је морао. Рођаци су чудо. Погледам трафиканткињу. Знамо се. Добро изгледа и онако обдарена сисама све зна. И више него што би требало. Смеши се и показује ми наслов. Читам наглас, Пала влада. Купим новине и пожурим кући да видим детаље. Као да ће ми детаљи вратити пензију. Седнем и почнем, читам пажљиво, редом, негде се вратим па прочитам поново. Ништа ми није јасно.

Пресече ме звоно на вратима. Питам, Ко је? Јави се моја жена. Јебига, нисам извадио кључ из браве. Улазећи, сва срећна, каже ми да је купила супер овчије кисело млеко. Немају велико, штета, али купила сам два. А ја је питам, А је л’ немају бурек са сиром?

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПО МРАКУ ЈЕ ТЕШКО ПОГОДИТИ КВАКУ

ПО МРАКУ ЈЕ ТЕШКО ПОГОДИТИ КВАКУ

У време маршала, кога нисам волео јер су он и његови пајташи отели људима поштено стечене куће и уселили се у њих, у Србији, то значи у бившој Југославији, било је амбасадора скоро као и данас. Нико од њих није јео говна. Нисмо ни знали да су у Београду, а били су тамо. Била су два амбасадора Немачке и обојица су били у Београду. И данас су у Србији два амбасадора Немачке, али је један у Београду, а други је у Приштини. У Србији се стекла гомила амбасадора. У паровима, један доле, један горе – Приштина визави Београда. Ко нема парњака сналази се како зна и уме, јебава се са локалцима. То раде и ови који имају официјелне парњаке, али се труде да сви знају, а да се не зна. Чисто да би локалци били заштићени. Сви забадају нос, али се нико не меша у туђе јебачине. Једино смо ми најебали.

Они маршалови пајташи, поклисари, подрепаши, и њима подобни, отели су људима станове, куће и другу имовину и раскрчмили је међу собом. Веселили су се иза затворених врата. Углавном су стрељали кога су год стигли. Било је и случајева да су човека нашли умореног, али до данас није установљено како је тај и на основу чега је умро. Тај је имао среће да га нађу, а неке до данас нису ни нашли. Као да су у земљу пропали. Досад нико није пропао у небо, осим Њега.

Неки су им побегли у Америку, Енглеску, Аустралију, а неки богме и у Русију. Ови последњи су, свеједно, најебали, тако да маршалу није било криво што су баш, тамо побегли. Један број знаменитих људи је доспео на Голи оток. Било је и других знаменитих који су их обилазили. За те прилике су облачили специјана бела одела јер је тамо била поприлична врућина.

А било је и оних који су о њима писали, а нису тамо били, нити су их видели. Измишљене приче, или приче из друге-треће руке, продавале су се као алва, али после смрти маршала. Писци су стекли титуле, а углед им се већ истопио.

Дуго после смрти маршала један од голооточких пацијената се хвалио како је тамо негде излечио астму.

Сад је дошло време да се онима који су завршавали мутне радње за маршала подигну споменици. Њихове жртве и квислинге ће рехабилитовати. Сви ће бити намирени. И они под земљом и они изнад. Нема абаџије, а ускоро одлази и керамичар. Биће потпун мрак. Краљ је остао без струје.

По мраку је тешко погодити кваку.