Monthly Archives: February 2016

Стојан БОГДАНОВИЋ: МИНИ АНАЛИЗА ПОЛИТИЧКЕ СИТУАЦИЈЕ НА ТЕРЕНУ И У АУТУ

МИНИ АНАЛИЗА ПОЛИТИЧКЕ СИТУАЦИЈЕ НА ТЕРЕНУ И У АУТУ
(Ако неко више воли поднаслов, ево му га: БРКОВИ, ПРЕ СВЕГА ПОЛИТИЧКИ.)
1

Почешам се и где ме не сврби, само да осетим да сам жив.

Ови су решили да нас докусуре, али мораће прво да си јебу мајку. Осим ако свет није отишао у аут. Видим да ће морати да се уједињују и са Садамом, као са Стаљином. А зашто овога пуштају. Већу ће штету направити када му израсту бркови.

Са бркатима је увек тешко. Стално ти бркају у очи. Трљаш, трљаш, а све је горе. Све лошије видиш. Дође ти, тако, да си од муке извадиш око. Али ни то није решење. Јер ће ти политички доктори продати стаклене очи кроз које се све наопако види. Баш онако како они воле. А бркове ћеш носити на грбачи до краја живота. Остаће нешто од њих и за наследнике.

Мислим се, Боље чешај тамо где треба.

А деци би требало јебати мајку док су мала.

2
На почетку су и симпатични. Обећавају. Обећавају све и свашта. Народу се све то свиђа. Јер је у говнима. Што већа глупост, људима се више свиђа. Што је обећање баснословније више им се свиђа. Неки кажу да је у питању незнање. Као, не зна народ ни шта је Бог, па, опет, верује.

У каснијој фази сви очекују сома. Па да и они омасте бркове. Али, јадац! Уместо сома испаде свиња.

3

У данашње време, на данашњем ступњу развоја, и мачке бријају бркове. Негде је то таква мода да се организују фестивали на којима керови с брковима мере мртвом курјаку реп, а има и таквих вашара где се мери тежина сома заједно са брковима.

Бркови све пробају пре свог носача. Осим оних који бркове носе на челу. Они од бркова не виде Сунце.

4

Ако пресечемо историју надве-натри, онда можемо констатовати да постоје, историјски гледано, познати бркови као што су: Чаплинови, Далијеви, Хитлерови, Кобини… Ниједни од споменутих бркова нису ни близу брковима Краљевића Марка, али за њих не знамо како су изгледали. И Вук Караџић је могао да омрси бркове.

5

Милосрдни Хића је толико био поносан на своје бркове и због тога су они још увек заштићени као нацистичко национално благо. Онај ко се тим брковима подсмевао био је одмах послат на руски фронт. То је прича која кола по кулоарима. У стварности све је било друкчије. Живот није прича, није бајка. У време Хитлера оне који су му се подсмевали користили су у високим пећима као лож уље, на пример. Тамо су осталим брадоњама осмудили браду и бркове. Од остатка су правили сапун. Правили су и пепео којим су ђубрили немачке њиве. А користили су га и за остале потрепштине. За цеђ, рецимо, којим су швабице прале косу и остала длакава места. Биле су за дом спремне, имале су косу мекану као косица, кад год крену на починак са својим заробљеником. Мужеви ратују, а заробљеници раде као механичари. Сервисирају домаћице. Намештају им бркове. Јадници су им то радили и где треба и где не треба.

6

За разлику од Хитлероваца, који су пекли живе људе–били су гадљиви на сирово словенско месо, они Стаљинови су људима чупали браду и бркове. Свако време има своју моду. Чупали су им и нокте, али брада и бркови су били посластица. Ту вештину су увежбали на православним поповима. У ту сврху купили су попове ко чума децу. Било је чупаво.

7
Вежбе су извођене у нарочито за то опремљеним просторијама које су имале и звучну изолацију како се приликом поступка демонстрирања вежбе чупања бркова не би узнемиравала околина, тј. радници, који су имали и своју класу–вечито друга класа, сељаци, којима је све одузето, и остатак од интелигенције која је добила епитет, поштена–и то је све што је она добила. Није то као када жена узме пинцету и натакари се пред огледало и никада да изађе из тоалета. А вама се жури, је л’?

8
Многи тврде да бркови служе као украс човека. А чему служе онда жени? Дакле, те приче о украсу су потпуно безвезе. И због чега жене, ако су људи, чупају своје бркове, а воле туђе? Због чега? – питам ја вас?

9

Бркови никоме и ни за шта не служе. Они су ту само да компликују живот. И то сада када цео свет тежи једноставности. Бркови стварају проблеме. Они служе за бријање, а као што смо видели и за чупање. Али их прво морате ошишати. Наравно, ако нису много велики, онда бријате одмах. Иначе, ако те они бријају, може да буде и на суво. Има да врекаш и дрекаш као јарца када деру. Јарца живодерца.

10

Бркови служе и као маркери. Прикачиш некоме бркове да би га разликовао од осталих и онда га устрелиш. Гађаш га право изнад бркова. Маркери су се прочули за време бомбардовања Србије. Њих су користили савезници, (а ко би други, нико нема тако добре и прецизне ракете, бар ми знамо, ми који смо преживели, увек је било, Ко преживи причаће!) као они како би нас боље погађали, али не може се сада игнорисати и ниподаштавати улога оних који су им у томе здушно помагали подмећући маркере, па и своје гузице, тамо где су мислили да треба. Мислили су гузицама.

11

Једна од важнијих улога бркова јесте да задржавају слине да ти не би улазиле директно у уста. Слине које су богате гликопротеинима задржавају се на брковима. Што дуже, то боље. Недуго, слине служе као храна бактеријама које се ту у брковима развијају и множе тако да човек ако је гладан не мора да иде на ручак, не мора ни жена да га чека, нити он мора да трпи њено звоцање, само лизне и моментално буде сит. Човек може тако са тим својим бактеријама да живи све до своје смрти.

12

Сома треба пећи на јакој ватри

Ако риба смрди од главе, онда би требало, прво главу почистити. Када скинете главу, скинули сте и бркове. Сом је необична риба, гута све. Има разних врста сомова, али ни њихове злочине не оправдавају бркови. И сома треба пећи на јакој ватри. Да види како је!

13

Кучкини синови сада на раскрсницама постављају слике бркова. Та страшила би требала да буду путокази. Путари који су поставили те огромне постере, то су они који су прошле ноћи обријали браде и бркове, бивши гробари. Припремају се за војну вежбу. Плаше мечку решетом! Само још бритве и копља да набаве, па да дељу дрвца, да их шиље, док пеку ракију.

14

Уседелица.
Што се предстојећих избора тиче морам најпре да дефинишем неке битне појмове који су важни за разумевање психологије нашег народа. Први такав јесте појам уседелице. То би била особа која је стасала за удају, тј. за изборе. Пред њеним очима, поред ње, кроз њен живот, пролазе разни момци, а она размишља. Тражи длаке и код маљавих и код ћосавих. Због дубине размишљања оно се протегло до наших дана. Она и даље рамишља. Скоро да је стигла до дна. Седи поред прозора. Куса супицу. Попуњава електролите после прележаног грипа. Умотава се. Брише бркове половином салвете. Штедња, мала пензија. Раније је употребљавала пинцету. Не једну. Али сада кад добро размисли, то јој није потребно. Није удавача. Ионако нема избора. Бркови су чудо. Могу од човека да направе лик, и од женског човека дабоме. Могу да спрече улазак разних бубица у нос. Дакле, у главу. Уседелица је ових дана занимљива појава. Зна она и да задигне бркове. И да оговара. Видећете, само да прођу избори. Пратите фејсбук!

15
Стари запис

Од леда се не праве грудве! Сада је свега –8, ноћас, кажу, биће –14. Нисам излазио од суботе. Једина веза са светом ми је преко подрумчета. Одавде вучем труле конце. Управљам световима које сам створим. Неке скратим за главу, а неке обришем. Често изгужвам све и бацим. У исто то време пуштам браду и бркове. Можда ћу једнога дана васкрснути.

16
Велика мода

Увреда се решавала убиством, а убиство се решавало осветом. Томе би претходиле разне одмазде. Жене су биле поштеђене, као и деца. Поштеда је трајала све док им не порасту бркови. После је касно да се штеди на брковима. А и маказе нису оштре. Постоје моћне машине којима се решавају убиства, и то она масовна. Само стиснеш дугме. Раније је требало стиснути петљу. А сада има лудака колико хоћеш. Они су ефикаснији. Не кажем да не би требало штедети на брковима. Али то више не важи. Једноставно, то више није модерно. А када је нешто демоде, онда то сви избегавају. Велика мода стиже из великих светских центара. Дакле, сада се рока све што се стигне. И ко кога стигне. Док некога туку на улици, на пример, нико не мрда ни репом камоли брковима. После се све то појави на фејсбуку и сви жале починиоца. Кажу јадан. Требало би да се лечи. А и они.

17

Чему избори ако већ можете да бирате

Исто вам је и са изборима. Морате рескирати нечији живот. Ако нећете свој има толико других. А можете и да га измислите. Тај измишљени нигде не постоји. А може да буде леп, па када га ликвидирате буде вам жао као за рођено дете. Бирајте, смислите или измислите. Зато постоје избори.
Поједине жене не разликују бркоњу од бркице, а приближавају се избори. Најебали смо.
18

Не нађу сви златну жицу, али могућност постоји. Чак и ако ништа не предузимате. Може земља да се отвори. Могу да вас ископају, откопају, или да вас покопају. Све се може, и када се хоће и када се неће. Све зависи од брке до брке.

19

Један од избора је да нема избора. Избор је и ако не изаберете као она моја уседелица. Њој су бар порасли бркови. Нико је не шиша. А и она никага не ферма. Не би ни врапца могла да уплаши ако би је поставили са тим њеним брковима као постер. А о вранама тек да не говоримо.

Вране су препредене. Онако црне лако се сакрију. Само уђу у мрак. Као у изборну кутију. Као у бубањ. Као у рупу.

Ако врана врани не вади очи, ко им онда вади црно испод нокта!

20
То сам некада волео. Оно, када смо се играли. Кликери. Ја околишим. Она околиши. Све време се пипкамо. Све док се не дохватимо. После кажу да сам ја крив. Кад год не погодим крив сам. А да ли је било другог избора то нико не пита. Рупу нико не спомиње. А да није било рупе ко зна ко би био крив. Има и оних који кажу да је она крива. У тој расправи бркови се не спомињу. А кликере сам додао онако!

21
Појава

Данас није Богојављење, нисам ни очекивао да се Он појави на суђењу у Нишу. Али појава се десила.

До само пре пар година писци су стрпљиво чекали неку појаву како би је обрадили, жигосали, исмејали, похвалили… То је полазило за руком малом броју писаца. Руку на срце било је одличних писаца и изванредних дела. Сада има сијасет појава само још писац да се појави. Данас се појавио један у Нишком суду. Нема бркове. Тек пристиглог Брку из Коминтерне поставише иза да подупире суд. Да ли ће то у нашој држави постати свакодневна појава?

22
Замишљени нишки писац

Како изгледа замишљени нишки писац? Он изгледа умишљено. Умишља да је писац. Кења иза ћошка. После једе говна. Што дуже кења, то боље по њега. Дуже ће му трајати. Бар неко време неће бити гладан. Повремено звирне да види шта се дешава у суду. Наставља да једе. Осврће се. Има неописив страх да ће му неко мазнути говно. На његову срећу нико не покушава. Писац је сит. И писци су сити. Свако је појео своје. Окупљају се на промоцијама књига својих колега, умишљених београдских писаца. После тих парастоса не иду у кафану на по једну за покојника. Гологузија. Упиру поглед према Београду. Они који доспеју до тамо доспеју и до суда. А онај што је отишао горе не враћа се. Шта ли он то умишља?! Ми бар знамо да се одоздо не пада. Али морате пазити да се не угазите. А суђење ће потрајати бар до избора. Ако буде било избора. Умишљени писци за сада само кењају. Свако једе своје. Ћуте ли, ћуте. Као да немају другог избора. A градоначелник, онај што не зна ко му је проћердао градске паре, пред сведоцима суче рукаве уместо бркова. Последњих неколико реченица о писцима се односе на све писце, а не само на умишљене нишке писце. Али на пролеће ће и једни и други морати нешто и да једу.

23
Да додам још и то да је он био мали растом, а крупан човек. Није био пегав. После купања лице му је било чисто, а када се обрија, онда је био гладак и мекан као детиње дупенце. Баба је имала бркове и за себе и за њега. Око врата је носила дукате све док се није удала. Куд се дедоше ти дукати, ђаво зна. Зли језици кажу да је ту деда умешао прсте. Он се брани. Одриче. Каже да дукати немају никакве везе ни са његовим ни са њеним брковима. Уосталом, она воли моје бркове, а ја волим њене дукате. – каже он. Све је то повезано. Све се дешава из љубави према Господу. Најбоље је да он то не зна. Морате му веровати јер он не личи ни на једног од мени познатих премијера. Из једног, јединог, и то простог разлога који ћу овде таксативно навести: Не изгледа глупо! Да није тако сви би знали где су дукати. О томе би медији распредали и после његове смрти. Бабу би памтили само по брковима. Она је све и забркала, а он је бркао и збркао.

24

На крају, ако узмемо у обзир тренутну политичку ситуацију на терену и у ауту, овај наш на кога вам личи?

Ранко ПАВЛОВИЋ: ПОБЈЕДНИК ЈЕ КО НАДЖИВИ ПОБЈЕДНИКА

Запис
Поводом десетогодишњице смрти Душка Трифуновића

„ПОБЈЕДНИК ЈЕ КО НАДЖИВИ ПОБЈЕДНИКА“

Онај ко хоће да проникне у смисао живота, мора да чита поезију, јер: Кроз историју на истој жици / играју коњи и коњаници

Ранко Павловић

Нико и ништа не може дати тако јасне одговоре на нашу запитаност пред животом као поезија. Било да је разиграна, било да је заогрнута филозофском озбиљношћу, било да је заодјенута у лавиринте мистичности као одговори античких пророчанстава а опет толико јасна кад јој се сасвим предамо, поезија има одговоре на сва питања, или бар на многа од њих, али само ако знамо шта желимо сазнати. Истинска поезија, дакле, тражи права питања, другим ријечима – тражи онога који зна и хоће да уђе у све њене поре, да осјети дамаре и најситнијег њеног капилара.
На овакво размишљање подстиче врло занимљиво подсјећање Бранка Перића на Душка Трифуновића. Перић је судија Суда Босне и Херцеговине и писац, аутор неколико романа, збирки приповиједака, монографија и сјајних књига о Д. Трифуновићу и глумцу Љуби Тадићу.
Поводом десетогодишњице смрти пјесника који је на почетку друге половине двадесетог вијека у савремену поезију југословенских простора унио, могло би се рећи – фуриозну, свјежину из које су никли многи млади пјесници, Перић је, у „постхумном интервјуу“, још једном доказујући да пјесници никада не умиру, у стиховима Д. Трифуновића нашао многе одговоре за којима (и) данас трага овај (по свој прилици, обезглављени) свијет и, што је врло битно, успио да смисли питања на те стиховане одговоре. На примјер, пјесник каже: … кочијаши затежу кајасе / а не знају на коју ће страну, и Перићу се чинило сасвим логично да га, прочитавши ове стихове баш данас, мада се исто питање поставља ваљда откада је човјек постао запитан и тако доказао да се издигао изнад примата, упита шта мисли о данашњици. Мудро, знајући да откад је свијета има „кочијаша“ који би да их слиједи народ, мада никада нису били сугурни куда би и на коју би страну окренули, пјесник је одговорио стиховима које сте управо прочитали. На питање: Какве клетве данас шаљемо једни другима? пјесник отуда, с оне друге стране, из даљина и дубина које живи још нису спознали већ само нагађају какве су и шта крију, а заправо одавде, јер остао је с нама у својим стиховима, помало малициозно одговара: Дабогда ти исто било / као нама… Или: Побједник је ко надживи / побједника – одговор је онима који се питају да ли је у протеклом рату на овим просторима било побједника.
Нису, дакле – увјеравају нас Трифуновић и Перић – битни само одговори; суштина је можда у питањима. Заправо, у поезији која садржи многе одговоре. Неће ли, уосталом, неко у далекој будућности из Трифуновићевих и стихова његових савременика спознавати ово вријеме, као што ми из метафора античке поезије одгонетамо подједанко сурове историјске чињенице и треперење душе прадавног нам претка?
Онај ко хоће да проникне у смисао живота, мора да чита поезију. У супротном, могло би бити по оном Душковом: Док су многи наши знали / шта нас чека / ми смо све то посматрали / издалека. Јер: Кроз историју на истој жици / играју коњи и коњаници.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ОБЗНАНА (Шеснаести део)

1861
Ниш је го!

1862
Шта вам значи златан клин у трулу пету?

1863
Када сиђеш, јави се,
Волим да знам да си добро путовао
И да је све у реду

1864
ТЕСКОБА ЈЕ ТЕШКА ГРУДНА БОЛЕСТ!

1865
Кад већ разговарамо о љубави,
Могли бисмо је и упражњавати!
Може и наште срца.

1866
Неки су извукли новчић, а неки дукат.
Највише је оних који су извукли дебљи крај!

1867
Они који су извукли дебљи крај не иду поново у бубањ, него у буре!

1868
Читам сабајле: “И Господин Бог изгна га из врта Еденскога да ради земљу, од које би узет.” Дакле, змија је остала у врту.

1869
Видели сте како су синоћ прошли хрватски ватерполисти,
А видели сте и како су прошли Тома, Вучић и онај његов Мали.

1870
У празну главу ништа се не може сместити!

1871
СРЕЋНА НОВА 7525.ГОДИНА!
(Паде киша, те нас спаси Цециног певања!
Овај пут није ишла око Крагујевца,
Него право у центар Ниша.)

1872
Волео бих да синоћна грмљавина буде предсказање
Почетка буне на дахије!

1873
Новинари поједоше ћевапе!
После добре клопе могу да попуше по једну.
Пушење је забрањено у школама, у болницама…
Пушити изузетно могу психијатриски болесници…

1874
Градоначелник Ниша се озбиљно спрема за изборе:
Упорно брани политику лоповлука!

1875
Вучић ће расписати и парламентарне изборе
Да би се провукле и локалне битанге!

1876
Не улази у кревет с ципелама,
Него са женом!

1877
Решили су да нас докусуре,
Али мораће прво да си јебу мајку!

1877
Ако риба смрди од главе,
Онда би требало,
Прво главу почистити!

1878
Мајмун је мислио,
Ако се попне на дрво дохватиће месец.
А шта овај мисли?

1879
Лако је онима који су ближе Дедињу,
Они све виде,
А ми смо постали слепци!

1880
Наш проблем је да прескрцамо зиму.
Зато се избори заказују тамо у пролеће.
Некима одговара да има мањи број гласача.
Важно је да плаћају порез,
Важно је да им се одузима,
А не морају да гласају.
Идиоти чак мисле и да знају резултат.

1881
У финалу ватерполо првенства Европе
Играће само Срби!

1882
Финале европског првенства у ватерполу
Између Србије и Монтенегра играће се истовремено
У највећем српском граду и у највећем црногорском граду,
У Београду и у Београду!

1883
УФАМ СЕ ДА ЋЕ БАР ХРВАТСКА ЗАШТИТИ НАШЕ НАЦИОНАЛНО ПИСМО.

1884
Писање може и да чека,
А пишање јок!

1885
У Великом Боњинцу за жену кажу помочуља,
А за мушкарца кажу помочко,
Као да је он оно!

1886
Знамо како је завршено Европско првенство у ватерполу,
Знамо како је завршена Математичка олимпијада,
Сад почиње пипиревка!

1887
ЗА НАШЕ НАЈБОЉЕ МАТЕМАТИЧАРЕ, ОЛИМПИЈСКЕ ПОБЕДНИКЕ, НИЈЕ БИЛО МЕСТА НА БАЛКОНУ.
ЗАР ЕВРОПСКИМ ПРВАЦИМА ТО НИЈЕ БИЛО ЧУДНО?

1888
НА БАЛКОНУ СУ ПОРЕД ВАТЕРПОЛИСТА БИЛИ
САМО ОНИ СА КУПЉЕНИМ ДИПЛОМАМА И ДОКТОРАТИМА.
ЗА НАЈПАМЕТНИЈУ СРПСКУ ДЕЦУ,
ПОБЕДНИКЕ НА МАТЕМАТИЧКОЈ ОЛИМПИЈАДИ,
НИЈЕ БИЛО МЕСТА.

1889
ВАТЕРПОЛИСТИ ОДОШЕ У ПРО РЕКО,
МАТЕМАТИЧАРИ ОДОШЕ У КЕМБРИЏ,
А ДРЖАВА У ПИЗДУ МАТЕРИНУ.
СВЕ ЈЕ ТО ЗАХВАЉУЈУЋИ НАШОЈ ВЛАДИ
И ЊЕНОМ ПРЕМИЈЕРУ!

1890
ДОК НАРОД НЕ МРДНЕ МАЛО,
НЕЋЕ МУ НИ УЋИ
У ГЛАВУ.
У ГЛАВУ, У ГЛАВУ, У ГЛАВУ!

1891
КАПА НЕ ПОКРИВА ГЛУПОСТ!

1892
Znao sam da su premazani,
A sada su i Prokop prekrečili!

1893
Mrka bi trebalo da mrči,
A on mrka!

1894
Боље је да мирујте,
Него да ратујете због мира!

1895
Од њега нема да добијете ни мојега!

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРЕПОЗНАВАЊЕ

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Јутрос на фејсбуку прочитах овај текст мог пријатеља Душана Радака:

DVOSTRUKO NEPREPOZNAVANJE

Na ulici prođem pored mlađe ženske osobe. Uđem u zgradu, čekam lift, kad ona ista ženska osoba pored mene! Komšinica! Izvinim se što je sa svojim rezervnim naočarima nisam prepoznao (mislim da bolje vidim bez njih). Ona se nasmeje i objasni mi u liftu da ni ona mene nije prepoznala, Nije stavila – naočare! Pravo pravcato komšijsko neprepoznavanje!

Одговорих на тај његов пост овако: Kad čovek nema naočare, ili ih ne ponese, onda mora da pipa stvari ili komšinice da bi ih prepoznao.

(Ово сам се досетио тек када сам завршио текст)
Можда је овде требало да му сугеришем да би на почетку било добро да се мало приближи. Одустао сам од те намере јер не знам како би комшиница у том случају реаговала. Ипак се све ово њему дешавало при здравој памети и на јавној површини. Тик испред лифта. А и то извињавање је, мислим, њему служило за приближавање. А можда имам криво.

(Наставак)
Ево, прође неко време, а он не реагује. Можда је опет заборавио наочаре, па не може да напипа компјутер. А можда је као ја отишао са комшиницом на пијац.

На пијаци можеш да се очешеш о неку комшиницу и да не добијеш шамар. Додуше, то са шамарима изгледа да је давно прошло време. Сада добијеш шамар ако нећеш. И онда је било тако, али једни шамари су били за јавност, а оно друго шамарање, то је то. Све у свему, ако нешто хоћеш да напипаш, требало би да те хоће. Ако те неће, онда не помаже ни прст у око!

Знам једнога комшију, прави се мутав, али знам ја њега. А кад ја знам, онда зна цео комшилук, што би мој Миша рекао, И шире. Тај мој мутави комшија познаје све комшинице. Свака част човеку, али нисам равнодушан. Ја да сецам по пијаци, да идем у радњу, да јој носим ципеле код шукија. Наравно да морам претходно да их изгланцам. Ни шустери нису што су некад били. Ено, онај, Црњански, он је то најбоље знао, и зато што је знао, човек је то и баталио. Али овај мој комшија неће да батали. Каже, Нема смисла да ми комшиница стално иде боса. Дакле, он воли да му некад иде боса, а некада не. А ови из комшилука причају глупости, кажу да је мутав!

Онај Дудин жал што није препознао млађу комшиницу је стварно за жаљење. Ја ону моју препознам и ћорав. Намиришем! Још ако ме она пипне, одмах ме подиђу жмарци.

Пуни цегери су моје велико задовољство!

А кратковидост је моја особина која нема ама баш никакве везе са видом.

Милован ЛУКИЋ: МОЈ ОМИЉЕНИ ПЕСНИК

Милован ЛУКИЋ:

Дакле, Стојане, имам нешто веома важно да ти кажем. Не, не бој се, није ништа лоше. Напротив! Верујем да ће ти се свидети све што намеравам да ти напишем, а истинито/искрено је, заиста, таман толико колико су твоје песме у збирци „Зид“ истините/искрене. Од данас сам те уврстио међу моје омиљене песнике! Баш тако и мислим (ја се прецизно изражавам). Као човека те одавно поштујем, али ово је нешто веће, еј – омиљени ПЕСНИК. То може изгледати некоме као мала, безначајна почаст, али уверавам те да је то у мојим вредновањима нешто заиста посебно.

Елем, дуго сам густирао, нећкао се и одуговлачио, чекао тренутак када ћу дочитати твој “Зид”. Беше и доста празника, празничних лудорија и мамурлука, разних обавеза, „пречих“ ствари… Писао сам ти већ о првим утисцима које сам прикупио, с почетка, када ми је књига стигла, а ја започео читање, и када сам ти отворено рекао како ми се не свиђа рима коју повремено користиш. Знам, повуче те, али пошто теби и иначе рима није својствена, не знам шта ће ти – појефтињује ти песму. Квари јој мекоћу, затвара је. Навлачи естрадну шминку. И, написах ти, такође, како је то једина замерка коју имам, у том почетном делу. Али, данас, док сам дочитавао твоју књижурину (!), као у покеру, опет густирајући, данас ми се отвори последња карта – кад оно КЕЦ! А већ сам имао три у рукаву, с почетка. Сачувана. Тако да ти ја, Стојане, сад свечано изјављујем да си ову књигу оправио толико добро да је то БРУТАЛНО ДОБРО.
Можда мени прија твој начин писања/размишљања, можда смо слични, сличних погледа, назора, очекивања, али ја стварно осетим кад ми неко постане омиљени песник. Није ме стид и да их побројим, редом, како су заузимали место у мојим размишљањима, лектири, а зашто да не – и у души. Први је био Милутин Петровић, потом Стеван Тонтић, Васко Попа, Никита Станеску, Новица Тадић и сад, најновије, Енес Халиловић и наравно – ти. Занимљиво да и једна његова збирка носи исти наслов „Зид“.

Ако се вратим у гимназијске дане, у време М. Петовића и његове „Главе на пању“, морам да признам: и твој “Биг Бен” ми се веома свиђао, али тада сам био исувише млад, па нисам сигуран да сам умео, све што читам, правилно да распоредим. (Чак сам понеку песму, одатле, знао и напамет.) Е, сад сам матор и искусан читач и ту више нема лутања, нити грешке. Биће да је и теби искуство додало који добар рецепт и понеки укусан зачин.

Овакве књиге песама као што је твој „Зид“ ретко се појављују, а знам и зашто: зато што их је тешо оправти тако добре, а тако обимне. Од овог и оваквог материјала, већина песника би комотно могла да се буса пар годиница и објави пет-шест добрих песничких књига (и да их Бог види). Много је интересантних тема које покрећеш у песмама, књига је изванредна, рекао бих слојевита, пребогата, мудра, крцата дивним песничким сликама које ми пријају. Рекао бих да размишљаш традиционално, у духу старијих мајстора, чак и оних који нису твоји исписници. Једним сам се шалио па ти написах да си ЋИРИЛИРИЧАР, алудирајући на управо нека прохујала времена, када је ћирилица и родољубље било заступљеније, очигледније код наших песника. Тако и сад мислим. Размишљаш традиционално (у најпозитивнијем смислу речи), а стих ти је модеран, зачињен посебном иронијом коју и уживо испољаваш, кроз разговор. Рецимо, да никад ништа ниси написао, већ само ових пар стихова из “Снегова Миџора” (28. “Крст”)
“Понад главе крст
У чуду
Шири руке.”

већ бих те примио у друштво омиљених песника. Ова минијатура је изванредна, моћна. Подсећа ме на “Аутопортрет” Никите Станескуа, такође кратак и убитачан: Ја сам само мрља крви која говори.
Ето, доста сам те хвалио, сад мало одмори. (Попиj нешто у здравље оног песника у теби. И ја ћу!) Живели!!!

1.2.2016.
Панчево