Monthly Archives: March 2016

Радојица НЕШОВИЋ: ПРЕПЕВ ОСИПА МАНДЕЉШТАМА (10 песама)

ДЕСЕТ ПЕСАМА
ОСИПА МАНДЕЉШТАМА
* * *

Кô у облак је срце обучено
И прешла је плот у кам,
Док песнику што је назначено
Не открије Господ сâм:

Некаква страст налетела,
Некакве теже живот стичу;
И сени траже облик тела,
И плоти се речи тичу.

Кô жене, предмети жуде,
Заветна им нежност цвета.
Да тајнама што ближе буде
У таму зарања поета.

Он на скривени чека знак,
На стих, кô подвиг у боју:
И дише тајанственошћу брак
Тих речи у простом споју.

Не после 5. августа 1910.

ШКОЉКА

Можда сам, ноћи, тек мизера
За те; вал света немиран што је
Као шкољку без бисера
На обале ме избаци твоје.

А ти равнодушно вале сплићеш
И само за своју песму знаш;
Но заволећеш, оценићеш
Те непотребне љуске лаж.

На песак крај ње ти ћеш стати,
Риза ће твоја да је заклања,
И с њом ћеш заувек повезати
Огромно звоно комешања;

У крхку шкољку, одаје њене,
Као у срце куд самоћа брише,
Ти ћеш унети шапате пене,
Магле, ветрове и хук кише…

1911.

* * *

У разногласју девојачког хора женског
Све нежне цркве по свом певају гласу,
Од камених лукова сабора Успенског
Обрве ми се чине, као дýге да су.

И с бедема анђеоска рука што је стекла
Ја град сам гледао кô с чудне коте.
И сред Акропоља тог туга ме пекла
Из руског имена и руске лепоте.*

Није ли дивно чудо врт овај што се снева,
Где голубови лебде до плаветног венца,
Где православна слова монахиња пева:
Успење нежно – у Москви Фиренца.

И петоглаве цркве, то московско море,
С италијанском и руском душом, сливеном,
Мене подсећа на појаву Ауроре,
Но у бунди крзненој, и с руским именом.

1916.

*Осип Мандељштам и Марина Цветајева први пут су се срели током лета 1915. године на Криму. Но њихово право поетско познанство почело у Петрограду, јануара 1916. Цветајевој је Мандељштам тада поклонио свој зборник песама „Камен“. Цветајева је од почетка веома ценила његову поезију налазећи у њој „магију“ и “чаробност”, без обзира на “замршеност и хаотичност мисли”. Освојио је високим степеном језичког савршенства. “Ако постоји Бог поезије – пише она – онда је Мандељштам његов посланик, он преноси људима божански тачан и чист глас ”. 20. јануара Цветајева се вратила у Москву. Мандељштам, одушевљен њоме, у два наврата одлази у Москву и враћа се у Петербург.
После много година Марина пише: “…Чудесни дани били су од фебруара до јуна 1916. године, дани, када сам Мандељштаму поклањала Москву. Нисмо тако често у животу имали прилике да пишемо добре песме, и, што је главно: ретко се кад песник тако надахне песником…”.
Надежда Јаковљевна Мандељштам (Хазина) веома је тачно одредила оно што се десило између ова два песника: “Цветајева је, поклонивши му своје пријатељство и Москву, на неки начин скинула чини с Мандељштама. Био је то чудесан дар јер само с Петербургом, без Москве, не би било слободног дисања ни правог доживљаја Русије…”.
Две потпуно различите душе, како пише Ксју Поспелова, загледане једна у другу, пожелеле су да говоре о свему редом – и то кроз стихове, да говоре, гледајући небо, московске куполе, уске петербуршке улице…

* * *

Када нам штићеник октобарског мача
Јарам насиља и зла спреми,
Кад се најежи убица-оклопњача
И митраљез на све устреми, –

– Керенског** распети! – кликну војник грлат,
И зла гомила навали да пљеска:
Бајонетима наше срце тад препусти Пилат,
И срце да удара преста!

И прекорно та сенка сада промиче
Под зградâ црвеном потковом;
И као да чујем у мутни дан октобра неко виче:
Везати, то штене Петрово!

Кроз грађанске буре, јаросне образине,
Ти, префињени гнев док сеја,
Неустрашив си ходио, слободни грађанине,
Куд те је водила Психеја.

И ако ће се због других сав народ дићи
Венце да плете, од злата што сија –
Да те благослови, у ад ће далеки сићи,
Стопама лаким Русија.

Новембар1917.

**Песма је очигледно посвећена А. Ф. Керенском (1881-1970). Н. Мандељштам је повезује и с трагиченом смрти Мандельштамовог познаника из младости Ф. Ф. Линдеа – прототипа комесара Гинцеа у роману „Доктор Живаго“ Б. Пастернака. Ову песму, непосредну реакцију на Октобрску револуцију 1917. год., Мандељштам је, уз друге песме и прозу, читао на једној од књижевних вечери током маја 1918. године. Упитан од И. Еренбурга, да ли је од тог времена променио своја убеђења, Мандељштам је одговорио „не“, а на питање шта у том случају са „штићеницима“, песник је иронично одговорио: „То је… но, то је – стилска грешка.“
Другом приликом песник се изјаснио да је у овој песми испољен рецидив есеровштине: „ја идеализујем Керенског, називајући га Петровим птићем, а Лењина штићеником октобра“. Занимљиво је да у овој песми Керенски није птић, већ штене, што је одјек из „Бориса Годунова“ али и познате Пушкинове формуле у „Полтави“: „ови птићи гнезда Петрова.“ Керенски – из петровског „гнезда“ – присталица је европски орјентисане Русије.
И срце да удара преста. – Могуће да је написано под претпоставком да А. Ф. Керенски тада већ није био жив.
ЛАМАРК

Био старац, стидљив као малац,
Патријарх неспретан, плашљив чак.
За част природе ко је мачевалац?
Па, наравно, ватрени Ламарк.***

Ако је све живо мрља, варка
За дан кратак, сироче што је,
На покретној лествици Ламарка
Последње место нек је моје.

Међ чланковите ћу, међ зглавкаре,
Између гуштера и змија ћу,
Низ степенице ћу, тротоаре
Смањив се, ко Протеј нестаћу.

Плашт рожнати има да оденем,
Вреле да се одрекнем крви,
Пијавкама да се ухватим пене
Коју талас океана мрви.

Ми смо прошли кроз ред инсеката,
Очи су им дно чашице тамно.
„Природа је – он рече – саката,
Нема вида – још сад гледаш само“.

Рекао је: „џаба благозвучје,
Ти узалуд Моцарта заволе,
Сад глувило наступа паучје,
Понор то је, не можемо доле“.

И од нас се природа одметну
Непотребни њој смо од раније,
Продужени мозак она метну,
Попут мача, у мрачне каније.

Да мост спусти – заборавила,
С друге стране оставила, ипак,
Сваког ком је зелена могила ,
Дисање црвено, а смех гибак.

7-9 мај 1932.

***Ламарк Жак Батист (1744-1829) – француски природњак; развијао је идеју о еволуцији живе природе под утицајем спољне средине и унутрашње тежње организама ка усаврша-вању. Биолог-неоламаркист Б. С. Кузин (види песму Немачком говору), како преноси Надежда Мандељштам, се због ове песме љутио тврдећи да се Мандељштам меша у туђу област; Ј. Н. Тињанов, напротив, ову је песму сматрао генијалном – пророчанством о томе како човек престаје да буде човек. По Н. Мандељштам, ово „већ није отпадништво ни изолација од реалног живота, него страшан пад живих бића која су заборавила на Моцарта и одрекла се свега (мозга, вида, слуха) у царству паучјег глувила. Све је страшно, као обрнути биолошки процес“.
НЕМАЧКОМ ГОВОРУ****

Б. С. Кузину

Freund! Versaume nicht zu leben:
Denn die Jahre fliehn,
Und es wird der Saft der Reben
Uns nicht lange gluhn!

(Ew. Chr. Kleist)

Себе губећи, себи противречећи,
Кô лептир врх ноћних врелих ружа,
Од говора нашег ја желим побећи
Због свег што сам вечно му дужан.

Ми се поштујемо без ласкаве сласти,
Без лицемерја, у здравој смо дружби –
Поучимо се озбиљности и части
На западу, у туђе породице служби.

Поезијо, теби олује услугу пруже!
На Немца-официра нешто сети ме,
За дршку мача му се качиле руже,
На уснама му Церере било име…

Још су у Франкфурту зевали оци,
Још за Гетеа нису ни знали ,
Рађале се химне; коњи, прапорци
Као слова су, у месту плесали.

Реците ми, другови, у којој Валхали
Ми смо заједно орахе крцкали,
Каквом смо слободом располагали,
Које сте све мете мени задали.

И право са страница алманаха ,
Од насловних његових нови́на,
Хрлили у гроб смо стубљем, без страха,
Као у подрум по бокал вина.

Туђ говор биће омотач мени,
И, много пре но се родити смедох,
Слово сам био, грозд извезени,
Књига сам био, што снивате редом.

Док сам спавао, без облика и склада,
Дружбом сам био, кô пуцњем, пробуђен.
Боже Нахтигале , дај ми судбу Пилада
Или ми језик ишчупај – ние ми суђен.

Боже Нахтигале, још врбују ме
За нове чуме, седмолетне бојне.
Звук се сузио, речи кипе, побуне пуне,
Но ти живиш, и чуваш ме спокојем.

8 – 12. Августа, 1932.

****Надежда Мандељштам у овим стиховима подвлачи „проблем верности и издаје: за Мандељштама туђ језик, туђа поезија, наслађивање туђим говором равно је издаји. Исто ће он рећи и за италијански и за јерменски. То је некакво наглашено осећање верности, преданости, када се љубав према туђој поезији доживљава као нешто забрањено“. Самом Кузину по речима Н. М. ова се песма „уопште није допала“.
Кузин Борис Сергејевич (1903-1975) – доктор биолошких наука, ентомолог, биолог-теоретичар.
Клејст (фон Клејст) Евалд Христијан (1715-1759) – немачки песник, од 1736 г. – официр у пруској војсци. Као командант батаљона предводио јуриш на руску батерију у бици под Кунерсдорфом 12. августа 1759. год. Био је смртно рањен и умро је у Франкфурту на Одри 24. августа. Његову сахрану описао је Шилер: руски официр положио је мач на његов гроб. Као епиграф Мандељштам наводи почетну строфу из песме „Дитирамби“ (Ewald Christian von Kleist’s Sämmtliche Werke. Berlin, 1803, S. 48).
РЕМС – ЛАН

Ја видех језеро, стожер поднебесни, –
С разрезаном ружом у точку пуну
Играху рибе, дом саградив пресни.
Лисица и лав се бораху у чуну.

Гледеху унутар три лајућа портала
Невоље – недрузи других дýгā нескривених.
Љубичаст је простор газела претрчала,
И с кула се намах уздах отео стени, –

И, влагом натопљен, пешчаник искрени крену,
И сред занатлијског града-цикаде
Дечачић-океан се из реке пресне прену
И шољице воде у облаке бацати стаде.

4. март 1937.

Ремс и Лан – француски градови познати по својим саборним црквама у готском стилу. Наслов ове песме је изостављен у коначној варијанти. Без њега, по М. Л. Гаспарову, ова је песма потпуна загонетка – исто, кад бисмо изоставили наслов песме Notre Dame. одгонетка би уследила тек у четвртој строфи:

(Где римски судија туђем народу правду мери –
Стоји базилика и – радостан и први –
Кo некад Адам, док у ширину нервима врви,
Свод, крстолик и лак, мишицама трепери.

Но, споља је уочљив сав тајни план –
Потпорних се лукова побринула сила
Да маса претешка зидове не би скршила,
Да дрског свода рушитељски ленствује длан.

Стихијски лавиринт, недостижна ствар,
Душе готске је пропаст осмишљена,
Египатска моћ и кроткост хришћанина,
Уз трску дуб стоји, а над свим – висак цар.

Но, што пажљивије, тврђаво Notre Dame,
Изучавах твоја ребра чудовишна –
Да ћу од тешког, то чешће мишљах,
И ја предивно једном да дам…

1912.

Програмска песма Мандељштама; у време кад је био студент на Сорбони, а одушевљен акмеизмом, песму је написао као покушај да зближи архитектуру и стихотворство. Песник сања да ће од тешких речи једном успети да сазида предивну ваздушасту творевину каква је од камена и дрвета поменута црква Богомајке у Паризу. Из ове песме делимично потиче и идеја за наслов његове познате књиге Камен.)

М. Л, Гаспаров се пита: „о чему“ је ова песма? Које предмете видимо у свакој строфи? Прва строфа: језеро, у њему рибљи дом, на њему чун са загонетном лисицом и лавом, а уз то, и сасвим неразумљива ружа у точку. За језеро је одмах речено да стоји усправно, дакле сасвим нереално, значи, све ове слике узете су у неком пренесеном значењу. У ком? Читамо даље. Друга строфа: три портала, дýге, празан простор, куле: све су то елементи архитектурне грађевине, готске, може бити: три портала-улаза и две куле – то је уобичајена фасада готске цркве. Онда ретроспективно осмишљавамо и строфу I: ружа је термин из архитектуре: округли витраж, обавезно над централним порталом; ситан декор фасаде – као намрешкано висеће језеро; рибе су – може бити, просто асоцијација на језеро; чунић – неформално, а буквално „брод“, такође је термин из архитектуре – основа цркве; лисица и лав – и даље су загонетка. Трећа строфа слика позадину, која нас уверава у нашу одгонетку: око цркве је – град уз реку, са занатлијском шкрипом и хуком. Успут примећујемо нагомилавање и живих бића: ту су не само рибе, лисица и лав, него и портали – као лавеж паса, полукружни врх портала као скок газеле, градска хука – као песма цикада; камени сабор израста, као заливена биљка, влагом напојена, а језеро, река и океан – чине се као какав дечачић што се заиграо. Океан креће у облаке па изгледа као језеро, усправно стојеће, а овалне шољице воде на небу подсећају на овалну ружу на точку: слике с почетка као ехо се понављају и на њеном крају… (ово је само делић поменуте анализе М. Л. Гаспарова)
* * *

Преко табле румене, златасте,
Надомак горе косоугласте –
Три лета снежне где су пласте,
Куд хрле санке снене и тмасте –
Полуобала-полуград расте,
У амове упрегнут, кo жар црвенкасте,
Пун мастике жуте и смоласте,
Црн попут шећерне изгореле красте.
Не тражи у њему зимско уље раја
И холандског брзоклизачког трена –
Ту се не чу весела, пуна превртаја,
Патуљака с ушатим капама граја –
И ти, поређењем ме не дражећи,
Исеци цртеж мој и пут срца занесена,
Као што суву али живу шапу клена
Дим односи на штулама, одлазећи…

6. март 1937.
ПОСВЕЋЕНО Н. ШТЕМПЕЉ*****

I

Ка пустој земљи клонећи невољна,
Неравномерним а слатким кораком
И овлаш журећи – корача она
Пред хитром дрýгом и момком-вршњаком.
Њу притешњена повлачи слобода,
Недостатка продуховљеност ретка,
И, може бити, јасна се досетка
У ходу њеном труди задржати –
О томе да ова пролећна згода
За нас – прамајка је гробнога свода,
А то ће потом вечно почињати.

II

Неке су жене род земљице црне,
Корак им сваки – ридајућа нота,
Да прате васкрсле и оне прве
Да умрле срећу – зов им живота.
Нежност је од њих тражити – преступно,
И растанак с њима страшно је доба.
Данас – анђео, сутра – црв из гроба,
Прекосутра сен и пуко сећање…
Шта им кретња би – биће недоступно…
Бесмртан је цвет, небо целокупно,
А све што дође – тек је обећање.

4. мај 1937.

***** ЗАВЕШТАЊЕ, ОПРОШТАЈНИ ИЛИ ЉУБАВНИ СТИХОВИ?

„Предивни стихови посвећени Наташи Штемпељ сасвим су посебни у целокупној љубавној лирици Мандељштама. Љубав је увек повезана с мишљу о смрти, али у песмама посвећеним Наташи присутно је високо и просветљено осећање будућег живота. Он моли Наташу да га мртвог ожали и да га васкрслог дочека.” – пише у својим успоменама Надежда Мандељштам.
1937. године, у вороњешком прогонству, Мандељштам и његова жена Надежда Јаковљевна, упознали су се и друговали с девојком Наташом Штемпељ. Она је, због туберкулозе костију прележане у детињству, заувек остала хрома. Но последица болести била је да „рано научи да мисли и да заволи поезију.“ У време познанства с Мандљштамом она је предавала књижевност у вороњешкој авиотехничкој школи. Осип је симпатисао (по речима жене – дружио се с њом) и посветио јој неколико песама. У једној од тих песама њену хромост назвао је “продуховљеним недостатком”. Током година цензуре над делима О.М., Н. Штемпељ је, ризикујући живот, успела да сачува део његове архиве. Много година после тога (1987) објавила је своје успомене Мандељштам у Вороњежу. Поводом ових песама написала је: “Свратила сам до Осипа Емиљевича и рекла му да морам да одем до Тусје. Осип је пошао са мном. У повратку, питао ме: “Тусја не види на једно око?” Одговорила сам да не знам, да никада с њом на ту тему нисам причала и да, вероватно, не види. “Да, – рекао је Осип Емиљевич, – људи, који имају неки физички недостатак, не воле да говоре о томе”. Успротивила сам се рекавши да то нисам приметила и да сама лако говорим о својој хромости. “Шта вам је, па ви имате предиван ход, не бих могао другачије да вас замислим!” – ватрено је ускликнуо Осип Емиљевич.
Сутрадан, после вечерње шетње, ја сам из техникума свратила до Мандељштама. Надежда Јаковљевна је била у Москви. Осип Емиљевич је седео на кревету у уобичајеној пози, подвијених ногу у турски сед и ослоњен о лакат. Села сам на кауч. Осип је био озбиљан и усредсређен. “Јуче сам написао стихове”, – рекао је. И прочитао их је. “Шта је то?” Нисам разумела питање па сам ћутала. “Ово је љубавна лирика – одговорио је за мене. – Нешто најбоље што сам до сада написао”. И пружио ми је папир.
Одмах сам се сетила наше шетње утроје по хладној мајској ноћи, разговора с Осипом Емиљевичем о Тусји и моје хромости. Стихови су били написани тушем на омоту књиге Баратинског. Осип Емиљевич је наставио: “Надјуша зна да сам написао ове песме, али их њој читати нећу. Кад умрем дајте их као завештање у Пушкинов Дом”. И после кратке паузе додаде: “Пољубите ме”. Пришла сам му и уснама дотакла његово чело – седео је као кип. Због нечег сам била веома тужна. Помиње се смрт, а ја морам да преживим?! Нису ли ово опроштајне песме? […]
Кад сам допутовала у Москву у марту 1975. године и прочитала Надежди Јаковљевној овај рукопис, рекла ми је: “Наташа, ви о својим стиховима нисте све рекли, не сасвим, ово нису опроштајне песме. Осја је у вас полагао велике наде”. И поновила је стихове:

… Да прате васкрсле и оне прве
Да умрле срећу – зов им живота…“
* * *

Данас је дан некако жутих уста –
Да га схватим не умем –
И приморска врата гледају пуста
Кроз сидра, кроз магле у ме…

Тих је, тих је по води бледој
Војних бродова крет,
И канала теснаце редом
Још црњим учини лед.

9–28. децембар 1936.
„Жута магла је призвала реминисценцију на Лењинград.
О. М. је рекао: „И Блок би позавидео“, вероватно се присетивши: „Когда кильватерной колонной вошли военные суда“.
Дан жутих уста – поређење с птицама.“ (HM-III, с. 220).

* * *

Уста су дану сад жута некако –
Не могу да га разумем –
А врата приморска мотре једнако
Кроз сидра, кроз магле, у ме…

Тихо газе по бледој води
Бродови војни, споро,
И канала уски преброди
Црњи су под леда кором.

9–28. децембар 1936.
(варијанта препева)

Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД: ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

(Стојан Богдановић: ЧОВЕК ПЕСМА, Учитељски факултет, Врање, 2007)

Ретка су космолошка росијања кроз толике немерљиве ЦРНЕ ЦРНЕ маглине, господарења (билионима светлосних година) у немерљивом космолошком ковитлацу – ретка су таква сублимирања до језгра и повратно из језгра МИСТЕРИОНА – језгра креативне напетости! Тим језгром напетости, да употребим сасвим применљиву синтагму једног другог, исто тако изузетног уметника Живојина Павловића (исто таквог просјаја из непатвореног сазвежђа Сиријуса) – песнички философ Стојан Богдановић – повукао је бритким потезом знак једнакости између две – са природне даљине гледано – удаљене рационално-спекулативне и сензибилно ефективне душевне и духовне (и научне!) сфере и идејне и психичке укрштаје и преплете Logosa и Erosa чије се координате секу у језгру универзалне плаштенице.
Подводном метафизичком и песмовитом авантуром са начелом: «До дна непознатог да бих нашао ново» – да би нашао себе (космолога ВАТРЕ Бранка Миљковића) – ПЕСНИК Стојан Богдановић уметничком мега подморницом на чијем прамцу просјајује титанијумска картица misterion – тоне у дубине историјских, аутобиографских и друштвених ентитета – с п о з н а ј е – и испливава уметнички формираним, веома прецизним лирским и философским формулацијама у прагматично дневна: в а ш а р с к а, с к у п ш т и н с к а, и л у з и о н и с т и ч к а, п о л и т и к а н с к а и с т р а н а ч к а ПЕНУШАЊА И НАДМЕТАЊА уз заглушујућу звоњаву разнозвучних прапораца и предводничких (господарских) меденица! И то особито кроз поетско-мисаону тријаду ЦРНА РУПА, ГОСПОДАР и завршне ЧОВЕК ПЕСМА – тридесет бучних и крвавих година – учећи, искушавајући и сазревајући у просторима л е д а, в а т р е и д и м а и претходних песмозбирки: БИГ БЕН (1977) (или у космичком оквиру БИГ БАНГ – велики прасак што у преводу значи зачето, започето), ОДЛАЗИМ А ОСТАЈЕ НЕЈАСНО (1990) и ЗНА СЕ (1991) – које су значиле и песничко уигравање и увод у идејну и поетичку и философску монадологију – у целини сагледано – преобиље енергетског материјала за есејистичку или научну студију!
И свеобухватно досадашње животно бивствовање, и све то између ц р н и х р у п а оних ентитетних животних и опсесивних и еротолошких и оних космолошких са прецизним релејним позлаћеним усмеривачима т а ј к у н с к и оспервираних у брзим и жестоким мисаоним поимањима. Песник Стојан Богдановић очито се искушава високим и тешким духовним и интелектуалним садржајима на један особен и, можда, јединствен начин у творитељној висини, искристалисан начин – а обликом АНТИЧКЕ једноставности огрнуте философском тогом лирске референцијалне и сублимне афористичности са зрелим делоносећим плодовима гротескне, сатирично-хуморне и иронизиране иманенције. Ови укрштаји и преплети креативно се песмотворе не на мистичном, већ на рационалном, просто, научном доживљавању света и човека, ЧОВЕКА И ПЕСНИКА а у гротлу тог света најбољег (по Шопенхауеру) или најгорег (по Хелдерлину) и у мистерионској светлости: «Срећан ЧОВЕК не пише песме» (по С.Фројду!) у једној крајности и «Један несрећан ЧОВЕК не моће бити ПЕСНИК» (по Б.Миљковићу!) у другој крајности – а збир ових крајности стапа се у онтолошкој и философској тачки, космолошкој тачки пустињака цетињског П.П.Његоша: «Шта је ЧОВЈЕК а мора бит ЧОВЈЕК» и у несносној с т и х и ј и «творителном зањат поезијом» – а у квадратури круга ЧОВЕКА ПЕСМЕ, квадратури етичкој и естетичкој: «брилијантним засијат сјеменом».
Листајући и промишљајући КЊИГУ Стојана Богдановића ЧОВЕК ПЕСМА од ПОСТОЈЕ ПЕСМЕ «свака песма има своју муку» до «господ је створио човека и песму / да се воле/ до краја» – од Аристотелове до Стојанове ПОЕТИКЕ – од једном ка другом полу или у обрнутом смеру – спознајемо универзалну и класичну и модерну ПОЕТИКУ са брилијантним семеном. а то значи да се крећемо уском и стрмом стазом која стреми ка космолошкој леденој висини између ПОРЕКЛА НАДЕ поетичког космолога Бранка Миљковића и поетског космолога Стојана Богдановића, то значи да узлићемо тешком страном неосимболистичког сазвежђа Сиријуса. Овде као з а ш т и ћ е н и с в е д о к предлажемо да се саслуша Аница Савић Ребац која у својој докторској тези «Предплатонска еротологија» оверава : «Граница између чисте поезије, спекулативне поезије и често и строго научне спекулације – не може се строго одредити»! Пеотолог Стојан Богдановић је монашки послушник и овог начела и његове потике, не одређује границе своје поетике изван Паскаловог ужасавајућег простора. То је поетика гносеолошког практицизма ЧОВЕКА који г о р д о з в у ч и по Максиму Горком и «Постоје праве песме / постоје прави људи/ права песма увек нађе/ правог човека» по Стојану Богдановићу.
Поетолошка и прециозна студија ЧОВЕК ПЕСМА има своје универзалне семантичке ознаке, има своје хипотенузе (лирске), синусне и косинусне тачке пресека (мисаоне), има свој и својствен координантни систем (философски), има своју античку лепоту, има Хераклитовску вечну ВАТРУ, има делфоску дубину, има Икарову висину – а изнад свега има и сандале Емпедокла које је избацила усијана лава Етне! Стојанова ПЕСМА ЧОВЕК је бљутава, сладуњава, кисела, мрачна, мазна, она се њише, она држи мисао: «За песму треба много соли», «Песма мора да буде чиста», «песма мора да зна да се подвуче, да те копка», «Песма не сме да буде тесна»; ЧОВЕК тугује ПЕСМУ, ПЕСМА може све да прогута, може да буде дебела, може да врцне, постоји и МРШАВА ПЕСМА, постоје ДОБРЕ ПЕСМЕ и «Тада све тече као ПЕСМА», а «Сваки је ЧОВЕК друга ПЕСМА», ПЕСМА зна и да насрне на ЧОВЕКА», ПЕСМА је за ЧОВЕКА азил; постоји судбина ПЕСМЕ, постоји ЧОВЕК који тражи ПЕСМУ, постоје ловци ПЕСАМА, постоје ПЕСМЕ које су тужне и постоје оне које се стално смешкају, постоје горке ПЕСМЕ и постоје горки људи, постоје љути људи и постоје љуте ПЕСМЕ и «Господ је створио ЧОВЕКА и ПЕСМУ/ да се воле/ до краја», и постоји ЧОВЕК ПЕСМА и постоји њихов пријатељ Мирослав Тодоровић! И постоје разна чуда! И постоје разни чудаци» А рекли су ми на крају крајева да постоје и ЛУДАЦИ! Они постоје више због РИМЕ!
Да ли би било Стојана Богдановића, да ли би постојао ЧОВЕК ПЕСМА да није СЛОВЕНСКЕ ПРИЧЕ, да није РАТА? То је неизоставна тема детерминизма (и марксизма и комунизма!). И Стојан то добро ЗНА (СЕ) – из његове најраније биографије и ЦРНЕ судбине: «моја НАДИЦА копала брголазине около вароши» – «На неким брдима у околини Књажевца/ и дан данас расте горка трава/ на једном су се брду скаменили/ њена мука и њене сузе». Надица без песниковог оца! И то је судбина ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ПОСЛЕ РАТА СТАРИ ПОКВАРЕЊАК – ЖИВОТ се наставио и ПОСЛЕ РАТА: «Уселили су се у наше куће/ оргије су одмах почеле». И после рата и ИЗМЕЂУ ДВА РАТА, и одмах после ДРУГОГ и после … РАТА дошли су НАШИ! То су ти песникови ужасавајући простори који су она друга МРАЧНА страна ратне, и измеђуратне и поратне МЕДАЉЕ – ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ту нема ркраја/И ту нема раја! А раја остаје на брголазинама да копа, да сади крстове, да закопава ЧОВЕКА који пева ПЕСМЕ – до НОВОГ РАТА! То је ужасавајућа поента књига ЧОВЕК ПЕСМА Стојана Богдановића, његов Logos и његов Еros и његов misterion! То је ЦРНА РУПА она прагматична и она космолошка! Узбудљива и егзотична романескна грађа!
Узвишенијег певања, интелектуалнијег просуђивања и елегантније једноставности – нема у другим књигама – сем у књизи ЧОВЕК ПЕСМА! То претешко градиво страсно и понесено оградио је ПРИЈАТЕЉ (како то гордо звучи!) Мирослав Тодоровић, на исти начин ПЕСНИК, и ЧОВЕК (етичка категорија), оградио је предговором ПЕСМОМ и студиозним и поклоничким поговором, које је самотничко поклоњење самотнику на високом брегу који творчеством лирским, и онтолошким, и катарзичним, и божественим уздиже и ЧОВЕКА И ПЕСМУ на достојну раван – стрме животне равни! И не би Стојан, и не би Мирослав пркосили уметничкој ветрометини да им тројство достојника не чини још један самотник, и чудак ЧОВЕК СЛИКА Драгослав Живковић! Да им не сагради мистериозним и фугуративним и прелесним покровом са тринаест кула – слика метафизички заклон од студени овог ЛУДОГ света.
И тако са високог брега ударише етичка, песмовита и ликовна ЗВОНА Стојана, Мирослава и Драгослава – да просјаје тмушу и подигну пламен уметничког послања – до поетског олтара песникове светиње ЧОВЕК И ПЕСМА! А М И Н!!!

(2007)

(Бдење, Књажевац-Сврљиг, 20(2009), 116-119)

Жарко ЂУРОВИЋ: КОБ КАО СВЕВРЕМЕНИ ФЕНОМЕН ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

Жарко ЂУРОВИЋ

КОБ КАО СВЕВРЕМЕНИ ФЕНОМЕН ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

(Поводом збирки пјесама Стојана Богдановића Црна рупа и Господар)

Мисао је попут савитљиве материје; обликује се на више начина и са више семантичких спознаја, зависно од тога како их аутор распростире и усмјерава. Поетска мисао се слободније креће јер обухвата и спиритуализује зоне које на најбољи начин атласирају ствараочев субјект. Пјесничком ријечју се убрзава процес спиритуалног трагања, чиме се с разлогом напушта позиција општих мјеста. Код њих мисао има карактер једноличне споре кретње, дакле, праве визијске разуђености.

Стојан Богдановић кроз фине спиритуалне везове,наоко једноставне, исказује, поред многих свјетова, феномен коби као свевремену категорију која је праискон нашег васколиког бића.

Како смо у овом свијету „црних рупа“ незвани, а можда и сувишни гости, мисао о егзистенцији поприма неку врсту темпоралне дистанце која се не може ослободити запљускујуће коби, без обзира да ли опсервирамо претке или себе. Коб је заједнички именитељ оба психогена ентитета.

И у битисању и у сазнању „црна рупа“ има „владајућу“ улогу, иако је својом мишљу тјерамо с прага. Она је неумољива у показивању свога лика: Црна рупа није добила име/ по црној циганки/ већ по црном ђаволу.

Лик смо препознали. Њега ономатопеише ђаво. Иако нам се чини да је његово присуство лоцирано ван трајања, он трајању даје импулсе ове или оне врсте. Најчешће кобичног поријекла. Пјесник их је преузео на себе, не могавши од тога побјећи. Кад већ није умио да побјегне, преостало му је да се рве с њиме!

Вирови живота оличење су „црних рупа“. Дух жури да то објелодани. Визијом, чулним утиском. Мишљу да их раствори, како би се одредили према њеном феномену. Богдановић посједује “патент“ за такво стварање. Он се обраћа прошлости као чвору енигме. Њоме се, дакако, имплицира и сама садашњост и пјесников удио у њој. Рекао бих резигнантног слоја и структуре.

Иза сваког исказаног осјећања „стражаре“ узроци и детерминације тамног бруја. Аутор их је „прислонио“ на прошлост, јер су тада спознајне комбинације дубље и визијски богатије. Никола и Драгиња, ауторови преци, послужили су поети да их успјешно варира и да њихове биографске догодовштине искаже кроз филозофску причу о узалудности живљења. И бог је немилостив кад оно што јесте има ђавољу супстанцију и рефлексе!

Рекло би се да се овакве интенције преузимају из мита, добијајући природу трајуће опсједнутости. Богдановић је тај мит „прикопчао“ на обиље свог етно-миљеа које је богато мудроносним духом. Иако је појам времена хипотетичка ствар, у њ се уграђују слике као егзистенцијални чиниоци. Тако вријеме из сфере привида прераста у сферу присвојења. Постаје његова вјечна брижност!

То би била основна константа Богдановићевих изванредних збирки поезије Црна рупа и Господар. Овдје прошло вријеме посједује необичну растегљивост. Именује се као „драма у наставку“. То значи да се својом алузијском компонентом везало за садашњи живот и његове тајновите полове. Полове које такође карактеришу кобични биланси. Права поезија највећма тамо налази свој пристан и ужљебљење. Пјесник се досљедно држао таквог компаса.

Сложену тему кобичности Богдановић је исказао једноставним(природним) језиком. Гледано с тог аспекта ријеч постаде стих ако је поред уобразиљног медија добила лексичку питомост. Та питомост је видна у овим стиховима. Осим тог, ове збирке одликује и богатство семантичких контраста, што доприноси богаћењу лексичког колорита. Стиховна форма има складан исповједни ток. У њој ријечи еквивалентирају са значењем онога што се фиксира. Било да се ради о фабулизобању исповјести, било да се она синтагмира као фин лирски конструкт.

Рећи ћемо и то да је аутор водио рачума о међузависности стихова, тако да се цијела пјесма даје у „јеном комаду“. Нема превршења мјере. А то је због тога што се између стихова остварује пуна лексичка и семантичка корелативност. Да ли је то условљено неким математичким обрасцем, не бих знао рећи. Из биљешке о писцу читам да је аутор познати математички зналац. Такви више вагају ријеч од других. У осталом, не бјежим од помисли да је поезија нека врста математике духа, само на једном другом ступњу. Богдановић очито влада природом једног и другог стваралачког чињења.

Вратимо се поново благодатној пуноћи ове поезије. Како се дух откида од обавеза прагматичног смјера и залази у сфере појмовних и других флуида, Богдановићеву поезију везујем за ову другу атрибуцију. У њој се полази од могућег. Дакле, од стања гје краљује слућење. До које мјере оно стреми показује антологијска пјесма Бринем шта би на то рекли. Та је пјесма одскок у надреални засјај маште.

Цитирам само дио тог заводљивог лирског живописа:

берем очима цвеће са залеђеног/ прозорског окна бацам по неку метафору/ у шашаву песничку главу/ отуда у јатима излећу/ из те луцкасте главе/ добро угојене црне песме.

Знано нам је да пјесма живи од тренутка. Његову омаму прихватамо само ако је родљива. И ако је таква кроз цијели ток пјесме. Није важно да ли је ријеч о ретроспективном или проспективном слућењу. Важно је осмишљење слућења. Не као просторна него као доживљајна мјера. Богдановићева пјесма заправо се фундира на доживљеној матрици. А то значи да опонаша слику круга, чије се рефлексије стичу у центру, да би се одатле емитовале као одболовани фруструм. С пуном поетском струјношћу. То сматрам врстом великог повлашћења.

Човјек је оно што је његова нутрина. Тамо су спознајна поља. Богдановић их је отварао једно по једно. Слично шаховској игри, у којој се, уз видовитост „играча“, проширује поље игре. У Богдановићевим збиркама та је игра у знаку тамнине и смрти. Све што је саздано прожето је таквим осјећањем. На пјеснику је да интуицијом обухвати међуоднос тих феномена. Богдановићу је то успјело, јер га је, бар кад се ради о бићу и свијету, занимао дубински слој.

Биографична црта не омета аутора у његовању тога слоја. Напротив, она пјев чини универзалним, посебно када се поета занима традицијским етосом. Отуда многе Богдановићеве пјесме садрже историјску нит, не занимајући се толико догађајима колико њиговом биолошком супремацијом. Преци, Никола и Драгиња, диктирају ток животног кретања кроз роодсловно ограњавање, не мимоилазећи катарзе живота условљене ратом и другим неугодностима. Тиме није умањена виталност рода и порода, али када се све то сведе у један егзистенцијални оквир, у прости разломак живота, долази се до сазнања да: уместо у језеро падам у несвест.

Рекло би се да су сви јунаци ових збирки заићени свијетом. Понекад се истиде свијета, у чије рупе немилице тону. Изгледа без права на спас. То је тренутак када се излаже човјек: онда су га спаковали/ у чамовину и спустили у црну рупу.

Богдановић се перманентно враћа прецима. Кад већ њих нема, остало је мјесто њиховог обитавалишта; дом, сјећање. Поета га вазноси до неке врсте светости. „Ишчезли“ преци крадом се увлаче у његово битисање, размеђују меморијски склоп и од свега стварају недођију. Иако смо свјесни да заборав раскида личне и друге везе, он би овдје представљао страно тијело. Заборав је незамислив када су стазе живота трњем посуте. Адско осјећање је дејственије од ведријих помисли. У њему се образује стална плима црних мисли (рупа), личних и космичких.

Ето мотива да се евентуална охолост подјарми вишој сили. У првом реду страху који вјечно нагриза крхко биће човјека. Тај страх овдје је маестрално визиран. Ниједна га алатка не може пренијети у неки погоднији ресурс. Бар такве ресурсе Богдановић не прихвата. Код њега се збивања одигравају у знаку збрканог пута: споменике су оборили/ размазали су по њима нашу крв/ да би нас упозорили и да обележе мрачни пут којим су пошли.

Поетски текст је по себи отворен за дешифризацију. То он по унутрашњем устројству. Имагинација одређује дужину и јакост стихова. Уколико се они творе разниродним елемнтима, исказани систем биће својом типношћу ближи нашем радозналом захтјеву. Ту не мислимо само на смисаоне постулације, него и на друге: језичке, симболичке, музичке. У свима њима Богдановић је постигао жељени ефекат.

Стих може да споји и семантички неспојиве идиоме. Разумије се уз посредство имагинативних кодова. Тај принцип спајања несродних евокативних сублимација мајсторски је остварен у пјесми На коме језику је умро. Умјесто очекиваног жала за мртвим (не зна му се идентитет), поета је кроз слику индиференције показао до које границе се креће наша отуђеност.

Како читати ову поезију агонијског осјећаја? Прво морамо бити наоружани стрпљењем, јер је предметирана мрклинама живота. Кад свијет одликује изразита рушевност и безнадица, апаратуре којом се ти феномени исказују морају бити еквивалентне самој теми.

Богдановића је више занимало да оствари додир са наслагама апсурда у човеку него да се умилостиви Богу. Он је тај додир остварио кроз рефлексију, која је матрица унутрашњег богатства и моћи. Ове збирке су доказ постојања таквих дарова.

(Савременик, Београд, 126-127-128(2005), 108-111, Развитак, Зајечар, 219-220/2005, 38-39, Грлом у сновиђе (Критички текстови), ЦАНУ, Подгорица, 2007, 290-293)

Мирољуб М. СТОЈАНОВИЋ: О РОДОЉУБИВОМ ОСЕЋАЊУ У СТИХОВИМА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Мирољуб М. СТОЈАНОВИЋ

О РОДОЉУБИВОМ ОСЕЋАЊУ У СТИХОВИМА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Када се пре три године појавила књига сихова Црна рупа, а недуго затим и Госпо-дар Стојана Богдановића, признајем, био сам немало обрадован. Та радост имала је више разлога, а основни лежи у констатовању озбиљног песничког искорака у односу на трећу његову збирку Зна се из 1991, откад пратим његову песничку активност.
Опростићете ми лични тон којим почињем своје данашње излагање и молим вас да схватите моје противљење пози која обавезује да се о поезији пријатеља говори с маском строге објективности упркос чињеници да се ни наука не може писати ако се не воли, не може створити без срца, како би то рекао неки далеки предак нашег занимања. Други разлог лежи у мом неслагању с притворношћу и у сумњи у судове о књижевности с транспарентном ерудицијом судије која уместо дела о коме говори, промовише себе са-му. У не малом броју случајева то се претвара у досадно гуђење на дебелој жици суштин-ског неразумевања ствари којом се баве. Тако је и дошло до поплаве књижевне критике која о књижевним делима не говори ништа, која нема вредносне судове, до критике без става о делу. Познавање модела и поступака, школа и учења треба ваљда да служи лакшем и једноставнијем уочавању проблема и уобличавању вредносних судова, да стоји у контексту, а не на површини текста као љаштећи прекривач који се купује на отпадима.
И када сам већ почео овако лично, да вам кажем и то како сам ове године неколико пута био у (не)прилици да се изјашњавам о књигама својих пријатеља, о којима до тада нисам писао. Не зато што су они објављивали недостојне књиге, већ зато што сам се бојао да не претерам, да их, под теретом искреног пријатељства и стваралачке наклоности, не-заслужено не вазнесем. Десило се, заправо, да су објавили такве текстове који су пор-шили моју стрепњу.
Најпре, то је била Парабола о звону Добривоја Јевтића, потом књига Мирослава Тодоровића Спрам расутих звезда, књига стихова Тамни вилајет Македонца Радована Павловског, у књижевним круговима познатијег као Раде Сељан и, ево сада, три последње збирке Стојана Богдановића: Црна рупа, Господар и Човек песма, ова последња у издању једног чудног издавача – Учитељског факултета у Врању. За академске кругове необично, некима може бити чак и неприлично, за стваралачке драгоцено. Овога пута дрскост кршења академскох канона заслужује једно спонтано, зашто не и естрадно, браво!

II
Али, како да изађемо на крај са око 150 страна сјајних стихова међу којима се налази и мноштво слика и цртежа, једног такође изузетног маштовитог цртача и сликара, Драгослава Живковића, који се међ корицама ових књига не јавља као пуки илустратор, већ као човек који угљеном и бојом мисли поезију?! Ако бисмо кренули у потрагу за мотивским језгрима и тематским круговима, писању не би било краја, разматрање идејних интенција довело би нас пред врата огрешења, а праћењем исказног слоја, што ћемо свакако учинити у некој прилици, дошли бисмо до сазнања о перманентном уса-вршавању, расту и глачању до постизања таквог јединства садржинског и формалног у којем жаргонизми и вулгарности профаног говора добијају дубљи смисао и мотивацијско утемељење. Нема непоетичних речи у језику ако се језик осећа до мере да се њиме можете поиграти, разорити му, или боље рећи обогатити му правила.
Иако свесни ризика да ће нам се у ово повампирено интернационалистичко време, које се сада зове глобализам, замерити да се бавимо залуђивањем народа, определили смо се за праћење родољубиве линије у овим трима књигама Стојана Богдановића, односно родољубље које се у овој поезији не транспонује као плаћање пореза и остваривање про-писа естетичара родољубиве провенијенције типа Јована Скерлића с којима је полемисао Црњански још почеком прошлога века у вези с поезијом Ракића, Бојића, Јелића и других родољубивих појаца тога доба, већ и меланхолијом, тугом и интенцијом критике етичких и других деформација менталитета, друштвених појава савременог, али и иних доба у животу небеског народа.
За Стојана Богдановића село, наше село, синоним је Србије у целини. Па, онда, каква је Србија у његовој поезији?
Најпотпунија њена слика дата је у песми Извештај која нас уводи у књигу Госпо-дар, а домишљати ће без читања осталих песама наслутити какав нам је и Господар. То је, дакле, земља у којој су стали млинови, цркве прокишњавају, гробља на којима се умножавају само споменици, зарасла су у коров, нико се не жени, не памти се када се неко нов родио, нико никога не дочекује, нема смеха ни кикотања, истребили су нас ко цигани вашке / све су нас покупили ко чума децу, стари храст на сред села, без осећања за вредност светих места, немилосрдно су посекли. Све је појело време садашње, а једино тужно сведочанство некадашњег просперитетног живота је исхабани натпис на цреповима о првој српској фабрици европског црепа / никола г богдановић и синови који су сви сада на службеном путу. Ова песма Стојана Богдановића је сложена, пажљиво рађена слика с много детаља. У њој се ништа не квалификује, ништа не осуђује и не хвали, њена порука је њена интенција, а у комбинацији онога што је познато и што има вредност докумен-тарног из кога происходи утисак вероватности и веродостојности, и непознатог, постиже се завидан степен драматичног. То је песма унутрашње драматике, коју посебно нагла-шава сам крај песме, где ауторски субјект самоиронично ауторитативно замењује своје претке тиме што је наредио берберину да га ошиша како би личио на себе кад буде подносио овај извештај.
Ова основна слика надограђује се у осталим песмама детаљима патријархалног и пасторалног живота, миграцијом и носталгијом, лажним зарицањима и још лажнијим заклетвама, сликом господара, чији се лик час глорификује, час проблематизује, козама које брсте поезију, дуњама на креденцу које шире свој носталгични мирис и у крајевима где слатко од њих није на листи обавезног послужења гостију и намерника, хлебом меким као душа тек извађеним из вурње, пустошним сликама напуштених домова над којима круже гавранови, у чијим двориштима нема перади ни наших жена чији су се звонки гласови задржали само у сећању слуха, а јуначке народне песме певају се само у сновима. То је земља у којој најбољи гину у рату,а наше главешине које су / нашом глупошћу постали вође / преговарају са њиховим / глупацима / уз најбољи виски са ледом / о приоритету. У тој земљи већина људи / у сваком тренутку историје/ јесу кукавице оне храбре / већ појели су црви.
Већ у првој песми књиге Црна рупа, Браво Никола проширује се парадигматска оса Богдановићевог односа према домовини. Домовина за њега, како и доликује интел-ектуалцу високог ранга, апстрактна је именица, јер све што је везано за њу, најпре је везано за дом у коме ће оставити младу жену и, упркос личној жељи, а зато што краљ и његов имењак Пашић нису умели да воде политику, Никола мора у рат да врати дуг отаџбини, а одложи сина мирка и остале / за после рата и да остави Драгињу која ће сањати бркате Цигане, а он ће по повратку, срећан што је преживео, из обести или освете, живети срећно или несрећно до краја пресујући пресом за цреп цвеће за даме у име своје и свога кума Радисава Станковића остављајући Драгињи освету тиме што ће поружнети и поцрнети толико да ће морати да је на самом крају живота положи у црну рупу. Та Србија, та црна рупа на кугли земаљској, показује чудесну, невероватну полисемичност у стиховима Стојана Богдановића, али о томе ће се говорити у некој другој прилици.
И на крају, Човек песма, књига стихова која нас је вечерас окупила, у којој
песма треба да уме да се њише
као јаблан на ветру поред тимока
притом да држи мисао
чврсто као мали враг сису
То је претежно аутопоетичка књига, која не држећи сувише до Боаола и његовог захтева да речима буде тесно, а мислима широко, тако поступа. О њој ће говорити остали учесници ове свечаности њеног проглашења, а ја ћу указати само на стихове који не певају о Мирославу Тодоровићу ни о Драгославу Живковићу, које аутор и воли и, очигледно, цени, већ о нама у контексту родољубиве теме којој смо се данас обећали:
по правилима која су важила
у доба витештва нађу неку протуву
те господару на подвалу курвински
одсече главу напуни је сламом и
пошаље султану
тада крв његова падне на нас

сада не
сад га свежу потпуно живог
зором га пошаљу цезару
шта је он с њим радио
то бог свети зна
тек наш господар
умре чист и невим
стигла га веле крв песника
а онда су на ред дошли
они што су господара издали
У Србији Стојана Богдановића, који се, са кућног огњишта, овде преселио у шири простор, уместо лозе саде се крстови, а између два рата, поново се спремамо за рат, па ако не нађемо непријатеља споља, поделимо се сами и призивамо странце да нас спа-савају.
Иронична дистанца, коју је био заузео, није више тако доминантна , уступила је део простора осећању трагичног очајања интелектуалца камијевског типа.

(2007)
(Бдење, Сврљиг-Књажевац, 26(2010), 175-179)

 

Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД: ЛИРИКА ИНТЕЛЕКТА У МРЕЖИ ТАЈКУНА

Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД

ЛИРИКА ИНТЕЛЕКТА У МРЕЖИ ТАЈКУНА

(Стојан Богдановић: Црна рупа и Господар, МБ графика, Ниш, 2004)

И упркос неоспорним чињеницама да савремена поезија (а особито поезија српског говорногпростора) к л и з и у индустрију забаве доконих и слуђених – у живо блато – поезију ће сви писати – догоди се са ореолом радости да посвећене читаоце и критичаре уметничке лепоте (и оне класичне и оне ине) озари ново кометско просијање и (постала је то наша природа) распрши се у заборав и сујетну каљугу деформисаних вредности. Да бисмо се ослободили испразних пенушања поплава интертекстуалних графичких књига – пристуимо испитивању и бистром промишљању уметничких књига Црна рупа и Господар, које је узбудљив животним и научним искуством и прегнућима и метафизичком приклањању песмотивим заклонима сачинио проф.др Стојан богдановић. Овај Сартров ангажовани и камијев побуњени човек, у склопу свог егзактног и духовног поринућа на узбурканој пучини света, а са варницима интелекта, од поларитетних судбинских фатума – од математике ка поезији – у всоким ужасавајућим просторима проређени ваздух – саградио је јединствену лирску насеобину коју красе: профетска духовна профињеност, сјај интелекта са падом у живот („то је онај живот где сам пао и ја“ – Дис), драмска озбиљност, иронична а црно обојена платна трагичних збитија са горко-хуморним преливима античке једноставности и стиховима и прозодије- а у парадоксалним крајностима.
И све је то у тами (у светлу) ратних и поратних пребогатих (а бедних) тајкуна са изукрштаним зверским траговима – а у ритама учитељице историје.
Стојан Богдановић је у српској модерној поезији усамљена и исторјски драгоцена и нужна појава, попут у свтској поезији: Волта Витмена, Езре Паунда, Т. С. Елиота, а његове књиге с спознају и доживљавају као извештај на ПУСТЕ ЗЕМЉЕ, са носећим детерминантама: „осушила се лоза, маховина, лишај“, „на вашар вранац је морао да сија“, „да ли је то рупа без дан?“, „најбољи су изгинули“, „побили смо погрешне људе“, „по истом сценарију“, 2 појели смо стоку и живину…/као и браћу“, „видимо по оглоданим костима“, „и кренули у земљу недођију“, „већина наших људи/у сваком тренутку историје/јесу кукавице“, „руља само да се успали“, „наводно сви знају/ да је рупа и почетак и крај“, „ проклети трговци/где је ту поезија?!“. Са одабраним детерминантама породичне саге; хватањима и схватањима животних датости и б и т н и х сегмената реалности и породичног стабла: Николе и Драгиње, Миодрага и Надице, Мирка, Миодрага, Стојана, Биљане, Небојше, Дисе, Милована; те лирских јунака ширег круга: Петра I Карађорђевића, Николе Пашића, Дарвина, Марка Пола, Михаила Петровића, Светог Симеона, Светог Саве, Лапласа, Мичела, Борислава Пекића, Пу Јиа; те гографских топонима: Суве планине, Великог Боњинца, Власотинца, Врњачке Бање, Ниша, Нишаве, Јаловик Извора, Калне, Књажевца, Солуна, Охридског језера, Калишта: те историјских стихија: Првог светског рата 1914, Другог светског рата 1941-1945, Трећег светског рата 1999, смутног времена и црне рупе историје 1988-2003. Са ефикасним узлетањима у свеколикој маглини и маглуштини), Богдановић је филозофски проницљиво, поетски и мисаоно прецизно – опесмовао такву стварност и такво време, са толиким вртлозима, црним рупама – судбинским, плотским, гробним – и поврх свега уклетничким (песничким). У своје песме Богдановић је уносио конкретне реквизиторијуме да би ближе и дубље одредио своју осећајност и своју високо интелектуалну визију и свог времена, свог породичног стабла уз трагично и иронично спознање:

Тако је настала благородна фамилија
На челу са мном
И на крају са мном.

Особени сизмограф духовног и интелектуалног склопа – усмерио је песника Богдановића ка особеном уметничком сензибилитету и особеној опсервацији ц р н е б о ј е универзалног платна феноменолошке битности (као код Рембранта): црна рупа, црни ђаво, црна птица, црна влат, црне услуге, црне судбине, црна змија, црна песма, црне мисли, црна сорта венац црних синтагми стоји и зрачи као непролазни ореол око песникове главе, судбине и око његовог и нашег времена трагично као код Софокла, једноставно као сама природа и мисаоно дубоко као сама уметност, као сама филозофија. Феноменолошки сјајно! Сјајно што се тиче црног платна, црне сценографије, црне режије и црних сцена и инсценација – али и сјајно на квадрат што се тиче разнобојних улога, ватрених рола, храбрих и правих песника и етичких подвижника и Божјих испосника!
Уз наметљиву иронију и просто, нужни, сарказам а у свом особеном црном шињелу (стилу) – хладног а трагичног опсерватора – животних биографских доказаних чињеница:
Из ЦРНЕ РУПЕ:
наишли су неки нови људи
ископали су му нови гроб
на староме месту поново су подигли цркву
и у гроб спустили себе

за историју

светац је остао горе да гори
да осветљава
дргињи николи
и потомцима.

Доктор математике и доктор новоосећајне лирике бриљантно игра на историјској сцени где дувају и хуче сурове олује и изводе крвави ораторијум: тајкуни, тигрови, кобре, црвене беретке, кумови и етички неприкосновени шљам. На лирској жици изнад несагледивог понорамодржава се у равнотежи песник Господара:

као у сваком рату и у овом
најбољи су изгинули
никола био је све
његова била је последња јер
никола био је господар наше куће
мој отац миодраг николин
био је господар наде
а ја
ја сам био и јесам и бићу
господар песме.

Уз просветљавање лирског признања Стојана Богдановића у најновијим књигама Црна рупа и Господар, као и његова претходна пламена сачињенија: Биг Бен 1977, Одлазим а остаје нејасно 1990, Зна се 1991 – на страни одбране приведеног на информативни разговор – стоји саслушање Бодлера:„У ову књигу унео сам све своје срце, своју нежност,сву своју религију (прерушену), сву своју мржњу. Истина је да ћу написати супротно, да ћу се свим боговима клети, да је то књига чисте уметности“. Ово црно признање потписује и песник Богдановић у наредна три своја поетичка завештања:

претварам те у песму
лебдиш на уснама мојим
драгиња моја

претварам се у песму
да лебдим хтео бих
на уснама твојим
драгиња моја

полако престајем да постојим
господар мајсторски прецизно
претвара ме у песму.

Богдановић је лирским здањем промислио своје време, све стране-драматском густином завејаваног живота, и срећног и несрећног породичног стабла, практицизма тоталитарних и других опсенарских протока и измаглица криминализованих морално и духовно пустошних деценија. Бираним лексемама, смисаоним синтагмама постсимболистичким врењима и интелектуалним мерењем-лирском реконструкцијом-уздигао је своје песмовање до високог реда уметничког обликовања и песмотворне магије. Књиге су досликане сликама, исто тако особеног, оригиналног и егзотичног усамљеника и чудака из породице у к л е т и х-Драгослава Живковића, кога је у робиту високе уметничке маглине избацила на бурну брежину-земља (и небо) источне Србије. Осамнаест слика и детаља чудовишних, тешко докучивих али сјајних ликовних сублимација кроз филтер црне магије, кроз пределе трансцеденције и представе људске природе и магичног постсимболизма д у б о к о г с н о в н о г д о ж и в љ а в а њ а и човека и његовог ега, а кроз врло усамљену и страхотну и шокантну психосоматску иронизацију и деградацију. Живковићева платна есенцијално продубљују и допевавају Богдановићева лирска платна сликама: Распеће, Сузана и старац,Ева и Адамчић, ecce homo, Сусрет у атељеу, Алхемичар, Покладе, Благовести, Безимене…н Ретки су у оквирима светске поезије и ликовне уметности овакви имагинативни сусрети-прожимање и допевавање сликама и досликавање сликама стихова-а у истој уметничкој једначини.
Поетска кристализација Стојана Богдановића је узвишена, духовита и луцидна, из њених сталагмита варниче искре филозофичности и мудрости. Његове песме нас понесу евокативном свежином и садржинском снагом синтезе. У ретким и изузетним надахнутим тренуцима Богдановић приступа п о е з и ј и да би заклонио своје биће од толиких животних опекотина, а касноантичком мешавином узвишеног и ниског, поетског и произаичног, драматског и ироничног. Изопштеном духовном констелацијом песама рна ропа и Господар – Богдановић држи нужну равнотежу са Драмом животне неумитности – и у томе је његова снага и уметничка заводљивост дочаравања.

(Градина, Ниш, 11/2005, 252-256.)

Стојан БОГДАНОВИЋ: РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ

ЗЛАТНА ГРЕДА

Нови Сад

169/170(2015),49-50.

БУКТИЊА

Неготин

43(2015), 54-58.

РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ

I
Јуче сретох своју покојну мајку,
На путу Господњем, зауставих је за тренутак.
Иста је онаква, спечена, и све некуд жури.
Ту пред анђелима и неки наши свеци беху.
Никада та жена да седне и да се мало одмори,
Рекох јој са каквим људима данас седим,
А она ће, Знала сам,
Сви ћете горе.

II
Јутрос је нема,
Али ја разговарам са њом и кад је нема.
Очекивао сам да ми каже,
Нахрани музе, а то значи козу,
Па иди да се играш са децом.
Ваше је да измишљате Србију.
Нема ко други то да уради.
А ја идем да садим шљиве боњинке.
Под јесен ће из печалбе доћи песници,
То су људи
Који знају да једу суво месо,
Да пију ракију
И да праве децу.
Који знају да нема живота без жена и без ракије.

А с пролећа почињу и љубав и рат.

III
Таман да пођем,
Она се поново појави.
Об раме носи две кофе воде,
Под обрамицом пресавила се готово надвоје,
Шљиву понад Мијине главе да залије.
И он је био човек.
Волео је шљивку,
И да се пење
Уз родно дрво.

IV
Споменух јој да је данас рођендан патријарха,
Утом, усред благдана, нешто пуче,
Наш се разговор прекиде
Због сметњи и шумова на везама.
Сутрадан прочитах на инетнету
Срушене су америчке куле и наши градови.
Ни једно ни друго
Не нашом кривицом.
Од кад је света и века,
Увек је крив неко други.

V
Малог није још нашла.
Враголан негде поред Тимока
Замењује славује, припевује девојкама.
Другог Миодрага од мисли саставља
Док на прагу на десници
Нежно, као маца, његову златну косу преде.

Повремено према ватри подигне поглед
Вариво да не искипи из главе,
Црне мисли
Око судбине намотава.

VI
Истиха покушавам мисао да уденем.
Ал’ она се не дâ.
Каже ми строго,
Немојте децу да тучете.
Упитах скрушено, а ти нас
Што си тукла и за уши вукла?
Прекорно закључа причу,
Ви нисте били добри
Као деца сада,
А није добро ни потпуни мир кад завлада.

VII
Све блешти, сија,
Одмах сам знао да је Она.
Руке црне као зифт,
Сијају као нове ципеле.
Можеш на њима да се огледаш.
Ово је чудо.
Нисам блесав, видим.

VIII
Сваку причу започиње сабајле,
А завршава пред зору.
Каже ми,
Иди сад да учиш математику, поезију и музику.
Фудбал је безвезе,
Није то за србијанске сељаке,
То игра сиротиња која нема за виолину.
Најјевтинији је рачун.
Почни са таблицом множења.
Сети се како је Отац заповедио,
Идите и множите се.

IX
Жене не воле пијане мужеве,
Јер се њима тада свашта чини.
Само им се чини.
Зато гледај, бар неки пут буди трезан.
Буди опрезан.
Свакаквих жена има.

Избегавај мушкарце који се много хвале
И који криво саветују,
Који те наговарају само да радиш,
А да се ништа не роди.

X
Пренела ми је све што је Он рекао.
Увек смо се прибојавали Бога Оца
И увек је то било без разлога.
Он и није долазио, осим празником
И када треба деца да се праве.
Остало време је проводио са апостолима.
Правили су циглу,
А почели су и цреп да праве.
На јесен ћемо се уселити у нову кућу.
Стару су нам запалили Немци,
А најстарију Американци.

XI
Хајде сад спавај,
Ујутру обиђи виноград,
Помузи козу,
Пази да не прегори
(Ја не могу сада да устајем,
Нешто ме стегао кук),
Учи рачун, копај,
Виолину можеш и да слушаш,
А без рачуна нема ни љубави.
Чист рачун, дуга љубав.

XII
Разговору никад краја.
Кажем јој да не брине за рачуне.
Време се променило,
Али, ја по старински,
Одох на послушање.
А рачуне ћу платити следећег месеца,
Или Бог Отац када дође из печалбе.

XIII
Још нисам сео уз компјутер
Она започиње причу.
Прича ми шта и како треба
Са браћом и са рођацима.
Нека ти Матија каже,
Он је о томе давно писао
И још га читају.
Ако те је стид да питаш Матију
(Није срамота не знати,
Срамота је не питати.)
Најбоље је њега да питаш,
Он шурује са Оцем,
Њих двојица су стално у дослуху.
Ако баш нећеш,
Питај Нешу Сенту из Чукуровца,
Нек’ ти он то одсвира на увце.
Зна он то.
Зна и друге радње,
Али то није за ову прилику.
А сад морам да идем да помогнем Оцу
Око оне деце што их од блата и од ребара прави.
Некада је од блата правио злато.
А сада, ево, дошло је пролеће.

Не ваља када царством управљају зелени,
Они што за војску и за женидбу нису стасали.