Monthly Archives: May 2016

Стојан БОГДАНОВИЋ: МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ (Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)

САВРЕМЕНИК ПЛУС

број 267-268-269/2018, 70-74

БЕОГРАД

МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ

(Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)

У овом тексту нећемо се бавити биографијом Ивана Алексејевича Буњина, нити његовом библиографијом. Споменућемо неколико текстова који се баве његовом књижевношћу. Анализа, по дубини и по ширини, Витомира Вулетића под насловом, Немири и трагања Ивана Алексејевича Буњина из књиге Руски класици, (Орфеус, Нови Сад, 2010), је сјајан путоказ за сваку даљу анализу Буњиновог дела. Поговор књизи Три рубље (Бернар, Стари Бановци, 2010) Дејана Михаиловића, предговор у истој књизи Владимира Јагличића, и предговор Грејема Хетлинџера у књизи Сунчаница (Бернар,  Стари Бановци, 2010) су текстови који умногоме могу помоћи читаоцу у стварању представе о великану руске и светске књижевности какав је Иван Алексејевич Буњин, посебно када је реч о кратким формама. Наравно да има много текстова о овом модернисти, нарочито на руском, али ми се нећемо бавити њима нити анализама за које би нам били потребни. Писаћемо о његовој виртуозности приликом извођења кратке, најкраће могуће, приче и вези поезије и те форме. Споменимо да је издавач „Бернар“ много допринео да и наши читаоци дођу до Ивана Алексејевича Буњина.

 

Ко зна откад се расправља о томе шта је у поезији важније: осећања или мисао? Не верујем да ће се икада расправити до краја. Крај по својој дефиницији и није добар. Велика би штета била затворити овако красну тему. Људи чим ставе тачку мисле да је ту крај. А тачка је ознака за тачку која је и почетак и крај. Мислим да нема потребе сводити проблем на поезију. Али људи су се већ навикли на зублуду да је поезија превасходно везана за емоцију. Или, као да је само поезија везана за емоцију. Сва уметност, поезија и проза, а ту се могу сместити и бравурозне креације из науке, сликарство и музика, има као иманентно својство уграђено сећање на неко осећање. У том смислу Иван Алексејевич Буњин каже да „…стихови нису, као што људи мисле, осећања (она се јављају рано) – стихови су искуство.“ Ако се слажемо са Буњином, онда морамо признати да ту значајну улогу у том искуству игра промишљање, и то дугогодишње проматрање, сажимање, бургијање, те да је та мисао коју зовемо стих срж мисли. И да то није тако не бисмо имали поезију. А не би се ни водила расправа да ли осећање или мисао!

 

             Када се говори о искрености у стваралаштву, онда се мисли на природност, онако како је то радио Толстој. Не знам да ли је Песоа мислио да је истинско у овом случају исто што и искрено. Чини ми се да јесте. Реч је о преношењу искуства на папир, тј. о сећању на она искуства која су некада била осећања. Кратко, реч је о сећању на осећања.

 

Чеховљева сажетост, чега сам велики присталица, је пожељна с тим што треба разликовати краткоћу од јасноће. Не каже наш народ бадава: кратко и јасно. Најбоље је  ако су заједно кратко и јасно. У Буњиновим причама нема „празних прича“. Све је то лепо спаковано тако да читалац може то лако, без имало напора, да отпакује и да га прогута као слаткиш. Само склизне. Нема сумње да је то прихватио од Чехова, али је унео више емоције. Максимално је скратио причу, притом прича није елиптична. Она је потпуна. Набијена. Богата-вишеслојна. У време Буњина, на прелому два века, свет се убрзавао, па је дошло време да се прича скраћује. Он је то осетио. Одважио се и реализовао. Не може бити боље. А краће може. То читамо на твитеру. Али то није то!

 

Кажу да није разумео револуцију. Те замерке су остале и после његове смрти. И не само у Русији него и код нас. Још се повлаче по разним текстовима углавном оних аутора који нису прежалили револуцију, а има их и код оних који помало преписују.  Замерке су му упућивали они који су се за револуцију залагали, који су је изводили, али који је нису разумели. Револуција је пропала. Нико није разумео зашто се родила, а ни зашто је пропала. Једноставно, нико није желео да љуља копиле.  Замерке су остале. Бришу се полако, али споро. Али и даље те замерке немају никакве везе са дужином Буњинове приче, нити се ико забринуо зашто револуција није разумела њега.

 

После поезије кратка прича је убедљиво најтежи жанр. Средства су мала а израз голем. Треба га савладати. Буњинове минијатуре обједињују поезију и причу, а то није оно што је поезија у прози какву срећемо код других мајстора, као код Борхеса, на пример. У писму Буњину Чехов је то овако оценио: „…то је нешто сасвим ново, сасвим свеже и веома добро, а опет толико компактно попут густог буљона.“ Иван Алексејевич је кроз уста јунакиње из приче Непознати друг и сам исказао у шта верује: „У ствари, о сваком људском животу могу се написати два-три ретка. О, да. Само два-три ретка“. Приметио бих овде у вези са претходним цитатом да је Буњин упражњавао есејистичке оцене са краћим или дужим образложењем и у својим причама (предугачко и није могуће с обзиром да су приче прекратке). Понекад је то била и цела прича, као Бернар, која је сјајно исплетена да би на крају приче-есеја, Иван Алексејевич закључио: „Чини ми се, да сам ја, као уметник, стекао право да, у својим последњим данима, кажем за себе нешто слично ономе што је рекао Бернар на самрти.“ Ово сам овде написао зато што се у нашој књижевној стварности појављују интервјуи и чланци у којима се негативно оцењују књижевни текстови као што су песме, приче и романи у којима су испољене у мањој или већој мери есејистичке тенденције, тј. убацивани су у ткиво дела елементи који су својствени садржају есеја. Рећи ћу да је са уметничке стране важније како је тај садржај обрађен. И од те важности нема веће.

 

Немогуће је установити мотив који је тако снажно изазвао Буњина да кроз причу Прслук пана Михољског провуче портрет Гогоља коме очито није био наклоњен што потврђује и крај приче: „Ја, брате, свој прслук ценим више од свих његових „Мртвих душа“.“ Витомир Вулетић у својој књизи Руски класици, која, такође, представља класику у својој области, пише:„ Аристократа, потомак старог племићког рода, изузетан уметник, рафиновани естета, Буњин није успео да у себи обузда негативна осећања и да нађе примереније речи за оне према којима из било којих разлога није имао наклоности. Када се упореди Буњинов уметнички опус са оним што је рекао о симболистима, футуристима и осталим значајним ствараоцима постаје очигледно колико је уметничко остварење шире, племенитије од суда, колико је таленат узвишенији од мржње.“ Сложићемо се са овом сјајном Вулетићевом тврдњом да „је таленат узвишенији од мржње.“

 

Знамо да се  два  не садржи у један, али у причама Ивана Алексејевича то правило не важи. Оне су тако пуне садржаја да чак и три, и четири па и пет су садржани у један. Питање је, како? Одговор је, тешко. Али је могуће.  У ствари, он каже да му је понекад било тешко. Зато је читаоцу лако. Он је добио све чисто, испеглано и изгланцано. У непуних осам редова причице Подне, коју ћу препевати и намерно написати у форми песме

 

ПОДНЕ


Подневна јара,

заслепљујући блесак непомичног жутог рибњака

и његових жутих , глиновитих обала.

Дотерале стадо да предахну за ручак,

краве зашле у плитке рукавце,

стоје у води до трбуха.

Крај њих радосни повици, вриска, кикот.

Девојке се скидају и скачу у воду.

Једна је преко главе свукла сиву кудељну рубашку

и тако се силовито бацила.

Одмах сам помислио на Нил, на Нубију.

Црнокоса, тамне пути.

Груди – као две тамне, чврсте крушке.

 

при чему има више од осам редова, како би читалац видео да код Ивана Алексејевича нема разлике између песме и приче, нема распевавања, одмах се наступа, одмах се пева прича, стала је подневна жега, краве у води до трбуха, девојке-купачице, атмосфера живота, његове лепоте и раздраганости и издвојена веома убедљива компарација: „Црнокоса, тамне пути. Груди – као две тамне, чврсте крушке.“  Убедљиво да дође човеку, онако у мислима, да се маши, да освежи дланове. Да освежи машту. Да напуни батерије. Подне није међу најбољим његовим причама, али је међу најкраћим. Одлична је и неки Буњинови савременици су тврдили да је њена есенција довољна за роман. У причи Алексеј Алексејвич он се децидно изјашњава: „…то нису песме – већ чиста проза, која се са истим задовољством може читати и од краја.“ Дакле, читати поезију или прозу свеједно је. То би требало да значи и да друкчија форма не значи обавезно и другу садржину.

 

Замерају му да нема психологије у његовим причама. Тачно је да нема сецирања лика конкретног јунака. Међутим, његове приче нису причам ти причу. Код Ивана Алексејевича су непрекидно укључени бројни сензори и када он региструје појаву приче аутоматски се укључују апарати који бележе слике које он потом излива на белину.  Сада ми читамо и распознајемо атмосферу, радост, вриску, кикот… Каже: „… силовито се бацила.“  Говори се о понирању у личност неименоване јунакиње, потом у психологију групе, па на крају и о психологији посматрача, писца-воајера, који је нема сумње волео тај живот из свог детињства, из своје младости, и који је, срећом, сећање на своје емоције донео и до дана данашњег, до нас. Тако посредно закључујемо о психологији коју је Буњин дискретно пласирао у овој вишеслојној причи – песми. Дакле, ако неко и осећа или мисли да у Буњиновим причама нема дубинског третмана књижевних ликова, то не значи да је у њима изостала лиричност или пак да се прича због тога продужила, или је постала краћа.

 

Познат је код старих људи страх од глади. То је у ствари страх од немоћи или изнемоглости. Дешава се често да када се нађу за трпезом са осталим укућанима они грабе да се што пре наједу. Понекад сипају и више него што могу да поједу. Овај психолошки феномен „гладног старца“ је веома упечатљиво дат у причи Дедица. Овде је дат и однос снахе и свекра, што је, наравно, стара прича, али је сада боље и краће испричана, па је тако постала потпуно нова. И на свега пола странице, најпре је описан субјект: „…рашчупан, по цео дан пуши.“ потом су убедљиво испричана два феномена везана за старије људе. Богато.

 

Чита се лако, без напора, јер су слике јасне, нису умрљане, а нису ни бледе. Снажне слике. Реч је о (о)сећањима, о специфичном сензибилитету, али и о мајсторији коју подупире снажна мисао.

 

Још реч-две о композицији и садржају приче Ивана Алексејевича. Композиција варира од приче до приче. У минијатурама она личи на воз са само једним вагоном који никада није претрпан, али је пун. Понека од ових причица је веома кратка и прође такорећи док трепнете. Само блесак. Ту је, наравно, важно изненађење које Буњин често користи за крај приче. Наиме, он вас води кроз вагон као да вам тражи место где ће вас сместити да се мирно возите и када сте већ спремни да одустанете, истом, појави се место. Изненађење је потпуно. Читалац не може заборавити причу.

 

Прича може бити и мало дужа. Прича може имати и више вагона. Они се везују један за другим и у том случају кажемо да је композиција линеарна. Композиција може бити и модуларна, при чему се додају (убацују у текст) модули (причице, ликови, догађаји…) са разних страна, тако се садржај приче обогаћује, али у кратким причама је то готово немогуће. Евентуално се у неким причама могу причати истовремено две или више прича тада бисмо рекли да је композиција паралелна. Број вагона се мора пажљиво одмерити тако да машина-мисао може да покрене воз и да га вуче до краја пута. Вагони не би смели бити претоварени, јер ће се воз кретати споро. Прича ће бити досадна.

Кад год прича има неколико вагона, она се може кретати само ако је пруга добро направљена, ако је основа приче добра. Пруга је идеја водиља. Није спорно да се прво прави пруга. Јер, ако набавите вагоне, а после низа година покушате да направите пругу, и некако то и успете да смандрљате, онда са запрепашћењем констатујете да су вагони иструлели, зарђали и да више нису за употребу, а можда и нису за ту пругу. Пругом се могу кретати разни  возови. Значи да се на исту тему могу писати различити текстови, и могу их писати различити писци, а може и један исти писац. Могу се изводити разне варијанте, данас уз коришћење компјутера то се и ради. Споменимо само име Рејмона Кеноа и његове Стилске вежбе. Ако је пруга са трулим праговима, вагони ће излетати са ње. Ако има много кривина мора се сваки час прилагођавати брзина. Мора се кочити пре сваке кривине. Путници се морају придржавати да не испадну са седишта, да не испадну из приче. Ако је кочење често и нагло, читалац ће на крају приче бити сав угруван. Наравно да није добра пруга са тунелима. Сваког часа морате палити и гасити светло. Ако је уз то и тунел дугачак и светло у вагонима чкиљаво, онда би читаоцу биле  потребне ко зна какве наочаре да би проникао у причу. А тек, ако се у вагону светло и не пали, онда, као што знате, настаје прекид читања. Ако је таквих прекида неколико, онда сте потпуно узалуд путовали кроз причу. Таквих се прича треба клонити. Боље је сачекати други воз.

У вагоне се трпа сирова руда, сирови материјал приче, он се мора прерадити. Мора се пре свега очистити. Из њега се мора избацити вишак материјала, речи и реченица, пасуса, а богме, понекад се мора откачити и понеки вагон. Чистите док све не засија. Слојевитост приче је превасходно у материјалима који су у вагонима, ретко када и у целом возу. Значи, вишеслојност се може постићи и у само једном вагону. Што је често случај у причама Ивана Алексејевича.

 

По правилу приче великог мајстора Ивана Алексејевича Буњина су линерне. Шине на Буњиновим пругама су добро заварене тако да приликом вожње вагони у његовом возу не клопарају. Чује се пој а и тишина. Најбоље је набавитити неку Буњинову књигу. Сести у неку од његових кочија која ће вас одвести до његове Русије. Он је иначе Русију носио са собом где год је путовао. Русија је била у његовим кочијама, у возовима, у вагонима прве и друге класе, Русија је била около, Русија му је била у души. Русија му је била у свакој руској речи. Русија.

 

Није искључено да ћу некада о Ивану Алексејевичу Буњину по истим питањима написати нешто друкчије од овога, чак супротно, али данас о њему мислим све нај!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: КАД ВЕЋ СУДЕ

КАД ВЕЋ СУДЕ
 
Пре неколико дана један ђак ме је опсовао. Да бих појаснио разлог за то бацање камења са рамена и евентуално оправдао тај поступак јуче написах: Била је женско.
Руља која је све то курвински посматрала, подмукло, испод, закрвављених очију, крикну, сви погледи се усмерише према једној хуљи, она се осмели, изађе испред, најпрво отпљуну, ваљда да би скупила још мало храбрости, као да је то храброст, и као да је за то потребна храброст, као да је за то потребно арчити ту скупу особину, и баци на мене још три камена. Професору са љубављу, рече.
Сада се охрабрише и остале хуље, нико не изађе из руље. Такмичење тек сад постаде интересантно, на свим странама формирају се навијачке групе, придружише им се и фарисеји, неки од њих поведоше коло, које се ширило, ширило, ширило… Они први стигли су већ на руб пустиње, отуда се дизао црвени песак спреман да посоли, да досоли, да све прекрије, да то преда врховном жрецу, који ће одлучити, да ли да то све предамо на чување забораву или ћемо организовати нове прстенове у којима ће се бацање камена с рамена увежбавати до савршенства, како би се уврстило као дисцплина на неким олимпијским играма, у неком од следећих миленијума, који ће бити лишени овако простачког бацања камења, од којег нико вајде нема, сем оних који своје душе хране злобом и само суде. Кад већ суде могу нешто и да зараде! Зашто не, кад већ имају ту жичку?
Да споменем и то да су се неки претоварили разним камењем. Било је ту и тзв. драгог камења. Можете га звати како вам драго. Неки су трпали у џепове не гледајући какве је сорте камен. Прва помисао им је била, могли би на некога да га баце, само треба сачекати прилика да им се укаже. Нудио сам им песму да сачекају. Одбили су. То им није занимљиво, није трагично, не изазива адреналин. Лакше је бацити камен.
На путу кроз пустињу оно је претежало, тако да су многи због њега скапали. Многи од тих њушкала воле да копају по људским душама, као по старим гробовима. Раскопају ти душу, развуку шта нађу, продају будзашто, умурдаре све, ако нађу нешто да ти мазну што ти је на души, добро јест, ако не, мењају локацију, траже нову жртву, а твоја душа остане да зјапи отворена као оскрнављен гроб. Иначе, ране на души се не затрпавају земљом. Археолошка истраживања то потврђују у оним случајевима који нису нашминкани из националних или националистичких разлога, али то није за јавност. У осталим случајевима археолози то шминкају због својих амбиција, због којих су и осуђени да целог живота претурају камење са гомиле на гомилу, као када пресипају из шупљег у празно. Изгледа сизифовски, али није. Померају кости разних животиња, па и људи, из којих излећу зли духови. Тумаче натписе и разне друге симболе урезане у камење, које је сакривено по џеповима. Камење се рони и постаје песак и прашина. Осуђеници га брижљиво скупљају специјалним кашичицама и трпају у клепсидре, помоћу којих ће мерити време, које не постоји, разуме се, на свој начин. Тумачење је скоро као тумачење поезије, свако тумачи на свој начин и из свог угла, а угао зависи, а тек тумачење, од газде који плаћа тумачење. Осуђеници – арехеолози раде као читачи судбине, оскрнаве сваку душу, као што оскрнаве сваки гроб, оно што већ знаш увију у неколико мистичних обланди и спусте ти то на длан, да гледаш, да све видиш и ништа не видиш, али зато упорно климаш главом као коњ. Хм!
За њега не брините, Он се већ попео високо, будале га не могу досегнути, иако камење није везано као негда у време Светог Саве. Још мало па ће бити и фарбаних јаја. А забава може да потраје и да буде крвава! Само (с)трпљења!
Остадох тако неко време, чекајући, а тако сам се и заветовао, да ћу га чекати, и кад ми је све докурчило викнух, викнух из свег грла: Докле бре, докле бре, да ме чују они који не чују и они који никога не слушају, и у том одсудном моменту када је требало да видим њихову реакцију, позитивну или негативну, свеједно је, ја се на сопствено запрепашћење пробудих мртав. После сам у разговору са неким експертима сазнао да је то уобичајено у овим годинама, а касно је за кајање.
А а у вези са оном псовком с почетка и даље сам на становишту: Срећан сам због тог несрећника, да је то избацио из себе.
Њихов се гуру повукао у пећину, а мога ја још чекам. Најважније је да нисам сам и да светова има више, није као пре, па може човек да оде негде, да се склони или да се некоме поклони, или да се свега клони.
За крај, указа ми се једна громада, насмејана, и крупно ми саопшти своје размишљање, које је деценијама крио, чекајући, овакву, згодну прилику, да ми то јавно каже: Шеле, могу ја да те испсујем због равнотеже, али не иде на уста. Млого те бре, волем! Би ми мило. Био је то Ђорђе Ратков, мој давнашњи ђак и мој пријатељ из Панчева. Радосно се насмејах.  Шта бих друго? Постоје различита суђења и разне осуде.

(Стојан Богдановић, Записи, Књажевац, НБ “Његош”, 2016)

Стојан БоГДАНОВИЋ: ПОСЛАНИЦА ДРУГА КЊАЖЕВЧАНИМА

ПОСЛАНИЦА ДРУГА КЊАЖЕВЧАНИМА,

НАЈБОЉИМ ЉУДИМА НА СВЕТУ

 

Немојте гласати за оне чије су једине привредне активности:

ЗАДУЖИВАЊЕ, ЗАДУЖИВАЊЕ И ЗАДУЖИВАЊЕ

И који су тако стигли до задужбине.

Њима је место на гробљу.

Тамо могу да чисте, да уређују стазе и гробна места, да шишају траву, да негују цвеће.

А ако су вештији могу да подупиру споменике и да их намештају.

Али не може им се дати да у име народа Србије одликују људождере.

 

РАЗМИСЛИТЕ ЗА КОГА ЋЕТЕ ГЛАСАТИ!

ПРСТ НА ЧЕЛО!

 

Нећете ваљда гласати за оне који хапсе паоре.

Хапсе оне који их хлебом хране,

оне који своју земљу хране и бране.

Нећете ваљда гласати за оне који сељацима одузимају земљу да би је продали Арапима.

 

ГЛАСАЈ ЗА ОНОГА КОЈИ ТИ СЕ ПРВИ НАЂЕ У РАДОСТИ!

ГЛАСАЈ ЗА ОНОГА КОЈИ ТИ СЕ ПРВИ НАЂЕ У НЕВОЉИ!

ГЛАСАЈ ЗА КОМШИЈУ!

 

Нећете ваљда гласати за оне који крадуцкају и краду!

 

Нећете ваљда гласати за оне који не знају како им гину питомци.

 

Нећете ваљда гласати за оне који не знају шта би са хеликоптером? Који тврде да су криви најбољи пилоти, који су мртви. А мртва уста не говоре.

 

Нећете ваљда гласти за оне који непрекидно производе афере. Нећете ваљда гласати за оне који ниједан судски процес нису довели до краја.

 

Нећете ваљда са онима који су вас се одрекли,

који су ту само када им требају ваши гласови.

 

ГЛАСАЈТЕ ЗА КОМШИЈУ КОЈИ ВАМ СЕ УВЕК НАЂЕ!

 

Нећете ваљда гласати за оне који су хушкали на рат,

који кажу да су рат добили.

А сада ми који смо све изгубили треба да гласамо за њих.

 

Нећете ваљда гласати за докторе са купљеним дипломама.

Њихови рецепти су лажни, а лекови отровни.

 

Нећете ваљда гласати за неписмене, за силеџије и криминалце.

 

Нећете ваљда гласати за оне који не знају где им се налази факултет на коме су дипломирали, јер никада нису ушли на факултет.

Не знају назив смера на коме су дипломирали.

Не знају ни наслов свога дипломског рада.

Њима је лако јер не знају шта је студирање.

 

Нећете ваљда гласати за оне који су наше паре опљачкали и однели у иностранство. Који су тим парама из иностранства купили нашу имовину и појели нашу и прадедовску муку!

 

Нећете ваљда гласати за оне који су дигли руке од наше културне баштине. Који не отварају музеје. Који су и постојеће затворили. Који за директоре националних установа, позоришта, библиотека, постављају дилетанте и осведочене мрзитеље српског народа.

 

Нећете ваљда гласати за оне који своје надобудне и недоучене синове и унуке постављају на измишљена директорска места.

 

Гласајте за свога комшију!

Гласајте за свог пријатеља!

Гласајте за своје рођаке!

Гласајте за своју децу!

Гласајте за будућност!

Маните се страшила!

 

Немојте гласати за оне који су вас издали и продали!

 

Немојте гласати за оне који су заборавили своје порекло.

 

Немојте гласати за оне којим је важнија напирлитана ташта или моћна свекрва, а који се стиде своје мајке, свога оца, својих рођака, својих пријатеља.

 

Немојте гласати за оне који су заборавили своје мајке за које је „у комфорним становима измишљен споредни улаз за мајке“.

 

Немојте гласати за оне чије „мајке чаме по старачким домовима, да их не би ометале“, да их не би брукале пред светом!

 

Мајка је богиња и дорски стуб.

Она је каријатида.

 

За мајку не постоји „тринаесто прасе“. Оно постоји само за умишљене свиње.

 

Мајка све дочекује и све испраћа и никада није уморна.

 

Немојте гласати за оне који се радују када нечија мајка плаче!

 

Немојте гласати за оне који пред вашим очима мајкама отимају децу. Који од њих праве јаничаре, а од оне друге деце праве крсташе.

 

Чиме су то мајке заслужиле?

Зар реч мајка није реч за заклетву?

Зар је то толико одурна реч да је битанге узимају у уста не би ли је испљунуле што даље од себе?

Зар се мајке сетимо само када је густо,  када се земља, или небо отвара, када припуца, када нам нема спаса, када се од наше деце праве пси рата.

Зар су заборавили мајчину сису?

Зар им је драже туђе весло?

 

Зар је мајка заслужила ломачу?

 

Немојте гласати за оне чијој деци је једино занимање пијанчење и банчење!

 

Има поштених људи.

Ту, у комшилуку.

Осврните се.

 

СТАВИТЕ ПРСТ НА ЧЕЛО!

 

Немојте гласати за оне који прогоне песнике и сиромахе!

 

Немојте гласати за оне који се вуцарају по судовима,

А заобилазе своје старе родитеље.

 

Немојте гласати за оне који мисле да им стално дугујете.

Сви дугују своме народу и својој отаџбини!

 

ОДУПРИТЕ СЕ УЦЕНАМА!

ТРАЖИТЕ ДА ВАМ ПОЛОЖЕ РАЧУНЕ,

БУДИТЕ УПОРНИ!

 

ГЛАСАЈТЕ ЗА ОНЕ КОЈИ ВАС ПОШТУЈУ!

 

ПРСТ НА ЧЕЛО!

 

НАРОДНИ ПОКРЕТ КЊАЗ ЈЕ ЗА КЊАЖЕВАЦ.

 

Ако комшија пропадне, онда је ред на тебе.

Гласјте за оне који помажу своје комшије.

 

Помогните себи и комшилуку.

Немојте да гласате за оне који вас терају да гмацате по блату док се они шепуре по италијанским плочицама.

 

ЖИВОТ НИЈЕ ГЛАСАЊЕ,

АЛИ ЗАВИСИ ОД  ГЛАСАЊА.

КОМШИЈА, ДИГНИ ГЛАС!

КЊАЗ!

 

Ако сте прошли пут погрешили,

Сад је време да исправите грешку.

Прст на чело!

Књаз!

 

Доста се рмбачили као коњи!

Доста су вас водили као овце!

Доста, доста, доста!

Немојте пропустити прилику,

Можда је последња!

 

Отварајте четворе очи!

Прст на чело!

Књаз!

 

Народни покрет Књаз је правио Књажевац,

Он је за Књажевац.

За остале знате и сами.

Знате како су вас оставили без ваших фабрика, које сте ви градили.

Знате како су вас оставили без плата.

Знате како су вас оставили без пензија.

Знате где су коферчићи.

Знате где су паре од гаса.

Сада вас продају да радите као робови у туђим фабрикама,

У оним фабрикама које су до јуче биле ваше!

 

Наше су паре на Дедињу!

Хоћемо да нам врате наше.

Нећемо милостињу,

Хоћемо наше.

 

Прст на чело!

Књаз!

 

Хоћемо да и наша деца једу сладолед,

Хоћемо нова обданишта,

Хоћемо нове школе,

Хоћемо нове спортске терене,

ХОЋЕМО ДА НАМ ДЕЦА НЕ БУДУ ГЛАДНА!

И наша деца воле играчке,

И наша деца воле чоколаде,

И наша деца воле колаче,

И наша деца воле патике,

И наша деца воле бицикле,

И наша деца воле зимовање,

И наша деца воле летовање,

И наша деца воле да славе рођендан,

И наша деца хоће мобилни телефони,

И наша деца хоће шољу млека,

И наша деца хоће интернет,

И наша деца хоће да виде свет,

И НАША ДЕЦА СУ ДЕЦА!

 

Ми волимо да нам престоница буде лепа,

Али није само Београд Србија.

 

Немојте чекати да деца српских политичара проћердају Србију на сплавовима!

Немојте им дозволити

Да на сплавовима спискају Србију!

Немојте чекати да деца српских политичара слупају Србију у бесомучној вожњи скупим аутомобилима!

Немојте чекати!

Нема више времена,

Зато гласајте за Народни покрет Књаз.

КЊАЗ!

ДАБОМЕ!

 

Немојте гласати за оне који се одричу светог Симеона, светог Саве, Његоша, Вука, Доситеја, Вожда и Књаза!

КЊАЗ ЈЕ НАШ!

ДАБОМЕ!

 

21.4.2016.

Књажевац