Monthly Archives: July 2016

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЦМОООК!

НАШЕ СТВАРАЊЕ

Лесковац, 1-2/2016, 61-67.

 

ЦМОООК!

 

Кандидати за резервну варијанту

 

(Није реч ни о каквим педерима, па ни о премијеру. Реч је о текстовима. Дакле, о озбиљним стварима.)

 

Ако дочекам пролеће, Биљана да ми замирише, можда ћу претећи и преко следећег лета. Безвезе.

Боље је да се замрзнем до следећег лета. Ни то не ваља. Већ сам се смрзао. Знам да је грозно.

Проблем са тим замрзавањем је што ти аутоматски замрзну и пензију. И то поделе оним чиновницима из владе који се не смуцају тамо од канцеларије до канцеларије и не пију кафу на рачун државе. Лова се подели само онима који не долазе на посао. Они најмање коштају државу, и ти су најбољи. Не траже паре за превоз, за шминку, за одржавање, за самоодржање. Е, али када се одмрзнеш у следећем веку, (ако ти цркне замрзивач, то ти се може десити и раније), онда ни пензије, ни хране. И умреш напрасно, потпуно без разлога и без игде икога. Једина ти је вајдица што те сахране о трошку државе. Али као псето!

Не! Не ваља ова варијанта. Ако не смислим неку бољу и лепшу глупост, узећу је за резервну.

 

Верујем да и други то раде, али ко зна?!

 

Требало би да се обучем и да скочим у замрзивач. Било би крваво. Taмо, бар по претпоставци, има шта да се једе. Не морам сам да се једем. У ствари, да се не лажемо, сада једем остатке од себе. Оно што они који се стално некуда журе нису стигли да оглођу. А сад се глођем сам да ми они не би досађивали.

 

Oj-xa-xa!

 

А сада, Цоне, отпеваш јој на увце, каже ми неки унутрашњи глас. Мало се нагнеш, тек да осетиш мирис. Није лоше кад замирише. Гадно је кад загори. Тааако! Није важно што она није ту. Ко пјева, зло не мисли. А, Ко пева, такође, зло не мисли. Обојица кењају. За ову прилику није важно. Нека кењају, само нека буду мирни. А сада гласно:

И мртав ладан,

Љубави сам гладан.

Ој-ха!

Ој-ха-ха!

 

У време зимске идиле

 

(Идила је измишљена (с)твар, али није лоша. Ако ти је баш хладно у души, можеш њоме да се покријеш. Ако ти се то не свиђа, онда свиркај под свој прозор! Вероватноћа је нула. Али пробај, да не буде после?!)

Није упутно скакати у замрзивач или у фрижидер пред Божић и пред Нову годину. У то време добро је грејање. Топло је и само тада можеш да усмрдиш сво месо. И кад се цео свет весели доброј клопи, ми седимо гладни и једни на друге церимо зубе. Све је то зато што ми често отварамо и дуго држимо тако отворен замрзивач, а и фрижидер. Трошимо непотребно струју. Тиме доводимо у незгодну ситуацију себе и читав енергетски систем. Уз све то, кроз отворена врата улази топлота у замрзивач. Иначе, обично она излази кроз отворена врата, а отуда улази мраз. У случајевима замрзивача и фрижидера је све наопако. Тамо једно улази, друго излази. И обратно. И нама је влада смањила пензије и плате да не бисмо ми чинили такве глупости. Мора неко да води рачуна и о народу. Цркли дабогда!

Обично ми се деси да прегорим као оне старе сијалице. После се уверим да и ове нове нису бог зна шта.  Сада ћу откачити ону блесаву комшику. Јес да није лоша. Мислим као књижевни лик, а има и убедљиве сисе, али ми је боље овако у стварност да се вратим, тј. да паднем на земљу, и то на теме. Ако се не распучим, чућемо се.

 

О једном пољупцу

(Имам још пољубаца, али о њима ћемо други пут.)

 

Љубим те, одавде до неба, па ти види шта ћеш са оволиким пољупцем.

Цмooooooooooooooоооооооооооооооооооооооооооооооок!

Ако неко још хоће пољубац нека мало одломи од претходног.

 

Пост фестум

 

Онда, после тог великог пољупца, (који је изгледао овако, цмооооооооооооооооооооооок! мммм! ово у загради није за јавност само сам хтео да подсетим оне који нису прочитали онај текст, О једном пољупцу) који сам јој упутио сав срећан што ми се пружила таква прилика (ви то не разумете, али нема везе, све је безвезе) пао сам на земљу. Као Њутнова јабука. Занимљиво, нико не каже да је јабука летела, него кажу да је пала. А летела јесте, иако нема крила. Хе, хе. Али када је треснула Њутна, њему се позлатило. А мене нико и не пита зашто ме боли глава. У сваком случају, било би добро да погледате онај толико спомињани текст, О једном пољупцу. Ако се није замрзао. Откршите од оног. А мени можете и да га накршите.

 

Упутство за употребу песника и њима подобних

 

Тај моменат је наша влада искористила и свим научницима, песницима и осталој голотињи смањила је плате и пензије. Знано је, када се ти голаћи наједу, онда ништа не мисле. А влади су потребни људи мислиоци, који ће смислити лоповлуке, које нико жив не може открити, и само тако могу остати живи, а не да иду у иностранство и да тамо продају своју памет, своје лоповлуке и да се тамо богате туђи људи, из туђих влада, са којима смо ми пријатељи, иако нам они нису баш наклоњени. Тако је сада, али, и раније ништа боље није било. Никада није било боље. Ред је да од тих лоповлука и наша влада има неку корист. Кад већ отима од нас, ред је да те паре остану ту, у нашој држави.

 

Ево, шта се десило

 

Земља се отворила и ја сам штуко у црну земљу. Дуго после тога моја драгана и силни рођаци, који су се сјатили ту на обали те рупетине у коју сам штуко, чекали су да се појавим с друге стране земље и да им донесем поклоне за Божић и Нову годину. Ништа од тога.

Ево шта се десило: поседали смо укруг и онда смо виртуелно ломили честицу. Неко је извукао парицу, неко дукат, а остали су извукли дебљи крај. То је било виртуелно. У стварности свима се десило ово последње. Сви су убеђени и сви се надају да то неће бити последњи пут.

 

 

Како се учитељ ослободио поквареног терета

 

Да не би сецао оне силне торбетине са (о)туђеним душама, одлучио је да побегне са неба. Напустио је тај посао.

Срећом наишао је на неке одвратне протуве. Наместише му игрице, на шта се он пецао као дете, као сва деца. Само један погрешан клик. И би шта би! И оде пријатељство, тј. оде пријатељ к врагу. Tе протуве га у тој игри надиграше и погубише.

Због тих њихових ујдурми, и због човечанства уопште, морао је да васкрсне како би се вратио на своју земљу. Хтео је да буде свој на своме. Иначе који лудак би потегао толики пут по цичој зими само да би се опет играо са већ застарелим моделима компјутера и дебилних телефона.

Иначе у старо добро време док није било мобилних телефона људи су у рукама носили неко дрвце. А жене? Па и оне! У најгорем случају био им је при руци дудук, па су у њега дувале.

Дување је био спорт на гласу. Њега су измислили мушкарци, али је у већим количинама препоручиван женама. Зато што га оне добро подносе због висинске разлике која смета мушкарцима који су гадљиви на туђе бркове и на високе висине.

Тако се причало док неки нису открили да тамо није могао да се лечи од смрти. Није имао поверења у тамошње докторе. Веровао је да има горих и од ових наших. Али машина није да се у њу верује. Него да се кликће.

У реду је, сада не мора да носи оне торбе пуне покварених људских душа. Вероватно су се одавно усмрделе. Смрде као покварена јајца. А њему је лакнуло. А?

 

Како се изборити са конкуренцијом

 

(Навешћу овде и поднаслов само зато што је он увек важнији од наслова: Плава риба се кува исто као и она друга.)

Ако понесем нож можда бих могао да средим неку млађу рибу. Али ни то не могу. Не могу ни да га држим на узди, нити да га удржим, камоли да га заријем.

Све што још могу то је да измишљам глупости.

У данашње време и то је тешко. Конкуренција је велика. Узмите само оне из владе, па њихове саветнике, експерте. Има их ко кусих паса. Репови су им отпали од силног вртења поред газдиних ногу. Неки од њих нису ни за дрво. Усрали би мотку. И међу њима је велика конкуренција. Тешко је човеку да пробере. Не може да се одлучи. Има таквих глупости да ти просто памет стане.

Нису проблем само те проверене, старе, глуперде, долазе нови, млађи, амбициозни који све знају и брзо свршавају. Ха-ха-ха.

Најбоље је да човек увек са собом носи нож за рибу. Не зна се када ће риба наићи. Зависи од временских и историјских услова. А знамо скоро сви да се риба чисти од главе.

Предност при запошљавању имају они који умеју. Конкурс је отворен заувек. Нож се не држи са два прста, а ни риба. Плава риба се исто кува као и она друга.

 

Реч две о националном писму усред Европе

 

То је за оне твоје који читају само латиницу. А у моме селу сви говоре латински, пишу ћирилицу и млого се курче. Aли до Београда се стиже аутобусом. У данашње време са аутобусом ти је као са плавом рибом. Никада не знаш када ће се појавити иза ћошка.

 

Класична ноћ једног писца и прво јутро

 

Лежимо моја жена и ја, тако, једно поред друго. Усред ноћи паде ми нешто на памет. Удари ме као гром у коприве. Њој ништа. Не знам да ли је њу нешто ударило. А и она се не сећа те ноћи, ни тога ударца. Не диже ми се. Хладно. Ипак устадох да забележим. Да не би било, то није било. Ево шта сам ујутру нашао на писаћем столу:

Мој пријатељ, није Цоне, један други, али ми је рекао да га не мећем у моје приче, заљубљен је у своју мачку, а ја сам заљубљен у моју рибу. И његова мачка је добра риба.

Гаће и мајицу нисам успео да нађем.

Нађох једну папучу. Прави сам срећник. Осећам се као победник. Другу нисам ни тражио.

Најважније је ко побеђује.

У предузећу се скоро непрекидно расправља о изборима, а увек победе битанге. Прекида се само када уђе шеф. Исто је и за време паузе за ручак. Сви жваћу нико не говори. Тренирају исхрану на плејбек. Неки су већ овладали том техником. Шта ти је мода.

 

Две асоцијације и један разлог

 

Кад год видим кантар прво помислим на Архангела Михаила, као, дошао је?! Затим се сетим слике Милића од Мачве под насловом, Мој отац килави Радован. Тамо на слици, једно Радованово јајце је као кијац од кантара, само га је Милић прикачио на ланац од сата. Ето због чега не волим да идем на пијац.

Кантаром се иначе мере само тешке речи. Оне лаке се узимају ђутуре. Нема мерења, нема погађања. Али морате бити опрезни са њим, јер је намештен да поткрада.

 

Мерење плаве рибе у Великом Боњинцу

 

Овај месец, као и сваки други јануар, садржи слово р, а на пијаци се тешко налази плава риба. Можда ће се појавити у години Петла у вину. Ситне речи лако испадају из уста. И то је боље него да вас жуљају испод протезе. А лака риба плива по површини и када није плава. Боњинчани још увек немају море. Свако има свој кантар. И рибу мере одока.

 

Адреса: Горан Ранчић, Задња пошта: Калџерело

Горане, и овај твој има кантар, а када ја кажем нешто о кантару, они ми га мере апотекарски! Ови мере маслац и лебац. Ми Боњинчани меримо кантаром и рибе. И то по дужини, по ширини и по дубини. Онако одока! Рибе се једу за Светог Николу, али се најбоље ватају у пролеће. Тада их нешто ошумоглави, па постану алаве! Само зевеју. Не треба ти ни мамац. Ништа ти не треба. Само штап. Мож’ да тепаш кол’ко оч. Падају ко зреле сливе. Ја волим да им тепам. Не волим зиму. Не волим клизавицу. Али волим да клизи. Као ладан шприцер после добре рибе.

 

 

 

 

 

 

Горан РАНЧИЋ: ЕМОЦИОНАЛНО-МИСАОНО РАСПЕВАВАЊЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Горан РАНЧИЋ

 

ЕМОЦИОНАЛНО-МИСАОНО РАСПЕВАВАЊЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 

Драги Стојане,

одавно смо престали писати писма, све се свело на папске бреве на фејсбуку. Често празне и углавном доколичарске. Да није пошиљки са књигама и крвопијских рачуна, поштар не би свраћао до моје куће. Претпостављам да је то свуда тако. Када  поштар донесе књигу, обавезно,  попијемо нешто у то име. Разлог за то није мали. Неке од књига је позајмљивао на читање.

 

Надам се да нећеш замерити мојој слободи да, овом приликом, пишући ти писмо, кажем неку реч о твојој поезији, и поезији уопште, истовремено,  из простог разлога јер осећам да твоја поезија достиже то што се од поезије очекује. О прози и завичају- други пут. Или би о томе било сврсисходније уз кавенце и рећицу, па да се испричамо до миле воље. Могли бисмо и поштара позвати, што да не,  да нам се придружи, јер и он је нека врста саучесника у свему, а можда и он пише.

 

Никада нисам био задовољан тумачевом сликом, у намери да се интелектуално досегну тајне нечијег поетског језика, јер дубоко у својој рационалности, знам да је то немогуће, зато је врхунац моје спознаје, једна сићушна тачка ослобођена окова књижевне теорије. Увек бих отварао срце и, изложивши га космичкој прашини нечије поезије ( сада твоје),  из тог препуштања осетио акумулиране емоције у стиху, и један сићушни делић песникове вечности који задамари и у мојој души. То и сада, овим писаним реаговањем,  чиним, схватајући да поезију свако може покушати да спозна, али је не може спознати, али јој се може изложити. Ако, у прилог томе, знамо да су стари Грци, песнике сматрали тумачима богова, онда било какво образложење о могућности досезања песникове надахнутости, и тумачење тумача, иде до безнадежног усуђивања или бесмисла. Ако се усудиш иако свестан да упадаш у замку, па покушаш да неки делић поезије артикулишеш, и засниваш то на личном космосу и виђењу поезије, другачијем од свих књижевних теорија, мораш се припремити за реакције које се заснивају на виђењу оних који су учењаци, али не и мислиоци. Затрпаће те цитатима туђих мисли, углавном су то мисли ”великих имена”, што веће име то им се чини цитат оправданијим, и сматрати то истином. Али, то су, ипак само туђе мисли, можда громадне и актуелне у прошлости, али апсолутно небитне за поезију овог тренутка.

 

Ако се сложимо, да је поезија  несвакидашњи начин језичке акробације, у описивању виђења доживљеног и постојећег, али, не и само тога, већ и оног ухватљивог само посебном људском оку и уму које поседује само уметник, већ смо на корак од осећања која носи. Простори у којима егзистира поезија  су недогледани- бесконачни, и наравно није довољна само жеља за тим пространствима, може се устврдити да свака опробаност у поезији није довољна да постане свемир за себе; али ако то јесте, ако је посебан свемир, као овај случај, онда је доиста реч о поезији обдареној посебношћу и препознатљивошћу. Наравно, не препознатљивошћу у смислу недостатка оригиналности, већ је реч особености изражаја. До краја одгонетнути и дефинисати, шта је то поезија, вероватно је немогуће, као што је немогуће до краја одгонетнути жену. Тако у овом наклапању о поезији долазим до спознаје, које се само наметнуло, светог троугла: Поезија, живот и жена. Треба се ослонити на то; да је поезија живот, треба је живети и љубити њене речи као што се љуби вољена жена, док те убијају, док те не одведу у вечно постојање, или те роде, опет, у тренутку када неко посегне за књигом и када се емоција која је покренула свемирски вртлог претвара у мисао,  па опет претвара у емоцију.  Тако се песник и поезија препознају, и почну да се стварају, и остварују у свом посебном простору. Зато поезију не треба тумачити,  већ, једино исправно, осећати је- живети је, препустити своје биће и уздигнути се, тада поезија ствара песника у неком ко је имао храбрости, и ко је нашао начина да отвори себе и оствари се у другоме, тако се песник усељује у туђе душе, и тако може опет да оживи, тако време губи своју измишљеност и нестаје, чак и у поезији у којој је подметнута, или уметнута, та реч- време.

 

Да је другачије не бисмо могли, ми-читаоци, осетити свеприсутност у твојој поезији, када Олимп и Сува Планина постану једно, када ”први пољубац” открива жену, када се та жена васкрсава кроз поезију, када се стапају, и постају једно, када те жена рађа, када песник постаје живот, када живот постаје поезија. Увидевши то прожимање свеприсутног, постајемо свесни, да је песника загрлила  вечност: док је живота, док је речи, док је жена- он постоји.

 

Наизглед једноставна формула троугла у поезији, или ако хоћете- тројства, може нас одвести и на странпутице, јер поезија најчешће нуди могућности, не и одговоре или решења, иако је твоја поезија писана математичком прецизношћу и продубљеном једноставношћу, прочишћена до есенцијалности, ипак, оставља и промку ка странпутици (а странпутице могу бити неодољиво слатке и помамне), јер поезија је раскрсница, не једини пут, не један пут, и може нас одвести у ненаслућеност, можемо се обрети у непознатом.

 

Како год, понављам,  једино јој се можеме препустити, ако то не учинимо, нећемо достићи последњи стадијум поезије, када нас поезија чини песником, а да нисмо записали ни један стих. Наравно, може се левитирати тик изнад земље, и никад не видети очима које то гледале су јер се уздигоше, и никад не осетити срце под грлом које беше тамо, и никад не осетити моћ оркана или снагу циклона, лепоту ватре док гориш, дубину подрхтавања утробе, таму растројства…- свега што жена јесте, свега што живот јесте, свега што поезија јесте.

Ту се коб жеље разистињује, ту на врху планине где се играш речима, тамо где се неки никада неће попети, ни с великом муком научености. Узалуд труд њихов биће- јер поезија се не да научити, ни достићи, поезија је од оних жена које дођу и кажу: Твоја сам. Другачије не бива.

Догурао си свој камен до врха, и ту на врху, у хладу камена отклесаш поезију, и свака реч одјекује од силине ударца о камен, и полако дробиш свој камен и сачињаваш поетске мозаике поигравајући се људским наумима и поривима, у тој волшебној игри кад срце претвараш у мозак, када посежеш за свим оним што испуни речи, и претвара емоцију у мисао, и обрнуто.

 

Скидајући хаљину поезији, и грубо је тумачећи, неки ће устврдити, да је поезија: садржина и форма. И то је све! У тој памети, пренебежући истину као најважнију, на тај начин дотичемо неопходно  присуство моралности  у поезији. Јер треба имати среће, (многи је узалуд дозиваху) да принцеза песма покуца на нечије срце, да се кроз калеидоскоп мисли угледа емоција, да се пред нама преобрати, да се претвори у лек и лечи наше непознанице. ”Песник је тај човек,  који лечи људство од болести о којима медицина никада неће ништа знати”- примети Драинац, али само ако казује истину- додао бих, то што проналазим у твојој поезији. Лично, никада, или врло ретко сам пристајао да само мисао може бити поезија, да је могуће дестиловањем досегнути мајсторију покушаја да се поезија укалупи, и тако протумачи као нешто што је могуће зауздати. Плес емоције и мисли, прожимање лета два лептира, чија нечујна крила изазивају свемире да вечито брује, и стварају  нове светове, носећи тим тананим крилима сву тежину стварног живота, и успешно понирати у тајне живота, без сумње у истинитост речи, без шпекулације, као жена и човек, једно без другог не постоје.

 

Плени ме што  успеваш, да у наизглед  једноставном формом и свакодневним људским мотивима обогатиш емотивно- мисаони садржај поезије, све речи, сваки стих, сублимира набој свакодневнице,  ма која тема била. Не, није пријатељско претеривање, само се загледајте у данашњу поезију, или оно што неки мисле да јесте поезија, и видећете колико безсадржајних речи, колико стихова празних на трпези трућања и измишљања, колико само празних кованица има, речи које треба да надокнаде емоцију и мисао у стиху.  Свака реч мора да буде испуњена, никако шупља и измишљена. Изложеност песничког бића метеорима живота,  рађа испуњене речи, непоштеђивање срца и ума тих страшних кратера лепоте, и начин како пренети ту своју изложеност читаоцу, како му отворити очи, срце и ум, да упије божанско из стихова. Ако песник то успе, онда јесте песник, макар се служио и иронијом поред свега, као што ти неретко чиниш. Ту је заправо извор моћи речи. Моћ речи. Моћ певања. Моћ свемоћи. Сусрет са божанским. Моћ видовитости. Све остало су алати, у служби, поменутог,  поетисања и пискарања.

 

Увек сам сматрао да је песник извршио своју оправданост постојања и исписивања поезије, ако, макар један читалац,  с времена на време, посегне за његовом књигом. Свако се, ко је иоле мало заробљен поезијом, враћа песнику који може да га додирне речима, да га стихови ухвате за руку и поведу. Зато, само ти певај. Певај, Стојане, о било чему! Твоје ћу књиге држати, увек, на дохват руке.

 

Остај ми живо и здраво!

Горан

 

Калџерело, среда, 13. јул 2016.