Monthly Archives: October 2016

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Горан СТОЈАНОВИЋ (1960.Ниш-2014.Марсељ)

 

 

ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ

СНЕГОВИ

 

Метрили смо снегове и

Копали по њима

Да изађемо

На затрпан пут

И копали по њему

Да сиђемо по дану

Ако има Бога

Да нас сваки пут оживи

Ако нас коп укопа

Ако смрзнушу душом зовемо

Ако нас родбина не познаје

Када довучемо годину-две са робије

И све ископине у једну зберемо

Па је уснимо

Ако не лети небо у погледу

Већ очи за небо створене

када остану без вида

 

Тада нека нас Бог оживи!

 

УРНЕБЕС

 

Мајко, сви се помало надамо

Неко све више,

Неко се надувао

Неко би у песму да пропадне,

А ја по камион, па у дрва…

Из кафане заједно извлаче

И свињокољца и мене

И твога сина Јесењина…

Мајко свет је урнебес,

Сви се помало надамо

 

ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ

 

Одавно нисмо беснели по шуми

Спустали ногавице и задазили рукаве

Бучни

Песму гласно трпели

Упоређену са зимом до препона

Одавно нисмо беснели по шуми

Гласно смејало укључено на најјаче

Јели смо вино

Бунике и гвожђе ковано за лисице

 

ДРВОРЕДИ

 

Расту дрвореди слика

Голих година на колену,

Свакоме нешто сметамо,

Од рима одкидамо за зрнашца,

Свет се претвара у згртање,

А ми му отимамо од живота, поглавља,

У једном даху,

У кањону светлости и

Питамо пролазнике,

А они се журно вију, уврнутих стопала која беже,

Онда одлазимо

Час у свет, час у клозетску рупу,

Неки од нас су тетовирали метак на челу

 

Свет је за нас

Оно што гори док не сване…

 

На висоравнима окишњавали

Голе године,

Постојања од приче

На нос нам излази, али певамо… и посипамо се

 

ВЕТРОВИНА

 

Када фијуче, ни у зору не јењава

Дрмуса прозор

Када пишти кроз сваку малу рупу

Сви смо збили мисао у нешто друго

Већ знамо ветар

Треба нам љубав

Тражимо љубав

Посао и празник

Када фијуче ни у зору не јењава

“оно фијуче за тебе”

 

У ИЗМИШЉОТИНИ

 

Знало се да је све

Игра

За главу

И окрет…

 

Могла си да дуваш у маховину

 

Ђаволе да нервираш

Укосницом

Из револвера

 

Да гуташ своје и моје речи

У измишљотини

Могли смо да се стискамо

Као у свемиру

 

 

 

Сви путеви не воде у двориште

Али немој да ме држиш за реч

Песничка слобода је измишљена

Кад и ветрови

Криво је господство

Красно заобљена свитања

Злато које немам

И непролазна радост…

 

Низ двориште

Ушушкана сва

Помало се грудваш са

Кућним прозорима

И бацаш поглед на улицу

Сви путеви не воде у улицу

Препешачио бих је као војник

Али смета ми океан

 

Не воде сви живот

Умилније него што се псето цима на поводници

Ја откривам тајну обале:

(Једанпут је камен вода извајала као хармонику)

Бар је у вагону четрнаест

Ја идем да редом лупам главом кроз зидове

Док не заболи, а заболи

 

Не избегавају сви као ти у светове

Придајеш важност вољи доброј

Предметима доцртаваш контуре

И полугом би Земљу у рај…прекотрљала

Мислим да би требало да се бавим сентенцама јер

Ту негде има Бога и он ће ведрити…

Да узмем своје време за руку

 

И да изврнем у страну

Песме звезданог хода

Да не изговорим неким разлогом

Бар је у вагону четрнаест…

 

Не знају сви слово на које почињеш

Из које си клисуре,

За који минут ћемо ући у станицу

 

Размештам искре између обрва…

Заваран старом навиком зверања,

Све сам заборавио

На седишту до тебе…

 

И молим те врати ми бар и онај кофер

Препун  је због чоколаде, од скица до сабраних дела

И осетило се по мирису да тамо

Још нешто се нагиње кроз прозор…

 

 

 

Када спавам

Пребацујем руке преко плотова

Измештам нечије скуте

Сигурно твоје

Или са сном обавезно причам

 

Грешан сам некад

Па се будим да попијем воду

И мало очерупам довратак

Десним кажипрстом

 

Јер лева је

За миловање створена

 

 

У НЕРАДНОМ САКОУ

 

Гледам шта раде сунце и роса по трави

Дивне бисере ничу…

А тек преко свега тога, тамо,

Једва се види оком

Оволицки комад

Оцеана

И барке

 

А ја тек да се натерам

Да мало касније ударам у таламбасе

Докрњим плафон

Облепим зидурине

И облајхујем патосину…

 

Да распредам

Могу да чатим и печатим

А знам и звездочатство,

Такве ствари

 

Да је згода

Да

Да се данује

 

А прашина може бити

Али не мора

И звездана

До душе

 

СТО БЕЛИХ РАДА

 

На ливади избројао сам

Сто белих рада

На квадрату од метра…

Зар сада да идем да метрим ливаду?

Која се прострла као три наша дворишта.

И околно растиње.

Колико је много белих рада…

А види се и комад мора

Мајују кукавице

Изражавају се зрикавци

И цвркута се на веома

Киша да падне – спремна

Скриваћу се до куће.

 

Недалеко је казино

Кад ли се отвара

Тркачи су ненадмашни

Клошар је направио змаја од песка

Ту су му лопате и четке

Једна тамо ради исто

Седи и записује недељу

Небо се поистоветило са морем

Сивкасто

Тек се назиру једарца у даљини

Ни деца нису плачљива

 

Зар сада да идем да метрим ливаду

На ливади две стазе угажене

Скриваћу се до куће

С неба ороси оловку

 

Ово никада неће престати

Клошар змају од песка ископао очи

И у њих ставио лојанице

 

ГУБЉЕЊЕ

 

Сви знају да сам губио

У виртуелном свету: силе, виле и опсене

А губих их исто…

Наду нисам.

Ни приче из прикрајка

И такве луде ствари,

Расплињавале су се…

Парале по недођији…

Товар говора…

На једном зиду графит: Свет је океан

И после нешто нечитко.

Нисам изгубио дрво које је чудно израсло,

Као лакат и медвеђа уста,

А море је до пола зелено…

И нисам загубио зору

Бос на тераси

Ни земљопис

Свет је океан – после тога нешто нечитко

 

 

 

Из књиге ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ  Горана Стојановића

Издање Нишког културног центра, 2015. ISBN 978-86-6101-109-2

Борис ЛАЗИЋ: ТИХИ ПРИЈАТЕЉ-ГОРАН СТОЈАНОВИЋ

Поговор у књизи

Горан Стојановић, Одавно нисмо беснели по шуми

НКЦ, 2015.

Борис ЛАЗИЋ

ТИХИ ПРИЈАТЕЉ

 

Горана сам упознао почетком деведесетих година, у Паризу, на књижевној вечери. Упознао нас је песник Радивој Станивук. Срели смо се у просторијама Српске допунске школе која се тада налазила у великој, пространој, маркантној згради, на Пармантјеу (на корак-два од улице у којој је до пре неколико година живео Данило Киш[1]). Та зграда је, у току транзиције, средином деведесетих, продата, новац се слио на приватни рачун једног од школских челника, а српска је заједница изгубила једну од својих референтних адреса у Граду светлости. Случај никад није решен.

У то време је агилни Властимир Станисављевић-Шаркаменац, предавач, касније све успешнији писаца из Крајинског круга (Адам Пуслојић, итд), организовао књижевне вечери, гостовања писаца из Отаџбине, мизучке соарее. Приликом једног од тих сусрета упознао сам и Горана. До тада сам се махом дружио са Радивојем Станивуком (реч је о 1992.), а главна адреса је била Културни центар Србије – и околне кафане. У то време сам студирао на славистици и још нисам објављивао своје радове. Уствари, још никог од живих писаца нисам познавао. Људи обично улазе групно у књижевност – упадају у њу, груну као компактна маса (чудо за занат који у старту налаже крајњу поетичку издиференцираност). Нисам живео нити студирао у Србији, и до Станивука и Горана, Нине Живанчевић, Бранка Маширевића (суоснивача Геопоетике) – нико није читао моје стихове. Уз то сам – за разлику од Кристофа Дабића (Christophe Dabitch) или Наташе Нисић (Natacha Nisic), па и Слободана Деспота (он се као романописац и блогер јавља доста касније али је као књижар и уредник већ присутан), рецимо – писао на српском (чак сам и есеје, писане на француском, стварао поводом српских или хрватских песника (мој есеј о мотиву смрти у поезији А. Б. Шимића је коначно убедио Радета да доиста има посла с писцем – Горану није требало толико, Горан није патио од маније величине).

Деведесете памтим по напорима (махом, узалудним) српских, париских интелектуалаца, да појасне културни и друштвени контекст политичких дешавања на Балкану. Неколико социолога, архитеката, сликара и писаца је уређивало часопис „Dialogue/Дијалог[2]“, који деведесетих заузима оно место које је, у току претходне и срећније декаде, заузимао „Migrations littéraires/Књижевне сеобе“ штампара и песника Николе Миленковића[3], с тим што је у „Дијалогу“, за разлику од чисто књижевног профила „Миграсиона“, тежиште било на политиколошким текстовима. Поред Школе, Културног центра, књижаре « L’Age d’homme » Владимира Димитријевића, часописа и, наравно, Српске православне цркве, важно је споменути и кафане. Станивук и ја смо се у више наврата на Великим Булеварима, по кафанама Улице Монмартра, сусретали са Слободаном Јовалекићем, али једна од важнијих, једно од дугогодишњих састајалишта, за Горана, Радивоја Сребру, Вишњу и мене је била кафана Дантон, на Одеону, у Латинском кварту где се, уз добро Леф пиво, расправљало о књижевности – Горан би тад из џепа вадио ситне четвртасте блокове у које је имао обичај да записује своје стихове, сваки је сусрет тако био мали хепенинг, и док би нам Горан читао, ми бисмо вагали сваку реч, сваки стих, пуштали да стихови тону у нас као опијати и делују још дуго пошто бисмо се разишли. Ми смо се, наравно, састајали и по кућама: у атељеу Петра Омчикуса, у стану-атељеу Љубице Мркаљ, на изложбама Златка Гламочака, у стану Нине Живанчевић, на Пантену код Радивоја Станивука и Кристине Шатон (1992-1996), а касније посебно код Радивоја и Свјетлане Сребро, па у тринаестом, у стану композитора Ивана Јевтића, или код мене, за лепих дана, у башти уџерице на Горњем Монтреју, а с нама и наши француски пријатељи, песници, писци, музичари, како кад и како с ким (Жан-Лик Рахариманана, Жан-Клод Башле, Оливје Брин, итд). Нина, Горан, Иван, Радивој и Бранко су, у нашој кући, били радо виђени гости, кућни пријатељи. Ипак, сви су ти сусрети били ретки и свак је од нас, уствари, живео једним одвојеним, власитим, углавном самничким, животом, у једном од безброј могућих Париза, са својим кругом пријатеља, у оквирима својих свакодневних обавеза. Тек би се повремено – једном у два до три месеца – ти наши, лични, самотнички градови, укрштали – па бисмо се опет дружили и виђали[4], састанчили и „ковали блиставе намере за сутра“[5], како је то једном приликом записао Горан.

Салони књига су били посебни свечари. За ту прилику је свак од нас имао бар по два, три слободна дана. Мноштво је анегдота везаних за те пролећне дане. Радост поновног сусрета с Гораном 2005., када сам био лектор српског језика у Лилу, два пуна дана шетњи дуж обале Сене, кроз штандове сајамских излагача, кратки повратак у родни град оплемењен сусретом с песником слатког апсурда, незабораван је доживљај. Затим сусрет с Николом Куртовићем (Nicolas Slobodan Kurtovitch), острвским песником, драмским писцем и романописцем родом из Нове Каледоније, једним од водећих савремених француских писаца, Французем наше горе лист и с Вонгаром, вероватно, најбитнијом фигуром (и) нашег књижевног стварања у Океанији. Горан, Бранко и ја га упознајемо на његовој промоцији.

 

Ти познајеш човека? Пита ме Бранко.

Не. Никад се нисмо срели. Читао сам га. Цитирао у „Губилишту“.

Па како ћемо га препознати?

Он је наш.

La gueule slave, На то ће Горан, уз заверенички и напола срамежљив, осмех.

 

И заиста, нас тројица прилазимо штанду Океанијских литература где се међу Меланежанима све јасније издваја кршни профил Југовића. Колико смо се ми обрадовали њему, толико се и он нама. По мајци Француз – његов је директни предак први француски званичник у Новој Каледонији, такорећи први Европљанин који је крочио међу Канаке, Никола је рођен у кући претка, у колонијалном кварту Нумее, док је по оцу Југословен, Сарајлија. Отац је, као муслиман, био члан Југословенске војске у Отаџбини и завршио је рат у егзилу, био је апатрид. Његови су се родитељи упознали у Сиднеју, али је Никола својих првих пет година живота провео у Стену, недалеко од базилике Сен Дени, где сам и сам, десетак година касније, одрастао, и где живи велик број наших људи (и сам Маширевић ће тамо боравити више година, заменивши Луксембурши парк и Латински кварт за живописни свет светског лумпенпролетаријата који се разлије, за празнике, у пространи парк Ла Курнева). Никола од тада остаје у вези с нама – биће чак и гост Фестивала поезије у Сарајеву – захваљујући мом посредовању (тада сам први пут осетио да сам, у нашој средини, поштован). Шта све не чине салони књига, културна посредништва!

 

Горан је био тих, сабран, ненаметљив. Био је у истој мери шерет, шаљив и срамежљив, чудо од човека. Муку је мучио приликом наступања, читања наглас својих стихова. А глумац, члан ансамбла Кабареа! Имао је проницљиве очи, поглед заоденут сетом и који је био уперен дубоко негде, унутар (песник, непобитно). Имали смо неколико заједничких пројеката. Мој први, опширни интервју је био с њим (објавио нас је Влада Копицл у новосадском Дневнику). У то време је Горан још повремено радио као новинар-дописник наших листова. Водио је дуге разговоре и с Данојлићем те низом наших сликара. Друга сарадња је везана за лик Бата Љубе Петровића. С њим, некадашњим политичким комесаром (sic !) за раднике у расејању, лиричаром, вајаром и глумцем, творцем неформалног Кабаре театра, директором институције за културне делатности (иза чијег оснивања се налазила некадашња, потонула социјалистичка држава)! Талентован али и непробирљив, даровит колико и немаран, аљкав, уз то и неретко ситничав, прек, с понашањем паланачких редитеља какве ћу тек бити у прилици да, за пар година, упознам на Сорбони, он је водио свој театар као гуру своју секту. Међутим, он је имао оверен печат удружења. Печат који је ствар заодевао ауром званичног акта. Тај његов печат смо Горан и ја искористили да оснујемо, у неформалном виду, друштво песника. У једној свесци још држим запис имена друштва, наше потписе као и печат Бата Љубиног удружења. У кафани на тргу Бобур, поред Културног центра Србије, нас тројица смо једне зиме тако основали Српске песнике париског круга/Poètes serbes du cercle parisien. Прво издање удружења је Страшна музика о бескрају, наш заједнички песнички рукопис, објављен као Самостално издање, 1999, у Паризу (фотокопирница на Бобуру, иза угла Театра Молијер и лезбејског клуба). Имали смо и промоцију, у једној кафани на метроу Filles du calvaire. Српска критика се оглушила о наслов, али не и публика. Поједине песме су говориле, поједине су песме баш биле израз оног што су слушаоци те гадне 1999. осећали, с чим су се носили, бар наш млађи свет у расејању, бар они пијанци који су нас читаву једну ноћ слушали. Посебно их се дојмила Горанова поезија („Гол у гостима“, „Србија елегија“).

Одмах је, с Љубом Петровићем, око другог издања – једне антологије песника – дошло до јачих, поетичких размимоилажења. Бата Љуба је (супротно првобитном, начелном договору) тражио да буде реч о текућем стваралаштву – ја, уредник издања, али и Горан и Власта Станисављевић, лектори издања, да буде репрезентативан пресек лирског рада нашег лумпенпролетаријата (било је ту занимљивих ликова и божјака вредних спомена). Бата Љуба је најпосле изгурао по свом, одрадио антологију на своју руку, дошло је, наравно, до прекида сарадње и касније до разлаза с колегама из Кабареа. Још чувам у архиви свој избор песника, с предговором и биобиблиографским подацима, те Горановим интервенцијама (рукопис је неколико месеци био у његовом стану), које је чинио графитном оловком, читким рукописом, уз мноштво занимљивих увида, глоза, коментара. Горан као критичар!

Наше дружење и песничка сарадња врхуни радом на Ритуалима. На тој књизи је Горан радио дуго и пажљиво. Настојали смо да том књигом покријемо све што је пропуштено нередовном и неадекватном рецепцијом његовог стваралаштва у Србији. Покривен је песнички рад од нишког периода и ране фазе у Паризу, све до последњих стихова. Горан је имао јасну визију дела: организација књиге – циклуси, распоред песама, наслови – његов је рад. Заједно смо гледали да песме дамо у што чишћем, лирском виду – иако је то, с обзиром на Горанову поетику (честа, интенционална употреба прозаизама и празног хода), био пипав посао. Трећи сарадник на књизи, у својству критичког читања дела у настајању, био је Радивој Сребро. Радивој је имао (уз Нину), од свих нас, највише слуха за Горанову сатиричку и надреалистичку жицу, за поезију о странствовању (изузетно је ценио песму „Гол у гостима“), за основне одлике Горановог песничког рукописа – каламбуре, прозаизме, набрајања, надреалистичке слике и колаже. За књигу сам написао поговор. Ритуале је објавио песник и уредник Живко Николић, у Београду (Књижевно друштво Свети Сава). Ова књига крунише целокупан Горанов рад, кроз њу је испољио сав распон свог дара, пунину свог лирског гласа, то је књига у којој је дао целог себе, у којој је за сваки сиже изнашао одговарајућу форму, за сваку форму одговарајући језик, ритам. У њој се налази не један антологијски циклус, не једна антологијска песма, фрагменат.

Станивук није схватао, није осећао Горанову поезију. Није трпео његову жаоку, његов сатирички нерв. Игривост, иронију, сету заоденуту ведрином и смехом. Одрицао јој је сваки легитимитет већ и тиме што би рекао да то – „не разуме“ (напор духа је потребан за све, а посебно за савременике). И доиста, није могло да буде два тако различита, удаљена осећања и схватања поезије од оног ученика Рилкеа, Милоша и Песое, и лирике наследника авангардиста, надреализма, колажних решења Тристана Царе! Један малени сатир, један слатки Винавер је певао у Горану Стојановићу. Горанов стих рачуна на игру како на језичком, звучном, лексичком пољу, дакле на означитељу колико и на означеном. Истина је, Горан негује десакрализацију, депатетизацију. Поема о девојци коју, између осталог, буде „сатови-зврндови“ (очито позивање на класичну песму Бранка Миљковића) је разуђени иронијски спев грађен на поступку набрајања којим песник префектно влада с циљем депатетизације, (лирске) профанације чувене песме. Кумулација прозаичних, натуралистичких и надреалистичких слика и поређења доводи до општег, урнебесног, смеха, луде самоспознаје („Испод моста Мирабо тече Аполинер“!). Ту врсту смеха, обрта перспектива не трпи идеализам Парнасоваца.

Песник Горан Стојановић је непрочитан. Критика нити је икад озбиљно порадила на рецепцији његових књига, нити је ситуирала његово певање у адекватну песничку школу и правац. Милован Данојлић и Душица Потић су га најбоље осетили, али нису константно пратили његов рад. То није урадио нико. Данојлић јасно уочава наслеђе надреализма, Потићева чини најозбиљнији напор тумачења, први збирке у рукопису „Време брбљивог филма“, друга „Шумадије“ у издању КОС-а, али нико од њих не пише о „Ритуалима“, најбитнијој књизи поезије Горана Стојановића, разуђеној збирци којом песник крунише свој рад. Ту, вероватно, у моменту појављивања његове најважније књиге, и настаје расцеп између певања и рецепције – сам издавач (Живко Николић, иначе један од најбољих издавача поезије у Србији данас) не развија констатну сарадњу с критичарима, тако да је објавити књигу, у овом случају[6], значило исто што и бацити камен у воду. Слично се потом десило и са Парисловијом, у издању Нишког културног центра. Додао бих, међутим, да га нишки књижевни круг (Градина, Нишки културни центар), генерацијски садругови (Сигма, Звонко Карановић) није никад изгубио из вида.

Десет година је чекао на папире, десет година није долазио у Србију, десет година није видео оца. То је тим страшније што је, из лета у лето, посматрао нас који одлазимо у завичај, који се из завичаја враћамо, са сепетом књига и прича. Посебном виду самоће – појачавању самоће – су доприносила бескрајна и, очевидно, јалова дописивања (смс, мејлови који су, вероватно, и облик стваралаштва), љубавне поруке из далека. Треба замислити осећај узалудности који то неминовно прати. Треба замислити погреб тек рођене наклоности. И онда се песник одлучује на прекид с париским светом, на прекид с дотадашњим животом, на одлазак на Југ, на повратак чистој литератури.

Горан је умео да се затвори и да се на дуже време не огласи. Средином прошле деценије напушта Париз. Узалуд се за њега распитује свет из Кабаре театра. Живи и ради између Бретање и Марсеја. Пише сасвим нове песме, новим језиком, сликама. Реч је о превасходно приморским и љубавним мотивима датим кроз специфичну призму његових осећања и визија. Прочитао сам свега неколико тих песама. Превео једну или две. Требало је да објавимо двојезични избор његове поезије[7]. Он је имао десетак мојих препева, као и туђих, својих песама, али до остварења идеје није дошло. Обојица смо помислили да је сад, и мојим преласком на Приморје, куцнуо час за финализацију пројекта. Нажалост, два месеца после последњег контакта и договарања око виђења у Марсеју, Горан је умро. Тако сам свега неколико месеци по досељавању на обалу морао да се суочим и с његовом смрћу. Смрт нас је тим више поразила јер смо се радовали поновном виђењу, обнављању другарства – у другом окружењу, другачијој стварности. Париз и онај свет је био иза нас.

Нисам доживео ту катарзу. Остају, данас, сећања, остају песме које су ми посебно драге и за које држим да су антологијске (“Лази буба“, „Горан и песма“ „Аполинер“, „Сликар њене бутке“, „Курва иде на посао“, „Буди је…“, „Шумадија“), задовољство изгледом и садржајем Ритуала, књизи песама која је можда и конкретно опредмећење једног неочекиваног колико дубоког и дугогодишњег другарства.

Ово је сећање на Горана. Ово није Горан сам. И све то сада делује заумно, Горановски, „тихо као у сну“.

Ница, 23. 09. 2014.

[1] Тих година је на фасади те зграде постављена комеморативна плакета са следећим натписом: Danilo Kiš, écrivain. Бранко Маширевић је тим поводом написао одличан, нијансиран есеј о покушају манипулације Кишовим ликом и делом од стране Нових филозова и француског културно-политичког мејнстрима.

[2] Богољув Кочовић, Ђорђе Коњиковић, Драган Павловић, Никола Шујица, Радивој Станивук итд.

[3] Држао је атеље на Батињолима, на Клишију, у седамнаестом округу, и радо примао госте. Ко све није замастио прсте листајући његова свеже пресована издања. Станивук је маштао о штампању појединих својих поема тамо. Био је срдачан човек. Милован Данојлић је постхумно објавио избор његове поезије.

[4] Посета Лувру, приликом првог жениног боравка у Паризу, у којој нам се придружује Горан, Вишњино прво дружење с њим, читава једна шетња кроз галерије Музеја у којој песник – сродно доживљају Ненадовића с Његошем у Италији – постаје важнији од првобитне замисли – Вишња нас слика и поред бисте цара Констатина, мали clein d’oeil граду на Нишави, шта човек да тражи више од живота?

[5] Стрип аутор Тони Радев има неколико изванредних фотографија њихове заједничке посете Монтреју.

[6] Песник живи и ради у иностранству, нема приступа водећим београдским часописима, итд.

[7] У своју референтну антологију Anthologie de la poésie serbe contemporaine (Un infini cercle bleue, Paris, 2010) уврстио сам седам његових песама. Њему и Бранку Маширевићу сам дао више простора него што им дају – ако им је до данас то ико давао – по антологијама и зборницима поезије у Србији, јер, поред тога што је реч о одличним лиричарима, такође је реч о песницима који делују подједнако у Србији колико и у Француској, реч је о песницима који су културни посредници, они су поетички и језички на међи култура и певања, те већ самим тим различити и важни ради своје различитости.

Иванка КОСАНИЋ: ЛЕПОТА ПЕСНИЧКОГ “ЗИДА”

НАРОДНЕ НОВИНЕ

16391/10.10.2016.

НИШ

ЛЕПОТА ПЕСНИЧКОГ „ЗИДА“

Стојан Богдановић: „Зид“, „Апостроф“,Београд и „Наис –принт“,Ниш, 2015.

И новом књигом „Зид“ песник Стојан Богдановић, иако мисли да није стигао до библиотеке, на око три стотине страна, „назидао“ је лепоту свог самосвојног, оригиналног, препознатљивог песничког света, откривајући, уједно, сву сложеност и пардоксалност објективног света и човека у њему као непресушне инспирације.У циклусу песама по којима је насловљена књига (иначе једном од једанаест) постављена је заправо и поетичка основа не само ове књиге, већ и Богдановићевог песништава: у суморној историји људског рода, у цивилизацијама које су постављале зидове као и у овој („Зидове људи зидају/ Против некога, /Па и против себе“)- глуварењем по лавиринту зидова, којим се открива отуђеност, малограђанштина  и грађанштина, мноштво глупости и другог негативног- „васкрсава“не само лепота песме већ,  понекад, и живота…Као када се кроз избушену рупицу на зиду види „све што се на небу дешава, /А и код комшија /,Дабоме“; или, када ,поново кроз рупицу „један по један,/У тишини пролазе мрави./Хвала Господу да на овој земљи неко зна за ред“.Песник покушава да „спаси“ свет  само  суморне слике и у сопственој поезији, али не може да одоли „игри“ која  и када тако нежно проговори из њега нека од лепота света, да јој се не подсмехне: јер и његова песма је као живот са свим својим супротностима и парадоксима. А проналазећи поезију и у прози живота и када, углавном, изабере хуморни, иронични и сатирични тон , песник  „лови живот“ да би га спојио са песмом….А за себе , као и у неким ранијим књигама („Човек песма“) тражи уточиште…Управо у песми…

Јер, Богдановић, свестрани стваралац (пише и приче, есеје, афори зме) гради своју  „песничку кулу“ на озбиљним, универзалним темама смисла живота и људске егзистенције овог али и историјског и митског времена, углавном трагичне интонације јер „Дошло је последње време,/ мора човек да се замисли и да се запита,/ Шта ће му живот ако не може да га носи“.У циклусима песама „Кише горких суза“, „Лов“, „Први пољубац“, иако различитих појединачних мотивских основа, са животом као „главним јунаком“, песник покушава да се „нагоди са њим“ између озбиљне запитаности о вечитим питањима његовог смисла, његове компликоване величине – и ништавности обичне, баналне, смешне па и трагичне свакодневице . „Са животом би требало на време рашчистити,/ Или ти или он. /Неки успевају да се са њим нагоде,/ Неки направе поделу играчака,/ Мени бомбице,теби крпице, /Шетају беспослени/ И мисле да је то живот.  /Благо њима./ А шта ја тражим поред реке?“У својој најдубљој људској и песничкој интими Богдановић дубоко познаје  прадоксе света и човековог бића. И у циклусу „Тачка“, као врсни научник (математичар) , настојећи да открије (филозофски) смисао почетка и краја, преломних тачака човековог живота, смисао тачке и запете, поиграва се са Архимедовом тачком и Диогеновом судбином, као заправо човековом   на овом свету: „Срећа наша да Архимед није пронашао тачку ослонца,/ Па је земља ту где јесмо, иначе ко зна где би се откотрљала“. Или : „да ли ћемо до краја месеца морати да опонашамо Диогена?“-правећи алузију о његовој судбини да  фењером тражи човека… А  сличан иронични парадокс о песниковој јединој вери коју признаје : „Свет ће се наслањати на песника, / Као небо на криво дрво, /Он ће бити једина Архимедова тачка.“

Различите одреднице и  других песничких циклуса, откривају песника снажне потребе да се поиграва између озбиљности и (под)смеха, трагичности и ведрине, баналности (света) и духовности, досадности и занимљивости, мењајући угао посматрања од лирског, помало идеализованог чак и нежног виђења смисла света и живота  до опорог, па хуморног, сатиричног,чинећи их на тај начин  парадоксално богатијим , песнички оригиналнијим, језички снажнијим..Песничко дело Богдановића је у својој основи такав прадокс као и живот.Од нежног, идеализованог, интимног који се тичу пре свега песникове интиме о „првом пољупцу“ и покојној мајци (циклуси „Први пољубац“ и „Разговор са мајком божјом“) до ироничног и сатиричног преиспитивања историје (циклус „Са медведом кад се сретнете“) или „премештања“митске приче у савременост („Снегови Миџора“).У идилу се умеша грубост, у смисао-бесмисао, у зидање – разграђивање. У песми „Први пољубац“,бележи: „Правимо планове у песку./ Цртамо живот./ Градимо замкове. /По који старији обешењак прође/ И намерно погази наше творевине“.У песми „Попијте наискап“ (о животу) песник записује: „Отворите прозорче /Оно према сокачету./ Где живот шета , као паун./Ако сте на њега љути, /Можете рећи, онако у себи,/ Шетај као онај голуб./ Удахните,/ Зажмурите,/ И зароните./ Мица каже,У себе. Драган каже , У живот./ Верка каже У свакодневницу,/Можете рећи шта год вам драго, /Али то што будете рекли, /Ништа вам не вреди“.Али док пева о безвредности и бесмислу сваког смисла, песник ипак закључује: „Ко нађе себе, нашао је цео свет“.И не једанпут открива да можда заправо и воли такав свет (и живот) који нуде своје богатство у противуречностима и парадоксима, подједнако као и у радостима и тузи када их откривамо.

Богдановић је нашао себе ,чини се највише, без обзира и на друга интересовања- у поезији. Велики број песама посебно у циклусу „Летина“ посвећен је песнику, његовој стваралачкој муци, па озарењу,смислу песме ; она нас повезује са главним током живота, као уточиште да би се склонили од „невремена“ и „батргања на земљи.“Док „гледамо горе и чекако трен“.Зато су песме и измишљене… Да би човеку, углавном губитнику –било лакше. Као што и бреза под прозором може да буде уточиште…Само што ту лепоту треба открити…Можда и иза неког „зида“.У лирским минијатурама, некој врсти поенти, Богдановић увлачи читаоца у самосвојни, лепи свет своје поезије и он му верује : „Штрпнем мало  живота и вратим се поезији./ Унутра је топлије./ Никоме не дира…/Изјутра, моја песма и ја,пијемо чај од босиљка, Гледамо се нетремице/.Ћутимо и миришемо.“А у таквој лирској слици заправо израста песникова вера у дубоки и прави смисао поезије

 

 

 

 

РИМСКИ ПЕСНИЦИ

РИМСКИ ПЕСНИЦИ

 

САДРЖАЈ

 

Квинт Хорације Флак

Сулпиција

Секст Проперције

Марко Валерије Марцијал

Гај Валерије Катул

Публије Вергилије Марон

Тит Лукреције Кар

Публије Овидије Назон

Гај Петроније Арбитер

Манлије Аниције Северин Боетије

Рутилије Клаудије Намацијан

Луције Анеј Сенека

Децим Јуније Јувенал

*****

Квинт ХОРАЦИЈЕ ФЛАК:

КРАТКОЋА ЖИВОТА
Еј, како брзо измичу нам лета.
Невиност њихов не задржа ток,
главу од белог не сачува цвета,
нит’ да с’ продужи љуте смрти рок…
Оставит мораш виноград и њиве,
жену и лепо устројени дом,
од свег имања једна грана иве
биће на гробу пресађена твом.

(Превео Јован Стерија Поповић)

 

СУЛПИЦИЈА:

ВЕНЕРА ЈЕ ИСПУНИЛА ОБЕЋАЊЕ
Најзад дође љубав и то таква да ми се чини већа срамота
да се сакријем него када бих је објавила.
Венера, умољена мојим стиховима,
довела га је у моје крило.
Венера је испунила своје обећање!
Нека о мојој срећи прича ко је није имао сам.
Нећу да поверим ништа писму
како то не би читао неко пре мог драгана.
Весели ме што сам згрешила и одвратно ми је
да се претварам за љубав добром гласу.
Нека се каже да смо били достојни једно другог.

 

Секст ПРОПЕРЦИЈЕ (48-16)

МУЗЕ ИПАК ПОСТОЈЕ
Он јој је много давао и био је спреман
још више дати, па ипак је похлепа није
одвукла из мог крила. Нисам је сломио златом
ни бисерјем истока, него умилним тоном
стихова мојих. Дакле, музе ипак постоје,
и оне, који је искрено љубе, Аполон чује.

 

Марко ВАЛЕРИЈЕ МАРЦИЈАЛ

СТАРИ ЛЕТИН
Претвараш се, Летине, да си малдић, намазавши косу;
тако брзо гавран, а недавно лабуд си био.
Нећеш све преварити,

Прозерпина те зна као седа,
она ће с главе твоје скинути маску.

 

Гај ВАЛЕРИЈЕ КАТУЛ (84-54)

ПЕСМА ВРАПЦУ
Врапче, моја вољена девојка
с тобом се игра, у крилу те држи,
теби пружа прсте да их кљуцаш,
када се весео играш,
са мојом лепом девојком
утеха си њеним јадима
и умирујеш њену врелу страст.
О, кад бих и ја могао да се играм с тобом,
да ублажим свој љубавни бол!

 

Публије ВЕРГИЛИЈЕ МАРОН (70-19)

 

РИМСКИ ИДЕАЛ

Други ће, верујем, мекше мед израђивати

Као да дише, вајати из мермера жива лица,

Говориће боље, и мериће путеве небеских тела, и казиваће унапреднкад ће која звезда изаћи.

Ти, Римљанине, научи да владаш народима;

То ће бити твоја уметност, и да доносиш законе мира,

Да штедиш побеђене и да савлађујеш охоле.

 

Тит ЛУКРЕЦИЈЕ КАР

 

ЖИВОТНЕ РАДОСТИ И ВЕДРО РАСПОЛОЖЕЊЕ ЛЕТЊЕГ ДАНА

У мекој трави пружени, у драгом

кругу, под сенком гранатог дрвећа,

крај тока воде, лако стварамо

угодност телу кад се смеје дан

и лето цвећем траву засипа.

 

Публије ОВИДИЈЕ НАЗОН

 

ЉУБАВ
Љубав – то је рат, бој, чак и табор свој има Купидон,
веруј ми, Атиче мој, љубав – то рат је и бој.
Проћи кроз шаке чувара, кроз гомилу будних стражара,
мора и и ратник то, мора и љубави роб.

 

Гај ПЕТРОНИЈЕ АРБИТЕР

 

САСВИМ НЕЈАКА

Сасвим нејака удадох се

За чила и снажна мужа,

Љ сада ево, кад сам зрела,

Код себе имам трома старца.

Онај ме слабу мрцварио,

Овајме, док сам пуна снаге,

По сву ноћ пушта нека лежим

Неће нити да ме такне.

Кад нисам хтела, гњавио ме,

сад, када хоћу, нема ништа.

– О љубави, послушај ме:

или ми врати младе дане,

или ми врати млада мужа.

 

Манлије АНИЦИЈЕ СЕВЕРИН БОЕТИЈЕ

 

ПЕСМА О КОСМИЧКОЈ ЉУБАВИ

Да у свету верност стална

само мења слогу вид,

да кроз борбу семе света

ипак чува савез чврст,

да кочије златне Феб

Провезе кроз румен дан,

и Дијана, кад је Хаспер

допрати, да бди сву ноћ,

да пожудно море брани

насрт вала неситих,

на жалима не да земља

да се отму у море,

такав ред свих ствари ниже

љубав – неба владарка.

Када они пусте узде

Све што живи у љубави

рат бескрајни заподене,

и све снаге сједињене

што покрећу точак света

журе да га сломе сад.

Чврстом везом већ здружене

све народе она држи

и заклетву свету брака

чедно веже у љубави,

а узвишен закон њен

тражи љубав међ друзима.

О, блажени људски роде,

ако срце твоје води

љубав, ко што небом влада.

 

Рутилије КЛАУДИЈЕ НАМАЦИЈАН

 

БОГИЊИ РОМИ

Једну си отаџбину ти за народе створила разне,

победничка ти власт беше и рђавом дар,

пораженима нудећ у правима удео братски,

цели је постао свет један јединствени град.

Подигни главу сад и обнови на темену светлом

исконски ловора ссплет, зелено лишће му дај

Римљанини слави те свуд, и у најзабаченијем крају,

јарам што значи мир дичи му слободни свет.

 

Луције АНЕЈ СЕНЕКА

 

СВЕ ПРОЛАЗИ…

Двосмислен си дар, лепото, смртницима,

дар пролазан, краткотрајан, како само,

како брзо, тек што станеш већ пролазиш.

Не отима тако брзо чар пролећа ливадама

спарна жега, силна јара летњих дана,

кад поднева бесне јарка, кад убрза

точак ноћи све паоке па пројури.

Као што сахну беле круне љиљанима,

тако свену и рудастој, дивној глави

прве руже, тако гасне образима

нежна румен и ни трена и ни часка

не поштеди старост тело свога данка.

 

Децим ЈУНИЈЕ ЈУВЕНАЛ (60 – ?)

 

ЖИВОТ РОБА У РИМСКОЈ КУЋИ

Види да подробно сада испита у шта им прође

цели боговетни дан и шта раде, јер ако им ноћу

муж нешто окрене леђа, то вунарка сутра искија;

туники мора да скида облачиља, одмах се тврди

да Либурњанин много задоцнио, кажњен тад бива

он – што господар му спава; свуд по кући батина пљушти,

корбач и бич, свуд крв – и на годину дана чак знају

роба на муке да баце. Јауци – она се маже

ћаскање слуша ил’ злато на везеној хаљини гледа.

Јауци опет – а она прелистава часопис модни.

Кућу тиранише горе но тиранин сикулског дворца!

Нареди ли да лепше је удесе, кад јој то дуне,

па кад још жури јер, ваљда, у парку је чекају градском,

ко зна, ил’ можда у неком подводачком храму Изиде:

косу јој намешта Псека, а сама сва чупава јадна,

жури, аљинче се смакло, рамена јој гола и груди.

„Зашто ту штрчи чуперак?“ – и сместа ће воловска жила

ту непослушност, тај злочин чуперка да примерено казни.

шта је урадила Псека? Та шта је сирота крива

Ако се теби твој нос не допада? С леве јој стране

Друга зачешљава косу и свија укруг око главе.

Ту је ко светионик стара што чешљаше мајку јој некад,

после кад ислужи, пређе на преслицу, сад већ и иглу

батали; прва ће она да каже шта мисли, па млађе

по добу и знању, да помислиш, реч је о части

ил’ о животу – толика, док удеси косу, је мука.

Зграда од коврџа то је, па одаје, спратова безброј

притисло главу, те спреда је ко Андромаха, а с леђа

остаде мала и просто да помислиш – није то она.