Monthly Archives: November 2016

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРИЈАТЕЉСТВО

ГРАДИНА, НИШ

76-77/2017, 314-321

ПРИЈАТЕЉСТВО

 

Има много текстова о пријатељству па и ја да додам нешто. Ретко је који филозоф или књижевник пропустио да се огласи у вези ове теме. А и обичан свет свакодневно води расправе на ту тему. Мене је изазвао текст О пријатељству великог српског песника Јована Дучића.

1

Неки моји пријатељи су ваздан знали да кључеве држим под отирачем и када сам понекад, и несвесно, кључ ставио под саксију, они су се наљутили, а разлог ми нису саопштили, нити сам икада сазнао зашто су били љути. Били су љути и када сам подигао саксију и показао им кључ од своје душе.

То би требало да значи да пријатељство подразумева значајан губитак слободе, губитак дела личности и да пријатељи мисле како им пријатељ ваздан нешто дугује, и да мора све карте да баци на сто како би „игра“ пријатељства могла да се игра. А то није пријатељство. То је обичан егоизам, обична жеља за поседовањем туђе личности и ништа више.

2

Колико само има примера да су и поред тзв. пријатеља многи умрли од глади. Да ли су имали пријатеље? Мислим да нису. И Питагора, творац античке филантропије, човекољубља,  и поред свих пријатеља умро је од глади. Па ово је заиста одурно. Може се из Питагориног краја закључити да није имао пријатеље. Јер ако човек јесте некоме пријатељ то не значи да је и онај други пријатељ првоме. Математички прецизно, релација пријатељства није симетрична. Као што љубав није увек, најчешће није, обострана. А пријатељство је пре свега љубав. Конфуције је апострофирао реч „реципроцитет“ која би могла послужити као принцип понашања у животу. Ја мислим да је реч о симетрији.

3

Пријатељство није преносиво, а није ни заразно. Ако је неки човек пријатељ другоме, а овај трећем, онда не значи и да је први човек пријатељ трећем. Дакле, релација пријатељство није ни транзитивна. Није чак сигурно ни да је сваки човек пријатељ самом себи. Ако је тако, онда релација пријатељства, у општем случају, није ни рефлексивна. У српском народу има оваква изрека за једну сорту човека: „До подне мрзи самог себе, а од подне цео свет!“ Ова се изрека односи на онога који није из скупа рефлексивних елемената када је о релацији пријатељства реч. Ова се прича односи на пријатељство уопште. Наравно да има примара када за пријатељство важи свака од поменутих особина, рефлексивност, симетрија и транзитивност.

Пријатељство зависи од љубави, а сродство од крви.

4

Шарл де Гол је за канцелара Конрада Аденауера рекао: „Ко њега има за пријатеља, непријатељи му нису потребни“. Ових дана прочитах да је то руска изрека. Де Гол је рекао још и да човек може имати пријатеље, државник не. Сад се чудим одакле оном Вучићу онолики амерички пријатељи, немачки пријатељи, кинески пријатељи, руски пријатељи… И шта ће му све то?

Кинески државник Си Ђинпинг цитира српску пословицу: „Пријатељ је цвет једног тренутка и плод времена“. Он, такође, цитира великог кинеског мислиоца Менција, Другог мудраца, војводе од Чоуа: „Суштина дружења је његова врлина“. А кинеска народна пословица тврди да велика удаљеност пријатеља не утиче на њихово пријатељство.

Рећи ћу овде да за оно мало рођака и пријатеља са којима се нисам посвађао заслуга је њихова. А можда сам и ја понекад нешто прећутао. Иначе, пријатељство је као дух, стално ти је негде у глави, али треба да изађе кад год је густо. Ако дуго и непотребно чучи, заболе га ноге и дође у искушење да оде. Ако оде, то и није било пријатељство.

Пријатељство са великим бројем пријатеља је немогуће.  Осим тога, пријатељство подразумева и храброст. Мој пријатељ Милорад Бабић испричао ми је овакву причу из његовог краја, из Старе Бање: „Отац је имао сина пустахију који се хвалио да има много пријатеља. Чак је оцу замерао што има само једног пријатеља. Но, деси се сину велика несрећа за коју је он био крив, а била је и глава у питању. Сви његови пријатељи се окренуше од њега. Једни због тога што су га сматрали кривим, а други једноставно што су били кукавице. Остаде му отац, те се он њему и пожали. Отац позва оног свог јединог пријатеља, те овај поможе да се случај реши и да се надобудном пустахији спаси глава.“

5

Ниједан есеј не може се написати штапом и канапом, или да буде јасније, не може се написати средствима, категоријама, самог система коме то дело припада. Мора се све то погледати искоса, и одозго, и одоздо. И наш велики мислилац, песник Петар II Петровић Његош, кроз уста владике Данила каже: „Ко на брду ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом.“

Есеј би требало помало да буде научни текст, помало филозофски, са елементима дидактике, а ако је предмет есеја уметничко дело, онда мора бити и уметнички. Владан Десница иде и даље, он каже да у књижевном делу свака реченица мора бити уметничка. Управо такви су есеји Дучића, они су превасходно уметнички.

Фрагменти есеја су у низу, али их он ређа у редове, као на шаховској табли тако да се могу видети све фигуре и беле и црне, и са са сваке стране, и одозго. Да то није случај морали би фигуре, по неколико, стављати једну преко друге. То би уносило смутњу код играча-читаоца, што је Дучић лакоћом низања превазилазио у свакој ситуацији.

Његова огромна ерудиција, а често и лично искуство, су му помагали да до танчина савршено изложи историју проблема пријатељства анализирајући поједине филозофе и поједине филозофске школе почев од антике. Могао би се читалац замислти и упитати, што би било сасвим на своме месту, да ли је текст који чита писао филозоф? Знамо да је реч о песнику, али подсетимо се шта је о песнику и филозофу рекао такође велики српски песник Бранислав Брана Петровић: „…Јер шта су друго до рођена браћа/ филозоф и песник – два голаћа…“

Дучић је филозофске проблеме посматрао уметнички, а уметничке проблеме филозофски. Ту је, дакле, био онај искорак из система.

6

Теме које Дучић обрађује у фрагментима есеја О пријатељству су већма из етике и из психологије. Дакле из филозофије. Анализе су рађене на основу примера из књижевних дела. Коришћени су текстови и изреке преко 120 имена, Софокла, Хомера, Хорација, Шекспира…. Исте су теме и у поезији. Уосталом у поезију се све може сместити, само треба умети.

О жени говори као објекту. Каже: „…одузима новац… жену.“ Као да је жена нечије власништво. Интересантно да овако велики песник чија се филозофија поезије ослања на лепоту жене, и то не само на физичку, него и на духовну, јер он и каже да је код жене најважнија добродушност, није могао да прескочи дух времена у коме је живео, а у коме је жена у животу највећма била само објект. Овакав приступ доказује да знање и умење нису зависни од садржаја, јер познато је да је Дучић био велики мајстор и један од најбољих стилиста у српској поезији, а можда и у европској. Није чудо да када је реч о пријатељству он каже да жена није велики приврженик пријатељства.

Да ли је хришћанска теорија, а можда више Велика књига (Павлова посланица Ефесцима), где пише да би жена требало да буде покорна своме мужу као Господу – мора безусловно да слуша мужа, угушила Дучића? Зна се да су још у старом веку (у Риму, у Атини и другде) поједине жене играле, и одиграле, велике улоге. Судбоносне, по државу, па и по човечанство. Али су оне у то доба једноставно биле власништво мужа. И Дучић наводи те примере. Али то навођење је историјско. Када се разгрне историја, закључак му није био друкчији него хришћански. Хришћанство је задржало своје постулате, а човечанство се променило.

Песник Мирослав Лукић, из Мишљеновца, овако пева:

 

Добра је жена златан плуг у кући.

И такав један дивни плуг

смрт се спрема да обрише гумицом,

као замрљан цртеж  дечак.

Добра жена се рађа за друге,

и рађа друге и будућност,

а умире за себе!
Жена је мушкарчев дом,

 јер он није нигде код куће

осим кад је уз своју жену.

 

Тешко да се овом тексту Лукића нешто може додати. Али и овај текст говори да се човек везује за реч, а песник за срце. А о пријатељству нема речи. Њега би требало осетити.

7

Дучићу није сметала љубав. Напротив, волео је жене  и за превазилажење досаде …. препоручивао је људима, (не би се могло рећи и женама), да мењају земље, жене и књиге. Са чиме то велики песник упоредио жену? Да ли је то у духу времена? Да ли је на позицијама хришћанства? Да ли је… Ни на једно питање одговор није потврдан.

Дучић тврди да је жена увек и свуда у лажном положају и да због свог положаја у систему не може бити искрен пријатељ. Да ли је положај жене у систему довољан разлог за овакав ригидан став о изостајању пријатељства код жена? Мислим, не.

Дучић је искрен до бола када признаје порекло свога мишљења, оног који је саставни део његовог дела, које је последица проживљеног и отплаканог, потом опеваног. Он се не либи да каже: „Песници су толико усамљени на свету да и не виде ништа него оно што су сами отпатили, нити опевају друго него што су сами најпре оплакали, а тек после тога остали људи налазе како су песници изразили на божански начин и оно што је сваки од малих људи истински проживео и у своме личном животу.“ Дакле, он је платио горчину коју излива у тексту када говори о карактеру жене. Није реч само о предрасудама, о стереотипима епохе и утицаја система него је превасходно реч о личном искуству (са женама). И то баш у вези пријатељства жене.

8

Композиција Дучићевог текста О пријатељству је изванредна, није линерана, напротив сложена је са многобројним модулима-фрагментима, који поткрепљују основни текст, основну мисао, а са друге стране и сами модули чине веома интересантне целине, које могу и саме за себе бити својеврсни трактати, и у њима су дискретно уткани мишљење и ставови аутора. Он често наводи име личности (песника, мислиоца, мудраца…) која предстваља, која је апострофирана у историји књижевности, филозофији, или уметности, као симбол некога мишљења, или неке школе (Питагора, Платон, Аристотел… ). Та би личност снагом свог ауторитета требало да помогне прихватање Дучићевог става  о пријатељству као феномену или о категоријама којима се оперише при објашњавању овог феномена. Значи да читалац најчешће неће добити укусно јело на тањиру него га мора на основу Дучићеве анализе и сугестија (често у назнакама) сам сецкати, каткад и на најситније могуће комадиће, пре него га стави на тањир да би га конзумирао. Тањир на коме се ставља текст великог Дучића би морао бити бар златан.

9

Дучићев текст  О пријатељству је океан мудрости и лепих израза најумнијих људи западне цивилизације, тек понегде је споменута нека реч о Индији и Буди. И прво читање одмах показује да  за разумевање  текста није довољно минимално предзнање из филозофије и књижевности од антике до данас. Кључ за читање је дао сам Дучић. Тај моћни кључ који би могао послужити као упутство, али и као опомена читаоцима, али и писцима гласи овако: „Иза горких речи остају горка уста“. Овај златни кључ је велики песник Дучић стално држао у рукама и током шеснаест фрагмената са необичном лакоћом откључавао читаоцу врата спаса како се не би удавио у океану који је пун нелогичности, прави песнички текст – а као да у љубави има логике. Пријатељство и јесте само љубав и ништа више.

10

Никакви силни институти не могу проникнути у суштину љубави. Ни Фројд, ни неофројдовци, ни… Пријатељство је саставни део свете тајне која нема свој број а која се зове љубав.

Дучић јој се приближио. Уосталом он пише: „Сви велики песници били су апостоли пријатељства.“ Е, о томе хоћу нешто да кажем, о овој последњој реченици. Одмах иза ње Дучић наводи пример Дантеа који је био велики песник, али није био апостол, јер је потписао акт изгнанаства против свог пријатеља песника Кавалкантија. Али ако се узме у обзир чињеница да су апостоли сви одреда изневерили пријатеља, онда би Дучићева тврдња могла делимично и бити тачна. Било је доста оних међу великим песницима који су веома много ценили пријатељство. Али поређење са апостолима није умесно. Због апостола. Због њиховог неверства. Покајање им није оправдање.

11

Пријатељи су ту да вас воле и да вас боле. (С.Б.) Пријатељство зацељује најтеже ране, рупе у души, затвара јазбине у којима се вуцарају аветиње, које би да човеку одузму разум. Пријатељство се маже танко као маст на лебац. Непрекидно. Оно не дозвољава да се ране инфицирају, да се загаде. О феномену пријатељства моја видарица Биљана каже да је пријатељство више од свих лекова, па и читавих апотека, мелем на рану. Оно је, такорећи, пола здравља. Пријатељство нема цену и вреди више од свих новаца у сламарицама и у банкама.

12

Знам шта треба, а опет, данима не знам како да то напишем. Хвата ме мука. И одједном спасоносно решење, наиђем на одличне песме. Ухватим се за њих. Обузму ме. Већ неколико дана читам и уживам. У свакој паузи се чудим због чега људи беже од књига као од куге. Ако је књига ту и пријатељство је ту. Можете са њом да размењујете мисли. Можете са њом да разговарате као са собом. До миле воље и да никоме не будете  досадни. Можете да читате своје мисли и да се чудите ко је то написао. Када и зашто. Књига је чудесан пријатељ. Можете пријатеља да ставите у џеп и да прошетате поред Нишаве. Књига је чудо. А књига поезије тек!

13

               И жалне песме су песме, ђаво да их носи (С.Б.), али ћу у закључку овог списа о пријатељству навести једну песму о пријатељству. Мислим да јој је ту место.

 

ОТПИС НА ЈЕДНО ОДВРАТНО ПИСМО 

 

Пре неколико дана добих писмо од пријатеља.

Одвратно писмо.

Чудите се како писмо пријатеља може бити одвратно.

Па може.

Пише ми детаљно о својој болести.

Она најтежа.

Са метастазама.

Како је коју споменуо ја се пипнем на том месту.

Улазио сам у своја и у његова плућа.

Пипао сам кичму.

Свуда ме је болело.

Болео ме је и ваздух који удишем.

Лежим поред њега у болници.

Селим се, где он ту и ја.

Носим га ваздан са собом,

Ходам на прстима.

Грчим се у столици поред његовог кревета,

Чекам да отвори очи.

 

Разговарамо о свему.

Разговарамо непрекидно.

Даноноћно.

Невезано.

Скачемо са теме на тему.

О селу, о цркви, о мајци, о оцу, о деци…

Он разговара са животињама,

а ја са птицама.

 

У неко доба пипнем кревет поред себе,

а он празан.

Жена је одавно отишла.

Нисам чуо када је два пута окренула кључ.

Замислих се.

Нешто са мном није у реду.

 

Не верујем у писмо.

Како човек може да верује у то одвратно писмо.

Још ми пише,

онако смирено,

да верује у Господа.

Ја више не верујем ни у себе.

Ето, не верујем ни да ми је пријатељ написао то писмо.

Можда сам сањао.

Писмо је одвратно.

Чак и да сам сањао,

одвратно је.

И боли ме.

Не знам више шта да мислим.

Свет се изметнуо.

Све је наглавачке.

 

Зар тај Господ није наш заједнички,

Зар он постоји само за непријатеље.

Ако је успео за тако кратко време да створи свет,

што не учини нешто и за нас,

за мог пријатеља и за мене.

 

Срећом мој пријатељ је песник па се сам лечи.

Он ствара свој свет,

Он је измислио Бога,

На њега се ослања небо,

Он справља лек од травке

која расте на највећим висинама,

од љубави.

И то је једина алтернативна медицина.

Од ње се праве пријатељи.

 

 

Агиа Триада/Ниш, 2016.

 

 

 

 

Радомир МИЋУНОВИЋ: КОЛИКО ПОЕЗИЈЕ У МАТЕМАТИЧАРА! О песништву Стојана Богдановића

КОЛИКО ПОЕЗИЈЕ У МАТЕМАТИЧАРА

 

О песништву Стојана Богдановића

 

Док иишчитавам песнике, од чувених до мање знаних, сетим се, често, реченице: Не можеш остати ако ниси и не можеш нестати ако јеси! То се може односити и на друге области, али ми је, с обзиром на личне преокупације и животно усмерење, цитирана мисао најпримењивија за људе од пере. Вероватно грешим утолико што се области људског духа и творења гдекад додирују и преплићу, па је најбоље не сужавати делокруг изреке.

 

Нимало случајно, о свему томе размишљам другујући са две књиге Стојана Богдановића „Црна рупа“ и „Господар“, објављене прошле године у нишкој МБ Графици. Поменуте збирке песама уистину могу да просвете и просветле сваког реципијента, уколико им се искрено и здушно препуст. Поготово ако стави знак једнакости између себе и писца, прави резултат неће изостати. Намерно сам употребио математичке термине, као што сам хотимице започео текст здраворазумском, да не кажем баш филозофском, дефиницијом.

 

Мени су посебно одговарале Богдановићеве књиге јер су дошле као поручене да открију и поткрепе један стих из „Магичних поља“ који гласи: Колико поезије у математици! У поетизацији шаха, да игра речи и бројева, скупа, твори мала и велика чуда. Показало се, наиме, да је аутор наведених песмотвора у ствари математичар светког гласа, који се, ето, и на литерарном плану доказује.

 

С тим у вези, сетих се старог универзитетског професора Момчила Ушћумлића, иначе Никшићанинан, који је и Богдановићу предавао. Редовно је посећивао књижевне вечери и поверавао ми се како је његова прва и велика љубав била писање а не рачунање. И данас осећа склоност према лепоречју, док му је цифрање дошло више као ухлебље. По његовој нештампаној теорији, а објавио је низ књига и уџбеника из своје струке, поезија и математика су две паралеле које се, сигурно додирују негде у зениту. Зато бих најрадије осврт на књиге уваженог нишког професора ( и доктора наука, дакако), објединитеља две чаробне области, насловио: Колико поезије у математичара!

 

Његов смисао за списатељски чин разумели су многи међу којима бих издвојио Мирослава Тодоровића, чије инспиративне поговоре ваља узети за најбоље путоказе у тумачењу „Црне рупе“ и „Господара“. Осврнуо се на Богдановићеве књиге и црногорски академик Жарко Ђуровић. Но, сваки коментатор и верификатор има свој поглед и представљање, па ћу се одрећи експресија Богдановићевог суграђанина и других тумача и ослонити на властите утиске и процене.

 

Да Стојан Богдановић није толико талентован и успешан у стихоградњи, деловали су претенциозно и не би одолели зубу времена и критике ови редови:

 

мој отац миодраг николин

био је господар наде

а ја сам био и јесам и бићу

господар песме.

 

И кад смо већ код господарства и господарења, стваралац неће пропустити да се присети свог деде, па читамо недвосмислени примат: Никола је био господар наше куће.

 

О родитељима свог оца Стојан пише у више наврата, тако да су обе књиге пуне реминисценција и жестоких асоцијација на родоначелника и жену му Драгињу. У „прилогу за њихову биографију“ налазимо:

 

у давна времена много пре смрти

драгиња иникола живели су срећно

и несрећно до краја

по упокојењу били су смерни…

 

Изгледа, давно пре нас, кренули су Богдановићи у Европу. И то на кров континента, судећи по артиклима. Наиме, црно на бело стоји у књизи оно што је стајало на фирми: прва српска фабрика европског црепа никола г богдановић и синови. Уз додатак: сви сада су на службеном путу ни господар није ту.

 

А никола откад зна за себе

затиче себе ноћу

из свег гласа како јој пева

јуначке народне песме

 

Не питајте коме. Драгињи, разуме се. Ето епике усред лирике!

 

А потом о њима читамо:

 

извесно је као смрт да данас обоје

почивају на боњинском новом гробљу

нисам још био код

њих али већ годинама спремам се

верујем у господа

 

Из тог навода дају се уочити два битна показатеља. Прво, Богдановић своје поетисање зачињава хумором, како би неке тешке судбине и горке истине могле лакше да се поднесу. Друго, писац наглашава моћ вере и врхунску улогу Творца. Он је господар свемира, као што је Никола (био) господар дома.

 

Потом, међутим, производи стихове, а како сам каже: песник нема осим песме ништа. А ту се ни породична ни лична повест не завршавају, о чему сведоче следећи редови:

 

донедавно мислило се да поезија

не застарева сад чини ми се

поезија губи битку

али ја се не предајем

 

Ево како се описује творац списа овоземаљских:

 

песник и тако увек је жив и мртав

опомиње предсказује

и пева ли пева

 

Као сваки домаћински син и припадник Национа, сачиниће породично стабло у неколико потеза:

 

тако је настала благородна фамилија

на челу са мном

и на крају са мном

 

Међутим наследник никада није сам. Ту су успомене и обавезе. Ту је и љубав, стварна или имагинарна. Уосталом, једна од књига је посвећена Биљани. Ту су и песме „Разговор о теби“ сведочи, уједно, о самоћи и неизбежној комуникацији:

 

седам преко пута себе

почињем разговор

о теби

 

Такозвани дуализам личности стално се подразумева у добрих уметника. Контрасти, такође. И ружно може да буде лепо, и опоро може да слади.

 

Код Богдановића нису спорна ни споредна ни техничка питања. Примерице, намерно избегава интерпункцију и велика слова, остављајући читаоцима да то имају на уму и да се, према томе сналзе како знају и могу. Уосталом, зашто би „корисници услуга“ ленствовали? И када смо већ код ствари граматике и правописа, обратите пажњу како Стојан Нидрага Николина ломи стих. Као погачу или славски колач. Ритуално и ритмично.

 

Изузетно му је значајно, притом, да не заборави неки важан дуг. Рекосмо да је претке испоштовао. Сликару Драгославу Живковићу, чијим радовима су обе књиге обогаћене, посветио је песму „Господар светлости“. Одужио се и етносу, премда није пропустио да неком жаоком укаже на слабости и заблуде народа коме припадамо. Наилазимо на строфе о ратном безумљу и пречестим трагичним збивањима на просторима Балкана. Србије, понаособ.

 

Наводимо карактеристично место:

 

споменике су оборили

размазали су по њима нашу крв

да би нас упозорили и да обележе

мрачни пут којим су пошли

 

Неки појмови и призори Богдановићеве поезије шире се аритметичком прогресијом. Ето песника и математичара у потпуној симбиози. Црна рупа, како гласи и наслов једне од његових књига које су, овде, предмет нашег интересовања, вишеслојних и вишеструких димензија и дејства. Опет је, између осталог, реч о господарству,

 

од мичела и лапласа

од бране петровића наовамо

нагађа се ко је господар

црних рупа што се вешто скривају

у својим црним рупама

 

Биће да се дигресије и асоцијације односе на земне и космичке зјапове чија злослутна мрклост апсорбује не само појединце и нараштаје већ и цивилизације и светове, али је исто тако претпоставка за нове животе.

 

Наслови оба дела су јаки и одређују садржај. Црна рупа је тросмислена синтагма: родница, рака и васионски усисивач. У том троуглу ствара се и нестаје материја и антиматерија, ствари и твари. Господар није само звање већ метафора. Ту и тамо се односи на родоначелника, али се, нарочито, може разумети коа Сведржитељ.

 

Перо Стојаново је час голубије, ча орлово. Чешће шиба него што титра и милује. Не штеди ни својту ни туђину. Немилосрдно се, као што рекосмо, обрачунава са нама овдашњим, како прошлим тако и садашњим. Он зна врло добро да, без кајања и прочошћења, нема трајних знаменитих плодова и дела. Залогом и жртвом се искупљујемо и остварујемо.

 

Оно што је најважније за сваког креативца је специфичност. Богдановић је, пре свега и поврх свега, оригиналан човек. Пронашао је формулу. У два издања је етичке и етничке вредности проденуо кроз личне доживљаје, сазнања и ставове. У првој збирци су, претежно, ини, у другој углавном он, директно или посредно. Не може се никако сама ослободити силовитог и ћудљивог деде, чија сенка га, уз такође бабину силуету, упорно прати. Генетика и реминисценције се подупиру.

 

Пошто се засити и замори од историјских и антрополошких мотива, наш савременик ипак допусти себи извесна интекетуална и чулна задовољства која припадају сваком бићу, па што не би и господару песме. У томе му помаже илустратор сликом човековог распећа између две грације. Дакле, нису све Голготе мучне. Песник се, повремено, не обраћа звездама, како смо навикли да слушамо од Музине деце, већ земљи:

 

сада поново спремам себе

да се попнем високо чак

на венерин брег могао бих

одозго да лајем на свог пса

а да ми он ништа не може

 

Кристално јасне и енигматски нејасне поруке, чији домет нису само важећи актери прошлости но и будући протагонисти, нижу се, некад у натуралистичком, некада у афористичком, а некад у баладичном тону. За/гонетање се, неретко, прожима са тестаментарним. Елем, пева се – иронијски и озбиљно – о много чему. И када су то, наизглед само описи, смисао је дубљи, егзистенцијалан. Рецимо, на тему бунара и око њега, следи закључак:

 

сада кружи само црни

гаша у ниском лету неумољиво

 

Више је него извесно кога и шта птица злослутница оличава.

 

О пролазности и неминовној завршници песник проговара оксиморонски:

 

боли ме време

 

а судбина весело маше ми

коњским репом

 

Осетљив на жиг усуда продубљен тим болом због смртности којом смо, листом обележени и којом ћемо запечатити књигу постања, литерарни субјект пази шта ради:

 

желим да личим на себе

када будем подносио овај извештај

 

Утолико пре што су претходили суморни извештаји, у стилу:

 

осим камења на гробљу

нико више ништа не памти

нико не иде у војску

нико се не жени

нико никог не дочекује

 

после свега тога, као епилог, да не кажем као предложак за будући епитаф, аутор исписује:

 

полако престајем да постојим

господар мајсторски прецизно

претвара ме у песму

 

Иза песника остаје само песма, јер, како смо већ обавештени, њу једино има. Поред свих материјалних добара, која бледе напрам духовног споменика.

 

(Књижевне новине, Београд, 2005; Развитак, Зајечар, 2005; Бдење, Сврљиг/Књажевац, 2008)