Monthly Archives: December 2016

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Мирјана МАРИНКОВИЋ, НИГДЕ МОЉАЦА

ХАИКУ ИЛИ НАЛИК МУ 21

(ПИРОТСЋИ)

 

Џuвџан туј џàвка
на мòјту шефтелùју
ц’рвùка чèка.
И мачòр чмајù
под шефтелùјуту мù
ушù оложùл.

Цел д’н поглеџувà
на овùја трù створа
u текà заспà.

 

Лексичка појашњења:

Џивџан туј џавка – врабац цвркуће
на мојту ше
фтелију – на мојој брескви

ц’рвика чека – црва чека
И мачор чмаји – и мачак вреба

под шефтелијуту ми – под истом бресквом
Цел д’н поглеџува – цео дан гледах
на овај три створа – на ово троје
u тека заспа – и тако заспах
уши оложил. – уши оборио и вреба

Препев на пиротски говор: Радивоје Николић

 

НОВО ДОБА

 

На нов начин

нови ја

ново доба

гледам

 

Очима новајлије

новоме се чуду

чудим

 

Шире се зене

док у

новотарије

бленем

 

Да сам овца

блејао бих

над новим

безумљем

 

И жалим

за старудијама

што су ме

радовале

 

Око засузи

за добом

пре овог

новог

 

СВЕ ШТО РАСТЕ…

 

На сопственој

стази за пакао

кварише неумитно

и нас, потомке,

пустом славом.

 

Бранисмо се

како нас није

учио Заратустра:

ко рукама,

ко ногама,

ко зубима,

а ко и – главом.

 

И више од пола

силе животне

потрошисмо

у бици за истину.

С правом!

 

С оно мало

што остаде,

у себи

затукосмо алу.

Сад већ –

с чврстим ставом.

 

ПЕВАЉКА

 

Веродостојан

колоплет небогледа

звезду начини.

 

Небосводом сја,

окоглед заслепљује

новокована –

 

љути ухобрид

новокомпоноване

микрофоније…

 

ЉУБАВ

 

Љубљах

Убава

Билбила

Академски

Виолентно.

 

Љубав

Утече

Без

Адио.

‘Вај!..

 

ОД ЗВЕЗДА САН

 

Док реп гори небом једне звезде,

Византијском плавом снова сним,

Док се зебе на мом длану гнезде,

Ја напокон светим видом зрим:

 

Пут зидина Цариграда језде

Да у вечност сједињени згазе,

Оклопници једне друге звезде

Модрим јаром освет(л)ише стазе.

 

ЦОКУЛЕ

 

Бог га је, каже, погледао

да се из рата кући врати.

Вели да се слика нагледао

зверства, чојства и сакати’.

 

Прича о цокулама солдатским

што га кроз сву војну пронеше…

О рову, лежајима спартанским,

пољу где мине ко кромпир садише.

 

Спомиње оне што се не вратише

деци, жени, мајци ил’ девојци…

Сети их се што руку оставише,

ногу, ил’ памет… А тек јауци

 

њихови и данас га прогоне,

чује он их кад су ноћи глуве,

и вапаји га њихови нагоне

да заплаче, ал’ су очи суве.

 

И узме оне прашњаве цокуле своје,

за четку се маши, па предомисли,

те врати их у исти траг – нек стоје.

“Не поновило се никад!” – помисли…

 

НАСТАВАК ЈЕДНЕ ПЕСМЕ

 

…Хтела је рећи

реч љубавну,

па се о језик саплела,

о зуб запела,

у горњу усну треснула

светлом засењена,

дигла се обалављена,

постиђена,

и назад вратила,

прогутана…

 

ПО ЈЕСЕЊИНУ

 

Очи црне падоше кереће

у индиго снег.

Решен тврдо сад у злочин креће

газда, бог и бег.

Тужан Месец, тугује дрвеће

јер не зна за збег.

А и Онај што правду премеће –

изгубиo тег.

 

НИ НАЛИК МУ

 

Читав осветлих

свет с ово моје срца –

Њега да нађем.

 

Облак не видех

црн, гром што небом пуца –

би већ да пођем…

 

Мис’о у огањ

бацих, душу подјарих,

све светлу за лек.

 

Тад стихну бубањ,

јер, и њега запалих –

трошећ’ већ вас век.

 

А кад спаде жар,

у пеп’о ми се живот,

дах и век створи,

 

Истока ме Цар

тај Заветни ми Кивот,

сјајем покори.

 

НАПОСЛЕНО

 

Киша спира тајне

са зеленог

и увелог лишћа,

и са људи,

што затече

на улици

гологлаве.

 

Снег прекрива

кровове и брегове,

гробове и трагове…

 

А Сунце опет покаже

и лист и брег,

и хумку и траг,

и све како

јесте.

 

Само ме човек

убеђује да није

како је Бог

рек’о…

 

А КУД ПА САД?!

 

Куд одлете птице

кад су празне руке,

а и муке негде остале у магли?

Куд нестане осмех

кад не дирне усне,

а вино не легне, кол’ко год да нагли?

Шта остане после

вина и празнине

кад осмех побегне, а главу смо сагли?

Обећање ил’ сећање

и живот већ прође,

а ми од почетка нимало одмакли…

 

СВЕ ШТО РАСТЕ

 

На сопственој

стази за пакао

кварише неумитно

и нас, потомке,

пустом славом.

 

Бранисмо се

како нас није

учио Заратустра:

ко рукама,

ко ногама,

ко зубима,

а ко и – главом.

 

И више од пола

силе животне

потрошисмо

на борбу за истину.

С правом!

 

С оно мало

што остаде,

у себи

затукосмо алу.

Сад већ –

с чврстим ставом!

 

МОЛИТВА

 

Док негде горе

сињи соко небом

нечујно крстари,

љубећ’ слободу

од живота више,

 

Последњи Ратник

за опроштај моли

комад Свете Земље,

за то, што га гази

све тише и тише…

 

КУМОВА СЛАМА

 

Месец се млеком

просутих звезда купа…

У бешици* – рај!

 

Чедо ми тијо** –

у чуду зри*** на сав тај

кумован му сјај…

 

 

*бешика – колевка (арх.)

**тијо – тихо (арх.)

***зри – гледа (арх.)

 

https://www.youtube.com/watch?v=y4fFlqxWo6E

 

ИКОНОПИСАЦ

 

Руке ка небу пружа кајно,

молећ’ се фрескама,

што их незнани мајстор

од постања пише,

и, не сустајућ’, ликове

додаје непрестано,

да их опет

у плаветнило упише.

 

А они доле,

не поимајућ’ свеједно

да у храму одувек стоје,

богомоље вéле и бајне

од сујете силне своје,

граде Му, звоне и броје,

и нова им неба

исписују сјајна,

мешајућ’ неке,

сасма земске боје.

 

HERR ЖИВОТ…

 

У квадрат неуко уписао круг

један што у четири самује…

Само онај гледа на југ,

ал’ знај га, чемеран, који ли је?..

 

И док сунце у кров зури,

црвен од тајни што их крије,

арапске је пасмине и време што јури,

бичем кајасе коже кидајућ’… Еј! Ал’ бије!..

 

СЛОБОДА

 

Да је мис’о скитница

веће од ове моје

било не би!

 

У капуту без дугмади

(да не стеже),

шеширу без крова

(доста небескога),

цокулама скитаљкама

што зјапе попут чељусти

нилског коња

(па не знам

јесам ли обувен,

или сам бос –

увек је промаја),

 

лутао бих

очију гладних

и празна стомака,

тражећи мостове

и оне, што их

мостови спајају,

 

да седнемо скраја

и ћутимо заједно,

а мисли нек нам

скитају…

 

СЛИКА

 

Оде! К’о шамар

на дамар, стрепње трептај.

Заусти, али…

 

***

 

Сам на улици.

У коцкама плочника

лице јој тражи.

 

Боли бљузгаве

сузе траг. Цича душу,

образе штипа.

 

Узалуд иште,

у џепове посеже

за руком њеном.

 

На ветру капут

опустео ландара.

Нема је више.

 

СЛИКА (ДРУГА)

 

Обдан

заноћје

тера.

 

Врапца

са симса

јури

 

лице

згужвано

од сна.

 

Сунце

шеретски

плану,

 

сјајем

тренутак

спржи.

 

ЧИЈА ЈЕ?

 

Оног је сила

што је једном на земљи

тек одбрањеној,

 

другом на грлу

што му последњи удах

туђег ваздуха.

 

А ЧЕМУ?

 

Глава и торба,

тегоба што је стисла,

свађа са суштином…

 

Живот је борба

недореченог смисла

са суштом истином.


СРЦЕ

 

Додиру непознат,

ил’ си друг,

ил’ си брат.

 

Срце с умом

не сретох путујућ’

друмом.

 

Тај, што срео је,

праведног се није

наситио сна.


ИДОЛ

 

Низ камени длан

бршљан гамиже –

 

палог идола

у заборав

облачи.

 

НА СУДУ

 

– Лајали су прегласно,

па ми се Месец окрунио.

Зато сам их у џак,

па низ реку,

Гос’н Судијо…

 

Ал’, џаба, Миле!

Опет се хаба

местимично…

 

И њих чујем

спорадично,

где у џаку

цвиле…

 

КРАЈ ЈЕДНЕ ЉУБАВИ

На лажном вису

обоје запели су

о чичке и стрн.

 

И побеже дан

даље од ноћи што је

камен прекрива.

 

Епитаф оста,

хвалоспев недоречен…

и у срцу трн…


БЕЗ…

 

Опустела срца

без сузе осташе.

 

Вука нико не пита

плаче ли икад,

ил’ радо

на чеку иде.

 

Бежи

док

може.

 

ОВО ДОБА

 

Две тарабе,

клин ил’ два –

за крст

са Њим

на њему.

 

Oпет…

 

Није јарац

на магарцу

браду гладио

Јерусалимом

јашући,

 

o, Јово!..

 

Двоструку дозу

коктел-сећања

интравенозно…

 

Наново…

 

ГОЛА ИСТИНА

 

Од једног сна

сва јава

постаде.

 

Нема сенке

без светла

да је.

 

Јер,

раја ради,

огњило паклено

нас, грешнике,

лиже.

 

А кад се

овај свет смакне,

места новом

направиће.

 

КАПЉА

 

Ако л’ опстане

капља мене под стрехом

тих твојих веђа,

 

испиће је зрак

када се са облаком

за ме избори.

 

УОЧИ…

 

Повијао ветар лиске,

осветлила небо муња,

запретио градом облак,

ударио гром у грм…

 

Расуше се моје ниске,

језа ми се кичмом шуња,

те убрзах корак лак

уз узбуркан брежак стрм –

 

хитам међу драге, блиске…
Што дремало, виш’ не куња,

расани га мирис, зрак.

Пољем свитну муње срм’,

 

просу облак бисер-ниске,

нит с небесног пуче чуња,

и стушти се мокри мрак!..

Ја пристигох пред праг црн…

 

*****

 

1
са пусте баре
чапља сломљеним крилом
маше за јатом

2
зубато сунце –
посвађани врапчићи
око окрајка

3
младић на клупи –
пут залазећег сунца
пљуцка коштице

4
за овцама чобанин
облаке броји –
два стада чува

5
муви у возу
нос заспалог путника –
крајња станица

6
отпали капак
напуштене колибе –
из темеља цвет

7
с књигом под главом
на зиду Калемегдана –
уснули студент

8
празан бокал
келнер на другом крају –
изгледа глув

9
суви лист живну
под фото-стаклом –
Кирлијанова радост

10
сталак у пољу –
на пејзаж с маковима
слете зрикавац

11

суви пашњаци –

лута поднебесјем

забринут поглед

 12 

зујање пчеле –

клонуло се чобанче

прену иза сна

 13 

прашњави капут

на штрику под сунцем –

нигде мољаца

 14

утихну песма –

ловац кундаком чешка

утрнулу ногу

 15 

о банкине

талас пурпури –

купа полегло сунце

16

 

АУ(РО)РА

 

Огњем огрнут,

световe

просјак,

походих.

 

Тленим

ми се

 

не забави,

не понесе 

нико.

 

 

Кад (пре)виде –

озари се!

 

ДЕЛИМ ДАЉЕ, ДРАГОВИЋИ
дебелим деранима
дулеци дубе добро, дакако
док доњим делом
(да, да, дупетом!)
дефинишу дијапазон делатности
додатног дилетантизма
дрндања других делатника
да допринос дубиози дају
док демократија добровољно диљем државе
даноноћно дели, донира “добротворима”
драгоцености, делове, децу

док длакави десни длан дефилује
дипломатски дрпајући доларе
демонстрирајући дегутантну демонологију

динар док дугује девизе
драгићу, динићу, думићу, делићу
добром делу дембелије
дебелим деранима
дедовима дебелих дерана
деци дебелих дерана

да, да! длакави десни длан дефилује договорно
да дâ дивљима довољно делова дивне домовине
да дâ донацију “данке дојчланд”

***

де, доста дебели дерани!
доста, да данашњи дан душом дане!
доста, доста, доста!!!

***

да деремо дебеле деране?
да деремо, дабоме!

 

БЕЗВЕЗНИ ВЕЗ

 

 У слик ми ти,

у слик ти ја –

 

збијају редове

баналне риме.

 

И куд ме с њима,

кад ја и без?

 

Куд,

кад и без је вез?

 

Ма и безвез.

 

ГОВЕЧЕ

 

Чучи говече

на чаиру предвече,

а чобанче

чека помрчину

да навуче јелече

и потрчи увече

да поврати говече.

 

Чуј, чобанче,

не чекај ти вече!

Баци јелече,

трчи, човече!

 

Ено ти говече,

са чаира утече!


ЗАВИСТ

 

окате ми очи

светло около

гледале

 

код очију

не виделе

злопогледање

околокућних гледала

сваштовидих

 

кроз тарабе

избечених

 

што би крви

кроз око

да ми се напију

 

ЗЕМЉА

 

Земља сам,

за човека и за вука

да се на ме спусте;

једном речју –

душу да одморе

на моја узглавља –

вучју и човечју.

 

Само… има нешто…

 

Земља се не сели,

не поклања и не мери,

нит’ се земља дели;

већ се земљи клања

и управља

земљом вешто…

 

СЕКИРАЊЕ

са секирама у меду

док трајаше меда

живесмо

рекло би се срећно

 

тад о оштрице

запеше нам кашике

 

погледа звер на звер

у страху од искона

 

једним замахом

отерасмо славуја

што појаше нам

под прозором

 

док смо се волели

 

МИРЈАНА МАРИНКОВИЋ

(биографски подаци)

 

Професор руског језика и књижевности, кантаутор и песникиња, у свом раду негује ауторску музику, као и руске и српске народне песме и романсе и домаћи евергрин.

Изводи их у пратњи Зорана Димитрова и вокалног квартета ГРМ, такође је и чланица хора Лучинушка под управом проф. Андреја Тарасјева.

 

Аутор је четири збирке поезије (“Испричаше ми слова”, “Апокалипса до јуче”, “Сигурна кућа” и “Корабље за вечност”), приређивач зборника “Поетско ћоше” и још неколико концепата.

 

Дечији РУСКИ ХОР ОШ “Душко Радовић”, Сремчица основан је 2001. године. Негује дечије и народно музичко стваралаштво руског и српског народа.

 

ПОЕТСКО ЋОШЕ у свом изворном облику окупља песнике и музичаре, као и уметнике других провинијенција. Постоји од 2010. године. ДЕЧИЈЕ ПОЕТСКО ЋОШЕ одржава се једном годишње у галерији ТРАГ, Дворжакова 2, Сремчица.

 

СТАРЕ ДОБРЕ МЕЛОДИЈЕ – музичке вечери посвећене домаћим евергрин мелодијама се од 2014. године једном месечно одржавају у атељеу НИЋЕТИН, Делиградска 14, Београд као и на другим локацијама по договору.

 

КВАРТЕТ “ГРМ” постоји од 2015. године и негује српске и руске народне песме и романсе, као и полифону ауторску музику.

 

УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА “МИРИНМИР” бави се очувањем музичке традиције српског,  руског и других словенских народа, као и ауторском музиком, етномузикологијом, етнографијом и педагогијом. Постоји од 2016. године.

 

http://mirinmir.in.rs
http://миринмир.срб
https://www.facebook.com/mirinmir1/

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: СЛИКЕ НИНЕ ГАБРИЈЕЛЈАН ИЛИТИ ПРАЗНИК ЗА ОЧИ И ЗА ДУШУ

СЛИКЕ НИНЕ ГАБРИЈЕЛЈАН ИЛИТИ ПРАЗНИК ЗА ОЧИ И ЗА ДУШУ

 

Поводом ове изложбе да напишем неколико речи. Импресије. Наравно, да нисам импресиониран сликама Нине Габријелјан не би било ни импресија.

Нина се чврсто држи живота који пролази преко мостова или протиче испод мостова. За то време она и њени пријатељи са портрета размишљају о свету најчешће набораних чела – забринути за човечанство.

Њен веома чест мотив је мост. Он спаја људе – обале – испод њега тече живот, а неки други живот хода по њему. Живот је један.

Слика носи назив „Пун месец“, а реч је о светом тројству на месечини. Три куће које подупиру једна другу и поносно се уздижу у небо. Пркосе мраку. Како на овој тако и на осталим сликама на којима су цркве, мостови, путеви композиција је на веома завидном нивоу. И широко бојеним површинама вешто је постигнута дубина слике, чак и на оним сликама на којима су поједни објекти  и ликови стилизовани.

Стилизација је одлика ове уметнице. Осврнимо се на слику „Лики гор“ (не знам да ли је боље назвати ову слику „Планински људи“ или просто „Брђани“!). На овој слици су стилизована два лика, „мушко и женско створи их“. Јарке, вулканске, боје којима је истакнуто сунце и дрво, дакле, живот, представљају унутрашњу енергију и снажан доживљај. Стилизацијом су истакнуте карактеристике лица људи и жена јерменског народа, чело, нос, очи… По овим карактеристичним линијама се препознаје стил Нине Габријелјан тако да ће гледалац знати аутора и кад овај није потписан на слици. Ова наизглед једноставна слика је пуна симбола из традиције Јермена. Мушки лик има карактеристичну дугачку црну браду, која је иначе украс светих људи.. На лицу мужа се препознаје крст, рекло би се ништа необично узимајући у обзир да је Јерменска апостолска црква једна од најстаријих на свету. Нежна загледаност жене у мужа и тај пољубац препоручују ову слику за икону заштитницу љубави. Све је то под ауром дугиних боја. Дакле, икона: Заштитница љубави!

Чврста конструкција слике говори да је ова врсна уметница све то претходно скројила у својој глави потом је то прострла на платно нежно као љубавну песму. Забринутост се очитава готово на свим портретима и аутопортретима, као да брине о целом свету. Реч је о забринутости за живот уопште. Наглашава се пролазност живота, али и вечитост творевина људске душе. Уметница је потпуно успела да пренесе расположење субјакта и да нам дочара психологију.

„Другарице“ су својеврсно избегавање самоће. А самоћа је Сибир за људску душу.

Месец надгледа пут. Најважније је да је пут ту. Нина Габријелјан је изашла на прави пут – широк, царски и сигурним кораком језди по њему, а Месец је ту у улози Бога.

О колориту да не говоримо, изванредан колорит живих боја – и мрак је савладан. Она се сналази и чврсто корача и по мраку јер је изградила свој пут, који шири видике – пут лепоте. И тај поглед светла лица у „Смирај Сунца“ је поглед нагоре, у Господа или у будућност!

 

20161203.

Ниш