Monthly Archives: January 2017

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Небојша ВАСОВИЋ, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

Небојша ВАСОВИЋ

ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

ПИШЕМ

 

Пишем за издаваче

којима су долари

једина љубав и брига,

за читаоце намучене

ценом струје и хлеба,

за гладне који не читају књиге,

за пријатеље расељене по свету

који и не знају да се бавим писањем,

за њихову децу која говоре

све језике осим овог на којем пишем,

за моју децу која се нису родила,

за расуте маслачке,

радиоактивне честице.

Најзад сам постао писац,

више не пишем за себе.

 

ПЕРО

 

Када сам емигрирао из Југославије

и дошао у Торонто

имао сам у џепу телефоне

највећих овдашњих хохштаплера

(попова, професора факултета) –

па опет нисам могао да нађем

посао. Потом сам завршио

и неке школе, надајући се,

наивно, као што се то некада

Црњански надао, да ћу се

тако лакше запослити.

Али, ни то није помогло.

Једнога дана, пролазећи једном

мрачном и споредном улицом

у кинеској четврти, угледах

изгладнелу уличну мачку како

растрже голуба. Схавтих да

је писање о томе мој посао,

и да ћу морати да то радим бесплатно.

не због поезије,

или вере да се може

победити зло,

већ ради оног раскомаданог

голуба од чијег перја

остаде једно перо.

 

ИНИЦИЈАЦИЈА

 

Беше то први пут

Да је заноћила

Код мене

У мом стану

У мом кревету

 

Додир њене коже

беше као топла

пара из римског

купатила

као мозак маслачка

 

Уз музику Каетана Велоза

водили смо љубав

потом смо заспали

 

Али у глуво доба ноћи

она одједном

повуче јорган

и остави ме

голог сасвим

 

Читав један минут

био сам као гомила

камења

тамо далеко

у Андима

 

РУШЕЊЕ ТАБУА

 

Водити љубав са овцом

узбудљиво је

јер је прилично

компликовано.

 

Најпре, мора да

одеш из града,

попнеш се на планину,

и пронађеш овцу.

 

Затим, мораш да се ти

свидиш овци, и овца

теби. Када се то деси,

приђеш јој отпозади.

 

Уђеш у њу – нечујно

као пацов

у гондолу,

Као со у злато.

 

КРВ

 

да бих преживео

дању продајем

своју крв

локалној болници

 

а ноћу

слушам

како та иста крв

кола у другима

 

ништа мање несрећна

можда још несрећнија

јер ће заувек

остати у њима

 

СО ЛИЧНО (24)

 

Говорим на језику који је идеалан за опомињање Рујке да не оде у кукуруз. Дакле, варварин који пиша у љубичице. Мој језик је чиста невиност, стар свега стотинак година, он неће да зна за оно што је било раније. Смањује ме, чини ме инфантилним, језик мој, центриран из централе, имун на све употребе и ине тетребе,  док у ваздуху стоји, усправан као пенис ројалисте.

Кажем:то је језик без глагола за свитање, језик-лунаран, језик-доберман, језик мешина, минџа-теткина. Стваран као старост или сарма, капиталан као шлиц капетана. Са становишта мравињака, појединачни мрав није естетска чиењеница. А пошто сам појединац, дакле сумњив, на мени је да идеју преведем у праксу. Седам дана и седам ноћи седим ја на игли, господо попови

 

ЗЕНАИДЕ

 

1.

С обе стране космоса

има брзих лососа,

само нема хомо сапиенса

да их мало пеца.

А нема их зато што

скрнавише атом,

због чега изумреше

да науче бонтон.

 

2.

Док су песници отворено љубили

владареву папучицу,

љубав је цветала.

Данас када љубе само себе,

владарева папучица цвета

сама од себе.

 

3.

О, да сам вучјак

барем да сам вучјак

имао бих газду

који воли вучјаке.

Овако, као човек,

имам газду који

презире људе.

 

4.

«Ја верујем у љубав»,

певао је неко на једном

давном музичком фестивалу,

и те речи –

баш као и Дантеове –

остадоше у ваздуху,

да до дан-данас вребају

своје потенцијалне жртве.

 

5.

Тринаести век: јапански песник,

М. Сосеки, седи у планинској

колиби, бележи оно што види.

Двадесет први век: седим у соби

у Торонту, и радије не бележим

оно што видим.

Не желим да ометам М. Сосекија.

 

6.

Планина од које је требало

да добијем снагу,

потонула је у воду.

Остао сам на обали, сам

као глинени фалус.

 

7.

Да бих се одбранио од серума у вама,

гајим поскока у себи.

 

8.

Понекад, звезде се гасе

да се одморе од космоса.

 

9.

Свега има у божјој башти,

па чак и малих богова.

 

10.

Док нису почеле кише,

нисмо ни примећивали планине.

 

11.

ем овчице,

ем изгубљене у космосу

 

12.

Врабац који умре у лету,

не мора да умре у гнезду.

 

13.

Научио сам лекцију из самоће.

Ко ће ми дати оцену?

 

14.

Електрична столица је најудобнија.

Убија.

 

15.

Рођен у возу,

завршио као шака пепела

у Гангу.

 

16.

На Страшном суду,

најстрашније су муве

које стално лете и нервирају Судију.

 

17.

Чак и кад би живели

на врху пирамиде,

жалили би се да их нешто боцка.

 

18.

Да нема Истока и Запада,

како бих знао која је од мојих

папуча зелена, а која плава?

 

19.

«Чим је скратила косу,

точак судбине је почео

поново да се окреће»3

 

20.

Све њихово

прешло је преко мене,

а ништа моје преко њих.

 

21.

Паљење и гашење

далеких звезда,

овде не пали.

 

22.

Не треба нигде живети,

осим у земљи,

а и то је луксуз.

 

23.

Преношење злата

с једног места на друго,

робовски је посао.

 

24.

У зеници, мало већој

од зрна пиринча:

пиринчано поље.

 

25.

Више пута сам био искрен

али то никога не занима

увек изнова изгубљен

на дохват мишљења

било чијег

тренутак без гаћица

«субјект»

 

КРСТ

 

Када је једне вечери Настасја Љубимова откључала врата своје куће у једном предграђу Торонта, приметила је да су све ствари у њеној кући биле разбацане по поду. Отварала је фиоке да би се убрзо уверила у најгоре: украден јој је био не само новац, већ и сав накит што га је имала. Остао је на витрини само православни крст, привезак (мада и са њега беше скинут ланац) што га је толико пута носила око врата. Иако украшен драгим камењем, крст је, за дивно чудо, остао у поседу свог власника. Пљачкаши су из сујеверја, или само њима пред богом знаног страха, одлучили да крст не дирају. На основу овог детаља, Настасја је закључила да су провалници могли бити само њени сународници, православни Руси.

 

КЕНИЈСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

 

Уђем у једну књижару у Торонту и на полици откријем књигу неког Енглеза о кенијском национализму. Могу рећи да сам од тада изгубио душевни мир јер авет кенијског национализма не престаје да ме прогања. Ја сам и раније слутио да нешто са овим нашим светом није у реду, али нисам знао шта је у питању. Сада то јасно видим: то је опасност од кенијског национализма. Понекад ми се чини да сам можда преосетљив, али чињенице се морају прихватити ма како оне биле болне и непријатне. Уплашен овим најновијим открићем, и мојим осећањима које је оно изазвало, одем код психијатра. Он ми каже да и сам пати од несанице од кад је прочитао исту књигу. Штавише, сазнам да аутор дотичне књиге није нико други до његов ујак, старији човек који живи у Лондону и који такође пати од несанице од кад је књигу написао. После свега што сам чуо, одбијам да разговарам са људима и осећам се још више беспомоћним, док се кенијски националисти томе радују, што је још један доказ да светом влада зло. А Уједињене нације седе и посматрају све то.

 

ТРИ ВАРИЈАЦИЈЕ НА ЈЕДНУ ТЕМУ

 

Овде смо већ двадесет година,

имамо кров над главом,

а нико нам не прети,

има и топле воде, видите, тамо

код нас није било топле воде,

често није било ни струје,

а овде има и воде и струје,

и хране и воде и струје,

и тако већ двадесет година,

али већ смо се навикли, а и да нисмо,

шта нам вреди да кукамо, ионако нас

нико не би чуо, свако је утонуо у

своју бригу као кап крви у памук.

 

2.

И не памтим када сам се доселио овде,

знам само да је била зима када сам

стигао, најљућа могућа зима, баш

као и ова сада, боже – зар се све тако

понавља, како се очи не уморе од тога,

а кад се нека жена шминка мене то

увек подсети на лаж у шуми,

начин на који она завирује у огледало

у којем је већ видела себе, малу змију

како се вешто, кроз густиш, спушта низ планину

 

3.

Рекли су му: не сели се

за Гвајану, тамо је

врућина, влага,

комарци као гавранови.

Ипак, преселио се, и почео

да живи у Џорџтауну.

Све што је био чуо о Гвајани

било је истина.

Само оно за комарце не беше тачно:

били су као роде.

 

СРБИ

 

Милионе својих најближих,

несталих у рату

и расејању,

брзо су заборавили.

Али, кад је 1971.

умро Луј Армстронг,

звани Сачмо,

сви су плакали.

Божји народ.

 

МОГАО ЈЕ

 

Могао је Исус пророковати

о царству небеском

до миле воље,

могао је лечити болесне,

из гроба дизати умрле,

па да никад због тога

не буде разапет.

Али, онога дана кад је растерао

трговце из храма,

одлучила је централна

банка ондашња:

«Овај мора да оде!»

И би како рекоше банкари,

ти оснивачи великих религија.

 

ЗА РАЗЛИКУ ОД КАФКЕ

 

За разлику од Кафке који никада није

имао слободног времена,

афрички слон увек има времена.

За разлику од Кафке који се плашио

свога оца, афрички слон никада

не размишља о своме оцу.

За разлику од Кафке који није имао деце,

афрички слон остави макар једно

слонче иза себе.

За разлику од Кафке који није завршио

ниједан свој роман, афрички слон

заврши све што започне.

За разлику од Кафке који је вечито

трагао за својим идентитетом,

афрички слон се никада не пита ко је он у ствари.

За разлику од Кафке који је био геније,

афрички слон уопште није генијалан.

 

ПРИЈАТЕЉИ

Некада смо моја жена и ја

имали више новаца

и редовно смо позивали

наше пријатеље

на забаве, ручкове, вечере.

Сада, када имамо тек толико

да преживимо,

не зовемо никога.

Често се сетимо наших пријатеља

и гостимо их храном и пићем

у мислима…

 

МЛИН

 

Пре него што сретнем Оца Свег Створеног

желео бих да сретнем Оца Губитка

млад месец танак ми двопек

игра ли улогу идола

 

Тај жедни живот (лудокрвна глина)

ниче из ничег ко боја коњака

крштеница (крсна метлица)

за помет мога рођаја

 

Доста је било понашања доста

међусобног разумевања

нек се покрену Сви млинови

за млевење Свега

 

Коњак црвенкасто (скоро благовесно)

понавља сунце једно те исто

на мртвој зеници хвата се гљива

Why? Warum? Perche? Pourquoi?

 

СЕДАМ ЧУНОВA


Некада су код Сипа једину знаменитост представљали

уређаји за лов на моруне; они су у свком случајуо били

занимњивији од његове старе црквице од плетера.

Ф. Каниц: Србија – земља и становништво

 

О како бих волео да се напијем

пијан да веслам и бацим мреже

и пијан да их извлачим

и да не знам шта радим

 

Да гледам где се кртожи

несвест речних дубина

да слушам чамац када прегуди

преко воде ко нека Величина

 

O чамци шикље чунови

лагана лелујања

па шамар воде преко лица

можда уместо кајања

 

Ангрос у Врангос Врангос у Дунав

Дунав у воду вода у боју

боја у рибу риба у талас

талас у мехур мехур у шум

 

То као васкрс мртве моруне

бљесну водени жбун

пијани талас – Mистер Aвакум

па све низ воду – нечији кум

 

Некрст удице рибу извлачи

на месечину збеглу са њива

збеглу са копна јер земља

је гробна и незанимљива.

 

Влакароши са два чуна

члане сваки у свом чуну

кецароши кецом кусаком

краљују смрћу рибљом прелаком

 

Шаран – сом – јестера

моруна – форела

џигерица – икра – млечац

само полако ништа на пречац

 

38 година живех да схватим

обичну ствар: без сунца

не могу – a под сунцем

сам осунчан – обичан

 

Oва ноћ психу ми дуби

за она поткожна мјаукања кад

кост и кожу дадох

жени: мајстору рачунања

 

Уловљено бираш колико

и оно тебе бира

пристаништа су пришт и ништа

бурдељ-пред-довиђења

 

Чека ли ме под багремом жена пуштеница

сандал-гаће низија дуката

ил ме чека бибер грожђе

лоза размектиња

 

Чух весло ошамућено од веслања

бунило воде што се предваја

далеко од обале бејах

као знање од знања

 

Јата се распрше у буразима

вирова као конфете бачене

јесу ли и она подељена

Јалтом док пловим питам се

 

Пажљиво веслај Савом

до аде савске аде мишарске

аде јасенске аде прогарске

па све до ушћа Колубаре

 

Нико још чамцем нигде стигао није

финрибу ловим а грубрибу волим

сањам како сањам

Алах сам Јалије

 

500 oка жита боље је но ништа

а још је боље један шаран

па да те Бог пита

шаран буцмаст (шабачки-владика)

 

Слатководне рибе беше овде више

него игде – све док велики

Мајстори Ценралне Ложе

не ишчупаше природи жлезде

 

Во первих стигох да веслам

роб с педигреом

отац ми црквен пупак

мајка  мртва вуница

 

И боим се Тебе и иштем лица Твојего

молим те укини све авлије

макар на води укини автономије

све муке и сва гоненија

 

Вода је важна и скоро фина

ко нека непостојећа војводовина

вода је чудо па се излива

из  Нествореног у Распетога

 

Спаси Боже Луку Лупура

Николу Фиргу Филипа Филигана

Славицу Циганчета Милана Глувака

што рибу овуда ловише

 

И спаси Ђоку Булдока

Лазу Панчевца Јоцу Наказу

Косту Паламамута Вељка Зембилаша

што рибу подавише

 

Окади свете кафане: Борчу Спужа

Златног шарана Код моруне

Седам чунова Два папагаја

где риба се служила и јела

 

Чак и Жан Баптист Таверније

барон од Обоне

јео је од наше кухиње

пљуцкајући на рају коске

 

Питам ја газду: од чега ћемо живети

“Нема – каже – данас ништа

но дођите за три дана

буде ли: биће било је”

 

Шта сад: да од наше нахије

отпустимо четири кумпаније

да се код куће одморе

лицем на Преображеније

 

Па да их после вратимо н Дунав

на оно што нам је тонам је

жуљ расте из жуља

а весло броји дане

 

Течешти мени водо

к прејасној кући аустријској

одавде односиш тамо

муљ (то звучи блиско)

 

Још певаш песме – звучне ракије

согласја соизволенија

не дај ми ништа флаширано

само из бурета одлежано

 

О нек отпловим што отпловније

са мојом муком –

личном привилеђијом

мојом ђи-ђи лађом

 

Кад нађу четри попа

свак моруну штипа

попадија некад бостан

сад је шефтелија

 

Брачне постеље су тихе

ко одлежале дудоваче

верност ил раколомије

за душу шта је полезније

 

За ово мало лепца и ракије

ја љубим табан олошократије

качамак пура палента мандра

партија чопор мафија шквадра

 

Хоће ли икад у воду да се улије

до краја сва ова илузија

историја (топузина осорна)

одводни канал (Cloaca Maxima)

 

Шта све не носиш Дунаве

пикавце несрећни Цигана

банкноте Мител Европе

гованцад постања – тулумбе

 

Само мене не носиш водо

мада си слепо индиго

водо зеленија од зла

мудрија од мртвога

 

У житородним пољима

жито је божји жирадо

жаром се ништа није постигло

само се тело новој трпњи дало

 

Лична рана већа је

но сунце кад огране –

чему си служе дани

кад Вишњи одброји дане?

 

Ко ми то буди душу (мушицу)

у освит дана полуосвешћена

азурно журне голубове

и моје тело (шејтан)

 

Изгубљен као лептиру галаксијама

светлећим стењућим

нека се као вино пролијем

нирвана лозиних пега

 

Нек се запатим као зечија сперма

као гавран Црни Негован

Господ је високо битије

а смрт је поравнаније

 

Коме идем у сусрет

као на реку урок

Исусе Христе Сине Божји

помилуј мене грешног

 

У црквама се не распознајем

ко да сам племић да Рома папале

волим далеке урме Алхамбре

оно што ће ми доћи главе

 

То што видим кроз окце дана

амбра је  – капање воска

од којег ми пуца битно прслуче

„мудар је онај ко је живео јуче”

 

СУМАТРА

 

Једнога дана пробудићу се и нећу

више знати тај језик, језик

на коме сам сe сунчао на Јадрану и

горко псовао на Балкану.

 

Једнога дана пробудићу се и нећу

знати куда да кренем, то су само

трешње процвале у мом стану

јер умем и те како да венем.

 

Задржаћу у сећању само обичне

речи што могу да се носе преко воде:

задржаћу улар и волове, и плаву

бразду, кукуруз од соли, што клија

из пене, свеволећи.

 

Прећи ћу чамцем преко вашег мора,

ja који сам замешен од праха,

и причест примићу само да стигнем до

оне обале где ништа није моје: ни вино,

ни Суматра.

 

 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

 

Небојша Васовић је дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на групи „Југословенске књижевности са општом“ 1978. године. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на „Новом Калифорнијском колеџу“ у Сан Франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. године. Аутор је следећих књига:

 

Есеј, критика, дневници:

 

Поезија као изванумиште, Рад, Београд, 1983.

Против Кундере, Браничево, Пожаревац, 2003.

Лажни цар Шћепан Киш, Народна књига, Београд, 2004.

Дневник I, Народна књига, Београд, 2004.

Contra Kundera, La Cabra Ediciones, Ciudad de Mexico, 2012.

Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013.

Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац/ “Алтера“, Београд, 2015.

Европски давитељи из нашег сокака, Бернар, Београд, 2016.

Поезија:

 

Струна/Сутон, Просвета, Београд, 1983.

Со лично, Видици, Београд, 1986.

Бразил, Матица српска, Нови Сад, 1986.

Песме за децу и калуђере, Матица српска, Нови Сад, 1989.

Пердидо, КЗНС, Нови Сад, 1991.

Гонг у житу, Матица српска, Нови Сад, 1991.

Музика роба, Нолит, Београд, 1992.

Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992.

Седам чунова, БИГЗ, Београд, 1995.

Посечене су шуме, Народна књига, Београд, 2003.

Ни љубави ни хлеба, Повеља, Краљево, 2006.

Изабране песме, Повеља, Краљево, 2011.

Нека, хвала, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2014.