Monthly Archives: April 2017

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: БЕЛАТУКАДРУЗ: MOARA OCASKA: Наличје

БЕЛАТУКАДРУЗ

MOARA OCASKA: Наличје


ХАЈДУЧКА ВОДЕНИЦО

 

Шта је исто као ти а није ти?

Ако си млада – остаћеш  млада,

ако си стара – остаћеш стара…

 

**

Оклоп носим – јунак нисам,

рогове имам – во нисам.

Рогове имам – коза нисам,

траву пасем – овца нисам,

самар носим – коњ нисам.

 

Свуд идем по свету,

а никада из куће не излазим.

Где год идем на леђима кућу носим.

 

Нисам во,

нисам коњ,

товар носим

као коњ…

 

Ја живим у затвореној кући

без врата и прозора;

кад хоћу да изађем,

морам да пробушим зид.

Тај зид је зидан

хиљаду година.

 

MOARA OCASKA*

 

Коме се у сну, заиста, објавило

и ко је видео сакривено Деспотово тело?

Онај ко је смислио

Ламент над Кућом светих ратова?

 

Или пауни и паунице,

купци кобила,

вуци и бауци,

циркусани

 

__

* Хајдучка воденица

 

и мајстори

вукобаукомобила?

 

Почео сам да копам ТРЕЋИ ТРАП

у недељу, кад је шибала поларном репином студ…

Кордони и студенти,

археолози, бивши официри,

новинари,

четири човека са именом и презименом

шефа државе

и две жене са именом и презименом

супруге истога шефа државе

 

Због чега копам

по овом великом трапу?

 

Зар је ту сакривено Деспотово тело

и зар су испод свега тога смрада

темељи хајдучке воденице?

 

Ја копам

док други износе на видело

нешто ново,

помешано са трулом сламом

пергаментима и заштитним повељама

грбове и зарђале мачеве

усољене и неусољене државне чиновнике

судије и тужиоце

билтене државне агенције

бајате најтиражније дневне новине

клинове,

који ничему не могу да послуже

јер се сада клин клином не избија

репове гуштера и гајбе пуне сасирене крви

велике очи

и један пањ пролистао усред зиме

густ и плодан национални муљ

свежњеве доушничких списа

писаних са жаром

и занимљивије од тзв. пискарала

који се оглашавају новим лажима

што журе да се на време прикључе

литији.

 

Ископао сам неколико вампира

и доста вампировића

и нових јањичара

 

Помаже ми магла, помаже ми иње

 

Велики је трап овај, Трећи, и дубок

 

Вау, вау, вауу!

Бау, бау, бауу!

1

Месечина се слива низ сулундар

из истог правца из кога урлик

вукова и баука

 

Вау, вау, вауу!

Бау, бау, бауу!

 

Уууууууууу!

 

Нек дува ветруна!

Нека поломи суве гране!

 

Нек веје снег.

 

Ја сам снег и вејавица.

Ја сам ветар и цепаница.

Ја сам цепаница и ја сам пламен.

Ја сам ватра и ја сам снег.

Ја сам пепео и из њега се поново рађам

друкчији и подмлађенији.

 

Упаљен сам, не укресан огњилом о кремен

већ на пламену Бадњака

Не може ме угасити никакав ветар

 

Нека дува, и нек и даље пада снег

Нека све прекрије снег

2

Ничега се више не бојимо!

Певајмо! Певајмо!

Лупајмо у канте!

Лупајмо у шерпе!

Песмом, радовањем, крвљу и сузама,

молитвама – тиме ћемо одбранити

Кућу светих ратова,

и све друге куће,

и сва друга села и градове,

тако нам Бог помогао!

3

(31. децембар 1996…)

 

…Пре ће се отопити овај прљави снег

и тај полувековни лед

– од снега који управо веје.

 

Снег ти помаже, роде!

 

И студен од кога пуца камен.

И горчина.

 

Не пуштај док они не пусте тебе!

Не могу издржати колико ти.

Нек пада снег. Нек пада снег

4

(Петак, 3. јануар 1997)

 

… Бројгелове слике су сишле са платна

на улице,

пословице су проходале,

и ходају као ловци у снегу

 

Колона је недогледна.

Нек’ пада снег. Нека пада

5

(Субота, 4. јануар 1997.)

 

… То је та музика, која помаже и оном који

копа све дубље, и који је стигао до куће

од плавца камена у багремару налик на малу цркву,

до дворана огромних подземног дворца

(понегде урушен зид од цигле)

 

До Учионице. И Чувара

 

Љубавница бежи уз неко степениште у таму…

 

И затим истрчава гола у некој другој просторији.

 

То је та музика, која осветљава стравични подземни град и један

планински венац, и једно бело девојачко лице из ране младости. То је

та музика која као пролеће многе пупољке расцветава…

6

(Истог дана, увече)

 

…Адамов “пелцар” се примио,

окалемио је дивљу трешњу,

иако су му се смејали момци

и девојке и чудили се –

 

Ко је овај брадоња

и шта хоће?

 

Кућа светих ратова лупа,

пролупала је…

 

Трас! Дранг!

Дранге, дранге!

Уаааааааааа!

Зззззззззззз!

Ррррррррррр!

Крррррррр!

Прррррррр!

Та!та!та!та!

Бо!бо!бо!бо!

Вррр!Бррр!

7

Дошао сам мечки на рупу!

 

Јој! какви слепи мишеви излећу,

какве помисли из блатне магме.

Излете врапчић испод веранде

у сутон зимски

Не веруј, као тај врапчић

– никоме не веруј!

Пре десет година слушао сам

једног папагаја

што поповао је о паланци

као да чита одломке из Јеванђеља

 

Појма тај није имао о чему прича

иако се чинило да толкује истинито,

ништа он не зна о глухоти,

о искону,

о свим мојим пећинама,

о свим нашим брлозима.

 

Врапчић је мудрији од свих покладних сватова

и копача Трећег трапа,

тај врапчић што прхну

из свог привременог склоништа

у мукли студени сутон

 

Некад сам се бојао – да идем до краја

до средишта Лавиринта

 

А онда сам на све то заборавио

на све моје пећине

на све наше брлоге,

као што сам заборавио и оног певца

који сам однео учитељу када сам уписао

први разред основне школе

 

И киша и шибље, травуљина и године

заровиле су, као домаћин и домаћица зимницу

у дубок трап – све.

 

Где су моје пећине?

Где су наше пећине?

Где су улази у ове пећине?

8

Усамљен копам тај Трећи трап

други играју друге игре

Једни играју ујдурме

други купују време

 

Ево шта сам ископао :

Ишчезле јазове,

ћерамиду, бурјан густи.

9

Црне као буве!

 

Буве су скочиле у тањир!

Црне и крупне, псеће!

 

Електричар нам је

довео у Стару Кућу

Николу Теслу –

инсталирали су струју

и засијала је прва сијалица.

 

И мајка је изнела на лопару

врућ качамак

и стари овчији сир…

 

Док смо јели

однекуд су искочиле буве,

буве! Праве буве!

 

Не , нисам појео те буве,

а нисам их ни убио,

а не бих могао рећи

да ли су их видели

мој отац, електричар

и Никола Тесла…

 

Били су заузети разговором

и слушањем првог Радија,

треперењем зеленог магичног окца,

пљускањем радио – таласа

и песме Марина, Марина

 

Забио сам нос у столњак

(из Будимпеште),

у свој тањир

и сир…

*

Где су нестале те буве,

где су одскочиле?

Све што човека изнутра сатире, као стид,

што руши његов мир,

налик је на те буве!

 

Мора да су са белог тањира

скочиле право у Вечност,

јер се опет однекуд враћају

као мрачна и никад неизречена срамота.

 

Никада их нећу заборавити!

 

И никада им нећу опростити

што су ме завезале и спречиле

да питам Николу Теслу

о трговцима светлости,

о светлости самој која је засијала…

*

Нема више ни те куће,

ни конзоле на крову,

ни оних тањира,

ни оног лопара,

ни столњака из Будимпеште,

ни електричара –

оног што је научио занат

на омладинској акцији,

ни оних трешања и вишања

под прозором

ни крушке караманке

испод које је пузала

помрчина и понеки вампир…

10

У почетку су биле буве и светлост

Најбоље песме једва да дотичу проблем

о којем је реч. У почетку беше клица

музике наполитанске, тријумфа и краја,

и на све се надовезао роман погрешног откључавања,

који својом сложеношћу превазилази

све оно што је о томе већ написано

Нико ми не може опростити, па ни Бог

прилику коју пропустих врло рано

 

Рањени понос завезује у мртви чвор

 

Љубав никада не долази,

ако већ једном није дошла!

 

Не може се зауставити судбина

најбољим намерама, нити самилошћу…

 

Боље је ходати ивицом провалије

по резу оштре сабље.

 

Толико сам пута легао са најдубљим слутњама

и бојазни су се лепиле о моју душу као муве на мед…

11

Нисам био на његовој сахрани

Сазнао сам кад је било касно

 

Он ме је одвео до Хајдучке воденице

 

Он што је гацао бос

по српским друмовима после кише

И као апостол или Бог видео

чији зејтин у кандилу гори

 

Он је био прави пчелар

и пчеле су му били водичи…

12

И на крају ће опет бити

апостоли, крекет жаба и светлост

 

Живот је непролазан, чак и када је несавршен

и храпавији од труле коре.

 

Оно што се догодило није најгоре

безумни су спремни и на горе.

13

Дух невидљиви и свемогући, свевидећи

повео ме је према хајдучкој воденици,

према црним бувама, патњи и детињој срећи.

 

Буве су искочиле из мога вуненог џемпера

међу мрве овчијег сира,

а затим одлетеле попут лептира

према пени

испод воденичног вира…

 

Буве су клин

 

Кад опет искоче,

као хајдуци,

ђаво који сада кружи

Балканом,

биће натеран

у Недођин!

….

(Среда, 21. август 1997, око 23 ч. 10. март 1998. Касно ноћу )

 

ПОКЛАДНИ СВАТОВИ

 

…Аутобус је пун балканских кенгура (торбара)!

Кишица испраћа госте, гипсани лавови,

и јабланови црни…И сутон накострешен

као длака преврнутих опаклија од медвеђе

или вучије коже…

Сви су огрнули крзна од животињских кожа

и нагаравили лица,

лупају у шерпе, у котлове,

дувају у трубе и бушене,

млате звекирима,

звижде…

 

А неки су се попели, богме,

на покладносватовски фијакеромобил

 

Из њихове перспективе

свет изгледа заводљиво

и лепше од било којег вашара

 

Геније бере смокве и наглас изговара

загонетне формуле, стихове из Библије,

или преслушава касете у великом складишту

одјекују наполитанске, циганске, грчке и турске мелодије.

 

Кад одрасте, сећаће се тога

као нечег драгоценог, налик на срећу

 

Отац је узјахао предратни стари бицикл

и кренуо у будућност

С белим шеширом, као власник хацијенде

 

Жилаво је месо овог раздобља, као у старог певца.

Као доношење важне одлуке.

 

Сеобе су вечне, као и живот

 

Што један песник није постао дипломата,

није крив председник банана републике,

ова или она партија,

већ погрешан прорачун

и можда упорна, стрпљива

сакупљачка опсесија свих снова

и свих дрангулија.

 

На једном кревету сањамо једне,

на другом друге,

на трећем треће снове.

 

Снови су овамо сазвали

све Покладне сватове!

 

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
– Помоз’ Бог, слинава зимо!
– Бог ти помогао, црвљиво лето!
Уобичајени сусрет Лета и Зиме
тако је изгледао јутрос, ето.
Вејао је снег од јутра, вејао,
ал’ није мрцине снега, по тротоарима,
и по парковима, завејао.
Дечији додаци касне 17 месеци!
Томе се у ЗОО врту и мајмун,
и папагај, кисело, смејао!
Сиромаха заобилазе, док на углу
проси, или, чекајући превоз, грицка семенке.
Изашла је мечка Божана, кад огреја сунце,
и побегла назад, поплашена од своје сенке.
Захтеви за обнову кућа
у Хрватској до 14. марта!
Нове подвале пензионерима.
До Париза кошта авионска карта
више од шест плата српских професора!
Укида се на Филолошком – Б д е њ е.
У Рамбујеу искована нова реч : Рамбујеб.
Колико ће на Косово доћи војника КВОРА?
Не зна нико, ни Господње Сретење.
Ни ђаво, што ће рећи силни жреб.
Не сретох ни једну пробирљиву удавачу.
Из аутобуса видех само Маргариту.
Европу, коју је Зевс претворивши се у бика
дивног, обљубио давно на Криту…

 

СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА
Веје, густ и ситан.
Веје, сатима, битан.
– Затворен је Диван!
Све је завејано
и још, брате, веје!
– Знам, кажем. Нек веје,
нека све завеје знак
с неба! И овај мрак!
И једно сеоско гробље.
И један багремар, брег.
Бог је више од десет
година частио народ
благодетима зима
сиротињских. Нек’ веје!
Нека завеје путеве,
читаве крајеве, грање.
Пластове, појате. Духове
зле. Веверице и пухове.
Нека уведе ванредно стање
Господ! Нек снежна клима
преплави све у кавезима!
Господу је, Једином, дато,
врховном Мајстору,
да окречи поцрнело
платно света, лажно злато!
Нек веје, густ и ситан!
Тај што веје сатима, Битан!

 

РЕКВИЈЕМ

 

Тако је густ, дубок мрак.

Завија пас. Зазвони телефон.

Пропадање – у амбисе. Црне ко фрак.

Руше се коленике, леп (плафон).

 

На гробљу је ред; четири генерације; низ.

Блештали су – пламен свећа

и сјај сунца. Нарциси.

Све се испреплело : несрећа и срећа.

 

Надреално. Мајко, са нама више ниси.

Није тишина дубока од твога укопа.

Ко некад је, апсолутна, знана.

 

Туга је, осећам, густо посејана.

Отац све више на страшило личи.

И на, Боже, опрости – гаврана.

**

Судбина ће увек бити бржа од живог створа.

На гробљу ова мисао бива очигледна.

– Овде има још једно место; ту ме укопајте,

каже отац. Налаже нам упутства ванредна.

 

Нарциси, мирисави, бељи од снега,

убрани у кругу Наталијиног врта,

контраст су црнилу, помрчини, тузи,

лепота на ветру, виткија од хрта, али – крта.

 

Враћали смо се косином брега

са које се ширио неописив видик…

Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.

 

Сувишне су речи. И ниједна песма

није дубока као ова апсолутна тишина.

Дубина пуца као плик, душин плик…

 

После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)

 

СУДБИНА

 

Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.

Не верујем; не осећам ништа, ни бес.

Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.

 

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.

Не верујем; не осећам ништа, ни бес.

Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,

око живота, будућности, полета, зрења.

 

Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;

судбина ме својим зупчаницима мења.

Птице су јутрос донеле упозорења;

снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).

 

Не живим под тежином слутњи, магновења.

Је ли ме проклетство, или Бог,

дотерао до овог руба, зида, апсурда?

Немам куд?

 

Можда сам у истрчавањима претерао?

Бог, ваљда, све види? Није ми труд

био узалудан сав, о томе не вреди причати.

 

Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.

Тамо где ће барске птице кричати од свитања.

Имам, изгледа – куд.

 

Север је моја стара и коначна судбина?

 

Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен –

то више нико не зна. У ћутању је дубина?

Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.

 

И изгледа да сам Усудом вођен…

Гуши ме летња спарина и тмина…

 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

БЕЛАТУКАДРУЗ (Бела Тукадруз; псеудоним;  Мирослав Лукић, рођен  30. јуна 1950. године у Мишљеновцу, код Пожаревца, с-и Србија).  Завршио је Филолошки факултет у Београду, смер компаративна књижевност. Годинама је радио као професор књижевности, библиотекар. Започео је као песник, објављујући рано песме. Основао је  «Заветине» и неколико књижевних часописа и  књижевних награда. Власник је и координатор утицајног Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, које је врло препознатљиво на светској Мрежи као добар пример – непрофитне, неофицијелне  презентације српске културе и књижевности…

ДЕЛА БЕЛАТУКАДРУЗА

 Поезија: Лакомица (стихови; плакета, 1965, Мишљеновац), Хомољски мотиви ( песме, Кучево,1969),  Зукванско еванђеље,(библиофилско издање, Пожаревац, 1976), Земља Недођија (Београд, 1993), Флора де ла мунће (Београд, 1993, прештампана као последње поглавље романа “Ујкин дом”), Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ (Београд, 1996; библиофилско издање), и Златни Расуденац (Београд,1996; библиофилско издање), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 2 (Београд, 1998; ново, друго, и треће проширено, библиофилско издање књ. Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ, Београд, 1998),  РАЈСКА СВЕЋА:Опус Мирослава Лукића 1968 – 1998 (Београд, 1998), Врата Звижда ( Београд, 1999.), Русаљ (Sectio Caesarea, Париз, 1999.). Краљевске инсигније (библиофилско издање песникових пријатеља у расејању; Париз – Фрајбург – Београд, 2000; друго издање 2001). Метла дрвене Марије, 1 (Београд, 2002; библиофилско издање), Дубоке песме немогуће љубави. ( Беогард, 2005)…..LAS VILAJET (Анонимна хроника) : Одабране песме 1986 – 2003 (Младеновац, 2010)… Свеска САХАРА АМАЗОН / Notebook SAHARA AMAZON (двојезично српско-енглеско издање,Београд, 2011), Moara parasita (Пуста воденица) (Пожаревац, 2012), KOGITO KLUB (часописно издање, УНУС МУНДУС, Ниш, 2014).

Проза, романи  Дневник за Сенковића (Београд, 1983), Литургија (Београд, 1997), Ујкин дом  (Београд, 1997),Трговци  светлошћу (Београд, 1998), Месечева свадба (Београд, 1999), Кућа светих ратова (Београд, 2000),  Доктор Смрт (Пожаревац, 2003), Пасија по Амарилису (Пожаревац, 2008), Северци (Вршац, 2011)

Књиге есеја : Музеј Немогућег Ратара (Београд, 1996, 1998),   Метафизика у белом оделу (Београд, 1998 ), In continuo, 1 (Београд, 1998),Духови (Београд, 1998),  Религија поезије (Београд, 1999), Уметност маховине (Пожаревац, 2003).

Антологије: НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (Београд, 1998; 2000; 2002… – 2009: осам издања), Антологија ФЕНИКС (1998, 2002, 2003, 2006), Провалија српске књижевности (Пожаревац, 2011), Из карантина (Ниш, 2011)

Бела Тукадруз  је добитник књижевних награда:Прве награде ФОНДА МЛАДИХ ТАЛЕНАТА и  листа БОРБА за поезију (1969); друге награде за прозу Просветног прегледа (1980); прве награде Вуковог пера  за књигу прозе у рукопису (Тршић, 1990);   »Дрво живота” за књигу есеја “Уметност маховине” (2003); – «Повеље Карађорђе» (2009) за животно дело посвећено српској духовности. „Раваничанин“  Српске Духовне академије у Параћину (2015). Поезија и проза овог писца превођена је на енглески, македонски, немачки и руски.

Сабрана дела овог писца објављена су 3 пута :  УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА. ДЕЛА Мирослава Лукића у 32 књиге (Београд, 2002); АРХИВ ТРГОВАЦА СВЕТЛОШЋУ. ДЕЛА Мирослава Лукића у 42 књиге (Београд, 2003);   ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ. Сабрана Дела М. Лукића у 22 т. ЦД (Београд, 2006).

 

 

 

 

 

Милица ВУЧКОВИЋ: БУРЛЕСКНИ ЛОВ НА ЖИВОТ УНУТАР “ЗИДА” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

БУРЛЕСКНИ ЛОВ НА ЖИВОТ УНУТАР ЗИДА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

            Зид, то је историја.

Зид као човек. Наслонити се на зид у недостатку човека. Проћи главом кроз зид. Бити сатеран до зида. Прескочити зид. Невидљиви зид између два бића, невидљиви зид у целом човечанству, миленијумима учвршћиван.

Али и видљиви зидови, саграђени шакама робова. Зидови домова, зидови институција, зидови храмова. Зид плача. Кинески зид. Велики индијски зид. Берлински зид. Хадријанов зид. Антонинов зид. Северов зид. Ђавољи зид.

Изнад свих њих, виртуелни зид на Фејсбуку. Једини зид над којим савремени човек лако остварује илузију власти. Фејсбуковци, или како их песник Стојан Богдановић назива фејс букве, свашта могу да раде са тим зидом: остављају брљотине, па штукну, опсесивно пишу па опсесивније бришу, љубавишу и нестају, све у свему, Фејсбук зидови омогућују својим корисницима да непрекидно учествују на тзв. олимпијади глупости, где је „Свако против сваког,/Сви против свих,/Сви за све,/Сви, сви, сви,/Сви за једнога,/А један за себе.“

О зиду се писало много, готово онолико колико су се од настанка цивилизације до данас они градили и разграђивали, али то много никад није прерасло у довољно или у превише, јер увек су измишљани нови зидови као паравани за игру али и за заштиту од игре. А игра се никада не завршава, ни она историјска, ни политичка, ни љубавничка, а нарочито не поетска. Стојан Богдановић то зна; због тога свој Зид прави од својеврсне игре речи и њихове вишезначности, од алузија и асоцијација, од питања која се претапају у одговоре, да би се понуђени одговори вратили на почетак запитаности.

Стојећи пред Зидом Стојана Богдановића, читалац не осећа тежину као пред било којим другим зидом. Испровоциран рупицом у зиду, читалац добија иницијацију, порив да прислони своје око на њу и као кроз кључаоницу посматра шта се то дешава са оне друге стране зида, у пространој авлији Богдановићеве поезије, тамо где све врви од живота.

Наслов збирке песама Зид уједно је назив једног од циклуса који се нашао у овој збирци (Летина, Снегови Миџора, Лов, Први пољубац, Са медведом кад се сретнете, Пут до решења, Кише горких суза, Песме о тачки, Разговор са Мајком Божјом, Помагај, Господе, ако Бога знаш) и истоимене песме која носи цео циклус, а у којој је Стојан Богдановић можда и најсублимираније показао врцавост своје аутентичне песничке вештине, да значење једне речи од метафизичке искре пренесе у сирову свакодневицу човека и народа. Тако ће у нечему што личи на предговор песми, он најавити да се ту налазе „Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, За дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање, За (пре)скакање, За замајавање, За засмејавање, За одвајање, За лај(ккковааа)ање, За избегавање, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога, и ни за кога.“ Ту открива зашто су срушени многи зидови али не и Кинески: да би Кинези могли преко зида да гледају туђе земље и нишане комшинице (онако како Србијанци то раде преко плота), затим како зидови ве-цеа служе „да би човеку омогућили илузију усамљености“ (о томе у Додатку за оне који нису гадљиви на неовангарду), па како Бог није имао времена (или у инат жени није хтео) зидове за зида, али је то надоместио стварањем даљине (та даљина је, каже песник, иста у свим временима, али од расположења и наше немоћи зависи да ли ће бити дужа или краћа). Најзад, „Ни зид не зна/Зашто га зидају“, као што ни човек често не зна зашто живот пролази.

Осим зида, живот са својом сапутницом смрт, живот који личи на криво дрво, живот сабијен у тачку, песма као тачка на живот или као три тачке, најава наставка, недореченост и наслут доречености, песма као писмо себи, пријатељима и животу, они су феномени који инспиришу и окупирају математичко-поетски Богдановићев ум. Око тих мотива (живот, смрт, криво дрво, тачка, песма, писмо), окреће се песничка збирка Зид показујући да, иако су то готово без изузетка и лајт и лутајући мотиви сваког песника сваког народа, код Богдановића они задобијају лични, веома особени израз, по којем постаје препознатљив чак и међу песницима сличног сензибилитета. Основни тон којим Богдановић перципира, обрађује и износи стварност јесте (ауто)иронија. (Ауто)иронија је и средство али и циљ: то је први и уједно последњи бедем одбране интелектуалца у временима када интелект (нарочито осећајни интелект) постаје мета за исмевање и прогонство, из центра утицајности изолује се на периферију друштвене егзистенције, све у настојањима да му се смањи вредност и одузме битност. Богдановић је бржи: он такав свет ставља на нишан своје мисаоности и речитости; он храбро излази, како примећује Матија Бећковић, на бојно поље певајући без мане и страха. Начин на који Богдановић ређа циглу по циглу, идеју по идеју, филозофију по филозофију, подсећа на речи Вилијама Блејка: „Морам да створим властити систем, да не бих постао роб туђег.“

Богдановић једнако проговара о животу као тајни која нам је дата, андрићевски казано, без нашег знања и без наше воље, као и о животу на локалном нивоу, унутар државе и народа чију нарав добро познаје. Све време док пева о животу, доминира утисак лова – живот и човек јуре и хватају један другог и једно другоме често и измичу. У пару иду песме Живот је ловац и Смрт је ловац. У првој се закључује да продужење живота долази услед сталног приближавања смрти, а друга предочава заседничку природу смрти, која живот „уме да кињи до смрти“. Од свих ловљења, „најтеже је ловити себе“ и избећи мртве, јер они су увек ту, са нама, шеткају се, кезе нам се, хватају за гушу, мртви никада не спавају. И једино нас они могу нечему научити, али ми ни са живима не умемо да комуницирамо, до разумевања мртвих је тек тешко доћи.

Песма Стара канта износи занимљиву филозофску мисао, да је цивилизацијски човек страћио своје време учећи многе механичке радње, али не и то како би могао да умре, тако да му ништа не буде.

Човеку је увек тешко

Зато што није утувио

Да нема пробе.

Све се дешава први пут.

 

Хтео је да оде тамо горе,

Па да се врати поново.

 

Страћити и проћердати су глаголи помоћу којих песник описује однос живог човека према животу. Живот се проћердао брзо, јер је дат као поклон (да га је човек сам стекао, као што је са случај са свим стварима које уз муку и напор добије, више би га пазио). Боље је да се тај поклон онда и понесе, иако некада буде и претежак, па ако не може да га издржи, нека га човек успут и баци.

Тамо где живот даје светло, смрт баца сенке. Духовито се Богдановић обрачунава са смрћу: „Живот ме је промашио./Само још смрт да ме промаши/Па смо квит.“ (Снегови Миџора). Духовито и продужава свој живот, тај вечни агон у коме сагоревамо: „Мој живот ће се злопатити/И после моје смрти. Слабо сам шта за њега учинио/А богме, и он за мене!“

 

На циклус Лов логично и по емоцији надовезује се циклус Први пољубац, али први пољубац, праћен рупама у сећањима и носталгијом, није једина тема коју Богдановић овде обрађује. Судбина песника се и даље разматра:

 

Бога је измислио песник

Да људи не би помислили

Како сам са собом разговара.

Дакле,

Реч је о доскоку.

 

(Доскок)

 

Песник Богдановић уме да доскочи историји и да је стави на преиспитивање. Циклус Са медведом кад се сретнете ослања се на стару причу како преживети сусрет са медведом: правити се да си већ мртав. Све песме овог циклуса полемишу о српско-француским односима кроз историју, о којима ми мало знамо, а још слабије их повезујемо. Богдановић врши једну врсту десакрализације мита који Срби имају о француском народу, да су их ови помагали у моментима свих великих криза. Подсећа на масовна страдања Срба у ратовима, где Срби нису били помагани од стране савезника, већ су, напротив, гинули уместо њих или уместо са њима заједно, а ови су им се за то захвалили из ваздуха, 1999. године. Нови Гали су попут старих Латина: „лажу ка’ и остали,/А правдају се заборавношћу“. На крају свих лажи остаје истина да су слободу, како Богдановић тачно запажа, изгубили ослободиоци. Истина је и да је капорал ускратио помоћ Србима, а жалосно је што тај каполар није био једини „који је српским главама трговао“. Богдановић није гневан док говори о издајству нама апострофирано пријатељског народа. Он заузима свој став из свести о расклиматаној демократији, нашминканом кокошарству, псеудохуманизму, бласфемичној Европи.

Међутим, Богдановић не заборавља ни ситне и крупне болести нашег менталитета. Вибрира између два рационална стања: једног који увиђа да смо за своју колективну судбину добрим делом и сами криви, и другог који саосећа са удесом нашег народа. Отаџбину чине језик, преци и свеци, а томе што и сами знамо (али на шта нас вреди свакодневно опомињати), песник додаје и следећи конститутивни елемент: „неизвесна будућност онима који се понашају као овце“. Кише горких суза падају из изрешетаног неба за многим неисказивим стварима које човека снађу и у којима се он не снађе, али и за Мирканом из Трешњевице, који није успео да једне године набере малине ни за хлеб. Тачније, убрао их је толико да су биле избројиве, а за мерење је била потребна апотекарска вага. (Чак и то се уротило против српског сељака – Миркан у Трешњевици, а апотека чак у Ариљу, не ради недељом, када је и свечано брање малина.)

На путу до решења изласка из кризе појављује се још један проблем: и сам пут изискује решење за себе. О стању у држави смело и експлицитно говори Богдановић, ништа не завијајући у метафоре: „Житом пуни камиони/Испод жита перу се милиони.“ Пут до решења је пут у губљење сваког иденитета и суверенитет, пут у већи мрак, пут у беспуће. Нама управља циркуска парада оних који по диктату проповедају о Европској Унији, а предњачи им вођа, за кога је смишљена и крилатица: „Вођа кад се пење/Народ мора мало да стење.“ Представа је таква да „све је смешно и сви плачу“, циркус је прилагођен времену и условима (са акцентом на европске вредности), не преостаје ништа друго него да се у стилу Доситеја Обрадовића „дамо на знање“. Пишући о вођи који „брка људима у џепове и око, и то дубоко“, песник је дао и кратку реминисценцију на нашег најбољег сатиричара Домановића, чија се Србија, нажалост, није много променила од данашње, а ни од оне Јовановића Змаја, где је у краљевству Јутутуту краљ обећао свом народу да ће дати јухахаха.

Подстакнут државним обележавањем стогодишњице Великог рата, када се размишљало и говорило о новим подвалама народу и закланом овну за задригле госте, најмање о историјском догађају због кога су се окупили страначки глодари, Богдановић у духу старе поезије и филозофије, чији је задатак и био просвећивање и оправдани јавни бунт, не крије своје мишљење о нагризајућим социолошко-политичким проблемима.

Изнад свих питања трепери недокучно питање Бога. Свете ствари песник разматра не одвајајући их од профаних, штавише, преспајајући локално са митским и историјско са актуелним, како би његов ефектни цинизам повукао у дубље рефлексије. Снегови Миџора прича су која се комплексно рачва у неколико праваца и могућих тумачења, попримајући раблеовску атмосферу раскошног апсурда. У њој ће се срести Марија која је безгрешно зачела, али то је извесна Марија из комшилука, чије су се обнажене ноге пресијавале у бистрим водама Тимока. Непристојно радознале комшије су жигосане, они су руља која без неког одређеног разлога би да зна шта ће бити даље са Маријом и њеним дететом, гори од фарисеја и Римљана. Бројне историјске ситуације су се овде сплеле: и Рим, и Турци, и Бугари, док Маријин мали расте, несташно и вешто баратајући америчким кликерима палим на земљу као милосрдни анђели. Није само раблеовски потцртана ова песма; у њој има и оне бурлескности какву је у српску књижевност уносио Растко Петровић: искон на граници блуда.

Спас од искривљеног Бога и комшијских поруга јесте само веза са истинским Богом, Оним чија су постигнућа „разни облици вечности“. Са таквим Господом песник седи, мезети и разговара, не примећујући како се то вознео, како без мердевина да се врати на земљу.

Богдановић је најбољи у афористичним и језгровитим песмама, попут песме Крст:

 

Понад главе крст

У чуду

Шири руке.

 

Често и дистихом он постиже семантичку пуноту: „Црна тачка није Бог,/А ни Бог није тачка.“ Циклусом Песме о тачки дотаћи ће централну и преломну тачку: „Свет ће се наслањати на песника/Као небо на криво дрво,/Он ће бити једина Архимедова тачка.“ Тачка је увек одговор, завршетак краја, крај завршетка, извесност да после ње долази потоп, да она и саму себе поништи. Сем ако та тачка није кључна тачка, тачка као део упитника.

Јер једино песник има привилегију да опонаша Бога, да коначност пролонгира и чува тајне зидова. Зато Богдановић своју раскошну збирку завршава стиховима: „Не бојим се питања/Бојим се одговора.“

 

Милица Вучковић

 

Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ: ЖИВОТ КАО МОЋ ПЈЕСМЕ (Стојан Богдановић, Зид, Апостроф, Београд, НАИС-ПРИНТ, Ниш)

СТРЕМЉЕЊА

Јун 2017,  141-148

РИЈЕЧИ

1-2(2017), 438-443.

 

Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ

ЖИВОТ КАО МОЋ ПЈЕСМЕ

                        (Стојан Богдановић, Зид, АПОСТРОФ, Београд, НАИС-ПРИНТ, Ниш)

Читајући књигу поезије „Зид“ Стојана Богдановића, обједињену у 11 поетских кругова (циклуса), сусрећемо се са специфичним, самосвојним и интелектуалним пјевањем окарактерисаним као иронијско-хумористичко казивање, истовремено откривајући поетску реалност препознатљиву по мотивима и сликама из стварности, односно животног окружења.

Пјесник нас на самом почетку пролошком пјесмом „Ловац“, упозорава на индикативност судбине пјесничког рукописа, пратећи њено кретање са дна до висине сфере, упозоравајући нас на непознаницу шта може да се догоди са пјесмом уколико пјесник не погоди „циљано мјесто“: „Песник понад рукописа./У заседи чека смрт./Варкају се./Ловац узима стих./Пуни песму/У смрт да испали./(Од)јекну.“ („Ловац“).

Борба за опстанак пјесме у животу је једино добар стих, јер управо њиме пјесник, пуцајући у смрт, обнавља живот.

Тако у циклусу „Летина“, у првој пјесми насловљеној „Прави стих“, пјесник пјесму пореди са дјететом, дајући јој њежност и „невини“ несташлук са специфичном симболиком: „Прави стих је као несташно дете,/стално извирује/и како год га покријеш, увек се открије./ („Прави стих“). „Летина“ увијек са собом носи чаролију и одређену дозу варке, јер зависи од спољних фактора, а пјесма од унутрашњег стања лирског субјекта и његовог допуштања да она „узри“. Тек тада може да има дубину свога битка. Да би пјесник окопао своју пјесничку ријеку, мора да очисти сав коров из коријена, јер увијек може да прерасте у пјесму и одузме јој љепоту. Ако не иде, „мењај начин обраде“, поручује пјесник. Упозорава на „окренутост свету“. „А рекоше да је човек свет“ („Зашто“). Ипак, са великом дозом страха, јер на човјека се прстом показује и потказује без јасног увјерења у истинитости догађаја. Пјесма је сажета, без сувишних ријечи и образложења, мјестимично више назначена, као што рече за акварел академски сликар Ђорђе Петровић, да је најбољи акварел, када преко сликарског папира ставиш газу и сликаш, а оно што остане испод (на папиру), је акварел. Зашто онда не би својство добрих стихова биле ријечи које преживе пуцањ у њих?

Пјесник вријеме сагледава из различитих ситуација. Између прошлог и будућег, тек је тачка или тренутак који их дијели. „Човек постоји само тренутак./Остало време он пеца тај тренутак…“ („Разлог“). Отуда и храброст и умијеће да у себи пронађе себе. Да изнесе своју бјелину која ће надмоћно дјеловати на околину.

На почетку другог пјесничког круга („Снегови Миџора“), пјесник као да тражи поравнање  и стварну мјеру у животу, који логично произилазе из доживљености просторне пуноће: „Живот ме промашио./Само још смрт да ме промаши./Па смо квит.“

Кроз поему у двадесет осам пјевања осмишља иронијску „наративну“ причу о „сестри“ Марији и рођењу дјетета, као историјски пролаз кроз духовност и пуки опстанак, па све до најновијих догађаја из историје под кишом „америчких кликера“. “А последице пада америчких кликера биле су исте./Све је на нашој земљи сравњено, спаљено и озрачено./ Али не сунчевим зрацима./Од чега год да је, није добро./Од кога год да је, много је… Здушно захваљујемо домаћим и страним издајницима/Који су српски народ ослобађали од непријатеља,/Од живота.“ („Снегови Миџора“). Тако се на догођеном мјесту заметнуо „Милосрдни анђео“.

Једини свијетли узорак ове баладе је „дјечакова перцепција“ одсликана у пјесничкој, и како рече Б. Лазић, једина разлика између дјечије и умјетникове свијести. Пјесник, запажајући животне слабости, ипак вјерује у моћ пјесме, јер ако случајно „ухвати живот“, метнуће га у пјесму, сигуран да ће у њој (пјесми), преживјети,  („Лов“), јер „Живот је ловац,/Увек је на трагу смрти,/Прати је у стопу.“ („Живот је ловац“).Стално сучељавање са животним изазовима, којима су неминовност  препреке, треба савладавати у борби за опстанак, поштујући егзистенцијална питања и битак поетске мисије: „Нема више великих песника./Једнога уби прејака реч,/Код другога, рече ми један чо(в)ек, /Смрт се обрукала:“ („Нема више великих песника“).

Али, зато постоје путеви као навигатори новој пјесничкој снази под условом да их препознајеш и „ловиш“ свакодневно. „Најтеже је ловити себе“. („Нај“). Мост сусретања и спајања је онај извана и изнутра. Тек када један другог открију, угледаће се и нови свијет, човјекова судбина, траг од самог себе, траг у себи… Тада ће тијело и облици у њему „заузети“ нови положај, сходно открићу и потчињавању себе себи.. Тако ће и небо бити ниско. Упркос свему, носиће га на леђима. Дакле, опет натоварен, али уз тежину и жудњу за висином.

Лирски субјекат везу са природом и животом у њој чува и штити управо када примјећује да му се осушила бреза под прозором, јер са њом је нестало пребивалиште (дом) птице пјевачице, љубави и поезије, а тиме и дијалози са пјесничком душом. Унутра, у тијелу поезије је најтоплије. Усавршени су разговори са самим собом, често у ћутању. Мирише чај од босиока.

Мјера мотивације у књизи је различито али добро распоређена (по циклусима), па тако у поетском кругу „Први пољубац“, одговорни су осјећаји који су побудили илузије. Пјесник прави планове цртајући и градећи замкове у пијеску који неки „обешењак“ погази и тако сруши „творевине“ изграђене љубављу. Потом, наиђе ријека и за тренутак све поравна, остави пустош свима. Но, заљубљени поново, понесени стваралачким оптимизмом на обали (када све прође) чекају први пољубац, односно понављање претходног тренутка („Први пољубац“). На пољубац и из сјећања, гдје год да „вирне“, „као некада кроз оно прозорче/Што гледа на сокак…Први пољубац гледа ме право у брк“. Ето, први пољубац је увијек окренут „према животу“, као прва храна у доба одрастања, као љубав.

Није важно са које је стране тада падало сунце, важна је топлота у тијелу, души, без обзира на ишчезнуће свјетлости те вечери, јер „историја нашег народа почиње са првим пољупцем“. Чак ни ведрији дан не може започети без пољупца; пјесниковог склоништа као провјереног мјеста и правца, уплетених у сам пјесников дух.

Из прошлог у садашњи вијек, Богдановић нас уводи кроз сатиру, наглашавајући понављање догађаја, осврћући се на актуелности из садашњег живота, апострофирајући „историјско политичке тематике“, иронизујући судбину нашег народа којег вијековима прате муке и несреће, па и оне које долазе од „савезника“. Тако види свој „пут до решења“, опет на ироничан начин, и представља га у пјесмама: „Стање“, „Скица за портрет“, „Старе приче“, „Пут“… користећи везани стих: „Народ мора мало да стење./Ако народ неће каиш да стеже,/Онда нека пости или вођа да ожеже“. („Пут“).

У циклусу „кише горких суза“, Богдановић обраћа пажњу на своје пријатеље посвећујући им пјесме („Зрно“, Р. Павловићу), за кога се нада да ће једнога дана исклијати у њему и обогатити пјесничку структуру, али и пјесма „Малине Миркана из Трешњевице“, које једне године нису успјеле обрадовати родом свог домаћина, наговјештаваjући нам о нелогичној појави у природи. Довољно је измјерити само једну, остале се могу пребројати.

Тако пјесник својом емоцијом посредује у пјесми, саосјећајући бол са пријатељем којег почиње све да боли кад киша крене из Хилдесхајма, обавјештавајући нас о временском стању свијета и космоса. Као да је сва Планета стала у муку живљења: „Наше је/Светове да састављамо/И рупе на души да крпимо/А то се може само песмама“ (уз рођенданску честитку за М. Л). Посебан страх и зебња јавља се ноћу, о чему постоји свијест и нада, те потреба да се он (страх) превазиђе.

Понекад нам се чини да су мотиви у пјесмама познати, наизглед свакодневни и уобичајени, међутим, унутар свега је дух, духовни битак и цијела истина, као што су оптимизам и сјај у служби живота надопуна једно другом… Бљештавило над водом Охридског језера надодаје сјај пловилима као што су: чамци, барке, педалине, глисери, бродићи…

Динамику пјесме („Охридски запис“), појачава вјетар који „гурка“ благе таласе пред собом, затим молитва која долази из Св. Наума, или брчкање купача по језеру. Вода поред општег значаја има и специфични, симболички, јер постаје опоетизована, чак и кад комшија телефонира на плажи, она се подиже у висине како би се метафизички зближила са космосом.

Сам наслов пјесме „Освета“ у први мах одводи нас у супротном, а не очекиваном смјеру. Заправо, пјесник се сусреће сам са собом, обрачунава се и суочава са истином и смишља „гадну освету самом себи“. Освета је заправо у чекању. „Пожелим да имам све што други имају,/А ја немам,/Па да то поделим онима који немају,/Као ја што немам./Знам да је најбоље да поделим све што имам/И да уживам у томе свему што сам поделио“ („Освета“). Потреба, како већ рекосмо сусретања са самим собом, је сврсисходна као доживљај прочишћења-катарзе, среће што је од користи за друге, па можемо на исти начин вредновати или ставити знак једнакости између узимати и давати, те пјесников осјећај љепоте окарактерисати као свјетиљку нечијем мраку.

Посебно бих издвојила пјесничке кругове (циклусе): „Песме о тачки“ и „Зид“.

Тачка у орбити пишчевих интересовања има вишеслојно и непролазно значење. Тачка посједује све могуће тренутке, па је као таква изазов и предмет интересовања многим писцима, али ипак нема исто значење, као нпр. књига пјесама „Тачка“ Љубомира Симовића, објављена 2004. године у „Стубовима културе“ (Београд), уноси тачку кључања или мржњења, тачку гледишта. Тај наслов значи све осим онога што значи као знак интерпункције, како Симовић и сам рече о књизи. „Расправља са савременошћу, али и са нашим култним памћењем и традицијом, обнавља ишчезле идеје, проговара о врло важним темама“ (Гојко Божовић).

Насупрот томе, Ранко Павловић у књизи пјесама „Срж“ („Рад“, Београд, 2005), идеју и мисао тачке као сржи изводи у потпуности и до краја. Тачка је присутна у свим животним почецима и крајевима (чак може да се „прометне“ у три тачке). Да означи почетак и крај свега, јер њено пулсирање је у самом прапочетку па је Павловић проналази у шкољци, пахуљици снијега, на врху игле, ножа, у грлу, у црвеном крвном зрнцу, у сјеменци босиока, слиједећи њено метафизичко стање.

Читајући књигу поезије „Канделабри“, Ларе Дорин („Прометеј“ Нови Сад, 2015), такође у десетак пјесама пјесникиња нам скреће пажњу на њено размишљање о тачки као „мјери живота“. Тачка је омеђена и има своју границу, свој круг унутра у којем је „то нешто“ коме треба доказати своју припадност. Л. Дорин тачку („круг тачке“) подразумијева као стање у којем је магија живота.

Пјеснички круг (циклус) „Песме о тачки“, за Богдановића подразумијевају универзалну вриједност у разним димензијама и доменима: „Ако знаш где да метнеш тачку“, проблем је ријешен. Дакле, питање је логике, а не само поетике. Притом, пјесник не мисли на тачку као знак интерпункције, него на разне животне подухвате и напоре да за све треба имати мјеру. „Треба знати стати“ и имати осјећање „свијета и појава у њему“.

С друге стране тачка стављена на крају реченице има двојако значење: Да заокружи мисао и да јој не дозволи да „исцури кроз реченицу“ („Ако знаш“).Тачка је „највећа и најтежа ствар на свету“. Стоји иза свега, подупире све, ослонац за све, пресјек у који се мисли уливају, рупица на џемперу, центар свијета… „Центар је исто нека тачка,/све док те отуда не избаце./Као из Културног центра“, рећи ће Богдановић у пјесми „Тачка“, у којој на самом крају прави обрт. Тачку користи као субјекат који слободно размишља и говори критикујући стање у држави, те на ироничан начин оживљава везу са друштвеним животом.

У другом контексту, тачка има своје мјесто и у дневном  реду и пролази одобравање или критику постојећег и предложеног, гдје нема поетске осјетљивости.

Архимедова тачка за Богдановића је Свијет, а човјек скуп тачака. „Кључна тачка је онде где кључа живот“ („Под разно“). Служећи се тачком, открива нам креативност и способност извођења у мисаоно поље, наводећи „Црну тачку“, која осим на друму, најчешће станује у човјеку, а свијетла тачка је напросто измаштана… Она је у небу, космосу и носи асоцијативно-рефлексивну дубину уобличену по пјесниковој замисли, обојена сатиром, нарочито када је у питању однос између власти и народа.

Стојан Богдановић, своју поетску осјетљивост наставља „Разговором са мајком Божјом“ у којем се по „унутрашњем диктату“ и логици обраћа не само мајци Божјој, већ на веома емотиван начин заправо својима, мајци и оцу, који су већ одавно у небеским висинама, али су често и у стварном разговору са пјесником и његовим сензибилитетом. Поетско филозофски разговори непрестано се додирују: „Сваку причу започиње сабајле,/А завршава пред зору. „Каже ми/Иди сад учи математику, поезију и музику/… Почни са таблицом множења./Сети се како је Отац заповедио, /Идите и множите се“ („Разговор са мајком Божјом VIII“). Порука је интересантна и двозначна („идите и множите се“), чиме је математички однос претворио у продужење људског рода и породичне лозе, која је гаранција за одржавање врсте у будућности и перспектива животне и духовне снаге.

Путујући умјетничком стазом, Богдановић истовремено прати кретање у савременом животу, тако да му рад на рачунару („Још нисам сео за компјутер“), представља комуникацију са Свијетом, јер прича није завршена… „Поезијом се баве многи… па и сами песници“.

Отуда се писмом јавља Матији („Писмо прво, II, III, IV, V“). Не пише због писма, него да би увео тематику расправе, да препозна и селекционише све спорне ријечи, зато што постоје „Златне ријечи“, као и људи који их изговарају, али „у време мирно и када загусти…Човек је велики кад брата има“.

Унутрашње перцепције су путоказ ка Господу (њему безрезервно вјерује), саопштавајући му да је љубав једини истински лијек који човјека изводи на пут.

Без Љубави, као општег појма због којег долази до великих промјена и преображаја, како унутар човјека, тако и државе, па чак и на планетарном простору, немогуће је рјешавити „проблеме“ на свим животним нивоима: „Отаџбину не чине само ђаци, студенти, радници, сељаци,/Политичари и разни букачи,/Отаџбину чине сви, сви, сви, па и мртваци“, чиме јасно показује своју патриотску опредијељеност и борбу за очување идентитета.

Поетски круг (циклус), насловљен  „Зид“, у цјелини је посветио разобличавању друштвених неправди, наизглед лако пишући о познатим темама, као што рече Д. Стојковић, Богдановићеве се пјесме читају лако, а памте дуго. У том маниру објелодањује истину прошлих и садашњих тренутака метафорично исписујући Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, За дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање, За (пре)скакање, За замајавање, За засмејавање, За олајавање, За лај(ккковааа)ање, За избегавање, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога и ни за кога.

Сликајући стварно стање, „стање затечености“, пјесник је дубоко у пољу личне свијести, забринут за човјекову судбину. Цијело пјевање циклуса „Зид“ је састављено од кратких прича, вјешто обликованих у Богдановићево одсликавање друштвеног стања, које је забрињавајуће за човјека, са доста ироније, наизглед хуморно и лирски изговорено и уобличено, а у дубокој суштини је право лице друштвеног поретка на глобалном нивоу.

Када започне зидање живота, пјесме, језика, онда се свака ријеч, цигла, књига, мора дотакнути, подићи, узети у руку и осјетити њену тежину и значај да бисмо од њих изидали Зид за све употребе.

Користећи се новим изазовима технике, Богдановић у раван са осталим зидовима, „освјетљава“ и зид на друштвеним мрежама (фејзбук, твитер…), чији је и сам свједок, јер нигдје толиког неповјерења и лаких „прелажења“ и лајковања на профилу, баш као на том зиду. “Чудан је свет./Једни само лајкују, а не читају/Други читају, а не лајкују./Трећи, нити читају, нити лајкују/… Има и оних који не могу да прођу поред мог профила а да не баце камен…“ („Зид V i VI“).

Дакле, дате су могућности, зависно од карактера корисника, да својим ставом подилазе, хвале, критикују, па чак и пресуђују. Питамо се на основу чега неко може туђи живот подредити личном ставу о животу.

Али, дневно-политичка, или економско-социјална стварност, управо и одређују виђење „трауме“ новог времена.

Градећи Зид(ове), Богдановић не губи из вида њихову „свјетлост коју бацају на наш пут“. Отуда се јављају зидови малограђанштине, зидови кућа за сиротињу, зидови за прескакање, као што се некад преко тарабе прескакало. На свом путу спознаје, не изостаје зид који се прави да би некад био срушен („Берлински зид“), или зид за заштиту од погледа или територије („Кинески зид“), па све до Шенгена, „Зид дугачак као историја“…

Улога ових ријечи је управо историја, исписана да открива све оно што је унутра ријечи (зида) стало, као у простор без граница. „Има зидова великих као песма“, али само једна ријеч извучена из њеног темеља, промијениће и комплетно значење и улогу зида.

Да ли постоји уградбени материјал који би могао надомјестити изглед зида пјесме и вратити му функцију?

Градећи свој зид, пјесник се служи различитим, често и другачијим материјалом, рјеђе коришћеним у пјесничкој грађевини, са различитом симболиком и доживљеношћу: „На зиду се нижу године/… Он мери минуте, сате, дане и године,/Мери живот. На њему сунчев зрак обележава подне/На Ћурчиновој кући усред Панчева“.

Метафорично, јунак ове приче осјећа (не)склад између себе и Свијета, враћајући се у вријеме које није успио да понесе, чији је пратилац била сунчева свјетлост, као мали животни, поуздани простор који је лирски јунак подизао у себи и изван тога.

Постављајући многа питања друштвеној заједници, страхујући да ли ће икад добити одговор, истовремено гајећи наду као логичку посљедицу јавног живота, шестарећи пјесничким врлетима, Богдановић остаје самосвојан пјесник, чијим путовањима кроз живот треба вјеровати.

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПИСМА И ОТПИСИ

 

ОТПИС НА ЈЕДНО ОДВРАТНО ПИСМО МИРОСЛАВА Б.Д.

 

Пре неколико дана добих писмо од пријатеља.

Одвратно писмо.

Чудите се како писмо пријатеља може бити одвратно.

Па може.

Пише ми детаљно о својој болести.

Она најтежа.

Са метастазама.

Како је коју споменуо ја се пипнем на том месту.

Улазио сам у своја и у његова плућа.

Пипао сам кичму.

Свуда ме је болело.

Болео ме је и ваздух који удишем.

Лежим поред њега у болници.

Селим се, где он ту и ја.

Носим га ваздан са собом,

Ходам на прстима.

Грчим се у столици поред његовог кревета,

Чекам да отвори очи.

 

Разговарамо о свему.

Разговарамо непрекидно.

Даноноћно.

Невезано.

Скачемо са теме на тему.

О селу, о цркви, о мајци, о оцу, о деци…

Он разговара са животињама,

а ја са птицама.

 

У неко доба пипнем кревет поред себе,

а он празан.

Жена је одавно отишла.

Нисам чуо када је два пута окренула кључ.

Замислих се,

Нешто са мном није у реду.

 

Не верујем у писмо.

Како човек може да верује у то одвратно писмо.

Још ми пише,

онако смирено,

да верује у Господа.

Ја више не верујем ни у себе.

Ето, не верујем ни да ми је пријатељ написао то писмо.

Можда сам сањао.

Писмо је одвратно.

Чак и да сам сањао,

одвратно је.

И боли ме.

Не знам више шта да мислим.

Свет се изметнуо.

Све је наглавачке.

 

Зар тај Господ није наш заједнички,

Зар он постоји само за непријатеље.

Ако је успео за тако кратко време да створи свет,

што не учини нешто и за нас,

за мог пријатеља и за мене.

 

Срећом мој пријатељ је песник па се сам лечи.

Он ствара свој свет,

Он је измислио Бога,

Он справља лек од травке

која расте на највећим висинама,

од љубави.

И то је једина алтернативна медицина.

Од ње се праве пријатељи.

 

НИСАМ ВИШЕ У НИШУ

За Жаклину П.К.

Таман сам мислио

да ће и мене стићи неко време

када ћу моћи мирно

да посматрам околину,

да слушам птице,

да зурим кроз прозор,

да читам књигу

и када ми мисли одлутају

да пребирем по прошлости,

да псујем кишу,

да се сам себи жалим на реуму,

кад стиже још једно одвратно писмо

овај пут од једне моје старе пријатељице.

 

Нисмо се никада срели,

али дуго се знамо.

Помагала ми је око штампања мојих књига,

слала ми је божићне и новогодишње поклоне.

Да се и ја мало засладим.

Да видим под старе дане

да постоји још нешто осим боњинске шљивке.

Да окусимо бечке слаткише, бомбонке и чоколадке,

у разним облицима – птице и животње свих врста.

Да се зарадујемо,

као сав остали свет,

и ми и наша деца.

Да запамтимо шта је Божић.

Шта је Нова година!

 

Наумих да јој пошаљем моју књигу.

Затражих адресу.

Она ми написа.

Прочитах …дорф,

Аустрија.

Не издржах да јој не кажем,

Отишла си из једног дорфа у други.

Рече ми да је купила добру

кућу у околини Виене,

да за деценије које је провела радећи

свакојаке послове по Аустрији,

први пут је нису претупале

шкрофулозне Швабе.

 

У њеном одвратном писму

пише да има нешто у стомаку.

Никада нисам ни добио неко писмо људски,

увек ми јаве нешто грозно.

Јаве ми да је умро тај и тај.

Јаве ми да су се кола у Стубал преврнула

и да су пригњечила Санду Газдиног.

Јаве ми да је Зеленко изврнуо ногу.

Јављају…

И чим добијем неко писмо

одмах посумњам да је нека грозна вест.

И знам да је писмо одвратна ствар.

Нису то она писамца којa смо слали девојчицама.

Ово су она озбиљно одвратна писма.

 

Није је било неколико дана на линији

Писао сам јој,

Питајући више себе него њу,

Шта ли се догађа?!

Сад ми она пише,

Пише да је била у болници.

Заболео је стомак.

Нешто се онима тамо у болници не свиђа.

Tо што има у стомаку,

Ни мени се не свиђа.

Нисам видео шта је то,

али ми се не свиђа,

Видим из оног одвратног писма.

Каже да ће за три недеље на операцију.

 

Нисам више у Нишу.

Не спавам.

Преселио сам се у онај дорф.

Све ми се чини да ће однекуд наићи Менгеле. Дежурам.

Спреман сам сваког тренутка да скочим,

да га хватам за гушу.

Све чешће ме боли стомак.

Чудим се шта сам појео.

Присећам се шта ми све шкоди.

Да није ово, да није оно.

Кад ми климне глава,

тргнем се,

па и поскочим.

Осврнем се,

нема никога.

Мало се као смирим

па се опет преселим у дорф близу Виене.

Волим да будем поред ње.

Ако не могу да јој стиснем руку,

онда притискам мисао на мисао.

Знам да може.

Знам да ће издржати.

Али морам и ја.

 

ОТПИС НА ЈОШ ЈЕДНО ПИСМО

 

За Горицу Б.

 

Све се мења,

али је сигурно да се Он неће вратити.

Он се враћа само у мојим мислима.

 

Није то Господ поштено смислио.

Поштено би било

да се и ја мало зарадујем.

Уместо терапије долазе ми писма

у којима се моја деца хране инфузијом.

Ако је то од њега поштено,

онда ја нисам ја,

а ни Он није Он.

Још је наместио игру

да ме једно дете моли

да оном другом запалим свећу.

Не, не могу рећи,

Сачувај Господе!

Неће ми душа.

Није сачувао моје дете,

а ни своје није,

а мене је оставио да се мислима мучим.

 

Знам да ђаво не спава,

А Он само развлачи.

 

ДНК

 

За Катарину Б.

 

Волим да смо се срели.

За почетак песме довољно.

А шта сада да радим?

 

Да зурим у оно срце на цртежу,

Ко је икада схватио срце?

 

Да хватам маце,

То ти је као када хваташ стихове,

Никада не знаш на коју страну

Мисао ће их развејати.

 

Да одмотавам клупко

Као несташно маче

Или да вртим ветрењачу

Па шта испадне.

 

Да буљим у буљину

Можда из њеног ока испадне слепи миш.

 

Да се крстим пред лептиром

Као да је Бог.

 

Можда је најбоље да променим ДНК

И када се вратим из шетње

Да ми не буде тешко

Због тих проклето тешких мисли,

Због којих сам се једва довукао до себе,

Које су као ДНК ланац

Умршене дозлабога

И које као свака киселина нагризају

Све око себе.

 

У оном твом срцу може се свашта угнездити,

А моје је као поцепана врећа

Која се љуљушка на ветрометини.

Не, покушаћу да ухватим змаја

Макар оног из кавеза.

Он би зараћене стране стрпао у тикву

Чијим семенкама бисмо хранили плементе птице.

 

На крају поставили бисмо девојчицу

Да затвори круг

Кад год га испуни сновима.

 

Све ове мисли стрпаћу у чамац

У коме рибар дрема и када риба трза

и када не трза.

А сада одох на пецање.

 

Сутра зором угнездићемо се

На врху цртежа,

Или на дну песме.

Престаћу да бројим године.

Прећи ћу на векове,

Па шта буде.

Одоздо или одозго,

Свет ће бити под присмотром уметника.

 

ТЕСКОБА

 

За Гордану С.

 

Живот је тесан

И када је човеку широко

Око гуше.

 

Тескоба је тешка грудна болест.

Полако тишти,

После узме маха.

На крају крајева,

Или се распрснеш,

Или се расцветаш.

 

Седим на прагу века,

Мислим се,

Постоје јадници који никада не оболе

Нити се расцветају.

 

Мисле да су им плућа чиста.

 

Лепо им је у заблуди.

Будите са њима обазриви

Постоји могућност да пукну

Као петарда

Као стакло

Као глава.

 

ЗИМСКО ПИСМО

 

За Лару Д.

 

Целе зиме,

И то сваке,

Чекам пролеће.

Када му дође,

Протрчи са цветом у коси

И не погледа ме.

Једва се после довучем до јесени,

Ето је опет зима.

Вала сам се начекао,

Али још ћу!

 

ШТА ВИ МИСЛИТЕ О ТОМЕ?

 

За Бориса Л.

 

Као песник не бих требао

Рећи нешто ружно

Ни о коме.

Али, чини се,

Песника нема.

Вероватно је то једини разлог

Што га сви траже.

А ко има намеру песму да зида

Њему је потребна Реч.

Мајстор ће доћи касније.

 

А шта се десило,

Уместо речи појави се сам песник,

Залепи ми песму на чело,

Означи ме

И вину се.

 

ПОСЛЕ МАШИНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ

 

За Марију Ј.М.

 

Недавно написах овакву терцину:

Седим у дну собе

И сам себе лажем

Да сам добро.

 

Маша рече да је овако прочитала први стих:

Седим у дну себе.

 

А тако је и било:

Седим у дну себе,

Пребирем.

Појави се један зликовац,

Уједе ме.

Ритнем то псето

И напсујем га.

Подвијеног репа нестаде у магли.

 

Однекуд искрсе пријатељ,

Нешто је оронуо,

А није требало,

Млад је чова.

Увек се то дешава само добрим људима.

Тај ме већ месецима боли,

А ја лажем себе

Да ми није ништа.

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПЕСНИК ,Спев, Одломак

ПЕСНИК

Спев

Одломак

69

Шта је после било са том тачком

Не знам, претворио сам се ни у шта,

А тачку су затрпали путари

Као гробари.

На следећој кривини.

Претпостављам да ће воз морати да успори,

Гледаћу ако икако могнем да се попнем.

Важно је стићи на онај свет

Пре него се вечера охлади

И свет нестане

Као да је од праха,

Од земље.

А као да није!

 

70

Кажу да му је мајка била безгрешна.

За њега ништа не рекоше.

Његов отац је створио свет,

Те сва кривица паде на Његова плећа.

Главна кривица му је што је створио човека

Који се свим силама труди

Да Му напакости.

За остало смо криви ми који Га славимо

И када смо заслужили

И када нисмо.

 

71

Ако би човек разорио Земљу

Замерио би се своме Створитељу

Који би створио нови кликер

На коме не би било места за обичне људе,

Већ само за оне које би требало пећи

на високим температурама, горе,

у високим пећима.

 

72

Господар би по обављеном послу сео уз Големи Стол

Нешто да поједе и попије

Док Му Боња не изгланца ципеле.

Потом би било удри бригу на весеље,

Све док не би наишла баба која је

Била стуб куће у којој се налазио,

А и сада је, Големи Стол,

И то усред трпезарије.

Одавде се директно улазило у гостинску собу

У којој је Матори волео да одмара

Своје старе коске уз божанствени мирис дуња.

 

А напољу ми смо се волели

И церили зубе на месечину!

 

73

Неки наши људи који прате моду

Мисле ако наместе плава сочива

Да ће им очи бити плаве.

(Пре ће се десити да помодре,

Ако им доктор препоручи погрешну диоптрију

Кроз коју гледа цео свет

И то сузних очију.)

 

74

Мода постоји и у поезији.

Није то ни тако лоше

Како би неки хтели.

Погрешно је мислити

Да је писање закопавање мисли.

Најважније у том послу јесте

Како од напасника сачувати реч

И не сметнути с ума

Да је она тако моћна

Ако је на правом месту и у право време.

 

Коначно, реч је ваздигла Господа!

 

75

Грешио сам много пута

И свидело ми се.

Увек је кратко трајало

И било је скупо,

Ал опет бих.

Не волим самоћу

Чак и кад сам сам.

 

Најгоре је када се човек сам пробуди.

Боље је да се поврати

И да скроз полуди.

 

76

Поравнање са животом би требало избећи

У сваком случају

Или бар кад год можете.

 

Ако ли то не могнете,

Онда ону гадну

Реч оставите за крај,

Засладите се!

 

77

Пут није само за путовање

Он је и за бежање.

Коме се не свиђа

Може скренути.

Ја сам одавно скренуо.

 

Избегавајте рупе!

 

[Рупа је рупа

И када није мишја!]

Осим, ако је рупа без дна.

 

78

Реч је обична дивљакуша.

На човеку је да је припитоми,

Да је удоми,

Да је укроти,

Да је намести да легне

Да му не падне на главу

Него на памет.

 

79

Опхрве ме страх

Када схватим

Да сам постао заробљеник

Својих речи

Као филозоф туђих мисли.

И када човек то потпуно схвати

Као муж,

Рикне,

Као јелен капиталац.

 

80

Размењујемо речи са Сином,

Излети понека љута реч.

Кајем се,

Али то никоме ништа не значи.

Њега нема па нема.

Не долази ми ни у сан,

Ни када падне мрак

Да заспим не могу.

Сањам и будан.

Лудан!

Залудан!

 

81

Човеку дође, онако, у мислима,

Да се маши,

Да освежи дланове.

Да освежи машту.

Да напуни батерије.

 

У осталом за шта човеку служи глава?

 

82

После краћег и дужег премишљања

Господ је тврдо одлучио,

Као сваки паметан човек,

Домаћин,

Производњу људи повериће људима.

Обезбедиће им космичку прашину

А има и довољно магле,

Па могу месити до миле воље.

 

Зна се ко ће вадити кестење.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЦРТИЦЕ

МАЈДАН, Костолац

1/2017, 99-105.

ЦРТИЦЕ

1  Јoooj!

Скрећем пажњу појединим амбициозним особама да не преписују моје песме, јер и ја сам то преписао од живота. Ако већ нису одустали од поезије – то је било најбоље, али кад већ нису, боље би било да преписују од свог живота. Мој се већ усрао. Све сам га олешио. Ако им је живот леп, добро јесте. Ако није, опет је добро. Живот једе живу децу, а смрт не бира. Поезија није гадљива ни на смрт, а камоли на живот. Пробајте! Ако не иде, баталите и пређите на прозу. Ако ни то не иде, онда правац књижара. Има лепих књига. Јооој, само да имам пара!

2  Рам и слобода

Одговор на питање који је стих прави, везани или слободан, зависи од много фактора. То вам је исто као са сликом. Ако имате добру слику, онда није најважније какав је рам. Ако је слика малог формата а рам огроман, онда рам гуши слику. Сапиње је. Рам би требало да дозволи слици да се покаже. Чак је и ексер који држи слику са рамом на зиду важан. Али не може ексер да буде главни. Штавише, пожељно је да се не види. И код стиха и код песме, важна је емоција и важна је мисао, рам и ексер не би требало да се појављују. Мелодија би требало сама да се појави током песме. Дакле, ако имате висок степен емоције, сјајну мисао и питку мелодију, онда они не морају бити повезани везаним стихом. „Прави стих је као несташно дете,/ Стално извирује,/ И како год га покријеш, увек се открије.“ (С. Б. „Зид“)

 3  Козметика

Када сте забележили песму, онда долази козметичка обрада. То не значи убацивање у рам везаног стиха. То је једноставно чишћење текста од сувишних слова, од сувишних речи, од сувишних стихова. Коначно може се десити, и то често, да почистите целу песму. На пример, ако у песми обришете личну заменицу, онда проширујете значење… Прекомерно чишћење би изгледало као драње коже. Испод липти крв. Ви режете још дубље. Тражите чисто месо. Чак и ако сте успели да на тај начин дођете до кртинке, ни то то није довољно да би песма била права. Потребно је то сирово парче испећи, али није лоше да пре тога одстоји и то у пацу. Нека преноћи. Биће мекше. Свакако му треба додати мало соли. Иако поједини доктори (poeta doctus)  не препоручују со, због високог притиска, ја мислим да поезија треба да подиже притисак а не да човека тера у мртвило. Питање је да ли желите да текст буде бљутав? Не желите, па онда се мора посолити. А колико? То зависи од укуса. Ако му после свега додајете зачине, онда постоји опасност да изгуби основни укус. Може се изгубити искреност и екстаза, а онда ни мисао неће ваљати. Веће козметичке интервенције изискују „хируршке“ захвате. То може уметничку творевину, песму или слику, претворити у „Франкештајна“.

Чишћењем текста се постиже јасноћа. То се постиже једноставним и чистим језиком. Баласт придева, заменица, претераних описивања, убацивање непотребних чињеница, поготово непроверених, и слично, треба изоставити из текста јер замагљују и одвлаче пажњу, замарају читаоца и производе аверзију. Сасвим је сигурно да нејсаноћа у тексту означава нејасноћу у глави писца. Шта се онда очекује од читаоца. Да закључимо, не козметика, него чишћење. Није добра песма ако је „нафракана“. Изгледа као пуњена птица. Шарено перје. Има боју, али је мртва. Подсетимо се Чехова: “Краткоћа је сестра талента“10).

4  Стилске фигуре

Стилске фигуре су рамови за емоције. По њима разликујемо емоције па и њихов интензитет. Али су фигуре и производ емоција. Ниједан песник није наређао стилске фигуре да би их после кувања стихова у својој глави пунио као флашице за парадајз. На тај начин нико није испевао песму. Стилске фигуре су немоћне пред правом емоцијом. Са искреном и снажном емоцијом се рађају и стилске фигуре. Ово тврђење није у супротности ни са каквом стилистиком. Зато што су прво настале стилске фигуре, потом су класификоване и проучаване.

5  Енформел

Уметност би требало да провоцира тзв. позитивне емоције. Ако неки стих (слика-уметничка слика) провоцира закључак да је у питању грозота и читаоца (гледаоца) наводе на протест, па и на емоцију која доводи до агресије, онда то јесте иритација, а не интелектуализација емоције, нити емоционализација инетелекта (мисли), што имамо код тзв. сликара енформела. Они пролазе кроз критику зато што су по правилу „национална мањина“  у свету сликара. А, у ствари њихове „сврачје ноге“ никога не провоцирају на позитивне емоције. Напротив, иритирају. Настанак енформела, као сликарског правца, али ехо се преносио и на друге уметности, се везује за крај Другог светског рата. Мада је било таквих изложби и током рата. Не може се занемарити чињеница да је ратни хаос, ратне грозоте и страхоте, недостатак било каквог смисаоног понашања, трауме, те посттрауматски синдром рата, утицао на сликаре енформелисте. Те да је у њиховим делима било наглашено отсуство бављења човеком у оном класичном смислу. Али зашто су се касније појединци одлучивали за ту сорту уметности то није јасно. Можда би то требало расправљати од случаја до случаја. Врхунац је пример једнога који је направио шкработине и премазотине на паусу огромних димензија, величине зида, организатори су имали проблем како да то натакаре на неке подуже летве, и уз помоћ града и државе изложио то у једној престижној галерији, да би их одмах после затварања изложбе, тј. у току скидања изложбе, по затварању, уништио. Психолози сигурно имају објашњење за то, али то њима и остављамо, а за утеху љубитељима уметности све је уништено. Заговорници енформела постоје свуда, па и у поезији и то под разним називима. Али нигде се нису прославили. Лукавство бирања статуса „националне мањине“ није успело. Није никоме. Националне мањине нигде никада нису добро прошле. Тако да избор тога концепта јесте погрешан, макар да се ради и о добром сликару, што овде није био случај. Мада постоје појаве да се они организују, нарочито од када су на цени друштвене мреже. Помажу се око организовања изложби и промоција. Пишу халоспеве, или трубе преко радија и телевизија, једни о другима.  Кад већ не могу да се прочују помоћу уметности, добро им је и овако. Илузија је сјајна ствар. Не мора човек да се декларише као замлата. Под слободним стихом се не подразумева енформел, јер он има своју форму, своју емоцију, своју музику. Он је слободан. „Он је сеизмографски тачан ритам душевних потреса.“ 9) А у поезији нема важнијег.

 6   Сигнализам,  Синкретизам, Сцијентизам

             Сигнализам се базира на разбијању речи, а речи на слова, и тиме се ослобађа језичка енергија и поново спаја у неочекиване мисаоне целине3). То би зачило да је реч о деструкцији. Занимљивије би било размотрити откривање, отварање, понирање, конституисање… Разбијање ради конституисања некако „не држи воду“. Синкретизам који се користи при конституисању новог самосталног „уметничког“ ентитета доводи до тога да се у исту врећу трпају разни рогови. Можемо се сложити да важну улогу у прихватању новина може одиграти сцијентизам. Просто, увек је потребно у нешто веровати. И то је природно оправдање за све. Има и све више гласова да ће се појавити машине са емоцијама. Али да ће у поезији важити закони природе, на пример, механике, било које, класичне или квантне, у то је тешко поверовати. Мада тешко је веровати и у егзистенцију Бога. Ипак се верује. Тешко је веровати људима. Тешко је веровати, али поезија има своју „логику“. Она иде испред. Можда је и овај пут искорчила, а да многи прави песници то нису приметили. Да бих мало осоколио за ову последњу тврдњу у вези поезије ( и уметности уопште) парафразираћу следећу причу Љубише Коцића6).

Антоније из Перге (261–170) је уз помоћ своје маште и храбрости вођен чисто естетским мотивима дошао до тзв. конусних пресека. Просто речено, биле су то дивне линије: круг, елипса, парабола, хипербола. До примене ових Антонијевих открића дошло је после седамнаест векова. Дакле, узрок њиховог открића је њихова лепота, а само откриће је последица способности детекције и мисаоног преображаја. Седамнаест векова је требало да прође да би се тек Њутну посрећило да успе да за лепоту нађе примену. Конусни пресеци су његовом заслугом постали путање небеских тела.

Постоје теоретичари који тврде да би јаз између поезије и науке требало смањити. Питање је да ли тога јаза уопште има. Они наводе да су антички песници били истовремено и научници. Били су песници и универзални научници, јер је наука била „мања“. А што се јаза тиче, наравно да се никакви разумни докази за такву тврдњу нису појавили. А зна се да се наука брзо, и све брже, увећава. Тако, математика се „угоји“ за дупло за свега пар година. А појавиле су се и нове науке. Тако се појављују и нове сорте поезије. Кад се тако нешто деси, када се појави нешто ново природно је да постоје људи који пружају отпор новинама, а постоје и они којима се то ново свиђа и подржавају новотарије, чак се и здушно залажу за њих. Све што се рационално може закључити јесте да је у питању емоција. И то емоција у прихватању новога, а не емоција која је то ново изнедрила. У том смислу се могу прихватити и научне чињенице као „лепотице“. С тим што је за тај прихват потребно и неко предзнање.

Ову ћу тачку завршити стиховима који су испевани у славу Бога:

„Све што је из твоје речи испливало

Видно и невидно велико и мало

Прва су певања над сказама сказа

И прве победе тачнога израза

Небеске воде и ледене горе

Непревазиђене су метафоре

Птице и кртице баште на дну мора

Стилске су фигуре твога песмотвора

А где си машти пустио на вољу

Изелени зелен по свом пустопољу

Где год је гребен над понором стао

Ти си се од речи и ти уздржао

Слава теби Боже песниче једини

И алилуја твојој творевини“1)

7     Реч    

За песму је најважнији језик, а то значи реч. Никакви сигнали не значе поезију ако они нису означени, сигнализирани, речима.

Постоје и друге врсте уметности, али када је реч о поезији, онда је реч замена за Реч (Бог). Помоћу речи се прави стих као основна јединица, ћелија, песме, поезије. Може се порадити и у самој речи стављањем заграда усред речи, стављањем цртица, тачака, запета… тако се реч дроби и понекад се добије на вишезначности. Али то није певање, него је дробљење. Не знам која би мелодија ишла уз то?! Има и оних који убацују у песме разне фигуре, слике… хајде да кажемо комбинују технике, али ту није реч о поезији. Реч је о немоћи!

Поједини песници експериментишу сигналима. Изводе некакве керефеке. И овај аутор је то радио пре четрдесетак година. Све у своје време. Ломе стих. То би значило да је ту негде запета. Хајде нека буде запета, али стиха нема. Када се направи већи размак између стихова, онда то значи да је ту негде тачка. А тачке нигде. „Ако знаш где да метнеш тачку,/ Да ти памет не исцури кроз реченицу/ Као кроз баштенско црево,/ Онда је све остало под разно.“ (С. Б. „Зид“) Значи треба тачка. Текст се може убрзавати, ако се изоставе неки интерпункцијски знаци. То је веома успешно примењивао у својим романима Жозе Сарамаго4).  Али, најгоре је, чини ми се, (дај Боже да ми се само чини!) када су сви стихови од по једне речи, па и од по једног слова. А значење нула! Две нуле! А ако застанеш иза сваког слова, или иза сваке речи, онда би људи кажу да тај што чита такву песму јесте муцавац. Па би га још и жалили. А могли би да кажу да не зна да чита, а оно текст „жали боже“. Онога што је то написао, ако није на бини, нико не жали! Још ако има пара да то све штампа, онда ту за песнике нема места.

8  Мелодија

Мелодија је боја поезије. Њоме је прекривена песма, али песма и лежи на њој. Она излази заједно са песмом из душе песника. То је она унутрашња мелодија која се не може купити читајући врхунске песнике. Постоји и друга врста мелодије. Зовимо је спољашња. Та се може научити. Може се и наметати песми. На пример, ритам песме се може убрзавати или успоравати убацивањем разних речи које значе припев, врисак, усклик, усхићење, трзање, страх, изненађење, кукање, нарицање, наредбе, молбе… Ове се речи намештају, као пејсмејкери, углавном на почетку строфе (није обавезно да буде почетак). Угуране су под кожу песме и отуда, изнутра, снажно подстичу на прихватање духа песника. Оне регулишу количину и време протицања песниковог духа кроз крвне судове песме. Регулише се драматика. Сјајан пример за ово, може се рећи класичан, јесте Песоина „Поморска ода“5). Мада у овој поеми Песоа је увезао и једну и другу врсту мелодије. Просто су изједначене. Томе је допринело његово врхунско познавање поезије и његов геније.

Може се говорити и о мелодији језика народа. Што се тешко може докучити, и што се нарочито види приликом читања превода. У истинској поезији, у књижевности уопште, важана је мелодија језика народа. Нису сви језици једнако певљиви. Нису се сви језици рађали да би били италијански. Поезија која подстиче интелект се чује када се чита. То је могуће само ако се из дубине душе познаје језик народа на коме је писана. У питању је духовни ритам. А Црњански9) каже: „Ритам је екстаза.“

9  Соц

Финоћа, углађеност, писања (стварања) је повезана са језиком уопште. Ако је народ „курвински“ онда је углађеност на вишем ступњу. Чак и када песник (писац, уметник) промени средину и прикључи се неком „курвинскијем“ народу свакако ће понешто „купити“ у новој средини. Мора да опреми своје ново стваралачко станиште новим намештајем. Али оно што му је језик његовог народа подарио то му остаје. Као соц! То нико, никаква сила па ни тај уметник, не може да преправи. То је душа. Временом се стврдне, а онда почне да пуца.

 

10   Подупирање

Владан Десница5)пише да у књижевном делу свака реченица мора бити уметничка. Томе би требало тежити. Али се не би могла пренебрегнути чињеница да се књижевна критика, есеји, огледи, студије… по  садржају, композицији, намери… разликују од поезије, приче, романа, драме… па се тамо морају наћи и реченице фактографскога карактера које имају улогу информатора. Иако, мора се признати да  тврдња Бранка Миљковића2)да се и Ајнштајн може препевати сасвим подупире Десницу.

 

11    Ограде неће бити

Поезија је толико велика и моћна да под њеном палицом и живот и смрт бивају кротки. Играју и певају како она хоће. И она са њима. И расте испочетка. А шта је то што ће вући нову поезију о томе ће одлучивати песници и остали креативни посленици. Јер између науке и поезије неће бити ограде. А и кола и плугове не вуку као некад волови и коњи. Бразда поезије ће бити дужа и дубља. Она ће ићи до краја света, а тога краја нема. На то указује и Ловећенски тајновидац: „… што је скупа ово свеколико/ до општега оца поезија?“ („Луча микрокозма“8) ). Дакле, свет је недељив од поезије. Она је космос.

 

 

12    Коректно

Избегавао сам да читам неке песнике, нисам хтео да личим на њих. Нарочито сам то практиковао у фази писање неке своје књиге. Када је књига била готова, онда сам у своме рукопису наилазио на идеје из њихових књига. То значи да време стварања утиче на дело. И то значајно. Да би све било коректно требало би одстранити део из рукописа који личи на туђи рукопис, или означити тај део.

 

Да је све речено, па још и записано, није! Има много старих тема, а има и нових. И средства за обраду теме могу бити различита. Може бити слика, скулптура, песма…на тему МАЈКА. Часопис „Буктиња“ ових дана припрема тематски број на тему родитељи, отац, мајка. Има и нових поетских захвата у самој поезији. Има и нових материјала, од гвожђа, алуминијума, до пластике… Један је скулптор правио фигуре само од кашика… Дакле, далеко је од тога да је све речено, и на старе, класичне теме (Бог, отаџбина, родитељи, браћа сестре, љубав…) се може рећи нешто ново. Није на одмет бити обазрив и још једанпут прегледати рукопис.

 

13    За хришћанство

За хришћанство (и друге религије нису одмакле) људи су се борили углавном нехришћанским средствима. Не јеванђељем, него копљем, мачем, док нису стигли до атома! Зидови цркава су препуни светих ратника. И оних који су их инспирисали. А свецима су повадили очи. Нешто би у том циркусу ипак требало мењати. За почетак, да променимо кулиса. Људи мењају свет. Ваљда ће доћи ред и на нас. Господе смилуј се и помилуј нас!

 

14   Верско питање

Не постоје материјални докази да је поезија испред свега. Не постоје ни да постоји Бог, па ипак верујемо у њега. Не видим ниједан разлог да не верујемо у поезију.

 

15   Практично писање

Ако хоћете да обрадите неки лик, на пример, диктатора, онда га најпре обучете у неку дречаву униформу, накачите му ордење, потом нађете неку џукелу, неког загуљеног типа из комшилука, из вароши, који је грозан, а кога много мрзите, кога се сви заједно са вама боје, и кренете да га описујете, како устаје, како хода, како једе, како гледа, како говори, како кашље, како се односи… али искрено. И то је то.

Можете решити да пишете о некој животињи, о просторији, о некој ствари… Узмете, рецимо, дугме и почнете да постављате питања, зашто има четири рупе, зашто три, шта ће му две рупе, шта ће му уопште рупе, зашто је црвено, зашто није пола плаво а пола зелено, зашто није од рога, него је од гвожђа, зашто и зашто, и успут одговарате и убаците, ако волите да компликујете живот, и понеку жену, може и своју, или комшику! И то је то.

Ако хоћете да насликате добрицу, онда је најбоље, а и наједноставније, да вам прототип буде мајка. Јер, ко не воли своју мајку тај је комплетан идиот, па од њега не треба очекивати никакав текст. За лепоту би могла као прототип да послужи и сестра. У оба случаја реч је о лепоти душе.

Ако никога не мрзите, то вам је исто као да никога не волите! Не видим никакав разлог да то не признате. Мада, постоји у том случају могућност да вам други то не признају!

 

16    ***

 

Кад човек зађе у неке године

и почне да се ослања на штап,

а не на мисао,

то значи да је дошло време које је чекао.

Не мора више да чека.

Не мора ни на кога да се обазире.

Може слободно да иде.

——————————————————————————————————————————————————–

1)      Матија Бећковић, Слава Теби Боже, Београд, Политика, 29.8.2015.

 

2)      Беседа Матије Бећковића  на промоцији књиге „Криво дрво“ Стојана

Богдановића,  Народна библиотека „Стеван Сремац“, 2014, Ниш.

 

3)      Рајко Благојевић, Манифести сигнализма, Савременик плус,231-232-233/

2015, Београд.

 

4)      Стојан Богдановић, Јеванђеље по Сарамагу, Савременик+, Београд, 2013.

 

5)      Владан Десница,  Записи о умјетности, Кругови, Загреб, 4-5, 1952.

 

6)      Љубиша Коцић, Математика и естетика, СКЦ, Ниш, 2003.

7)      Фернандо Песоа, Познати странац, Паидеиа, Београд, 2011.

8)     Петар II Петровић Његош, Луча микрокозма, ВЕСМАРК, Нови Београд,

2003.

 

9)    Милош Црњански, Есеји и прикази, Књижевна заједница Новог Сада,

1991.

 

10)     Антон Павлович Чехов, Изабране приповетке, Завод за уџбенике,

Београд,