Monthly Archives: November 2017

Стојан БОГДАНОВИЋ: САМОЋА (О песми “Јединица” Марије Кнежевић)

Марија КНЕЖЕВИЋ:

ЈЕДИНИЦА

 

Данас је тешко не веровати

Статистикама: свака четврта жена

Отвара се царским резом

Да би се извукао још један живот.

 

Наша мајка, касирка из продавнице на којој већ дуго пише

Локал у припреми

У пола живота проведеног иза врата на којима и даље пише

Гурај и Вуци

Прекинута као врпца недовршеном реченицом бабице

Докторе, ја се бојим да ако бисмо плод…

Још тада је вриснула и стала у ред

Са ожиљком иза три царице.

 

Неко ми је купио кућицу за лутку

И у журби не рекавши шифру

Оставио нас у стану чуване

Најновијим типом сигурносне браве.

 

Моја старија сестра је завела космос

Реда и рада и праведног поступка

У педесет и шест метара квадратних са урачунатом

Застакљеном терасом:

Ја сам њена јединица

Са лутком која мени

Може бити било шта.

 

Живот је заменила за труд

Моја мудра, уморна, једина сестра

Руке напунила послом

Да би ме испунила храном, чистоћом,

Још једном пребрисала стан

Јер не сме се живети у свињцу

Говорила је претходећа сестра

Обраћајући се углавном

Болу у ногама и побуњеним венама.

 

У екрану мога прозора извијала се младица.

Све је у стрпљењу, учила ме је сестра,

Потребне су бар три генерације

Твоје деобе

Па да угледаш дрво.

У екрану мога прозора расло је

Опажање малих промена.

 

Лутку сам назвала Ти.

Хранила сам је, купала,

Водила рачуна да моја Ти не живи у свињцу,

Чекала да проговори.

Јер Ти је била послушна као ја

Уз наџор једне реченице:

Причај ми о себи.

 

Стрпи се, понављала је старија сестра

Ретко будна, док сам зурила у луткино огледало,

Чекај мало, па ће те затрпати причама, не брини,

То се свима догоди неизоставно

Најближе да плаве

Одливима самосажаљења, угрушцима анегдота,

Видећеш, на супротни крај стана одбациће те

Туђе среће, излудети душе брбљиве

Када се нагло и по нагону људског

Самоодржања отворе неувиђавно

Попут године у пролеће.

 

А моја? будила се младост заувек

Рекох заостала за рођеном сестром

Без племићког реза и фаталне последице.

Која твоја? смејала ми се успут

Крива од бола

У проширеним венама

Од бремена свог недовршеног

Детињства и мог царског раста.

 

Једном ми се учинило да је Ти заплакала.

Моја душа! цикнула сам од среће

Не слутећи колико до тада већ

Чекањем оснажена.

 

И тада је почело:

Испоставило се да ми је њена хаљина премала,

Да једва ходам у ципелама које ми је колико јуче –

Изразила би чуђење да је могла да говори –

Поклонила а да их она никада није обула.

Пружила ми је најбоље –

Како гласи врховно уверење оних који воле –

Самим тим што ми уступа своје

Не стигавши то ни да примети

Истрошена ускличником.

*

Сестре изјутра разгрћу завесе да уђе светлост,

Отварају прозоре да ваздух чист лечи најбоље.

Сестре затим нежно приносе беле пластичне чашице

И она испија садржај од којег душа трне до вечери

А из ногу бежи грч као тат односећи сан.

Сестре је воле, кажу, питому.

Толико да јој причају иако их не чује

Како је баш у том кревету лежала угарска принцеза

Једном када је из разлога безбедности или

Царског хира морала да преноћи у коњушници.

Сестре јој редовно мењају спаваћицу да нам буде лепа,

Сестре купају и чешљају њихову Ти, моју сестру.

 

Болница је на лепом месту, ван града, у тишини.

Они чија сестра не мора да спава у принцезином кревету

Говоре како би баш ту живели, побегли од свега.

 

Стрпљива сам.

Сваки дан заредом без иједног изузетка вере јесте

Јединица мере.

 

Ни пут ми не пада тешко, излокан у пролеће,

Нерашчишћен зими, лети камуфлиран облаком прашине.

Клупе су, истина, пропале, али су људи љубазни.

 

Портир ми говори да ме је заволео као ћерку и нуди ми своју столицу.

Прихватам је као трон, као присност једнине, домаћински

Како треба бар једна нога да буде краћа.

Клацкам се и гутам супу „док је још врућа“,

У лето буде и хладне прасетине у знак пажње

Од нечије родбине,

Такође примам вино од чувара столице,

Чашу, две.

 

Било какву је чекам

Да каже шта нам је следеће

Моја одсутна сестра.

Из креветâ теку бујице исповести,

Али још ниједном се није догодило

Да ми туђа углавном жалост и ретко срећа

Од које многи ослепе

У снажном замаху жудње да се све исприча

Не отвори врата на којима, тек сада схватам,

По пропису пише Вуци, а с друге стране Гурај.

(Из књиге ,,Шен”, 2011)

 

Стојан БОГДАНОВИЋ

САМОЋА

(Јединица, лутка, прозор)

(О песми „Јединица“ Марије Кнежевић)

 

Самоћа је изазован мотив, али није га лако представити. Свако је био у прилици да бар мало окуси самоћу. Данас су за психологе и психијатре посебно интересантене оне самоће које су, у ствари, отуђења личности – најусамљенији су људи у највећим градовима. У песми „Јединица“ Марија Кнежевић се насловом изјаснила за самоћу као мотив. Јединица овде значи, једина у мајке.

Други објекти који карактеишу самоћу, која није физичко него психичко стање, јер човек може бити сам а да нема осећај ледене самоће, јесу лутка и прозор.

Лутка је увек ту да некоме прави друштво. Реч лутка се данас употребљава за означавање особа које се називају пратиље (тзв. пословна пратња).

Прозор је такође класичан симбол самоће. Ако је поменут прозор који је високо, па још да се кроз њега једва пробија понеки сунчев зрак, онда је јасно да је реч о прозору у простору који представља затвор, азил, а тамо нико није смештен због друштва. Ако се каже да неко данима зури кроз прозор, то опет сугерише да се мора помислити на усамљеност, не упуштајући се у то који су разлози изазвали такво понашање. Прозор је симбол светлости. Он означава наду да се може изаћи из тешкоће о чему сведоче следећи стихови:

У екрану мога прозора извијала се младица.

…………………………………………………………………..

У екрану мога прозора расло је

Опажање малих промена.

 

Песма „Јединица“ Марије Кнежевић заслужује пажњу не само због главног мотива који сам истако већ због комплексности садржаја и због умећа ауторке у његовој презентацији. Истаћи ћу да сам одувек био мишљења да је за певање (писање поезије) веома важно образовање за то је ова песма прави доказ. У њој се кроз обраду основног мотива дочарава живот. Прави живот. Он обухвата рађање, односе у породици, класичну психологију спутане младости, живот деце запослених родитеља – закључане деце. Реч је о правој самоћи:

 

„Неко ми је купио кућицу за лутку

И у журби не рекавши шифру

Оставио нас у стану чуване

Најновијим типом сигурносне браве.“

 

Живот је наметнуо самоћу. Сами са лутком. А разговарати са лутком исто је као да разговарате са собом. Лутку можете и замислити. Живот је кључ!

Знано је и да деца воле да имају сестру или брата. Ова се песма може назвати и Песма о одсутној сестри, или Песма о лутки, или, једноставно, ТИ.

У песми се на високом, царском, месту ставља мајка.

Осећа се током песме жал за младос’. Што је овде фина арома која се извија из песме и улази директно у мозак.

Осећа се да је кроз песму провучена прича: Од рођења, до… Блага нарација ништа не смета крцатој песми, напуњеној емоцијама до врха које никога не могу оставити равнодушним. Није запамћено да се је неки песник ослободио своје биографије. Она га је стигла пре или касније. Чини се да се то десило и са Маријом Кнежевић. Да, и овде је то случај. С тим у вези може се рећи да је постигнуто остварење онда када је песник успео да своју биографију подигне до начела. До истине. Ова се најдубље осећа и најбоље пева. Гађа право у срце и у мозак, истовремено.

Песма „Јединица“ није из експрес лонца, али је изливена из једног комада, иако има два дела. Што је значајно за њену врхунску мелодију, поред оног квалитета да су осећања избрушена до краја, чак и онда када се говори о неким маргиналним ликовима као што је рецимо, портир. Добродушност портира је изашла из добре душе. И други су карактери зналачки укомпоновани у песму „Јединица“, и сопствени карактер ауторке, па чак и инфраструктура ближе околине:

 

Ни пут ми не пада тешко, излокан у пролеће,

Нерашчишћен зими, лети камуфлиран облаком прашине.

Клупе су, истина, пропале, али су људи љубазни.

 

Ништа није препуштено стихији. Неколико умешних опкорачења и неколико инверзија направила су од песме праву драму.  Озбиљну драму. Песма „Јединица“ Марије Кнежевић својом лепотом заводи читаоца. Као да се живот може свести на једноставну формулу „вуци-гурај“. Као! А моја је мати говорила:

“Моја душичка си знаје!”

 

 

 

 

.