Monthly Archives: May 2018

Стојан БОГДАНОВИЋ: СТАРИ ПОКВАРЕЊАК

БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 1-2/2018, 58-66

СТАРИ ПОКВАРЕЊАК

Овде немам намеру ни са ким да полемишем. Изнећу неке опаске о животу које су се искобељале у дугим расправама које сам водио са собом. Обзнанићу само оне које сам мучио данима. Богме и ноћима. Које су ме држале будним и током ноћи. Читалац ће проценити ко је победио.

1

Твој живот није да се живи на туђу муку, па још и да му на ту муку додајеш со. Да малтретираш оне који су ти живот поклонили и који ти несебично помажу и да мислиш да је то твоје неприкосновено право. Да мислиш да ти имаш право, а други имају само обавезе. Живот се добије на поклон, потом се полако троши. Неки људи зачас све проћердају. Неки проћердају и туђе животе. Неки људи уложе свој живот у туђе животе. Некада им се врати. А некада им се врати само горчина. Неки људи и не знају да су живи. И никада не сазнају, а оне друге је баш брига за то.

2

Живот је побуна против природе. Он је уметничко дело чијег творца “мудраци” трпају час у једну, час у другу теорију. А када не могу да се договоре са собом, онда у обе. Најжешћа битка је између креациониста и еволуциониста. Има и других врста шарлатана, егзибциониста…

Има и оних који тврде да је живот дар. Изгледа као данајски јер је човеку дарована мука, бар у нашој стварности.

Поједини људи стварно личе на мајмуне.

Живот је уметност.

Он има душу,

а душа је бунт.

Живот је књига, позориште, филм.

Живот је утакмица.

Човек се најчешће игра против себе.

Живот је рат – битка за битком.

 

Није живот: Само да има за лебац. Само да не буде рат.

 

Живот је баштина без обзира што не знамо ко му је башта!

3

Нешто ме стегло ових дана

па не пушта.

Не умем да објасним шта је,

а немам ни коме.

Умро човек!

А кад ми кажу,

То је живот,

онда ми дође да пукнем.

Али не могу.

Не могу јер сам већ пуко. 

4

Човеку је најтежи онај камен на души. Нико се није убио зато што није могао да подигне камен од двеста кила.

Живот није само млаћење празне сламе. Али је и то.

Живот су жена и деца.

Живот је тешка мисао.

Живот је тешка мисија.

Живот је промишљање.

 

И туцање је живот.

За неке људе туцање камена је посластица.

Туцање јаја је успомена.

 

Трговина животима је још увек актуелна.

 

Постоје разни животи: Усран, мучан, грозан, тежак, мукотрпан, светачки, пропали, миран, пасји…

 

Да је живот трка и биљке би имале ноге.

5

Живот се ствара и разноси.

Ветар разноси живот, као и пчеле.

Без пчела ни Сунце не би имало разлог да постоји.

6

Стварност је тешко дефинисати као и уметност. Стварност, грубо речено, има унутрашњи и спољашњи део. Онај унутрашњи је већи, моћнији, пријемчивији и пружа више задовољства, па га вероватно због тога често називају лепшим. Онај спољашњи део је грубљи и као из њега вребају разне опасности, као да је онај унутрашњи безазлен. Ако хоћеш да живиш као човек, онда мораш да створиш стварност. Своју стварност. И машта је стварност. И њени производи су стварност. Машта досеже до Господа. Машта непрекидно пегла нашу стварност и помаже нам да је поднесемо, да се с њоме сродимо. Можете мислити за шта бисмо били закинути да није маште. Каква би нам била стварност. Била би врећа конфликата. Сударали бисмо се са околином, а и са собом. Само би варничило. Курцшлуси. Дим. Пожари. Згаришта. На почетку, све било је машта. За машту можемо рећи да је нарочити механизам који ради као коректор при обради односа човека и околине. Велики песник и филозоф Рабиндранат Тагоре каже: „Човек је по природи уметник; он никада не прима пасивно и прецизно у свом уму физичку представу ствари око себе. Стално је присутна прерада, прилагођавање, претварање чињеница у човеков сликовити приказ путем непрестаних утицаја његових осећања и маште.“ (Изабрана дела, Београд, ЛекСанДар, 2010).

7

Кажу да је халуцинација привиђање. Као да то није стварност, а јесте. То што неки не виде да је то стварност не негира стварност. Управо та халуцинација је стварност, а њен садржај, њене слике, питање је да ли је и то стварност. Наравно да јесте. Најчешће су слике из прошлости – слике неког непријатног догађаја. И прошлост је стварност. Али се јављају и слике неких визија. И визије су стварност. И снови су стварност.

Приметимо да многи не разумеју халуцинације и да због тога негирају њихов садржај, тј. егзистенцију објеката из садржаја. Слично је и са сновима. Садржаји снова се још тумаче. Одавно се трага за “синтаксом” снова. Неки мисле да ће им она помоћи при тумачењу садржаја снова. То ми личи на тумачење уметности.

Ако хоћете да живите као људи, онда морате да измишљате стварност. Непрекидно.

8

Ниједан живот нема леп крај. Отуда је мишљење да је трагедија природна ствар. Тако је она и постала моћно књижевно средство. Смрт као крај живота дође му као последица. Да не бисмо имали такву последицу потребно је уклонити узрок. А узрок је живот! Иначе, последица се прва појављује, потом се траже узроци. Наравно да је ова конструкција: узрок-последица, само конструкција. Не могу се тражити узроци нечега што се није десило. То је могуће једино у виртуелним симулацијама. Али, и то је стварност.

Човек се целог живота бави животом, самим живљењем – биологија, и сталним мишљењем, смишљањем: Како лепо живети, (нико не зна шта значи лепо живети), како комотно живети (живот није одело, није кошуља!), како богато живети – богатство је лажљива работа…

9

Као да смо глуви за паметне речи.

Човек највише времена изгуби на најглупље ствари.

Није глупо бити са пријатељима.

Макар виртуелно.

 

Чим прочитам словце од пријатеља, одмах ми је лепо. Није важно што је слово мало у шрех, што је криво написано, важно је од кога је.

10

Заборављање је најбољи лек који је Господ измислио. Заборављање је селективно. Грозне ствари се најтеже заборављају. Најбрже се заборављају дугови.

11

Неки људи мисле да је свет створен због њих. И у великој књизи се тврди да је Бог створио свет за човека. Птица можда мисли да је дрво ту само због ње. Ако нема дрвета, она може да слети и на жицу. Сумњам да ће доћи време када ће мајмун моћи да упреде жицу. Осим ако и он  не постане човек.

12

Живи као цар.

Живи као лорд.

Живи као гроф.

Живи као бубрег у лоју,

А понаша се као Бог!

Живи као стока.

Прави мајмун.

Прави је лудак,

Манијак.

 

Вуче се као мрцина.

13

Живот је лудачка кошуља које човек све време покушава да се реши.

Живот је пругасто одело које човека означава  како би себе разликовао од управника.

Живот су тесне ципеле у којима човек граби према крају, а које многи називају ципелама од седам миља.

Живот је омча око врата, коју човек стално притеже. Каткад се олабави, али је човек одмах притегне. Ту омчицу човек зове кравата.

Живот стално ради, али није перпетуум мобиле. Живот се стално троши. Може и да се скрши, да пукне. Може и да престане да се троши.

Живот је најјевтинији, а најскупља је храна. Ону за псе и не спомињите. А мачке, па и оне морају јести. Све се надам да ће нешто уловити.

Живот је као воденични камен, али нигде нема брашна. Само мука.

 

Има ко брине о животу,

а ви гледајте своју работу!

14

Живот је (као) врећа. Ако је празна не може да стоји. Ако је пуна онда је тешка и на њу јуришају мишеви, пацови, гњиде, ваши,  бубашвабе, бактерије, вируси… а она се не помера. Ако је нека живуљка нагризе или јој пробуши рупицу, рупу или рупетину, свеједно, мора се брзо затворити, иначе ће исцурити.

Животом се највише баве непријатељи. Нарочито туђим.

Животом се бавио и Бог.

О животу су певали, причали, филозофирали.

Живот се провлачи кроз песме,  приче, романе, кроз књиге. Неки се и провуче.

Животом су се ко бајаги бавили и политичари.

Животом се испирају уста. Кулоари су зато измишљени. Може и у женском ве-цеу, ал’ много заудара. Руку на срце, жене су издржљивије од мушкараца.

15

Кад не знамо шта да радимо са животом, оговарамо!

Кад смо у стисци, оговарамо брже.

Неки људи мисле да је оговарање женска привилегија. Не знам да ли је реч о истим људима, али људи мисле да је кулинарство женска работа. Као што су најбољи кувари мушкарци, они су и велемајстори оговарања. А знате да постоје женски и мушки велемајстори. Није то џабе устројено. Није.

16

Оговарање је подмуклица. Истину је тешко рећи „у лице“.  Али то није оправдање да некога олајавате. За ту радњу потребне су бар две особе. Намерно  нисам написао два човека. Није лоше понекад и оћутати. А ни ћутање није увек злат(н)о!

17

Не може живот све да испегла. Нема се времена. Треба му помоћи. Бар да прострете веш. Или да га бар извадите из машине. Ако се пресуши, онда се тешко пегла. Ако много притискате, направиће се жабице. Ако заборавите пеглу изгореће вам живот. Ако је пегла стално укључена, мора једног дана да цркне.

18

Ако сте стигли до пеглања, онда је то већ озбиљна радња и приличан успех. Јер тај пут дотле зависи од живота у чијој моћи није све. Не може живот све да опере. Чак ни смрт то не може. Није сваки живот машина за све. Још ако је издрндан, онда та шклопоција може само да шкрипи и да нервира. У најбољем случају може ништа да не ради. Али може да зановета. Да гунђа. Да те гледа испод ока. То је она ситуација када се гледалац нађе у чуду зато што нема пара да плати ни до отпада да га однесу, камоли у позориште на представу о животу. То се само игра, иако не постоји. Живот није машина за прање. А није ни пегла. Неке елементе живота можете видети у позоришту, у циркусу, на филму… или у животу. Имајте на уму да ни гледање није џабе.

19

Живот је шпорет на коме се спремају најслађа јела. Нека морају мало да се запеку. Да крцкају. Али ако је шпорет стар, деси се да јело загори, да дими на све стране, да вата за очи, да изазива кашаљ… А може се десити и да све изгори. Ако прегори шпорет, онда од ручка ништа. Ко има пара може да руча у новом  ресторану преко пута гробља. Тамо се одаје пошта животу. Друга је ствар када је шпорет нов. Док му уђете у систем изгореће вам гомила јела. Једанпут пече одозго, други пут одоздо.

20

Живот је миксер. Тако ради, све смути. Није то мешалица за бетон. Мућкалица. Шта све може да измути то нико не би ни сањао, камоли да поједе.

21

Живот је прави ждероња. Једе и када ради и када не ради. Ждере и свога газду. Прво њега, па остале. И то почне од џигерице. Викендом са пријатељима ждере, а током недеље, у паузама за ручак, препричава пријатељима како се прејео. Никада није рекао зашто. Нити је помислио да прекине са том праксом. А до прекида ће доћи кад му дође време.

22

Живот ће једнога дана појести себе.

Прогутати, да.

Како једе друге тако ће смазати и себе. Он је то почео одавно да ради, али не може све одједанпут. Или се и он извештио па ужива у јелу.

23

Ко бајаги бринем о животу, а и он се прави блесав!

Кад год ми је загустило, живот ми је окренуо леђа. У неким случајевима мислио сам да је изводио бесне глисте, да се шалио. Распитам се после код људи и видим да је  свуда исто.

Животу можеш доакати једино ако му продужиш век.

24

Човек свашта чини за живот, питање је да ли ће му он то некад, некако, вратити, или је то само једна пропала инвестиција, без осигурања од ризика.

25

Неки покушавају да у експрес лонцу или у стаклу, ин витро, направе живот. Тврде чак да је то чиста физика, прецизније, термодинамика. А мутације су као довеле до разноврсности?! Ко се овде прави мутав? Воле синтетику!

26

„Мора да се живи“ је једна одвратна реченица. Да ли се та реченица односи и на живот који личи на свињски, коњски,  змијски, пасји, који личи на живот зеца, миша, магарца, мачке, гуске, папагаја, вране, свраке, буве, вашке, гњиде, црва, бубашвабе, лава, вука, муве, комарца, тигра, мајмуна, овце, врапца, вола, или можда краве? (Ако се некоме не допада овај мој списак, може га допунити, или написати свој.)

27

Горан Ранчић подсећа на једну бабушничку изреку: При нас се орати (говори): Живи к’о поганац у гвожђару.

28

Не постоји човек који се није бавио овом темом, а ево шта каже Семјуел Бекет, Чекајући Годоа:

Естрагон: Увек ми пронађемо нешто, зар не, Диди, што нам створи утисак да смо живи? Владимир (нестрпљиво): Јесте, јесте, ми смо мађионичари. Али немојмо допустити да будемо одвраћени од онога што смо одлучили.

29

Живети се може и после смрти. Али то није резервисано  за оне који могу, већ за оне који могу и хоће. Ја не волим оно после. Волим почетак, волим пролеће.

30

Колико год угађали животу, он вас на крају откачи.

31

Андрић говори о пролазности живота на коју свет никако да се навикне.

„Лудо је замерати животу што пролази, кад знамо да му је сав смисао и сва вредност у том што је пролазан, али од те недоследности мало ко може да се одбрани“, пише Иво Андрић. На другом месту Андрић сматра:“Живот нас начне негде дубоко у нама; неприметно и неосетно означи место са којег старење треба да отпочне свој рад, а онда наставља и довршава посао.“ (Знакови поред пута).

32

А ужасно би било кад би сви људи бесконачно живели. Не би важило ни оно Његошево: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.“ Јер пут до бесконачности је божји и песнички. А можда су то и два пута.

33

Овај скуп опаски о животу завршићу следећим стиховима:

Тај стари покварењак

све нас је оставио на цедилу.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Дејан ЂОРЂЕВИЋ: ПОНЕКАД ЗАБОДЕМ ОЛОВКУ У ЖИВО МЕСО (Изабране песме)

Дејан ЂОРЂЕВИЋ

ПОНЕКАД ЗАБОДЕМ ОЛОВКУ У ЖИВО МЕСЕО

Изабране песме

ПОЂИМО У ДЕЛФЕ

Све је оборено и сломљено
Унутра је ништа, споља чудо од лепоте
На троношцима седе старци и проричу
У пустој празнини храма негујемо змију
Мајстори, мајстори, зар вам је стало до блага
Пођимо у Делфе!

Склопљене очи од усхићења
Отворена уста од ужаса
Нећемо моћи без шарене одеће лажи
Без пламена што пали људску машту
Пођимо у Делфе!

Пред пастирском колибом, одмор
Кад тамо , пуно народа
Мален је овај храм, браћо
Пођимо у Делфе!

ПЕСМА МРТВОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ

У доба великих глупости треба бити мудар
говорили су “дивни” старци:
велике речи су за велика дела
штеди снагу, сине,
ох, зар се и то може
на једног паметног десет будала
да, ми смо заробљени!
а онда долазе стручњаци
и разне сподобе стране
тврде да ноћ је дан и да је црно бело
и да у мојој земљи нема смрти
и да се овде не умире од зрачења
и све то на деветој страници “Политике”
у Културном додатку, у суботу, 20. јуна 2015.

***

Никоме више не верујем

Не желим ништа да чујем

Заборављам и оно што нисам знао.

 

Понекад, забодем оловку у живо месо

И ћутим док крв не потече

Не зна се ко је гори у мени

Песник или убица!?

МРТВИ ЋЕ СПАСИТИ ЖИВЕ

На мостовима граде куће
У возовима чувају тугу
Горе у облацима
Чудна пантомима голубова
Мртви ће спасити живе
Болесни ће излечити здраве.

Празник је, дан за радовање
На старој металној огради, Аска
Игра своју последњу игру.

Вода односи, челик, олово
У море, у океан
Разноси јутарње мирисе Неостварене жеље
Оставља сећања, бол и крв.

(Железнички мост на Јужној Морави, април, 2000.год.)

КРУГ У КРУГУ

Неко је далеко
и много ближе од даљег
од царства птица и камена
од фењера и свеће
од других, од себе.

Неко је данас купио време за сутра
црвену капу да покрије срамоту
беле рукавице да продужи поздрав
конопац да измери самоћу.

Ми који смо ту
а као да нисмо отишли
плетемо празнину
росном травом се китимо.

КРАТКО И ИСКРЕНО, ПРИЈАТЕЉУ

Нема више тих лица и тела стараца
Повијених над судбином свога народа
Ни тих руку кошчатих и жилавих
Танких бркова у сељака и господу.
Свет се усправио на четири ноге
Свет је добио убрзање
И ко зна у којој брзини вози.
Кад нас једном више не буде
Биће као да нас било није.
Не мора да будеш туђин
Да не би био Србин.

ПЕСНИЦИМА СНЕВАЧИМА

Лако је , пријатељи моји

Лизати и гмизати

Врискати и стискати.

Ваља се ослободити

Устати, не посустати

Винути се, не повинути.

И да не ређам ближе

Ни даље, ни више

И када се хоће, и дише

И мисли , и пише.

Ваља се пробудити, уљудити

Па онда бити песник.

КОРАК НАПРЕД, ДВА КОРАКА НАЗАД

Наиђох на глупост
на којој је писало: прескочи
и прескочих.
Наиђох на мудрост
на којој је писало: заборави
и заборавих.
На једном месту писало је:
стани.
Стадох, прескочих, заборавих

КИША ЈЕ ПАДАЛА ДАНИМА

За једним столом
три девојке су седеле саме
На једном столу
стајале су три чаше.

Киша је падала данима
оне су гледале сатима
За једним столом
смејале су се три девојке.

КАД ПЕСНИЦИ ЗАЋУТЕ

Пробудите се песници

И запевајте

Мисао своју загрејте

У стих је претворите.

 

Долазе зла времена

Рађају ратнике

А добро знамо

Да, кад песници заћуте

Ратници проговоре.

***

Кад остарим довољно сам себи,

и смрт дође по мене,

не прилазите ми ,

могу и сам да умрем,

јер моја смрт не боли.

Реците само “добар је био,

пио је са сваким стварао за себе,

а делио с пријатељима.

ЗАБЛАЋЕНА КАНДИЛА

У јаругама
у долинама
у блату и мраку
кандила.

Боже, има ли смисла
пред слепим очима
и глувим ушима.

Боже, молим ти се
за оне који су знали
и за оне који нису знали
јер су то наша браћа заблудела.

ЗАГЛЕДАН У СВОЈУ УТРОБУ

Знам место

на коме спавају,

песник, ловац,

и скамењена птица.

 

Знам ,

и чекам.

ПОДНЕ

Сећања умиру,

на кућама затварају врата и прозоре,

по обичају.

 

Двоје младих

длазе на реку,

да погледају је.

 

Сећања, неоживљена, умиру.

СРЕЋА У ЦИПЕЛАМА

Одрекао сам се свога имена,

и града лево од десног,

људи и животиња,

празнине са наставком,

црних рупе и белих квадрата,

песника и ловца, у циклусима.

Нашао сам срећу у ципелама,

у дану када су сви лежали живи.

ПРИСТАЈАЊЕ

Признао сам

и пристао

ЈА сам постао МИ.

 

Треба стиснути песницу,

и победити.

 

Чиме,

Љубављу,

Оружјем,

Богом!?

ПОСЛЕ ОЧЕВЕ СМРТИ

Синови су се поделили.

Старији узе сву покретну и непокретну имовину.

Млађи оста да живи у помоћној згради.

 

Пролазиле су године.

Богатство старијег брата се удвостручило.

Млађи се сетио луле, очевог дара.

И повуче из ње магични дим.

 

Старији брат му је куповао дуван.

А млађи ништа више не потребоваше.

Пушио је лулу, зазивао праведност.

И бележио каткад, какав надимљени сан.

НИШТА НЕ ЗНАМО СЕМ ЉУБАВИ

Они ће једног кишног дана

срца наша убити мучки.

шта ће бити,

кад се на земљу спустимо с неба?

поново се родити,

лепота је у дечијим рукама.

ПЕСНИК КОЈИ ЈЕ ГРЕЈАО ЉУБАВ

У стара добра времена

Његове песме биле су ватра.

Ако га заборавите као песника

Памтићете га као човека

Који је грејао љубав.

ЗБУЊЕНА ПЕСМА

Чудна нека времена

Да чуднија не могу бити

Сви немају, а сви ћуте

Сви су задовољни , а свима треба

Родитељи једу слаткише својој деци

Професори краду оловке ученицима

Лекари испијају сирупе пацијентима

У судовима израђују бесплатне семинарске

За студенте клиничке  психологије

Полицијске станице се исцртавају графитима

На градилиштима нема цемента

Цигле се зидају блатом

У селима, редовно искрвари

По нека свиња или овца

Сви ћуте, нико не говори

Свима је јасно, нико не разуме

И овога лета ће бити претопло

Базен још није спреман за купање

Код фризера одлазим редовно

Сређујем косу и браду

Ко зна, можда нас поново мобилишу

Сутра је рођендан мом псу

Можда напишем песму о лајању

Ако већ није касно

ГАСТРОИНТЕСТИНАЛНА ПЕСМА

Апотеке су нам ризнице знања

И, ево, корачамо у светлу будућност

Човек је постао свесно биће.

 

Револуција једе своју децу

Пажљиво прочитајте ово упутство

Пре него што почнете да мислите:

 

Лек се примењује орално

Прогутајте таблету са чашом воде!

Ако сте заборавили да узмете лек!?

ИНЦЕСТНА ПЕСМА

У предворју наших снова

Свет је постао модеран

За један корак у дубини.

Спржени мозгови од празнине.

Избледеле слике родитељских жеља.

Крпе и закрпе нашег града.

Смрад уличних тротоара.

Неиспијене боце жестоког.

Сандуче за прву помоћ.

Музика за сва времена.

Џепарац за једно вече

Сви се љубе, мазе, додирују.

ЧЕМУ ПОЕЗИЈА

Дечак трчи градом

И виче из свег гласа:

Заљубила се Марија!

Заљубила се Марија!

Свакога дана уз „Блиц“

Знаменити Срби и поклон књига

Вечерас  на „Првој“

Плес са звездама.

На штанду испред бивше Робне куће

„Филозофски огледи“ Николе Милошевића

Само сто динара, нових

Глупост је наоблачила небо

Докле поезија? Чему поезија?

РАСПЕТИ ПЕСНИК

На градском тргу

Одмах поред полицијске станице

Распети песник.

Пролазници га пљују,

Урличу на њега,

Псују му све по списку,

Ударају га чекићима

Поливају бензином

Ломе зубе и кидају му кожу

Пекари, керамичари, фризери

Аутопревозници, водоинсталатери..

И понеки полицајац

Онако кришом „међу ребра“

Кад нико не види.

Крив си, говоре му

Издао си народ, породицу, пријатеље

Пишеш песме, не ореш њиве!

Не садиш дуван, и не сејеш пшеницу!

Квариш омладину!

На смрт! На смрт!

Узвикује раја

Песник ћути

Ни реч, ни писак, ни јецај.

ПЕСНИКУ И ПРИЈАТЕЉУ ЕНЕСУ ХАЛИЛОВИЋУ

На бетонском зиду

Дете седи и плаче

Мајстори руше стари кров.

 

Иза зазиданих прозора

У белим квадратима

Човек умира задовољан.

 

Боже, волиш ли ти људе?

Ако их волиш, дозволи им да то буду!

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Дејан  Ђорђевић, је рођен 2. јануара 1970. године у Великој Сејаници. Гимназију „Станимир Вељковић-Зеле“ завршио у Лесковцу, а Филолошки факултет у Скопљу.

Радио је као новинар и уредник у више новина.“

Песме, есеје и приказе објављивао у листовима и часописима: Повеља, Кораци, Књижевне новине, Књижевни лист, Градина, Песничке новине, Домети, Летопис Матице српске, Бдење, Јефимија, Траг,Одговор, Ријеч, Наша зора, Наш траг,Аванград, Ошишани јеж, Губер,  Наше стварање, Помак, Глубочица међу обалама, Вечерње новости (Културни додатак), Васиона, Власина, Американски Србобран (САД), Национал (Албанија), Пламик (Бугарска), Лава (Украјина)….и у више електронских часописа: Носорог, Књигомат, Диоген (Сарајево)Књижевност.орг, Етна, Шипак,Радио горњиград (Загреб)….

Зборници и лексикони: Крилате руке љубави, Просветни преглед, Бгд, 2004.год; Лексикон просветних радника-писаца, Партенон, Бгд, 2001.год.; Песнички воз, Књиге врањске, 2010.год. ; Арте стих, Арте. 2013.год. ; Речник за очување наше планете, поезија за децу, Арте, 2013.год. ; Афотека, Артија, Параћин, 2013.год. ;……

Награде и признања: Сатирична позорница „ЖИКИШОН“ (2011); Клуб умјетничких душа, Мркоњић-Град; Девети међународни сусрет писаца, Плевен, (Бугарска) 2013.г….

Поезија и есеји Дејана Ђорђевића превођени су на енглески, француски, грчки, руски, бугарски и македонски језик.

Збирке песама.: Јесам и нисам (Филекс, Лесковац, 2007), Не/пристајање (Филекс, Лесковац, 2008) и Будим се да бих те волео-једна књига једна песма преведена на петнаест језика. У припреми је четврта збирка песама „Крај и бескрај“. (Филекс, Лесковац, 2014).

Уредник у издавачкој кући „ФИЛЕКС“  и у часопису „УСПЕЊА“ у Лесковцу. Живи  и ради у Грделици.