Monthly Archives: August 2018

Стојан БОГДАНОВИЋ: МУКЕ СА ХАРОНОМ

Стојан БОГДАНОВИЋ

МУКЕ СА ХАРОНОМ

Мастило се не пије,
а није ни пена за бријање.
Мастило се чува у мастиљари.
Повремено се проџара перцетом
да се не би укиселило.
Када преври,
маже се на хартију.
Као маст на лебац.

Ако много мућкате мастиљару,
подићи ћете талог!

Намерна искреност јесте злоба!

1

Тамо где сте наумили
одвешће вас Харон.
Ја не могу,
Сломила ми се оловка.

2

Попио сам сво вино.
На реду је мастило.

Душа ће ми остати
у поезији
Тако ће Харон крепати,
Као они силни Срби,
Поред неког контејнера за ђубре,
Јер му јутрос нисам оставио
новчић за бурек.

Кад ми тако дође нешто до гуше
не остаје ми друго него
да скочим и да се удавим
у мастило.

3

Харон је повећао цену

Тражи два новчића

По души

А као главни разлог

Наводи да је Турчин

На ћошку повећао

Цену Бурека

4

Створила се пометња

Мртваци чекају

Да се ситуација разбистри.

На гробљу влада гробна тишина,

Не знају људи где ће им душа.

Држава је ангажовала новосадског доцента

Да им докаже

Да и мртви немају никаква права.

5

Харон ми се јавио мобилним

Срећа да сам га понео

Ноћас док сам спавао

Каже да је моја душа

Заражена поезијом

Болест је прилично одмакла

Те да је он

Ни за какве новце

Неће примити

У свој нови чамац

Иако је набавио нови мотор

Марке Џонсон.

Претешка је српска душа.

6

Испред гробља мртви

србијански сељаци (за)легли

чекају своју децу

да дођу из Америке

Само да чују опело.

7

Неки су недавно дошли

На Косово

Али од Косова до Прокупља

Никла је Калварија

А изнад ње небо плаво

Као Атлантски океан

Из дана у дан шиље се колци

Пободени у српске гробове

Пробадају наше косовско плаво небо

А божури цветају

Мртваци са зидова Грачанице и

Дечана певају тропар

Новом америчком команданту

колонелу Дучићу

А он  не зна да је овде

Конзул био четнички

Наредник Милан Ракић

У време војводе Вука

8

Харон се спрема за починак

Као да је и њега стигао

Осиромашени уранијум

Или је то обичан грип

Ђаво ће га знати

9

Претешка је српска душа

А Харон се боји потопа

Јер би му у биографији

Заувек било записано да је

Превозио српске душе

За мале паре

10

Опет ми се јавио Харон

Само зврцка

Сав је хепи

Примио је под старе дане америчко држављанство

Обећали су му и ново намештење

 

Пребираће по српским душама

Младе ће превозити залеђене преко океана

У земљу Индијанаца

Да побољшају крв каракушљивим Американцима

Који своју пљују по нашем Косову

 

Старе српске душе

Заједно са њиховим светим  краљевима и иконама

Избациће из чамца посред реке

Или ће их препустити својим рођацима

Кварним Европљанима

Да их развеју изнад Ибра и Мораве

 

За нови посао чамџија

Ће обући нову униформу америчког маринца

Прве класе

Натући ће маску Абдулаха

И уместо мотке добиће

Мач

Који је до пре неколико дана

Чувао лично Таип

 

Косово ће и даље бити равно

Као тепсија,

Али ће се уместо тулумби и баклава

На њему пећи издајничке душе

Заточене тешком Лазаревом клетвом

11

Некада сам мислио да би добро било

Када би се Харон удавио у Стиксу

Сад видим да се он поправља

Пијући минералну воду Стикса

Све је снажнији.

Бојим се изгубићу меч против њега

Или против Стикаса

Свеједно је.

12

Када се Харон вратио с посла

Уморан и гладан

Само што је сео на ивицу чамца

Звони му мобилни

Његова директорка из васпитно-поправног дома

Јавља се не би ли му саопштила

Да је његов нови послодавац незадовољан

Његовим учинком у превозу

У вези са српским душама

Договор је био да до пролећа све превезе

Те да се Косово може чисто предати

Новим власницима

Који су уложили велике паре

И српске главе у руднике

Ново Брдо и Трепчу

А сад је већ јесен

13

Харон је устао рано

Без обзира што је целе ноћи

Бесплатно сањао

Са Американцима никада ниси начисто

Они те туку и када си заслужио и када ниси

И сваког сматрају псом ако је мушко

Док је женско обавезно кучка

По правилу понашају се као прави газде

И свима великодушно поклањају смрт

Не пропуштају ниједан празник

Па чак ни Видовдан

И тада је Харон морао да вози

Олакшавајућа му је околност

Што је вожња била преко Дрине

А не преко Ибра или преко Мораве

14

Ако Харон овако настави

Мени не преостаје ништа

До да му избушим гуме

Или да му запалим чамац

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

Стојан Богдановић

ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

О Новим малим насловима из књиге Зорана М. Мандића Одбрана избора, Врање: Књижевна заједница „Борисав Станковић“, 2018.

         Зоран Мандић ми је јавио да ће ми послати књигу. Када добих књигу видех да су то три књиге. Не, није ми се учинило. У његовој књизи Одбрана избора су три књиге. По њему, прва је Систем са поднасловом као насловом Нови мали наслови. Систем је и наслов првог од 37 (малих) есеја. Реч је о мини расправи о хришћанској доктрини, о Божјим заповестима којима се устројава систем. Систем садржи и обавезно упутство са апелом за повратак Новом завету. Друга књига, по њему, под истим насловом, Одбрана избора, као и цела књига састоји се из две књиге, Нове песме (32 песеме) и Мишљења и коментари (18 мини есеја).

Овде ћу изнети како се види књига, по моме, Нови мали наслови кроз мој прозор.

Кад пођох на спавање уобичајено понесох књигу. Отворих Прозор, прозори иначе служе да би се отварали и затварали. Отуд ме запахну Мандићева мисао. Омами ме. Почех да се вртим. Читам, па окренем лист. И тако неколико пута. Видим да не могу то баш тако лако да прогутам па да се окренем на другу страну и да заспим као да ништа није било. Неће.

Устанем и узмем плајваз. Зашиљим га. И почнем да чешљам. Опет неће. Све је лепо и питко написано. Сложено. Крцато мислима. Иако свуда има по једна главна мисао потребан је чешаљ. И то два. Један који чешља крупне мисли и један који чешља онда када сте причу превели на свој језик, тј. када вам се учинило да сте је разумели. Онда чешљате полако густим чешљем. И у уживате.

Реч је о мини есејима који су истовремено чеховљевски кратке приче, а за неке од њих се може рећи и да су песме у прози. Језик је математички исцизелиран. То је стил. Не личе на школске есеје. Не личе ни на које познате. А нема ни много цитирања. Зоран М. Мандић је свестан да су велике теме оне најмање, оне које су у нама или у нашем окружењу.

Отворим поново Мандићев Прозор. Није добро отворити истовремено и врата јер би вам промаја у глави развејала мисли. Кренем у шетњу кроз књигу. Намера ми је била да разгрћем мисли. Али као у шаху мораш неке фигуре – мисли, да елиминишеш, да их склониш са табле, како би се ситуација разбистрила пре доношења одлуке који потез да одиграш, коју мисао да пригрлиш. Наравно, мора се првенствено водити рачуна о краљу – о главној мисли, и о краљици – о лепоти.  Тако дођох до наслова Шетња који бих препоручио као образац против „алергијских упала текста и крвних судова“, против „постмодернистичких теорија преписивања“ и против шетње у књижевним просторима у којима влада „преварантски дух и лажни књижевни кредибилитет“. Шетња служи за прибављање мисли, за њихово пребирање, напосе и за смањивање употребе бета блокатора. Она служи за побољшање циркулације мисли и крви. Не мастила, мисли!

При крају прве књиге, по моме, Мандић је кратко написао, Скупљачи туђег перја. То су они који стално некога нешто цитирају. Хоће да покажу тзв. ученост.  „Има и оних дежурних друштвених и ‘независних’ аналитичара и критичара, са угледом и без њега, финансираних из центара супртстављених политичких кругова, који ће иронично рећи – да је и ‘неучествовање’ у борби за углед, освајање угледа у сурово нечему(???), уморно недефинисаном и неуморно напуштеном којекаквом послу, ругање са собом и другима…“ (Углед)

„Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести интелектуалног немара скупљача туђег перја.“ – пише Мандић. Наравно, он мисли на цитирања у есејима, а не у критичким текстовима у којима би до изражаја дошле и мисли аутора књиге, или текста, коју критикујемо. Ово не значи да Мандић не уважава туђе мишљење него значи да има своје мишљење и да се је потрудио да га уобличи, да га напише. Да скратим причу, не (при)личи гаврану пауново перје.

Одавно сам прихватио мишљење Владана Деснице да есеј сматра уметничким делом. Мора да има песничку жичку. Ако није уметничко дело, онда и није есеј. Управо такви су есеји Зорана М. Мандића.

Мандић се успут сасвим природно понаша. О се поздравља са апатинским скулптурама и са уживањем посматра како се људи са њима рукују, а многи застану и да са њима поразговарају. Изгледају му убедљиво. Ауторитативно. Не размишља о оним Микеланђеловим. Ове су његове. Виде се кроз прозор. Мандић има свој Прозор. Он кроз њега боље види него обични смртници који отварају прозор само проветравања ради.

Прозор је симбол светлости. Он означава наду да се може изаћи из тешкоће.

На прозорима су код нас, због веровања, прозорска окна смештана у рамове који су имали бар по једну пречку усправну и по једну хоризонталну, тако да су те пречке чиниле најпознатији симбол хришћанства – крст, који је штитио од урокљивих погледа кроз прозор, па и од уласка ђавола кроз стаклени прозор.

Често се у разним ситуацијама користи израз „прозор у свет“! Мандићева књига Одбрана избора је, свакако, један од таквих прозора.

Под прозором су се певале песме…

Кроз прозор се слушају славуји…

Кроз прозор улази сунце.

Кроз прозор излази дим.

Кроз прозор баба крпом истерује муве.

На прозорима ставаљају мреже против комараца.

Прозор није обична рупа.

Прозор отвара очи.

Затворски прозор је цинизам. Зато нас Зоран Мандић и ослобађа затвора. Али нас уводи у лавиринт „ћораве кутије“ која симболизује Мала места.

Рабиндранат Тагоре тврди: „Човек је по природи уметник.“ Знано је да перецепција зависи од рецепције, тј. од рецептора. Зна се, такође, да је поглед завистан од ока и да је слика коју човек прима преко ока „наопако“. Човек човека гледа наглавачке. Тек у мозгу се формира слика какву човек има о физичком изгледу човека кога гледа. Значи, слика о физичком изгледу не зависи само од рецептора, од ока, већ и од посматрача – од „уметника“. Дакле није све ни у прозору!

Мрави улазе и излазе кроз рупицу поред прозора. Није их брига да ли је прозор отворен или затворен. И Мандић користи рупице. Он улази у разне поре друштвених проблема. И није га страх да из мрака друштва, из мрачних дубина људских бесловесности,  изнесе на видело мрачне пошасти људских измишљотина, последице на силу увођеног неолиберализма, сиву економију, грамзивост – за шаку долара, и стави у свој Излог своје радње Одбрана избора како би сви видели гадости нашег система.

Мандић је у својој књизи изнео доказе да прозори не служе само да кроз њих зрикнете, да баците поглед, да се огледате, да нахраните голубове и кад се сетите да их оперете.

Питање је да ли могу да одбраним овај мој „избор“. Зоран М. Мандић је високо подигао лествицу. Али изабрао сам Одбрану избора! Није ми циљ да је прескочим. Задовољио бих се да бар доскочим. И то не због себе, не ни због Зорана М. Мандића, него због његове књиге, која је заиста сјајна.

2018815, Ниш