Monthly Archives: September 2018

Марија ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ: СА ТВОРЦЕМ НА “ТИ”

Др Марија Јефтимијевић Михајловић

СА ТВОРЦЕМ НА „ТИ“

(Стојан Богдановић, Бог је лудило, „Наис-принт“, Ниш, 2018)

Питања о смислу човека и човековог пута стара су колико и човек сȃм. Од памтивека се на њих покушавао наћи прави одговор, па се сваки напор филозофа, песника, уметника у том смислу, може сматрати ако не одговором, а оно бар покушајем да се покуца на врата велике Истине. Јер, како сведочи Јеванђеље по Матеју: „…сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“.

Шта се дешава када се тајни великих питања, каква су питања о Богу и његовом односу према човеку, приступи са позиција ироничног посматрача, који се, ослобођен окова страхопоштовања, упушта у дијалог са Творцем „на Ти“?! Откуда смелост и дрскост да се питање постојања Бога подређује смислу постојања човека („јер ако нема људи, ни Бог није потребан“)?! И премда би овако конципирана питања логично водила ка критици и аутора и његовог „апокрифног“ дела, реч је о нечему потпуно другачијем – о специфичној и надасве необично смелој позицији да се продре у значење речи Љубав (пре свега, Љубав Божија).

Иронично-духовита позиција коју аутор Стојан Богдановић заузима према истинама које су у човеку одувек изазивале страхопоштовање, али говориле и о човековој неспремности да се суочи са собом најдубљим, а то значи – са тамном страном душе, како каже Никола Милошевић, тако добија карактер дијалога са Творцем. А какав је то ироничан, и на моменте саркастичан, а врло луцидан, промишљајући, духовит и ведар, дијалог са „саговорником“, ако не онај у коме влада безгранична Љубав, чији је корен Слобода (па и слобода да се изрекну и највеће сумње у смисао постојања сваког од тих „саговорника“ – и Бога и човека). За спремност на ту и такву врсту дијалога потребно је много више од жеље да се покаже сопствена мудрост и лукавост, „ја“ позиција спрам позиције Бога; оваква врста „дијалога“ претпоставља веру, а не безверје, иако би духовит наслов књиге Бог је лудило могао читаоца да одведе на странпутицу. Бог јесте „лудило“, али је човекова егзсистенција претпостављена управо тим „лудилом“:

„Нормално је да човек мисли. Ако никада не полуди, онда као да није живео. Ако полуди, онда, кажу, није нормалан. Стваралачки занос није нормално стање. Историја се бави само великим лудацима. Само оним правим. Само изузетним људима. Ненормалним. У те спада и онај који је створио Бога: Песник.“

Истовремено, књига есеја и језгровитих, гномских записа Бог је лудило на потпуно особен начин, подвргава критици човека и његову неспособност и неспремност да „носи свој крст“, односно своје „бреме слободе“. Робовање принципима и робовање предрасудама аутор сматра „најопаснијим“ ропством, апострофирајући у подтексту хришћанску идеју да је једина права слобода – слобода у духу, односно да је стваралаштво највиши израз слободе бића, јер је искра божанског у човеку, израз његове Љубави. Отуда се „робовање“ из Љубави не показује као робовање, него као предавање, препуштање безграничју љубави Божије („Песници робују поезији. Нико не разуме синтагму ʼраб Божјиʼ“). Кључ разумевања Богдановићевог доживљаја човекове слободе садржан је у следећем:

„Има људи који мисле да су слободни, који се крећу путевима својих мисли и никако да изађу на видело. Стално су пред сукобом, али сукоба нема. Нема ни песме. Заробљеници сопствене мисли, они који се освесте, постану мрачни  ствараоци. Посебна је сорта људи који робијају без гриже савести. Претпоставка је да је реч о ниском степену интелигенције. Прави робови робују човеку, Богу и својој савести. Слобода је у избору живот или смрт. Ко изабере живот изабрао је робију. Ко изабере смрт наизглед се ослободио свега. У ствари изабрао је вечиту робију. Живот је коначан. Робија никоме неће мањкати. Питање је како робију осмислити да буде сношљива. Ту би се негде нашло место за слободу.“

То мало „место за слободу“ претпостављено је „садржајем“ којим се да испунити („и дуг живот без садржаја је кратак…“). Заправо, Богдановић на себи својствен (иако духовит начин) понавља велику мисао Момчила Настасијевића да је „у пуном доживљају хода садржан и смисао пута“, односно Миљковићеву мисао да „није важно сунце већ његова путања“. Пут се, дакле, открива као вид самоспознаје, као „простор“ слободе, само уколико је ослобођен робовања предрасудама, идеологијама, материјалним добрима или политичким опредељењима.

Човека не чини робом његово рођење, већ његово опредељење да се приклони неком од тих врста ропстава. Све што сужава човеков „духовни видокруг“ чини га робом и све што отвара простор слободе – чини га слободним. У том контексту, све што је „корисно“ може се сматрати непотребним (јер је сачињено „од циљева, планова и намера“) и, парадоксално, све бескорисно – потребним. Но, не крију ли се у парадоксима највеће истине, читамо у подтексту Богдановићевих записа, или речима Зорана Глушчевића: „Парадокс је знак творчевог присуства“. Следствено томе, „уметност је лепа зато што је бескорисна“, а најслободнија бића јесу уметници. Но, Богдановић оштро, али духовото, подрвгава руглу оне уметнике, превасходно песнике, који су своје „служење слободи“ заменили служењем земаљској (државној) власти, као и свештенике који су заборавили на начело: „Не узимај узалуд имена Господа Бога својега“. Ту категорију духовних отпадника аутор назива „душебрижницима“ који манипулишу човековим „душевним ропством“.

Израз човекове слободе у духу јесте и машта, којом се човек „приближава природи и Богу“, „досеже до свог ритма“, „постиже хармонију“, „постаје човек“. У чувеном есеју „Његош као трагични јунак косовке мисли“, Андрић је, позивајући се на Кајзерлинга, записао да је „карактеристика свих великих духова да бар у једном делу свога живота просањају сан о васиони као хармонији“. Управо о таквој хармонији пише Богдановић, за кога је хармонија „немир усаглашен са природом“. Из тог креативног немира потичу сва највећа питања Човека; одатле потиче „мисао о Богу“ која је „мера Човека“ и „његова мајка“. А мисао, као свака велика мисао, јесте „тешка и претешка“, јесте „лудница“ у којој се крхко људско биће не сналази. Отуда се као истина над истинама истиче завршна реченица књиге, њен credo:

„Свест о незнању јесте услов за приближавање Богу.“

Заузимајући позицију „са Творцем на Ти“, аутор Стојан Богдановић, који је своју животну стваралачку мисију потврдио не само на пољу кљижевног рада (поезијом, и есејистиком), него и осведоченим научним ангажманом на подручју математике и професуре, читаоца позива да буде активан учесник тог Дијалога са Творцем и тако потврди своју „мисију у свету“. Јер, све је дијалог, сваки облик делања, мисаоног и творачког – и молитва и песма, и крик и бол. На ову надасве необичну књигу Бог је лудило, као на ретко коју, примењива је мудрост да у свакој шали помало истине има. А тамо где има простора за шалу – има и Љубави, па и када је, и нарочито када је, наш саговорник Бог сȃм.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: О НАСЛЕДНИЦИМА ОНИХ КОЈИ СУ НАМ ИЗМИСЛИЛИ БОГА И ОТАЏБИНУ

О НАСЛЕДНИЦИМА ОНИХ  КОЈИ СУ НАМ ИЗМИСЛИЛИ БОГА И ОТАЏБИНУ

 

Ових дана чудна чуда су се догађала

У земљи Србији:

Једни крчме Косово,

Други га поклањају,

Трећи га отимају,

А има и оних који га бране,

Њих анатемишу,

Те оних који га ко бајаги бране.

 

Комунисти су начвршћи у ставовима,

Увек прогласе победу

Кад год нешто крупно изгубимо.

 

Европљани посматрају ствари

кроз шпијунку.

Намештају игру,

Да је договор

између зараћених страна пао,

Како би спречили поплаву беса,

Кад коло почне да игра

Пред њиховим вратима.

 

Руси, иза затворених врата,

разговарају наизменично

Са Немцима па са Американцима.

 

Кинези отварају Конфучијеве институте

Диљем Америке.

 

Српски песници се свађају

Око награда,

Националне пензије су у запећку.

Једнога су бездушно нападали,

Мршав песник,

Зарастао,

Делује испоснички

Као монах из Метеора.

 

Онај цинк што га је највише блатио

Има сличан образ:

Коса, брада, аљкав,

Мастан целог живота.

 

Гађао је све док му се

други није супротставио

својом часном причом.

 

Нико се не одриче своје приче

И свачија је тачна

По сопственом тврђењу.

 

Хранили су један другог

Свакојаким гадостима,

Потрзали су историју

Из рукава пљуштале су

Ружне речи

Могао се цео Фејсбук

Њима нахранити.

Кад су појели сва говна,

И своја и туђа,

Повукоше речи,

Загрлише се,

И одоше у пизду материну

Убеђени да су баш они

У праву и

да су баш они прави песници.

 

О нашој рани,

О нашем Косову,

О нашој градини

У којој расту божури

Из крви

И из духа српскога,

Богме,

Ни једну лепу реч!

 

О њима ћу овде,

О песницима,

О онима

О којима

Мислим све нај,

Чак и када једу говна,

Али им Косово не опраштам!

 

Отаџбина се,

Између осталог,

Брани и чупањем корова.

1

Када се расцвета душа,

Цвета цвеће.

Када пукне душа,

Пукне пољубац.

Када се душа смири,

Све(т) постаје ништа.

Душа је симбол,

О, љубави!

 

Нико није чуо како душа напушта човека,

И многи су због тога забринути.

А мени није јасно,

Зашто?!

 

Уопште,

Зашто издаја?

2

Зашто свет мисли

за љубав пролеће да је неопходно.

 

Љубав је стање једне душе.

Две душе у једној души.

3

Људи очекују да напишем нешто ружно,

Као о некој болести,

То их узбуђује.

Замислите,

То их радује.

 

Ако напишем да сам добро,

Онда одмахну

И наставе да сурфују.

 

Те се ствари не поправљају,

А зашто?

Немојте лупати главу око тога

Одговoр неће стићи (у)скоро.

4

О песницима пред Нову годину,

Све се надам да ће се пронаћи.

Ако се не пронађу,

онда су они у другом тексту,

а тај још нисам написао.

Може се ово сматрати и биографском белешком.

 

Одувек су постојале разлике међу песницима.

Мисли се да је то добро.

Постоје песници мудраци и песници мудоње.

5

Има сијасет оних који мисле

да су песници.

Пискарају нешто,

шаљу уредницима дужа или краћа писма.

Предлажу да им се објави то и то.

Склони су и да плате и да потплате.

Неки мисле да је боље то

да раде него да иду у кафану,

Да пијанче, да се баве швалеркама,

да месе питу са орасима

И да пред женом шене.

Ја мислим да ти нису

ни заједно ни за друго.

6

Неки су се песници

домогли уредничких места

и постали трговци.

7

Има и озбиљних песника,

они сами мисле да су озбиљни,

шта им ја ту могу,

који кукају за наградама.

Стално кукају, а добијају повремено.

Кукавци, кукавице.

Можда су и завидљивци.

Чини им се да је комшија добио

више безвредних награда.

8

Известан број песника стално цмиздри,

са ове позиције – нисам се попео на видиковац,

а магла налегла на Србију,

маглуштина,

не могу баш да проценим колико их је.

Али има их.

Важно је да су на броју.

Они стално цмиздре – цмиздравци,

као они се залажу за поезију,

за праве песме,

али њих нико не чује нити слуша,

а и зашто би?,

уместо што се стално жале

да су угрожени и стално цмиздре,

нека седну и нека напишу људски,

ако могу?

неку добру песму,

бар једну,

па нек наставе да цмиздре.

9

Неки песници нису могли

отаџбину своју да по(д)несу,

па су се одметнули,

заметнули су главу

и отишли у иностранство по мед.

Ал’, гле, меда нема.

Само медведи и међеди.

 

Сада наши инострани песници

кевћу ли кевћу на домаће песнике

и домаће издајнике.

 

Да се разумемо,

таквих има и на истоку и на западу.

Они споља блогирају,

они изнутра блокирају.

Игра се наставља.

Стара игра.

 

Засад је нерешено.

10

Песници воле да су жртве.

Већина покушава да одглуми жртву,

Већина увелико кука над собом.

Неки то чине од почетка до краја.

11

Песници бунџије нису цмизравци.

Поезија је бунт.

12

Има и паметних људи,

али они нису песници.

Има и лукавих,

ни они нису песници.

Има свакавих  људи,

Богме и песника.

13

Песници курве се курвају са поезијом,

али на дуге стазе то се уже прекине,

а они падну у сенгруп – у заборав.

14

Има песника чије су песме

вађене из шкриње

много година после њихове смрти.

Слава је дошла по своје.

15

Неки песници нису себе сматрали песницима,

али су бар живели као песници.

16

Тешко да је неко постао

песник на туђем језику.

Поезија је чедо језика.

 

17

Један је песник годинама живео са смрћу,

И то ванбрачно.

Чак је то и опевао у својим песмама.

Њу уопште због тога није била срамота.

Каква рђа,

Није му продужила живот ни за минут.

А после ми кажу,

Де, не секирај се!

И није их срамота.

 

Душа била му је огромна,

Те смрт није моглa да је однесе.

18

Било је песника којима

ништа није значило сопствено име,

Али песма јесте,

Јер није била туђа.

 

А било је и таквих који

ништа нису мислили,

Само су певали.

19

Просто избегавам да нешто напишем.

Не знам шта ме је то стигло.

Шта ме је стегло.

Претпоставка је, смрт.

Али нисам склон никога

да оптужим ни за шта.

Боље је опростити.

Тако су нас учили.

И доктрина је таква.

Не значи да су у праву.

Толико су знали.

У оно време то је било много.

А време, тече ли тече.

Тече и пече.

20

Не постоји формула

по којој се може препознати добра песма.

Постоји осећај.

Постоји мисао.

То је све што постоји,

а то је довољно.

А великог песника може извикати руља,

као што су некада војници извикивали цара.

За многе цареве и краљеве свет није ни чуо,

нити ће чути.

 

И Срби су имали краљеве,

и пре Немањића.

21

Бог (ни)је песника нагр(а)дио да пршти

Као новогодишња свећица.

 

22

Ако је песник морао би стално да трешти,

а не само када је трештен пијан!

23

Поезија је чудо,

Али песници нису чудовишта.

Они само тако изгледају!

24

Песници се разликују по песмама,

По песницама…

Једни млате,

Други клате,

Трећи блате…

Неки на све то певају,

А гледаоци само зевају!

25

Самоћа је за песника природно стање,

Кроз њу као кроз дурбин види звезде.

Самоћа је најтежа људима без душе.

26

Само je мисао вечна.
Штавише, сав свет је само мисао.
Мисао је састављена од мисли.

И то је све.

Ништа друго и не постоји.

Мисли се прекомпонују.
Неке нестају у магли.
Неке се увећају, угоје.
Неке поново изађу из црних рупа.

 

Читам мисли тога човека,

поразговарамо и он се изгуби.
Није морао да оде.
Остаје ми да верујем,

То je једна од оних грозних мисли

моја одвратна мисао којима је склона.

 

Не знам ни да ли је изабрао добро време за пут.

Тај пут је дугачак.

Свакаква изненађења су могућа.
Сад је време Апокалипсе.
Кренути на неки пут по овом невремену

није баш упутно.

 

Дешавало се да понекад

не могу да га нађем.

Једноставно није био код куће.

Тада почињем да пребирем по мислима:
Можда човек спава,
можда је човек у ве-цеу,
можда је човек отишао да се прошета,

можда је отишао на излет,
можда је отишао код своје деце,

или, можда сада саветује некога,
пише некоме писмо,

пише песму…

 

Пишем његовој жени,

Питам је,

Што ми се тај човек не јавља?

Она се не јавља.

Тражим адресу његове ћерке,

Гунђам, нервозан сам, презнојавам се,

не могу да нађем ту проклету адресу.

Најзад је налазим.
Молим је да ми јави шта се дешава.

Јавља се његова жена,

Каже,

Све је готово!

Ето, драга моја Весела,

као да је све готово,

а није,

али је грозно.

Мука ме мучи,

и ја мучим њу,

али он се не враћа.
Јави ми се скоро сваког дана,
неког дана и више пута,
али не каже да ли ће доћи.

Знам да неће залутати,

Он и Господ су на пер ту,
а и мени је говорио:
Држите се Господа!

Спремамо славу,

Очекујемо да ће однекуд банути,
да ће нас обрадовати његова блага реч!

26

Зајебава ме држава,

Зајебава ме жена,

Зајебавају деца,

Зајебавају комшије.

Зајебавају се песници.

Сви ме зајебавају,

А и Ђоле ми слабо игра.

Једино ме комшика не јебава,

А јануар се протегао.

Исто ће бити и у најкраћем месецу.

Само ће се мачке радовати!

27

Дошло је такво време да

Да се и песници зајебавају

Са отаџбином.

Све је у Богу,

А остало је у њима.

 

Увек сам био на страни слабијег,

Убеђен сам да је он јачи.

28

Распуштени пси су

По Косову

Између божура

Раскопавали гробове српских светаца.

Из дубина српских душа

Вадили су млечне зубе.

Док је Европа спавала

Американци су псима

Осветљавали српске манастире.

 

Бешчашће је смрдело

Надалеко

А ниједна џукела није мрднула репом,

Ни Европљани,

Ни Американци.

 

Руси су стигли тек до Крима

Никако да изађу из Црног мора.

 

Српски песници су се бавили

Својим работама.

Гризли су се,

Лајали су се на пасја уста,

Пљували су једни друге,

Уместо патриотских песама

Износили су у јавност

Усране гаће,

Њушили су једни другима гузице.

 

Поделили су се,

Настављају на мале голове,

Европа им аплаудира,

Кад се сви скасају

Прогласиће победника.

 

Они који су измислили

Бога и Отаџбину-Косово,

Остаће без манастира

Без својих споменика

Без својих сокака

И неће их више заливати

Сузе њихове деце

Увенуће заједно

Са својим успоменама.

Кости њихове деце развлачиће

Европски пси.