Monthly Archives: November 2018

Небојша ВАСОВИЋ: ГОЛИЦАЧ ТАБАНА

ГОЛИЦАЧ ТАБАНА*

1

ОДСЈАЈ

Мени не треба максимум ваше пажње

Мени треба престанак ваше лажње

 

Мали чамац којим ћу отићи на обалу без љубави

Да на њој будем странац што ужива у музици

 

Сенки које немају фруле

Немају чак ни потребу да на чешљу затрубе

 

Јер линије риба које у води буде се

Већ су музику обавиле

 

На ноти непознатој а танкој

Коју не може да дочара ни Таној

 

Можда тек глад оних што допешачили су

До Крфа где одсјај у води се купа

 

Самој и рањеној

 

НОВИ КРАЈЕВИ

Када умрем, кажу да ће ме

На преласку из овога света

У онај други (непознати),

Међу меканим облацима

Сачекати ближњи –

Деда, мајка, стриц или сестра –

Неко ко већ у том тренутку

Буде имао воље и времена

Да сретне новог срећника

Који се ослободио тела

 

Помислих: ужас, зар нема

Ничег осим враћања једног

Те истог са истим људима?

А глас са неба (режисер)

Овако ми рече: „Опусти се,

Нека ти ближњи покажу

Нове крајеве, нека покажу

Да опет знају више од тебе.

Не квари им то, радоваће се…“

 2

ОРЕБИЋ

(Има томе преко педесет година)

Отац и ја на плажи у Оребићу

Тамни се облаци навлаче преко неба

Почиње олуја

 

Нико више не улази у воду

Сви гледају да се склоне

Што пре

 

У том тренутку мој отац открива

Да зна о чему маштам –

Mирним гласом каже: „Идемо!”

 

И у трену смо у води

Пливамо као луди

Сечемо високе таласе

 

Који нас бацају лево и десно

И удаљују све више

Један од другога

 

Можда је то био једини тренутак

Када је отац веровао у мене

И ја у њега

 TO МОЖДА У ТЕБИ…

Мислиш ли како те у овом часу нема

То можда у теби недостаје жена

Коју би да грлиш као да је туђа

O чему сведочи у уљу јој сенка

На слици Фламанца (власништво музеја)

 

Желиш ли да неком кажеш „Жено”

Падаш у бунар сто пута реченог

Од много већих мајстора стиха

Што на тој речи су пострадали

Од жеље за собом (а не за њом)

 

Тако се освета Њена у језику дешава

Док из мозга ниче зелен-трава

У којој су влати све од заборава

А ти буди ако желиш Тарзан

У језичкој џунгли – променадни фазан

3

ДА СЕ НЕ ЗАВАРАВАМО

Дубоко у земљи

Лешеви само чекају прилику

(Земљотрес, поплаву)

Па да се до града провозају

Као на санкама

До наших библиотека, кафана,

Где у диму спава наша звезда плава

Између два ћевапа

 

Да се не заваравамо

Лешеви једва чекају да поред нас пролете

Њих не занима шта смо радили

До и од четрдесет пете

Њих занима несметани пролазак кроз град

На путу ка пољима где пчеле праве пичвајз

 

Лешеви само желе да прођу поред нас

И да нам не кажу ни здраво

Јер смо им се смучили одавно

Са нашим надгробним свећама

Које увек горе, а ми никада

 

ЛОКАТОРИ 

Где су сада локатори,

Курвинске справице

Што су у време војне наводилe бомбе

На свакога, само не на Њега?

 

Чаме ли зарђали у неком подруму

Или још увек шаљу шифроване таласе

У војне базе Свете алијансе,

Док мишеви на њима греју својe снове

Шарене као тарот карте?

 

Локатори где сте, лоцираћу вас кад-тад,

А потом раставити на ситне делове

Од којих ће сваки плакати за себе.

У порцеланску ношу скупљаћу ваше сузе.

 

 ВОЈНИК

Ваш војник дошао

Па окупирао

 

Ми га лепо примили

Проју у крило

Ракију на сто

 

Лепота нашег

Пејзажа

„У душу га дирнуло“

 

Дирнуло и нас

Кад је из чиста мира

Срећник заковрно

 

Блед ко између филмова

Биоскопско платно

ДАСКАЊЕ

(Или: нестанак средње класе)

 

Јер није нашла мазног милијунаша

По туђим каучима сeрфује даша

 

Плата толико мала да нeма

Ни за станарину (све је отишло

 

У пизду материну) док људи у Гвајани

Маштају о томе како се живи у Канади

 

Живи се уз помоћ маште (као у Гвајани)

 

ЈУТРО

(44, Charles Street West)

Ноћас у сну, каже ми глас сладак:

„Хајде Христа да продамо, па да уживамо“!

И док сам се будио, није више било ни гласа,

Ни мене који се враћам у јаву-страву

Да направим јутарњу кафу на четрдесет и осмом спрату

Дресиран навиком да шпорет са ринглама постоји

Као што сам некада веровао да постоје плаже Ибра

На којима фини људи са сојкама пипкају се

У име свих нас – становника комунизма

 

ПИТАЊЕ

(Бобу Дилану, песнику и трговцу)

Питање остаје: да ли сам ја само пичка

Која се повукла из доларске конкуренције

У своје приватне снове и фантазије

Или и у мени тиња потиснута жеља

Да се напијем туђе крви

Да уђем у сву ту (с малокалибарским

Оружјем) трговину

Која би ме најзад учинила прихватљивим

Господином наше чаршије

Све до стварања легенде како су

Моје пушке најбоље

Ако не најбоље а оно барем

Добре као и Диланове?

 

4

МЕРИЛО

Тешко је данас за некога рећи:

„Имао се рашта и родитити“

Јер не знамо шта је рашта-мерило

Па да меримо метром

Уздуж и попреко

Не примајући од премераваног

Никакав мито

 

Још мање знамо да ли је Раштоња

Испунио захтеве своје раштости

Што увек један јарам је

Тежи од џака на грбачи

С којим би се човек

Упутио својој кући

Ако би знао где је то

5

ЈЕЗИК МАТЕРЊИ

На српском можеш бити сељак ил хајдук

А свако друго делање

Само су звуци виолине

За ухо испод маховине

 

Далеко нећеш стићи

Користећи сербише шпрахе

Испашћеш само луда

Која не зна ни оно што знају снахе

 

По селима где шљива цвета

(Немцима управо продата

На многаја љета)

Зато лингвистички опусти се

 

Ако је то могуће

У часу смртном још ником преводилац

Требао није (важно је да прелазак преко Лете

Не ометају Фурије)

 

ПОЗНАТА БЕОГРАДСКА ПЕСНИКИЊА

Вели у једној својој песми

Да је јела „макароне са базиликом“

 

Не, усташца су ти премала

За тако нешто, девојко

 

То само Папа доручкује

Кад нема шта друго

 

А он не воли basilicon

Јер на Грчку подсећа он

 

Можда си јела макароне

Са бејзилом (basil, на енглеском) –

 

Или у преводу на српски:

Са босиљком? –

 

Босом биљком

Што на краља мирише

 

СЕДИМ, САМАЦ

Радије но љубит тетоважу сисе

Седим (самац) на обали Тисе

 

Није ни самоћа лоша

У одсуству песничких олоша

 

ГОЛИЦАЧ ТАБАНА

Путник кроз време, голицач

Свемирског табана,

Чуди се ономе што види:

 

Физички свет само жели

Да остане какав је био,

А дух би да буде

Како се њему снило

 

(Макар кроз прозор летело

Све што је опипљиво)

 

Немогуће је задовољити табан свемира,

Макар се голицач из петних жила трудио

 

ЖЕНЕ-КОКИЦЕ

Волео је жене-кокице

Што живе преко пута сточне пијаце,

Обле и једноставне као дугме

За мењање радио станице

 

Некада жешћи прцоје

Сад само меморија на прцове славне

Оних лујки што у кочијама тамним

На ноге му долазиле

 

А заправо само пролазиле

У правцу Патагоније

Где слепи Борхес чекао је

Да им подели комплименте

 

Који бејаху тим слађи

Што их славни слепац изриче

Ослоњен на своје снове

На живахно прасе

 ПОГЛЕД

Поглед на звезде ноћу је

Као улазак у харем,

У многоженство, Помпеју.

 

Дању је само једна светлост –

Сунчева, и само један бог:

Сунце (ту слободе нема),

 

Мада је лепо сунчати се

И кроз склопљене капке гледати

Како се помаља жена

 

(Светлошћу умно-жена)

 

 ГРАЊЕ

Чудно је чудно грање које је неко

Овде донео

А не знамо ни ко

Ни зашто је Дрво посечено

 

Још мање знамо зашто су гране живе

На дрвету које је мртво

 

***

Не смета ми како ме читате

 

Ако сте ме иједном читали,

Били смо заједно,

Тело с телом,

 

Остало су тумачења

 

 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Небојша Васовић је дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на групи „Југословенске књижевности са општом“ 1978. године. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на „Новом Калифорнијском колеџу“ у Сан Франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. године. Аутор је следећих књига:

Поезија:

Струна/Сутон, Просвета, Београд, 1983.

Со лично, Видици, Београд, 1986.

Бразил, Матица српска, Нови Сад, 1986.

Песме за децу и калуђере, Матица српска, Нови Сад, 1989.

Пердидо, КЗНС, Нови Сад, 1991.

Гонг у житу, Матица српска, Нови Сад, 1991.

Музика роба, Нолит, Београд, 1992.

Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992.

Седам чунова, БИГЗ, Београд, 1995.

Посечене су шуме, Народна књига, Београд, 2003.

Ни љубави ни хлеба, Повеља, Краљево, 2006.

Изабране песме, Повеља, Краљево, 2011.

Нека, хвала, Културни центар Новог Сада, 2014.

Есеј, критика, дневници:

Поезија као изванумиште, Рад, Београд, 1983.

Против Кундере, Браничево, Пожаревац, 2003.

Лажни цар Шћепан Киш, Народна књига, Београд, 2004.

Дневник I, Народна књига, Београд, 2004.

Contra Kundera, La Cabra Ediciones, Ciudad de Mexico, 2012.

Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013.

Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац/ “Алтера“, Београд, 2015.

Европски давитељи из нашег сокака, Бернар, Београд, 2016.

 

*Овај избор из нове књиге Небојше Васовића је  постављен на сајту са допуштењем аутора.

 

 


 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ

САВРЕМЕНИК ПЛУС, БЕОГРАД

276-277-278/2019, 87-101.

ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ

Владимир Набоков, Сабране приче I,  Београд, Дерета, 2018.

О причама Владимира Владимировича Набокова (1899-1977), једног од највећих светских приповедача, написано је више хиљада страница. Оне су у разним часописима спорадично објављиване на српском. Коначно оне се сада интегрално дају на читање и уживање и српским читаоцима.

Нисам се трудио да своје (не)расположење о делу о коме сам намеравао нешто да кажем сакријем. Напротив, журио сам да што пре пренесем то (не)расположење. Бацао сам велике мреже, брзо, како бих га ухватио као плаву рибу. После сам уживао.

Покушавам старим очима да видим нове писце. Нови су сви које нисам раније читао. Ко зна како ће после изгледати. Као ја њима. Можда. Збуњује ме чињеница да млади писци имају боље очи, а да слепци боље виде. Да ли је то стварно. Да ли је могуће?

Како год читали неки уметнички текст све мислите да сте га разумели, али морате имати на уму да никада нећете сазнати шта је писац хтео да каже осим онога што је написао. Срећни су они који то сазнају на време. А најсрећнији су они који никада не сазнају.

Емиграција није нека нова појава. Било је тога и у старој Грчкој. Грци су измислили демократски прогон – остракизам. У доба ренесансе су такође људи прогоњени, терани у иностранство, у емиграцију. Сетите се како је Данте прогнао свога пријатеља из детињства Кавалкантија. А и савремена историја сведочи о прогањању. Најпознатији случај је свакако изгон, како га сада зову, оца руске нације Солжењицина, па Бродског… Набокова је допала емиграција условљена грађанским ратом. Не зна се која је гора.

Иако је живео у емиграцији, и поред тога што је стекао завидно образовање на престижним универзитетима у Петербургу и Кембриџу, а и живео је дуго и у Берлину, и владао језицима, приче су писане на руском. Објављиване су у руским емигрантским часописима и новинама. Касније је Владимир Набоков заједно са својим сином Дмитријем сачинио енглеску верзију. Емиграција је учинила своје. Наметнула је теме, ушла је и сместила се дубоко у руску душу Набокова. Отуда носталгија, патња и Русија.

Ако упаднете у носталгију, онда је то гадна работа. То је торнадо који те увлачи, пијавица која те усисава. Носталгија је вртлог који дочарава најлепше успомене из детињстава, који те даноноћно тера да производиш сећања, успомене, у овом случају из Русије. Нема упечатљивијих успомена на овом свету, него оних које производи носталгична, торнадска, патња. Ако којим случајем искочите одонуд, онда је то сигуран знак да сте писац. Само је потребно још мало технике. Њему то није мањкало. Њему је  писмо цурило као да је торнадо окренут надоле. Ако се писцу носталгија усели у главу, онда глава пуца по свим шавовима. Носталгија је мука у грудима, у стомаку. Носталгија је сигуран чир. Носталгија једе џигерицу. Она напада мозак. Носталгија је Набоков! Носталгија је веза између прошлости и будућности. Садашњост не постоји. Стварност је мука, а ако је гарнирана носталгијом, онда је страшна мука, зато постоји уметност.

1

„Небиће“. Почетак књиге сам оставио за крај. У Небићу се ламентира за Русијом. Права јадиковка. Посетио га је „Вилењак, страствено небиће…“. Човек је напустио Русију, али с њим иде и његов дух – његова руска душа. Носталгија рије по души као сипац по старом шифоњеру. Таман помислиш да је престао, а он почне поново да гребе. Излуђује.

Навешћу овде део текста из Небића: „Знам да и ти тугујеш – опет зазвони блиставим гласом – али твоја туга, у поређењу с мојом, бујном, ветровитом тугом – само је уједначено дисање заспалога. Замисли само: никог од нашег племена у Русији нема више. Једни се винуше у маглу, други се раштркаше по свету. Родне реке су тужне, ничија несташна рука им не ремети одразе месечине на води, сиротују, ћуте случајно непокошени звончићи – некадашње плаве гусле слабашног Пољског духа, мог супарника. Космати, благи Домаћи дух са сузама је напустио свој осрамоћени, попљувани дом, и шумице, умилно светле, волшебно сумрачне, које усахнуше…“

Вилењак – дух Русије, ламентира за Русијом. Ради непрестано. Копа по глави. Јадикује. Вапи: „Пријатељу, ускоро ћу умрети, кажи ми нешто, признај да ме волиш, мене, бескућног духа, посади ме ближе себи и дај ми руку…“ Сада, одавде, можемо поручити да велики писац није оставио Вилењака да умре. И још ће дуго живети. Дао му је вечни живот као што то ваздан чине велики писци.

Није ово крај. Де, полако! Крај ћете читати кад му дође крај. Све је ово припрема за крај.

2

Право да Вам кажем, интересује ме техника. Прочитао сам две приче. Једна ми се свидела: Говоримо руски.  Али не и композиција приче. Има ту мало и празног хода-повремено, али зна када треба да заврши причу. И можете мислити, завршио је дилемом, питањем. Као да је то за писца изненађење.

О емиграцији је реч. О руској, наравно. О инсистирању на руској души коју је Набоков упоредио „с робном кућом“. „… роба у његовој души била је врхунског квалитета.“ Да би се прича завршила бездушно – затворили су човека, од купатила у своме стану су направили затвор. Питање онога са душом која је као робна кућа за крај је: „Волео бих да знам, додуше, колико ће тачно година провести тамо унутра…“

А наравоученије би било рат може направити емиграцију, али не може направити добре људе, а ни паметније. Сигуран сам да је Набоков на то мислио.

3

            „Звуци“. У овој причи се описује класичан случај „ловца“ на жене. Када се поставило питање женидбе, онда је ствар морала бити разрешена растанком. Набоков је ову стару тему разматрао на стари начин. И ником ништа. Нема ту никаквих психолошких траума које прате овакве ситуације. Он се овде не упушта у психологију. Можда се бојао своје биографије. Нема ни нарочитих заплета. Нема драме. Може се рећи да је прича једносмерна. Па и стара. Похабана. Знао је да усред приче убаци неки изненадни догађај. Дијалог је прекинуо и убацио у „игру“ муве: „Две муве су се спустиле на цвени под. Једна се попела на другу. Зазујале су и разишле се.“  Можда је могао и да убаци неку „буву“. Или је овај гег био „бува“. Да ли је овим само хтео да разбије монотонију приче? Или је хтео да покаже моћ запажања. А можда је хтео да мало одмори читаоца од досаде?!

Звуци је лепа, лагаријаста, причица згодна за домаћице када пођу на летовање (читај: на излежавање). Зими се читају тешке ствари.

Набоков је био класичан ловац и много се секирао кад год би му нека зечица умакла. Патио је. И рибар је ловац. Ако му умакне рибица, вајкаће се целог живота, макар да је после ње уловио сијасет већих риба. Размотаваће причу кад год му се укаже прилика. Улепшаваће је и увећаваће рибу. Не би вредело ни руке да му вежете. Ако бисте то и учинили, показао би  колико јој је око било.

Писац као да је имао „поверења у судбину“. Зато сам  намерно за крај ове тачке оставио ово: „А када бих се повукао дубоко у себе, чинило ми се да је цео свет такав – целовит, у сагласју, уоквирен законима хармоније… Схватио сам да је све на свету игра идентичних честица које садрже разне врсте сазвучја: дрвеће, вода… Све је било повезано, једнако вредно, божанско.“ То је било на почетку, а на крају приче судбина је испарила. И хармонија се мора стварати испочетка. Као да човек сваког дана свет посматра другим очима. Свет се мења ту
пред нашим очима, а ми ништа не видимо и још тврдимо да нисмо слепци.

***

За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

4

„Удар крила“. Тек на 73. страници нађох нешто. Став: „Осећао је необичну лакоћу у срцу. У подне ће се убити, а човек који одлучи тако нешто ипак је бог.“ Ово је прва трунка филозофије. Набоков предлаже да се самоубица прогласи богом. Није ли то ударање по хришћанству?! Са стране, у слабине. Самоубиство и јесте слабо место у хришћанству. Господ је морао спасити Јуду. А хришћанство је, гле, решило проблем тако што је за самоубице забрањен хришћански ритуал. Какво безвезно решење.

Ово је изречено при крају приче Удар крила која као и претходна има за тему лов на жену. Прича се трагично завршава скоком жене са смучарске скакаонице. Скочила је у небо. Да ли је Набоков убио ову жену због тога што му је била недостижна или је имао жарку жељу да кроз причу провуче ексхибицију?

Прича је исецкана као репа, а од делова репе се репа не може саставити. Има у књизи на крају објашњење да је загубљена, па је реконструисана, поново написана. Али, то није никакво оправдање.

5

            „Богови“. И у овој причи у којој је описана трагедија погибије сина и посета његовом гробу се провлачи носталгија. „На углу, неочекивани призор руске флоре…“ … „На исти такав устрептао и сунчан дан вратићемо се на север, у Русију.“ „Он чује моје приче, нема никакве сумњеда их чује. Речи не знају за границе.“ Ова пророчка реченица Набокова се ваздан обистињује. Његове речи су пробиле границе и он се сада као бог шири диљем целе родине.

6

            „Случајност“. Овај пут је Алексеј Љвович Лужин скочио. Скок из једног воза испред локомотиве другог воза. Није нашао своју жену. Није ни она њега. А тражили се јесу. Лош знак је био када је она изгубила прстен. Одмах сам знао.

7

            „Лука“. И у претходној причи тема су руски емигранти. Тамо су под емигрантским мукама прионули на конзумирање дроге, па због тога што не може да нађе своју жену користи депресију да би скочио. Скок. Под воз. Овде Никитин ко бајаги тражи посао, а главна фора је да му треба проститутка. Чак ју је и препознао. Али, она не признаје. Врда. Но, „Никитин се предаде уз подругљив осмех, тутну јој у руку новчаницу од пет франака и, брзо се окренувши, запути се низ стрми трг.“ Ово је кључ приче Лука. Али довде смо једва стигли. Пробајте, можда ће вама бити лакше. Емиграција је тешка без проститутки.

8

            „Одмазда“. Овај кримић се завршава овако: „Умршени чаршави и покривач склизнули су на тепих. Његова жена , грлећи на брзу руку склепан костур грбавца којег је професор у иностранству набавио за унивезитетски музеј – лежала је мртва.“ Дакле, професор је подметнуо у кревет костур и осветио  се својој жени за наводно неверство. Цитирани текст је крај другог дела ове трагичне приче. Личи на неслану шалу, а реч је о убиству са предумишљајем.

У првом делу приче, две странице и нешто, налазимо овакву реченицу: „И ту студент, посрамљено звиждући, дели судбину своје сестре и заувек напушта ове странице.“ Тако је Набоков откачио ликове које је претходно увео у причу. А зашто их је уводио то Бог свети зна. Претпостваљам да се није сетио, немогуће је да није знао, али није се сетио да је Чехов овако саветовао Буњина: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми, белетристи, највише лажемо.“ Дубоко сам убеђен да се је Владимир Владимирович сетио Чеховљевог савета, прича Одмазда била би као пуслица.

На корицама књиге Сабране приче I Владимира Набокова је лептир, а у десном горњем углу пише: приче, магије и меланхолије. Доле десно: дерета. Све латиница.

9

            „Благотворност“. Да се човеку смучи од оваквих реченица:

1)  „…седео сам мислећи на тебе.“

2)  „…мислећи на тебе.“

3)  „…вероватно нећеш доћи…“

4)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

5)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

6)  „Како сам могао помислити да ћеш доћи?“

7)  „Право би чудо било да сада наиђеш.“

8)  „Обећала си да ћеш доћи.“

9)  „Више није имало сврхе да чекам.“

Нисам погрешио, два пута је било написано, као под 4).

По мом мишљењу главни део приче је о старици и војнику. Она је и на хладноћи продавала разгледнице не би ли зарадила неку цркавицу. Он „јој је пружио вршком пуно лонче и затворио окно… Била је то кафа с млеком… Испила је и последњи гутљај… устала је и кренула према прозору да врати лонче.

Али застала је на пола пута, а усне су јој се набрале у осмејак. Журно се вратила до тезге, зграбила две шарене разгледнице, па похитала натраг до гвоздене решетке на прозору, лагано куцнула по стаклу својом вуненом песницом. Окно се растворило (требало би да пише: отворило, али то је на душу преводиоца, С.Б.), исклизнуо је један зелени рукав с блиставим дугметом на манжетни, а она је гурнула лонче и две разгледнице у мрачни прозор, све време плахо климајући главом.“

Најзад је открио у чему је лепота живљења: „Схватио сам да свет није никаква борба, па ни грабљиви след случајних догађаја, већ искричаво блаженство, благотворно треперење, дар од природе који не умемо да ценимо.“ Неки су одавно схватили, а неки никада неће. А изгубљено време нико вам вратити неће, не зато што неће…

Болесно описивање, надугачко и нашироко, које развлчи причу, које често налазимо код руских писаца није мимоишло ни Набокова. А и цела прича која описује младића који чека девојку је упропашћена бесомучном употребом реченица 1)-9). Набоков јој је ломио кичму. У коначном је изгледала као пребијена мачка са расутим цревима и није деловала благотворно. Напротив, деловала је иритирајуће. Да је остављен само део о „кафеној“ старици и „зеленом војнику“ прича би била сјајна. И познатим писцима свашта се може десити.

10

            „Појединости сунчевог заласка“. Овде је најзанимљивија фуснота. Требало би да у њој буде исти текст као у Напоменама, а није. Али то је на душу преводиоца (или преводилаца) који за наслов приче користи реч етикета?! Првобитно је прича штампана под насловом Катастрофа. Садашњи наслов добила је 1976. Што се види из напомене у којој аутор каже и да ће „засигурно збунити читаоце који прескачу описе и, пре свега разбеснеће критичаре.“ И то се догађа!

Рекао бих да је Набоков био свестан својих претеривања са описима који су развлачили његове приче. А зашто је то тако радио? То ће питање са његове стране остати без одговора. Ја мислим да је у питању стил. А може бити и да је било касно за мењање.

11

„Олуја“. Кратка, компактна прича.

12

La Veneziana“. Пуковников син Френк, студент иначе,  је договорио са рестауратором да искористе Френков сликарски таленат тако што ће он насликати копију слике коју би продали пуковнику. Реч је о пљачки. Ствари се компликују јер се Френк заљубио у рестаураторову жену, и они су заједно побегли. Пуковник је нешто приметио. Чак је и укорио свог сина да се не петља са туђом женом, са женом госта чији је он домаћин. Када се клупко одмотало, када је Френк нестао са госпођом, и када је установљено да је он аутор скупе слике La Veneziana, Набоков је за крај подметнуо пуковнику реченицу: „Поносан сам на свог сина.“ Током целе приче појављује се и Френков пријатељ са студија. Готово непотребно. Али и не смета.

„Изразита одлика свега постојећег је монотонија.“ Ова, наизглед, антихераклитовска мисао,  би требало да буде суштина ове сјајне приче… „А опет, како се маестрално, како се сјајно понекад прекине монотонија света књигом неког генија, кометом, злочином, или једноставно једном бесаном ноћи. Ипак, наши закони, наш пулс, наша пробава нераскидиво су везани за кретање звезда, и сваки покушај да се поремети ред, кажњава се, у најгорем случају одсецањем главе, а у најбољем главобољом.“… „И тако се свет, као и ова прича, креће од сазвежђа до сазвежђа, од оброка до оброка. Али ће чудом невиђеним и нечувеном авантуром сада бити прекинута његова монотонија.“… Авантура приче је завршена провокацијом пуковника: „Поносан сам на свог сина.“ Сада бисмо ми могли да разглабамо о моралу. Провокација је проскрибована као негативна појава. Мисли се на изазивање, чикање, подбадање… Али, ако је код вас неко уметничко дело изазвало снажне емоције то би онда била “позитивна” повокација. Она је “позитивна”, чак и онда када уметничко дело изазива “негативне” емоције. У стилу великог мајстора Набоков је то вешто искористио.

Нервирају ме бесомучна описивања природе, околине, ентеријера, али читам да бих што пре то смандрљао очекујући да ће се у даљем тексту појавити „сутра“, да ће из грма искочити зец, нешто за моју душу. Понекад се то и деси, али најчешће писац и ја нисмо у истој души. Не здушимо се чак и када сам тај писац ја. Друго је када се опис односи на човека (жену, дете, или на гомилу људи), онда се залази у карактер, у психу тога човека и откривају се неке његове нове димензије, те он оживљава. Ако није жив у мојој глави, онда је он само животињски жив. Није лик. У Венцијанки Набокова нећете се мучити да до тога дођете.

Ипак, више волим када ме текст који читам изнервира. Знам да се ово може рећи и другачије. Али, то су карте које имам у рукама, а нисам хтео да блефирам. Публика препознаје зид који је прекречен.

Врхунска проза по мисаоности и по ритмичности блиска је поезији. У принципу, у односу на поезију проза је прилично распуштена. Неки то називају слободом, а неки мисле да је у томе њена моћ.

Време се убрзало. То су учинили догађаји. Што је време брже, приче су краће. А оцене о делима се не могу давати са становишта времена у коме су писана. Ни о једном, па ни о овом Набокова.

Ту и тамо понеки опис и он је у функцији припреме за обрт, за изненађење. Али и ова одлична прича неће преживети. Њен морал је дискутабилан. Боље речено, не уклапа се у сваки морал. А морал зависи од много фактора. Најчеће од историјског наслеђа. Ни у америчком неће опстати. То не зависи од Набокова него

од приче.

13

              „Бахман“. Бахман није био једини пијанац кога је Набоков срео. Волођа је одлично израдио ту психологију. Филигрански. Психијатриски случај: Delirijum tremens. И Хрома Мадона.

14

            „Змај“. „Живео је не помаљајући се…“ … „измилео је из своје пећине.“ … „Двојица су били главне личности у том граду: власник дуванског предузећа ‘Чудо’ и власник дуванске фирме ‘Велика кацига’. Међу њима је пламсало давнашње истанчано непријатељство, о којем се могла написати читава епска поема.“ Ова двојица су се трудила да искористе Змаја за промоцију својих фирми… Али … „За трен ока одјурио је из града… Тамо је пао ничице…  заклопивши зачуђене очи – умро.“ Ингениозно решење за крај приче. Нико га није прогањао. Нико га није убио. Умро. И превод је овде бољи него код претходних прича у којима смо наилазили на упадљиве фаулове.

Какав диван „Змај“, драги Владимире Владимировичу! Увек је тако. Умро је! Змај се овде понашао као пробуђена савест. Није надреалистична прича. Није ни бајка. Метафора. Змај се разочарао. Змај – Набоков, се разочарао! После ове приче почињем да мењам мишљење о Великом Владимиру. Изгледао ми је „потпуно као жив“. „Чудо“ од приче. Сјајно, сјајно, сјајно!

15

           „Божић“. Наизглед линеарна прича. Уцвељени отац је сахранивши сина помишљао на самоубиство. Жал за сином који је волео лептире. Набоков је сјајно уградио у причу  своју страст према скупљању лептира. Читава лепеза сећања. Слика за сликом, навирала су сећања, као на успореној филмској траци.

Наилази на синовљев дневник  у коме чиата: „Видео сам данас први примерак мртвачког плашта. То значи да је стигла јесен. Увече пада киша. Она је вероватно отишла, а нисмо се чак ни упознали. Збогом, драга моја. Веома сам тужан…“ Отац је изненађен. Није знао за ово. Зачуђен. Читаоц такође. Али Набоков вешто размотава причу. Описи. Продирање у тугу.

На крају отвара причу: „…нешто изненада прасну… Слепцов отвори очи. Чаура се распрсла на врху кутије за кекс, и црно, наборано створење величине миша измигољи и поче да хода по зиду изнад стола. Застаде, држећи се  за површину са шест црних, длакавих ногу, те поче чудно да дрхтури… Постепено, наборана опна и свиленкасти крајеви се одмоташе; крила ишарана жилицама била су све снажнија како су се пунила ваздухом. Непримено се претвори у крилато створење, као што лице које постепено сазрева неприметно постаје лепо. А његова крила, још увек нејака, још увек влажна, и даље су расла и ширила се. Све док се нису развила до мере коју им је Бог одредио и ту, на зиду, уместо громуљице живота, уместо црног миша, указа се велики атакус, ноћни лептир, попут оних птицоликих што лете око фењера у индијском сумраку.

И онда су та очврсла црна крила, са блиставом мрљом на сваком понаособ и пурпурном свежином распршеном по њиховим закривљеним ободима, снажно удахнула задрхтавши од нежне, заносне, скоро љуске среће.“

Чим је пред Набоковим искрсла мисао са лептиром, све је заборавио. Страст је била испред приче. Страст. Зато је овако завршио ову лепу причу. А син је на самрти бунцао о великом оријенталном ноћном лептиру… Изгледа да се све може заборавити.

16

            „Писмо које никада није стигло у Русију“. Емигрантско писмо прелази с теме на тему. Незбежна је и проститутка. Посматра се живот са стране, са сиромашне стране, кроз излоге. Стиже се и до руског православног гробља. На грабу недавно преминулог супруга убила се старица. Прича неодољиво мирише на сатанизам.

Пренећу овде тај сарказам Владимира Владимировича из ‘Писма…’: „Десило се да следећег јутра одем тамо, и чувар, осакаћени ветеран Дењикинове кампање, крећући се на штакама, које су шкрипале при сваком замаху његовог тела, показао ми је бели крст о који се обесила, а жута влакна су још приањала уз место где се трљао конопац (‘нов конопац’, нежно је рекао чувар). (О, каква нежност?! Сарказам, дабоме. прим. С. Б.). Ипак, у свему томе су ми најчуднији и најчаробнији били отисци у облику полумесеца које су њене потпетице, мале попут дечјих, оставиле на влажној земљи поред надгробне плоче. (…’најчаробнији’… је најсаркастичније. Не знам од чега је боловао Волођа када је ово писао, али успело је. прим. С. Б.) – Помало је изгазила земљу, јадница, али осим тога нема никаквог нереда – приметио је чувар хладнокрвно и ја сам летимично погледавши та жута влакна и те мале удубине, изненада схватио да човек може чак и у смрти разабрати наивни осмех. (Баш је болесно! А тек ово што следи. прим. С. Б.) Можда, драга, ово писмо првенствено пишем зато да ти опишем тај лак, отмен крај. (Сада читалац зна и да је отмено ако се неко обеси о крст на гробљу?! прим. С. Б.) Тако се берлинска ноћ разрешила.“

После ових „најчаробнијих“ сцена са гробља Волођа ће закључити: „Чуј: ја сам срећан.“ Па сад ви видите где све може срећа да се нађе, где све човек може да буде срећан, шта све може да га усрећи. Чак и сатанизам.

17

               „Туча“. Прича је заиста текла беспрекорно, мада бих ја избацио понешто из опширних описа. Али може и овако. Има  добру драматику. Реч је о спору између крчмара и његовог несуђеног зета који се завршио тучом. Спор је избио када несуђени није платио пиво које је попио. Двадесет пфенинга.

Набоков је био свестан да је причу изванредно довео до краја, али није могао да одоли а да је не закључи сумњом у хришћански постулат о страдању. Пренећемо овде тај натегнути крај приче:

„Не знам и не желим да знам ко је крив а ко прав у овој свађи. Ова, могуће истинита прича могла је бити испричана другачије, саучеснички: како је девојчина срећа пропала због бакарног новчића; како је Ема проплакала целу ноћ и, уснувши пред јутро, видела је опет – у сну – подивљалог оца, који је давио њеног љубавника. А може бити да суштина догађаја и није уопште у страдањима или радостима људским, (подвукао С.Б.) већ у игри светлости и сенки на живом телу, у хармонији небитних ствари сакупљених на данашњи дан, ево баш сада, на јединствен и непоновљив начин.“

Нећу рећи да је сатанистички, али помало мирише!

18

            „Чорбов повратак“. У овој конструкцији аутор је покушао да дочара тугу за изгубљеном вољеном особом и то у више нивоа. Прво је кроз неуобичајено понашање мужа Чорба (отишао је пре сахране). Потом кроз понашање избезумљеног оца који је помислио за проститутку која је била са његовим зетом Чорбом да је то његова кћи.

Наравно, нисам заборавио да је главни лик „тек сиромашни émigré и littérateur…“.

Након уласка оца и мајке Чорбове жене Набоков је затворио врата хотелске собе, а тиме је и велемајсторски затворио причу. „Ниједан звук није допирао отуда. – Ништа не говоре – шапну лакеј и принесе прст устима.“

Наслов ове приче је послужио и као наслов једне од Набоковљевих књига прича.

19

„Водич кроз Берлин“. Што да не? И други писци, па чак и назови писци, измишљали су обрасце, или је можда боље рећи оправдања, за стваралаштво. А, ево шта каже Набоков:

„У овоме, чини ми се, лежи смисао стваралаштва: све те уобичајене ствари треба описивати онако како ће се одражавати у огледалима будућих времена, у њима ће наши потомци проналазити нежност, атмосферу нашег начина живота; тада ситнице постају важне, драгоцене, а одевање наједноставнијег сакоа чини се као прерушавање за најотменију машкараду.“

А у четвртом делу ових записа, под насловом Еден, Волођа је изједначио Зоолошки врт и рај:

„Ако нам цркве проповедају о еванђељу, онда нас зоолошки вртови подсећају на узвишене и префињене почетке Старог завета. Жалим само што је тај вештачки рај сав иза решетака, али истина је – да нема ограде, лав би прождерао лане. Ипак је то, на крају крајева, рај – онолико колико је човек способан да га створи. И није случај наместио прекопута берлинског Зоолошког врта велики хотел који се зове баш тако: Еден.“

Атлантида је „одавно проживела разне преврате замајавајући се актуелним утопијама и другим глупостима због којих и данас плаћамо цену“. Нема разлога да се не сложимо.

20

            „Бајка“. Реч је о опису момачке фантазије једног стидљивка. Па, ево  шта каже Набоков: „Сваки дан, два пута дневно, из трамваја којим је ишао и враћао се с посла, Ервин је гледао кроз прозор и окупљао свој харем.“

И крај ове приче је одличан: „… мучила га је помисао да је сутра понедељак и да му неће бити нимало лако да  устане.“

21

            „Ужас“. „Уверен сам да нико није видео свет онаквим каквим сам га ја видео у тим тренуцима, у свој својој огољености и застрашујућој бесмислености.“ Нема бољег признања депресије од овога. Али ово је био наговештај, предосећање болести, смрти… „Њена смрт ме је спасла од лудила. Проста људска туга у потпуности ми је испунила живот да није остало места за друга осећања.“ Али писац је свестан да ће наићи нови талас депресије од кога се неће спасити: „И ја знам да сам осуђен на пропаст, да ће ме ужас који сам пре осетио, неумитни страх од постојања, једном опет обузети и да тада неће бити спаса.“

22

            „Бритва“. Изванредна психолошка обрада случајног сусрета некадашњег капетана Иванова сада берберина у емиграцији и његовог некадашњег иследника из Харкова. Али сада је Иванов у рукама држао бритву. Иследника утрнулог од страха Иванов је великодушно пустио. Проклета емиграција била је до краја верна Набокову. И ова прича је доказ.

23

            „Путник“. Писац каже: „Да, живот је талентованији од нас…“  А критичар: „Сва права задржава аутор….“  „Не преостаје нам ништа друго осим да варамо – надовеза се писац…“

В. В. Набоков говори о односу уметника и окружења: „Баш тако и ми, писци, преиначујемо теме из живота у складу са својом тежњом ка некаквој хармонији, ка уметничкој језгровитости. Зачињавамо свој безукусни плагијат властитим смицалицама. Мислимо да је то што живот ствара одвећ развучено и нуједначено, да је његов гениј сувише немаран. Да бисмо угодили читаоцима, ми од неспутаних романа живота кројимо своје складне причице – ad usum Delphini.“

А Р. Тагоре је на ову тему изрекао следеће: „…човек је по природи уметник; он никада не прима пасивно и прецизно у свом уму физичку представу ствари око себе. Стално је присутна прерада, прилагођавање, претварање чињеница у човеков сликовити приказ путем непрестаних утицаја његових осећања и маште.“ Нема разлике у мишљењима ова два великана. Горостаси.

24

            „Звонце“. Руски емигрант Николај је кренуо у потрагу за мајком. Њих је радвојио грађански рат. Прича је класична, свашта се дешава међу емигрантим, а овде је реч  о отуђењу. Отуђење мајке и сина. Син је бануо када је мајка очекивала посету. Надао се нежности. Али њој је сада било важно како да сакрије сина од гостију. И када је звонце одјекнуло, није било друге до да спречи сина да отвори врата. Сцене лицемерја су пуниле атмосферу испраћаја сина који је схватио ситуацију. Чим су се за њим врата затворила, мајка је пожурила да телефонира…

Прича мирише на аутобиографске елементе. Као и у другим приликама и овде је истакнута емигрантска носталгија и ламент за Русијом. И то, одмах на почетку приче: „Русија је упорно настојала да га задржи…“

25

            „Питање части“. Муж затиче жену са својим пословним партнером, па и кућним пријатељем. Рукавица. Двобој. Бекство.  Кукавица се завукла у мишју рупу, у један убоги хотел и тамо замишља како му секунданти радосно саопштавају да је и партнер побегао. О части је реч. Сјајна психолошка анализа кукавичлука. Набоков током целе приче држи читаоца на узди. Не да му да се опусти. Само га повремено цимне. Коришћене су дигресије. Вешто су убацивани инсерти о карактерима, а и други детаљи. Веома успешно. Ниједног тренутка се није губила нит приче. Није се то ни очекивало од оваквог расног писца. Но, да споменем. Кукавицу је оставио на оном убог месту. На свом месту.

26

             „Божићна прича“. Са тзв. иронијским отклоном Набоков веома суптилно приказује психологију једног осредњег писца, његову неосновану амбициозност, егоизам… и немогућност његовог социјаног преображаја при историјским друштвеним променама.

27

            „Кромпир-вилењак“. Прича је о недаћама  са којима се у свом животу сусреће човек мали растом – кепец, које му чине тзв. нормални људи. Малтретирали су га, чак су га и тукли. Прича се завршава прогоном руље дечака, потом жена и људи, који су јурцали за кепецом. „У граду су се пробудили сви пси, у загушљивој цркви верници су били приморани да слушају лајање изазвано виком и пујдањем.“ Урлали су за њим све док се није „скотрљао на плочник. Наоколо је бучно дисала гомила. Неко је схватио да то све није шала и наднео се над кепецом, тихо је звизнуо и скинуо капу.“ Кепец је био срчани болесник. Виспреном Набокову није могла да промакне охолост руље према немоћном. Проблеми ове врсте су познати од памтивека. Тек у новије време о њима  се више говори. Али, нажалост, стиче се утисак да се у решавању није далеко одмакло. А прича се.

28

            „Аурелиан“. Сви који су чак и случајно срели Набокова знају да је био опседнут лептирима. Написао је и неколико научних трактата о њима. Ноћног лептира срећемо скоро у свакој његовој причи. У причи Божић говори се само о рађању лептира. Цела прича је о томе.

Овде се прича о једном трговцу који је био, такође, опседнут лептирима. Целог живота је сањао о путовању у Шпанију, у лов на лептире. И када се је најзад добавио потребног новца умро је. Може се рећи од узбуђења. Прича садржи много стручних термина. И добар интелектуалац би морао да потегне за стручним речницима. Види се да је у питању страст. Опсесија. А зашто је Набоков посегао за оволиком количином информација о лептирима? Можда је хтео да остави читаоцу бар део своје биографије. Судбина није била наклоњена трговцу који је хтео да од своје жене сакрије путовање. Тако је хтео Набоков. Хтео је трагедију.

Навешћемо списак најнужнијих речи које су неопходне за читање Аурелиана: аурелиан, лепидоптерологија, ентомолог, агротис пилграми, лепидоптера, ураленсис, здепасти загасити корзикански репић, купусар, ноћни лептир, аполон, оленадров љиљак, бразилска морфоа, афрички…

29

            „Одважна момчина“. Сусрет мушкарца, руског емигранта, и жене у возу. Реч је о ловцу на жене. Учинило му се да је победник. А утекао је. Из њиховог дијалога издвојићу: „Не знам. Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија. И све је изгубљено, све је спаљено. Одсјај ватре могао се видети с даљине од седамдесет километара. Родитеље су ми искасапили пред очима.“ И шта каже Набоков? Тај велики загранични руски писац нигде није ишао без Русије. Па, Русија је велика. Русија је највећа. А имање „као ваша Саксонија“…  „Да, ми Руси смо сентиментални чудаци, али верујте ми да можемо да волимо са страшћу Распућина и наивношћу детета.“ Нема разлога да му не верујемо.

У коментару В. Н. Се жали да му је прича одбијена јер је оцењена као брутална. А ја мислим да је одбијена због ове декларације која је инкорпорирана у причу: „Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија…“. Мислим. Прича и није богзна какава. Осим цитираног текста који боде очи, па и срце, остало у причи је рутина, па да се човек само чуди на шта се је Набоков жалио?!

30

            „Лош дан“. Реч је о дечаку коме су се наругали старији обешењаци када му се допала једна девојчица. Ове ругалице се памте до краја живота. Да није тако, зар бисмо сада то читали?

„Близу главног пута који се спуштао низ падину стајала је ниска ковачница на чијем зиду је неко кредом написао ‘Живела Србија!’“ Овај цитат би био довољан разлог за превођење ове, иначе, изванредне приче.

31

            „Посета музеју“. Колики је емигрантски страх Набоков сам појашњава у напомени: „У једном тренутку несрећни приповедач примећује натпис на некој продавници и на основу њега схвата да није у Русији из прошлости, већ у совјетској Русији. Оно што га је упутило на то било је одсуство слова које је у старој Русији коришћено да украси реч после завршетка консонанта, али је укинуто у реформисаној ортографији коју су Совјети прихватили.“ Опседнутост Русијом и страхом од Совјета који је верни пратилац емиграције Набоков показује да га није мимоишла стара изрека „у страху су велике очи“. Просто је стално био под њеном паском. Емигрантски страх је виро из подсвести. Био је свуда присутан. Није му промакло ни словце које су укинули Совјети. Халуцинантно путовање – обилазак музеја, због емигрантског страха, морало је бити појашњено у напомени од стране самог писца.

32

            „Заузет човек“. „Имало је пуног смисла назвати га ‘заузетим човеком’ јер је предмет његове заокупљености била његова сопствена душа, а у таквим случајевима нема речи о опуштању, нити чак било какве потребе за њим.“ Прича је крцата аутобиографским елементима из оног дела емигрантског живота у Берлину. Човек је утувио да ће умрети у тридесет трећој години у Христовим годинама. У питању је „тридесетогодишњак, ситан, али широких рамена, клемпавих и прозирних ушију, пола глумац, пола литерата, аутор рима на актуелне теме у емигранстким новинама, потписаних не нарочито духовитим псеудонимом…“ … „Водио је бедан, неорганозован, самотњачки живот и проводио сате у јефтиној крчми, где је писао стихове на актуелне теме. То је био образац његовог живота – живота који није имао много смисла – сиромашног, испразног бивствовања трећеразредног руског емигранта.“

Набоков је у овој причи био заузет копањем по души и то веома дубоко, као, чини ми се ни у једној другој: „Много је људи чије душе су утрнуле попут ноге. Per contra,  има и људи обдарених принципима, идејама – болесних душа које тешко пате од проблема вере и моралности; они нису уметници осећајности, али душа је њихов рудник, у њему копају и буше, залазећи све дубље  и дубље машином за сечење угља, коју представља религијска свест, опијајући се црном прашином грехова, грехића, лажних грехова.“

„Бавио се својим сопственим бићем…“ Бавио се проблемом судбине, краја света, проблемом „своје бесмртне душе“, коју је везао за велику буржоаску класу. О судбини је говорио са иронијом, позајмљени новац је „искористио да се добро нахрани, јер није био спреман да судбини остави ни најмању прилику.“ Веровао је да се може заштитити од судбине. Дакле, ова прича је крцата темама и изаткана рафинираним психолошким детаљима. Прича је стилски дотерана, као и дуге приче великог Владимира, питка као старо добро вино, које удара у главу са задршком.

33

            „Terra incognita“. Прича је испричана тако да код критичара изазива двоумљења. Да ли је реч о халуцинацијама наратора, или о дечјој авантуристичкој причи, или… Мени се чини да је реч о халуцинацијама које су накнадно, по оздрављењу, забележене. На то указују детаљи, као што су ћебе, бележница, плафон… Али, за мене је овде занимљиво да је ово прича Набокова у којој ликови нису Руси. Што је реткост. Нема ни руских топонима. И још, овде се он потпуно посветио пројекту хватања лептира што му је, иначе, била опсесија.

34

            „Поновни сусрет“. Сусрет браће. Брата  који је у емиграцији у Берлину, који је дипломирао на Прашком универзитету бавећи се словенофилским утицајума у руској књижевности, после више од десет година посећује брат који је дошао послом директно из СССР-а. Одрођена браћа су једва дочекала крај сусрета. „Какав жалостан сусрет.“.

35

            „Усне на усне“. Прича је о несрећнику који је утувио да је писац. Чак су га и преварили да плати штампање часописа да би му при крају објавили нешто мало из његовог романа. Бар је имао илузију. Набоков му је није одузео до краја приче. Приметимо да је таквих умишљених назовиписаца одувек било, а данас их сигурно има и више него у време Набокова. Ови данашњи располажу великим парама па су тим опсанији по књижевност. Можда је могла прича да се заврши и са мање грубости, са мање директности.

Ова прича има занимљивости. Прва је, хендикеп се десио самом Набокову. Покварила се штампарска преса, тако је штампање ове приче изостало и она је објављена тек после више од двадесет година. Друга је, Набоков је, као овлаш, изнео неколико ставки што се писца и писања тиче: „Писац мора имати душу… мора бити саосећајан, осећајан, праведан.“ Мора имати дотеран стил… Може се наслутити да му је узор био Џојс, јер је хвалећи уредника, у лику Галатова, за њега рекао да је „руски Џојс“! Дакле, Џојс је репер. Прича је прави драмски текст. Провукла му се мисао „како старци морају платити за срећу“, али је Набоков оставио наду да ће „његово дело почети да цене после смрти“. О, проклета иронијо! Без тебе све било би пусто!

36

            „Лобода“. Дечак добија у школи непотпуну информацију о двобоју свога оца. У причи је дат изванредан приказ идентификације сина и оца. Прича је завршена хепиендом, ниједан од учесника није повређен. Штавише, први је пуцао противник који је промашио, потом је отац опалио у ваздух. Куд ћеш веће сатисфакције за сина. Прича садржи многе детаље из успомена на догађаје који су се стварно десили које је Набоков сада гледао преко границе са пристојне временске дистанце.

*****

Сваку причу нагриза време. Постоје приче које издрже све уједе. Ретко се срећу. Али постоје. Интересантнe су оне које је ухватила патина, али нису излизане. Оне су ти као персијски или пиротски ћилими, што их више употребљаваш, лепши су. Подмлађују се употребом. И код приче је важна мисао, као и код песме, као свуда у књижевности. Изостанак мисли у причи се своди на: причам ти причу.

Није он Чехов, а није ни Буњин. Можда је на мене прешла тако честа његова депресивност.

Можда ће све бити боље и разумљивије ако га читате са позиције емигранта. Али, уз то, морате бити племић. За разумевање пожељно би било и да сте једва преживели носталгију.

Како је књига одмицала Набоков ми се све више увлачио под кожу. Књигу сам свуда носио са собом. И када сам одлазио на спавање. Остављао сам је поред кревета. Може се рећи да смо заједно спавали. Али нисам јој дао да спава. И нисам се покајао. Приче су мајсторске. Суптилан. Проницљив. Мале теме су у његовим причама постајале велике. А то ме је одувек обузимало.

Сам Набоков за себе је рекао: „Ја сам амерички писац рођен у Русији и школован у Енглеској, где сам студирао француску књижевност пре него сам петнаест година провео у Немачкој.“ Богата биографија. Нема шта. Али, судећи по темама које су обрђиване у овим причама, а још више по њиховим садржајима, а у већини се обарађује руска емиграција, којој је припадао и Волођа, не би се рекло да је тако. Уосталом, он овако пише у Небићу: „А ипак смо тобом надахнути, Русијо, твојом недостижном лепотом, вековном чаролијом…“. Сада читалац види зашто сам Небиће изабрао и за почетак и за крај овог текста о причама Владимира Набокова, и о њему. Дух Русије – Вилењак, није му дао мира ни када је сањао, ни када је маштао, ни када је писао… И још да додам, Набоков је имао срећу, њега је победио његов сопствени таленат. Његов се таленат на почетку давио, али је изронио. Људи га срећу на разним дестинацијама и на разним језицима. Још плива. Оран је и спреман за дуге пруге.

Емиграција живи у сталном страху. Њоме се баве разне обавештајне службе и разни муљатори. Када су подметачине и опањкавања у питању сви су у игри. Једни су жртве, а други воде игру, или су сви нечије играчке. Емиграцију прате и сиромаштво, проституција, коцкање, убиства, тероризам, крађе и што је још горе политиканство. Ретко када је реч о некој политици, углавном се све своди на мешетарење и у позадини су обавештајне службе. Ниједна од њих никада није била добронамерна. Ни према којој емиграцији. Свака је гледала да преко леђа емиграције пренесе своје проблеме и ушићари. Сви они користе, злоупотребљавају, патњу која се зове носталгија. Црква је такође присутна. Труди се да одржи дух народа, а и да им отме покоју пару. Интелектуалци, квази-интелектуалци такође, оснивају разна уметничка удружења, часописе… Све је то било пред очима Владимира Набокова. Није се то моголо избећи. То је временом постало саставни део њега. Увукло му се у душу. Отуда је емиграција предмет у великом броју његових прича. А носталгија је на прво место избацила Русе и Русију. Русија.

Живот у емиграцији је сваким даном утискивао Русију све дубље у свест и подсвест Набокова. Готово да нема приче у којој се неће наћи неко руско име, штавише, ретко се могу наћи немачка или енглеска имена ликова из прича, иако је писац релативно дуго живео у Берлину, иако је студирао на престижном универитету у Енглеској. То се одразило на његову ерудицију, на савршенство у стилу, али теме су емиграција или Русија. Ум великог писца није одолео, или, можда, је боље рећи, није ризиковао, из његове душе је избијала Русија. Тематски је остао у Русији.

Кад је реч о стилу, нећемо говорити о префињености, прецизности, јасноћи, или о граматичности. Можемо констатовати да ништа од овога не мањка Набокову.

Стил се може наметнути. Може се наметнути и глупост, па да испадне стил. У стил спада и наметање теме. Код превођене литературе на стил утиче преводилац, па и лектор. Набоков је копао по дубинама (своје) руске душе. Приче су беспрекорно испеглане, у стилу Набокова. Рекло би се да човек може на ивицу да се посече. Али ове приче су мекане, плишане, нема искакања вагона. Композиција полако вијуга између ствари, између људи, између животиња, по пределима, по улицама, по салонима, по вртовима, по ходницима, по хотелима… које је Набоков поставио као кулиса тврђаве која чврсто стоје од почетка до краја представе. У причама Набокова, теме му је наметнуо живот у емиграцији, а он их је претворио у свој стил и обојио носталгијом, Русијом.   Стога,  могли бисмо мирне душе прецизирати: Велики Владимир Владимирович Набоков био је загранични руски писац који је копао по руској души, копао и ископао златно грумење које је пред нама. За који год грумен се читалац маши, златан је. Чак и онај према коме сам био скептичан. Рач је о укусу. А умами није једини укус.

Амерички писац ниједну причу није завршио хепиендом. Знао је за моћ трагедије. А најбоље су му оне које уопште није завршио.