Monthly Archives: February 2019

Марија ШКОРНИЧКИ: ГОЛА РЕЧ (Избор из поезије)

ГОЛА РЕЧ

(Избор из поезије  Марије Шкорнички)

Открити Брехта

Открити Брехта и друге залихе

На виђеним лицима

Обећава несаницу

Друга могућност

Поделити летке за кућне послове

 

Три поподне качи ми се

Око врата

На путу видим генерацију

С монологом у руци

Улица одјекује од срдачног

Смеха

 

Ход призива кишу

 

Глас приљубљен уз врат

Голица оскудни дух

Просут по земљи

Дај Брехта да шири радозналост

Поклопац са врча

На мртвој је природи

Детаљ за весеље на

Краћем путу

 

Поезија изван храма

Поезија изван храма

Лута

Осећања чуче у видикругу

Изненађења

 

У твом храму

Олтар чека

Белу птицу

Да усклади лет

Са сенком

Храстовог лишћа

 

Растопљене звезде

Разлиле се

Па капљу у зенице

Кап по кап

 

Смисао увежбава улогу

И нивое жудње

Пијем зелени чај и

Наздрављам за све жене

Које те воле

Уздах се чује

Брушен сузама

           Без сведока         

 

Чедност

Зеница заузима сунце

Глас је чист

Од јутарњег неба

Љуска од ораха чаролијом

Крунише ваздух и

Буди чедност

У кули зодијака препознајем

Твоја рамена

 

Звиждук дај да мотри

Исход

 

Препознајем црнило у оку

То угљенисан камен

Мења правац

Плодова земних

Заносом испери ноге

И помешај очај у крзно

Мачке

 

Мирише кожа

Мирише кожа

На руже и малине

Раскош

Кружи и кружи

Кроз облаке

Негодују

Муње

Кроз стихове

Тешко се дише

 

На престо

Гледа оптичар

Мрмља поруку

И магију

Планинског врха

Грумен пажње

Изазвана

Окреће се

Кључа

Реч из уста

Посејана

 

Силази еротика

Силази еротика

У пространство

На Тргу

 

Уљуљкан опис

Лиже страхове

 

Закасни

С погледом

Жижак трепти

Разгрће гласове

 

„The thrill is gone“

Портрет

Замршен у

Тонове и

BLUES

Игра пред

Очима

Урања

Полност

Kрцата

 

Изван

Граница

Намера

Комбинује

Дует

У бесцење

 

Калеидоскоп

Дарује

Ужитак

 

Слушај глас

Б.Б. КИНГА

 

Koнцерт

Негде на linea terminalis*

Изводи се концерт

Oдговори лепршави

Жигошу os pubis*   

Koмeтa би дa кушa  

Бескрај

Све зависи

Штa сe свира

Свирач свирачу

Исписује

Шта је испод

A  кожа опкорачена

Скида вео

 

Наге руке

Уплашиле се жеђи

Па трче и скупљају

Гримасе и стиднице

 

Подај се

Очима

Древно море

Запенило

На све стране

_________

   *linea terminalis—kaрлична кост
   *os pubis—препонска кост

 

Гола реч

Гола реч

За усне се спаја

И увире у

Ћутање

A поплава

Jутра

Мокрог од

Бујице

Уводи ред

У неред

Удар у бок

У кук

Ребра

Снагу ломи

Мрежа жеља

У свему удвојена

Рука вођена

Вреба зрење

Сатеран дрхтај

У дубине вира

Подилази

Жедан

A јa

Распета

Притиснута гомилом

Стења

Зобљем жмарце

A реч гола

Нема

 

Уточиште

У шуми лаје пас

Гризе сенку

Упада у мрежу

Сам

 

Месо на крилима

Ухватиће лишће

Да обрише росу

 

Нека сиђе са зида

Пас

Хоћу да настави љубав

Што пулсира

Између очију

И Бекетових сећања

О утроби

 

Гласник околности мења

Просипа загонетку

У прасак

 

Изазов

У гомили

А сам

Упознајеш снагу пута

 

Љубим те очима

 

Чежња личи на лудило

Слабост отвара врата

Стидљиво

Диши збуњен

 

Љубим те очима

Да ми уста не би

Рекла  НЕ

 

Ако си тужан

Душа ти је жива

 

Увиди вредност

Буђења

Спознаја

Мисли спознају

Лошу глуму

Обично

Лутање с песмом

У срцу

Спотиче се

 

Смех закачен

За образе

Као копча

Расплиће лица

 

Побуна

Разум

Нејасна сцена

Столица за љуљање

Неуморна

 

На стази

Ветар маше свемиром

У дослуху

С окреченим дрвећем

 

Спирала сата надолази

 

Спржени хлеб

Жваће тишину

 

Нежне речи

На глува врата

Точе

(Корак иде наизуст)

 

Нестрпљење натоварило

Мирисе

Из књига

 

Чека замку

 

Молитва

Кап душе

Разлива се

У  доброти

 

Спознај

Између удаха

Између издаха

 

Спознају

Умотај у љубав

 

Душа блиста

Као кап

Сунцем обасјана

 

Небо у себи

Сочна јабука

Потпуно се даје

 

Безусловно

 

Љубав за љубав

 

Опуштено

 

Сок живота

У жељу тече

Светло за светло

 

Испуњени

 

Коска са оком

Коска са оком

Оре бразде

Кроз лик

 

Мишеви недужни

Цвиле

Вуку ноге

Слабије од репа

 

Шкриња се у лопту

Претвара

Па клиза у понор

 

Заустави треском

Пад

Постави ноге

за стражу

А певца

за крик

 

Из колибе дим

Из колибе дим

На вратнице гура

 

Људи с изједеним очима

Плачу

 

Сузе у бурило наточи

Да се спере грло

Од вике

 

Руке од сира одмарај

На голим грудима

 

Дрвене греде не рибај

Млеко источи

Нека их избели

 

Мачки лисица попила очи

Истерај је на зидину

Да не лоче греде

 

Тросунчана светлост

Тросунчана светлост

На себе

Ослоњена

Гледа

Без тежине

Овлаш додирује

Расута

Бистрина

Сама

 

Кроз светлост

Светлост

Сенку размутила

 

Алхемичар

Алхемичар

У Дворцу

Камену

Душу кињи

 

Олупина расте

Из леје

И бележи рођење

 

Кроз шавове

Гура зној

Црвасте пипке

Обурване кућерине

Раскречене

И гротескне

 

Тежња дише

У два правца

(Вечно подне)

 

Зрак из дубине

Зрак из дубине

Важан

Богат

А тајна

Иза ломно и

Болно

Традиција

А сан

Свест ноћи

Јутра

Веже облик

Пути

 

Пливач

Замах продире

Удара поглед

Кроз рожњачу

Посред лица

Опире се

Форма

 

Покрет

Не чека

Промену

 

Плава рони

У плавој

 

Потез у платну

Потез у платну

Милује разум

Продире

Прсти

Распети

 

Трзај перцепције

Губи

Простор

 

Обрис

У обрису

Репује

 

Слика ума

Шири се

Низ осмех

 

Долази ми

Песма

 

Градови се мењају

Њишем се

У центру циклона

Жудња

Или поседовање

Као разгледница

 

Градови се мењају

 

Мушка тела

Плаше се чулности

Очисти облине

Пред огледалом

Лепезом растерај тромост

 

Удиши

Мирис ноћи

Распростри привидност

Од белих облака

 

Унутрашњост моја

Вековима певуши

Исту песму

 

JAZZ конверзација

Јazz  конверзација плива са звуком

И намигује

На чистом енглеском

Низ улицу гледају кључаонице

Равно у очи

 

Чиновник сања асистента

Туризма

 

Вода из туша виче

Добродошла

За вино у дневној соби

Хоћеш ли песка за стопала

Или путер од кикирикија

 

Ритам се црпи из саксофона

И улази у прорезе на свечаној

Хаљини

Јазз  воли босе ноге

Ружичасте вене

И кокице

 

Дан као сваки

Озон у шаку ћушкам

Да премажем јутарње

Издање

Речи отичу из чаше

Гасе мрмор

Разбуђени

 

Уловићу ти поглед

Који греје на

Сувомразици

Можда купим и

Врућу лепињу

Добар изговор

Да уђем у кућу

 

Без страха гледам

Шта ме то гуши

 

Судбина

Или радни дан

 

Еликсир

Закачи штипаљком очи

Да се мало просуше

А срце на прозор

Истакни

Да га сунце угреје

 

Тамјаном прочисти речи

И журбу

Са погледа откачи

Ланце

Може се ткати паучином

Може и лековитом травом

 

Убеђења помажу облаку

Да трчи улицом

И упозна књигу росе

Сладуњави ваздух нагрнуо

Низ разбој

 

Баштован

Скувао чај

 

Хорна

Владиславу Еди Шкорничком

 

Ритам

Као подневна јара

Јури

Према хоризонту

 

Зној ме грли

А ја бих

Лимунов цвет

 

Бели голуб

Указује

На небеске сфере

 

Хорна буја

А ветар стоји

Нем

 

Крв моја вртешка

Крв моја вртешка

Успела се из понора

Камење успавано

Сазрева

У шипражју

Ветар уморан ћути

 

Језик што клија

Хоће ваздух да

Уједа

 

Крв моја вртешка

Ретко се зауставља

 

Идемо боси

Идемо боси

По љубав

 

Пехар под руком

Сигурност чува

 

Кад се радост откине

Не дај да виси

На рачви

Сипај је у мисао

 

Можда ће жица сама

да свира

Празном ходнику

 

Преко жижљивих даски

Врео ваздух се моли

Да муње

Оставе очи

 

Цвет из раја

                      сину Бранку Матићу

На крило стављам цвет

Донет је из раја

 

Може ли срце

Да мирише као цвет

 

Уљане боје

Купујем на вашару

 

Тачкицама цртам звезде

Нежне очи

 

Невиност дечија

Грли се са тишином

 

Осмех расте

И силази до ува

 

Ђед Илија унуцима

Лијепо ли је

У себе погледат’

 

А још љепше

Виђет’ чојство

И љепоту душе

 

Па је ђеци

Својој

Подијелит’

 

Да осјете

Што је свјетлост

 

И да виђу

Којим путем

 

Баба Коса

Ткала и ткала

По вас дан

Нити у основу уводила

 

Чињела

Никад да стане

Из петних жила

Да је жива

Вуну би

Мотала

 

Баба

Исплети косу своју

Ветар нек’ се игра са њом

Али ти је исплети

К’о што плетеш речи

 

Исплети косу своју

 

Мека је као свила

Као кап росе

Као смех

Измивена кишницом из

Пупољка руже

 

Бела је као облачић

Заостао на небу

 

Уплети у косу своју

Поветарац и мирис

Ливаде

Подигни свој благи

Поглед

К моме лицу

Радост пусти

Нека њише заостали

Праменчић

 

Исплети косу своју

И омотај око чела

 

Такву ћу да те памтим

 

Унутрашњим светлом дарован

                                            Томиславу Мијовићу

Растављен

од  књига прочитаних

и прочитаваних,

од књига својом руком

написаних,

од предела виђених

до кањона Невиделих,

од шкољки прикупљених

и камења препознатих

својом руком углачаних.

 

Растављан

ал’ не растављен

јер је песник миљеник

необичним даром дарован

да обасја светлом

све углове уметничке душе,

да истражи

тајновите жеђи стваралачке,

омирише травке сунцем напојене

и препозна

додир-видом избочине.

 

Дарован је у том мраку

силним благом

што га душа само има,

па кроз сонет, риму…

озвездава, заблистава

и Очевом лампом вођен

осветљава поезију.

 

Чупави анђео веселих очију

Соњи Савић

 

Искривљен осмех

Испробава костиме.

Удвостручено огледало

Дешифрује

Плиме и осеке

Тренутка.

Влажност ока

Расипа се

Низ шећерну штанглу.

 

Под кожу увучена

Слутња

Нервозно похађа

Курс дисања.

Прасак

С књигом у руци

Нову улогу осваја.

Очи публике

Гледају ветар

Одевен у дебеле наносе боја

Како игра игра и кликће

И лети високо

Небеским сводом

 

Мит о Лабуду

Бранку Миљковићу

 

Иако је окачен

Он и даље пева.

 

У висине

са њим

попела  се,

па вијори,

поезија.

 

Спасила се од

погубљења.

 

 

 

Сенка се приљубила

уз дугу  на небу

Милану Ђурашиновићу

 

Осмех ме дозива

и посматра

време

што нараста и отвара

душу.

 

Отворена књига

прича о суштини.

 

Речи катрена

жуборе и шуште,

отискују се низ

купиново жбуње

(Врагочанице).

 

Сенка ћути,

тишина се протеже,

дуга зури

у нове сцене.

 

Зоранов брк

Зорану Радмиловићу

 

Испред Атељеа

Са 212 столица

Осмехује се

Са једне од њих

Један брк

Далијевски

Ибијевски

Брк знања

И поштовања

Импровизације

И слободне сцене

Мајсторских фраза

И нових псовки

Са кривина изгубљеног

Пута

Удомљен и настањен

У хумору што  шиба

И гесту слободе:

„Живим по своме…“

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА.  МАРИЈА ШКОРНИЧКИ живи и ствара у Ваљеву.    Објављивала је поезију у многим књижевним листовима, часописима и зборницима, учествује на фестивалима…

Књиге песама:

Дробњачки записи (Бистрица, Н.Сад, 2006),

Мирис коже (Бранково коло, Срем.Карловци, 2007)

Кроз Јелисеј (Orpheus, Н.Сад, 2008)

Хотел Адамс (Aпостроф, Београд, 2011)

У кући блуза (Aдреса, Н.Сад, 2012)

Дробњачки записи, допуњено издање (Интелекта, Ваљево, 2015)

У једној руци фењер, у другој поезија (Мат.библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево, 2019).

Литература

-Јанко М. Левнаић, Име игре КАТРАН И СКОРУП оглед о пезији Марије Шкорничке, (Мат.библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево, 2011).

-Милијан Деспотовић, Прозор на кожи, беседа, прикази; (УКС, Свитак, Нар.библиотека Пожега, 2013).

-Милијан Деспотовић, Поетика утиска, беседа, прикази; (УКС, Свитак, Нар.библиотека Пожега, 2017).

 Антологије и панораме поезије:

-Антологија „Цветна душа“ – саставио Mилутин Лујо Данојлић (Матична библиотека Љубомир Ненадовић- Ваљево и Удружење српских издавача – Београд/Ваљево,2009.)

– „Избор никшићког пјесништва“ – библиотека „Завјет“ /приредио Данило Мијатовић (Kњижевна заједница „Mирко Бањевић“, Никшић, 2009).

-„Зорану Радмиловићу песници и ликовни уметници“ – приредио Toмислав Mијовић (Фондација Зорана Радмиловића, Зајечар 2011. год), итд…

Превођена је на македонски (Корени) и пољски језик (Tekstualijа).

Уредник је Алманаха уметничког стваралаштва Колонада, од 2011.године (издавач Синдикат радника Електромреже Србије); у уредништву је часописа Бранковина из Ваљева.

Члан је Удружења књижевника Србије.

 

 

 

 

Јелена РАДОВАНОВИЋ: ЧОВЕК КАО ТАЧКА У КАМЕНУ

ЧОВЕК КАО ТАЧКА У КАМЕНУ

(Избор из поезије Стојана Богдановића, РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ)

Иако је многим песничким и прозним књигама већ дуго присутан на нашој књижевној сцени, Стојан Богдановић у маниру искусног homo ludensa својом новом песничком збирком показује да и даље ужива у својеврсном поетском љуштењу лука, нудећи нам својом поезијом сузе кроз осмех, и још увек не пропуштајући да нам отвори нека нова тумачења и значења, задржавајући притом препознатиљиви трагикомични манир свог певања. Драж Богдановићеве поезије управо и јесте у тим лудистичким оксиморонским опречностима – ту његова стална запитаност над судбином и Богом иде руку под руку са десакрализацијом и јеретичким моментима; готово побожно песничко бављење смислом правог стиха иде укорак са болном аутоироничношћу и детронизовањем поезије и песника; свеприсутна тема пролазности директно је супротстављена банализованој свакодневици; однос хришћанског страхопоштовања према Богу стоји напоредо са, готово фамилијарним, односом према Човеку-Богу.

Један од Богдановићевих песничких лајтмотива је стална метапоетичка запитаност над смислом и значењем поезије и процесом настанка песме. Немали је, притом, његов (ауто)иронијски отклон према песништву и песницима, па ће тако у програмској песми и стожеру целе збирке, Разговор са мајком Божијом, он рећи како му мати говори да „нахрани музе, а то значи козу“. На сличан начин у песми Фазе Богдановић самокритично каже да је у трећој фази живота почео да се бави поезијом када је почео да „гњави и да дави, да смишља и да умишља“.

Бавећи се умећем стиха, песник покушава да одгонетне и смисао надахнућа и настанка добре песме. У репрезентативној песми из тог тематског поља, Песма треба да уме, Богдановић каже да „песма треба да се њише/као јаблан на ветру поред Тимока/притом да држи мисао/чврсто као мали враг сису“. Богдановић нам овде опет нуди свој поетски кредо привидно неспојивог – песма мора да обједини те опречности у себи као што су лиричност и стаменост јаблана који се њише на ветру, насупрот структуралности и стабилности који наликују математичком систему; притом песма не сме да изгуби ништа од своје враголасте заиграности, кружећи око мисли која као стуб држи песму. Богдановић притом није за неку пуку ларпурлартистичку игру и песму која је лепа зато што је песма или је песма зато што је лепа; успела песма у његовом поетском свемиру мора да буде рефлексивна, мора да има мисао, логос, на чијем таласу ће бити ношена. Уплив Богдановићевог математичког ума је и овде очигледан – песма нема кичму ако у себи не садржи мисао, јер мисао је она велика енергија без које је песма пуко надувано празнословље. Богдановић је у теми метапоетичности често и аутореференцијалан и аутоироничан. Рађање песме, Богдановић одлично зна, није никакав узвишени парнасовски моменат, већ често чисто мучење и тегоба. Песма долази ниоткуда, кроз несаницу, затиче човека у кревету са другом песмом у сну, „од чега човеку буде мука“. Богдановић, међутим, зна и какав искрени усхит доноси право надахнуће, јер „Од песме се човеку заврти мозак/И ништа га не боли“. Песник је зато онај чудак који под кривим дрветом, и сам нахерен, искривљен, неуклопљен, померен из општеприхваћене стварности, чека своју праву песму, док свет око њега у клаустрофобији свакодневице непрекидно безглаво иде за својим послом и за општим жамором. Песник зна да песму вреди чекати, јер „песма је као срна/очас се преплаши/и штукне у густиш“. Уопште узевши, метапоетичке играрије су у Богдановићевој поезији врло честе. Песник се често бави смислом правог стиха, који је „као несташно дете“, дакле оно што је најтеже укалупити и зауздати у општеприхваћену и смислену форму.

Мајка је један од главних песничких мотива збирке, који такође уједињује богдановићевске опречности – са једне стране, то је фигура патријархалне сељанке која је јака, вредна и стамена, која обаљује букве, музе козе, гаји децу, кува, носи воду, којој ништа није тешко, иако за сина жели бољу судбину и шаље га у Београд „да учи за господина“; која је, другим речима, парадигма традиционалне балканске жене. Са друге стране, мајка постаје обожена епифанијска фигура која се песнику указује у виду Мајке Божије, оне која увек светли, подучава, исцељује, умирује и дели савете. Кроз фигуру мајке одвија се и песников дискурс са прошлошћу, обичајима, традицијом, породичним свецима, умрлим рођацима, прецима и завичајним фолклором. Мајка тако постаје синтеза личног и општег, профаног и религијског, индивидуалног и колективног. Ронећи у индивидуално сећање, песник гради истински снажну емоцију, која читаоца уме да затекне и погоди у плексус, као и у другим песмама где је Богдановић у дослуху са својим срцем – кад пева о свом детињству и завичају, о нашим обичајима, о стварним људима који су прошли кроз његов живот.  Тад његова поезија буја, ври, ромори и жубори и разбарушена је у најбољем смислу, као оно несташно дете.

У Богдановићевом космосу, који се често показује као јединствено прожимање математике и поезије, појам тачке постаје онтолошка жижа његове поетике. Тачка се и у лингвистичком и у математичком смислу чини једноставним појмом, али се лукаво опире дефиницији, због чега је њом и најтеже овладати – тачка у себи садржи и цео свемир и коначност, и празнину и пуноћу, и почетак и крај. Стога је у поетском смислу најтеже знати кад треба ставити тачку, „да ти памет не исцури кроз реченицу/Као вода кроз баштенско црево“.

У фокусу Богдановићевог певања налази се и непролазна песничка тема пролазности, која се код њега често неминовно развија кроз дијалог са Богом, или пак кроз монолог о њему. Песник тиме отвара нека кључна питања есхатологије – Бог се код Богдановића не васпоставља као узвишени, недодирљиви и табуизирани Апсолут, већ је, напротив, песников однос према Богу фолклоран и готово фамилијаран. С обзиром да је код Богдановића Бог увек више Човек-Бог него Богочовек, нисмо само ми запитани над Богом, већ је и Бог запитан над нама и над смислом света који је створио, као у песми Крст: „Понад главе крст/У чуду/Шири руке.“ У ауторефлексивном покушају да докучи ко стоји иза сложеног механизма покретања времена, Богдановић ће на сличан начин у својој поеми рећи Питао сам сајџију, да би се у тој својеврсној оди пролазности тек на крају размрсило клупко енигме људске егситенције на земљи – сајџија не може да пружи одговор на питање како сат тачно зна када човеку треба узети меру, већ се Бог васпоставља као једини Велики Сајџија, као онај метафизичар који стоји иза космичког механизма судбине и пролазности, једини који поседује одговор на питање о људском крају. Богдановић ни не крије своју скепсу према могућности да се време измери, укроти или заустави. Време је суштински немерљиво, јер не постоји. Сат само подсећа на време, а освета према часовнику се показује као јалов људски покушај да се време победи. Богдановићев сат није мерач времена, он је парабола нас самих и наше неминовне и безнадежне људске метаморфозе у времену, јер: „Време те заскочило и јаше,/Јаше те као рагу/А сви од тебе траже/Да се осећаш као Пегаз.“ Зато је на такав сат, пуку механичку људску творевину, немогуће ослонити се, баш као ни на људско сећање. Тај сат или касни, или је херав, или без казаљки – ту се помаља познати бергмановски метафизички мотив  осакаћеног часовника отпалих казаљки, који нас све чека: „Јер смрт ће доћи тачно у секунду, каже песник, све ће бити на време/па шта ће ти онда сат“. Богдановићев сат је и симбол колективног сећања, заједничког људског искуства и колективног записа у времену. Као оне умрлице у песми Криво дрво, које подсећају на пролазност живота и свеприсутност смрти, јер нас очи мртваца са слика непрекидно посматрају. У већ поменутој песми Фазе одвија се на сличан начин и иронично поетско сравњивање рачуна са животом и са његовом неминовном цикличношћу, иако је потка песме типично људска жеља за непролазношћу, жал за ефемерним и за прокоцканим шансама: „Некада сам због љубави хтео да се убијем/По неколико пута дневно/А сад копам и ногама и рукама/Ако икако могу последњу фазу да прескочим.“

Иако згуснута симболима, Богдановићева поезија је свеједно освежавајуће нехерметична. Презент је у њој доминантан глаголски облик, јер је то поезија која је пре свега уземљена и укорењена у садашњости, и у ту сврху често користи и разговорни стил и жаргон.

Збирка се елегантно заокружује симболом камена. У камену је кључ којим песник синтетизује све своје поетске теме и мотиве. „Камен вам се смеши“, рећи ће песник и подсетити нас да сваки људски пут води само једном циљу и да је све пролазно, макар било и уклесано у камену – од људских прапочетака, цртежа у пећинама, првих књига, првих слова природе, фосила, до надгробних споменика.

На крају, на камену је уклесана и поезија.