Monthly Archives: June 2019

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

Савесно, Отисци свесног[1]

Човек се свакодневно сусреће са отисцима. Отисак прста, шаке, стопала, зуба, анатомски, златотиск, еколошки… Отисци су грађевине, баште, уметничка дела, књижевна, филозофска, религијска, поетска, слике, скулптуре, музика, отисци су, нажалост, и пустиње… Отисци су и ожиљци душе. Отисци су и отисци душе. О овим последњим ћемо овде распредати приче. Говорићемо о отисцима душе песника и мислиоца Ристе Василевског (1943 – ). Његови отисци су изашли два пута, из душе, па из штампарије, тиме се он објавио као човек. О тој објави овог врсног ствараоца ћу овде писати, а циљ је да се и ја са својим утисцима промакнем поред великог човека, да некако заједно изађемо пред Господа. Надам се да ће се читаоци уверити да овде није реч о пуком приказу књиге.

1

Добих недавно књигу са поднасловом, Филозофеме, анотације, цртице. Одмах сам се дао у потрагу за речима из поднаслова које су требале да ми појасне наслов, и не само мени него свима који знају да читају ћирилицу, а наслов је јасан, Отисци свесног. Најбоља од понуђених речи јесте „цртице“, али и она је сувишна. Она друга може да значи „белешке“, што у овом случају значи исто што и цртице. Реч „филозофема“ може свашта да значи, и о томе се распреда на Википедији. Стари Вујаклија наводи следећа значења: питање из области филозофије, филозофско учење (или: тврђење, мишљење, посматрање). Речи „тврђење“ и „мишљење“ имају исто значење, а оно се може подвести под метафоричним насловом Отисци свесног. А Отисци свесног су резултат свесног посматрања. Дакле, наслов је одличан, казује све.

2

Језик у књизи је избрушен, што би данашњи критичари рекли исцизелиран, а та реч је што се српског језика тиче потпуно непотребна. У књизи се могу срести и веома успеле примене компјутерског дизајна. Што, дабоме, личи на сигнализам. Али, само личи. Реч је (пре)судна. Ако судбина уопште постоји, онда је Реч човекова судбина. И овде је Реч победила.

3

Ја сам може бити по природи оштар човек, па ми је и језик такав. Можда се некоме чини и да је поган. Али, обично кад завршим текст покупим погане речи и бацим их у свемир. Нека иду бестрага! Надам се да неће загађивати књижевну средину. Све се надам да ће погане речи сагорети њихова злоба. Али то је само нада. Невоља је у томе што остане мисао. А од ње се не могу отети. Ма, и језик сам свој заборавио, а други нисам научио.

4

Чепркајући по Отисцима покушавам да проникнем у оно са друге стране. Чим почнем, чим зашиљим оловку и притснем њен шиљак на неки отисак,  одмах ме нешто штрецне, а не смем много јако да притискам, бојим се да отуда не зине нека гадна мисао на мене, нека ала коју нећу моћи да савладам, али путујући тако видим да је то једна језичка питомина, па се питам да ли сам ово ја, или, где сам био досад, да ли ја то добро разумем? А због чега сва ова питања? Зато што је све јасно написано. Јасније и боље не може. Занимљиво је, и хвале вредно, да у обимној књизи, 500 страна, нема оних  грозних речи из поднаслова књиге.

5

            Ристо Василевски је нашао начин како да изађе из себе. А мој проблем је како ја у све то да уђем а да се не сударимо. Постоје многа врата, велики број потхода, јер велика је разуђеност идеја, интересовања. Како да нађем права врата, моја, на која ћу ући, проћи кроз текст као кроз музеј кристала, а да при том ништа не оборим и не сломим. Упркос томе што су та „тешка врата“ широка и уочљива из даљине тешко се улази, јер док ја стигнем Сунце зађе и она буду затворена. Зато често почињем читање испочетка. И да се похвалим, то ми причињава задовољство.

6

Текстови су питки – као старо вино – обарају са задршком. Бацају читаоца у патос.  Неки су текстови брушени накнадно. Обично се у таквим случајевима изгуби интима, топлина, осећајност, па и искреност. Добија се на чистоти, али нисам сигуран да би због тога требало жртвовати осећања, тј. поетичност. Међутим, они који нису читали првобитни текст, а неке делове неће ни прочитати јер су заувек изгубљени, они неће ништа ни приметити. Они ће имати пред собом текст који је умивен, дотеран и нашминкан. И сам Василевски је свестан тога да накнадна памет може све да поремети. Он пред читаоца износи следећи отисак: „Свест мора да претходи сваком стварању. Јер накнадна свест може све створено да поништи!“ (стр.436) Ово се може схватити и овако, Створитељ се не каје, или Створитељ може у ходу преправљати, мењати, дотеривати дело, а да ли се дешавало да своје дело поништи тога се заиста не сећам. Не замерите: „Само док је тачка свежа, може се, евентуално, реченица наставити.“ (стр.431) Није ништа речено о мењању већ написаног. Да се разумемо, тачка је велика ствар. Тачка није играчка. Најбоље је не стављаати тачку тамо где не треба!

7

Афоризам је богомдан. Треба стално имати на уму да се код нас мисли о афоризму као о вицу. Афоризам није виц. Афоризам је кратка форма. Најближи је поезији, или поетско-филозофском запису. Ту способност, ту моћ да се изразе афоризмом има веома мали број људи. У Отисцима Василевски се показао. То ћемо приписати песнику Василевском. Другачијих записа у овој књизи и нема. Чини се да је садржај ове књиге одређен ауторовим животом, што у литератури није први пут. Овде је Василевски изручио што му је било на савести. Неке од тих чињеница су га дуго мучиле и оставиле су Отиске који нам сада не дају мира. И Ниче (1844-1900)  је писао да он није крив што многи нису способни да са мало речи кажу оно што треба. Многима је тешко и да разумеју. Сложићемо се са Василевским: „Ако неко не разуме оно што сâм пише, како то могу разумети они које он уопште не разуме?!“ Афоризам је привилегија. И да поновим, афоризам није виц!

8

О савести и свести се може говорити са позиција филозофије, психологије, социологије, права, религије, поезије, па и књижевности готово сваке врсте… Математичар Роџер Пенроуз (1931-) је свест сводио на „квантну гравитацију“. У енглеском језику се за ова два појма користи иста реч consciousness и она зависи од контекста. У српском није тако. Василевски овако користи те две речи: „Само они без свести могу уобразити да су савест неког друштва.“ (стр. 78; подв. С. Б.)  Савест је свест, унутрашња свест. Е. Хусерл (1859-1938) каже: „Свест је борба са савешћу.“ Дакле, савест је борба са самим собом. Резултате те борбе читалац може наћи у Отисцима свесног Ристе Василевског. Читалац ће свакако бити изненађен открићем да је Василевски изнео на видело баш његову борбу, баш његове дилеме, баш његова размишљања о животу и о смрти. Некада са подсмехом, а некада, богме, и са кајањем, са горчином, па и са „грижом“ савести. Свесно, наравно.

9

Нисам први који се хвата за време. Временом су се људи бавили одвајкда. Од древних Маја, преко Паскала, (1623-1662) Ајнштајна (1879-1955)… Ко зна ко се све није ухватио за време. Сваки од њих је мислио да је то било на време, или у његово време, или у право време. И ја сам неколико пута „упадао“ у време. Једва сам отуд извукао живу главу. Ево и Ристе Василевског у времену. Њему се може. Он је песник. Сјајан текст Василевског, Из времена, о времену, есеј, збирка есеја, медаљони, поезија, права, врхунска поезија.

10

Веома је занимљиво размишљање ингениозног Ристе Василевског О постању. Он тврди да је Време мајка свих ствари и појава, па чак и да је Време Мајка Божја. На другом месту (стр. 429) он поставља ствари друкчије. Пита се, а пита и нас, додуше, у заградама: „(… ко је створио Ствараоца?)“. Стидљиво. Аутор овога текста има друкчију поставку: „Мисао је Мајка Божја.“ Може ли се „мисао“ заменити „временом“ то може бити предмет неке друге расправе. У сваком случају дубина мисли да је Време Мајка Божја Василевском се не може оспорити. Уопште, када је реч о основним филозофским, а и теолошким поставкама, које у математичким теоријама називају аксиомама,  пожељно је, или боље речено најбоље су оне које се не могу ни доказати, а ни оборити, и оне постају предмет вере. Да ли ће време потврдити тврдњу Василевског?  На то питање би можда могао одговорити пророк, а Василевски каже:

Време је Мати која је однеговала први плод који се њеном вољом једном распрснуо на ко зна колико милијарди делова. Ти делови су, касније, расли, постајали планете које су се везивале једна за другу, формирале, готово породичне галаксије, у којима влада хармонија и савршен склад.

У једној таквој галаксији родио се Њен Син Бог, који ће на планети Земљи створити унутрашњи и спољни свет и у њих уградити свест о постојању, животу и његовим правилима“ (стр.163).

Кад смо већ код вере, Ристо Василевски пише: „Вера је као вода која се улије у крв, пренесе у свест и прати је до краја. И као духовно окрепљење и као страх истовремено!“ (стр.248)

Време будуће не постоји. Постоји садашње време као тренутак. И постоји прошло време као фикција, у ствари не постоји јер је прошло. Постоји сећање на прошло време. Прошло време се шири и оно једног момента може у глави да пукне као клобук. Да ли ће тада настати нови светови? Мислим, да. И то без страха, мој господине, Василевски.               У сваком тренутку, право је чудо писати на два језика, и то на језику поезије. Дивим се. Дивим се раскошном таленту и изванредним мислима Ристе Василевског који сваког дана урамљује своја осећања и своје мисли у песме, а сада ево и у есеје афоризме, печатује их својом песничком душом по којој их свет распознаје, пакује своје и наше и васељенско време од кога прави Мајку Божју, које сваког дана простире од Наколеца до Смедерева, а по ноћи их савија у свитке и оставља за поколења. Човечанству остаје Ристино време, а ми смо имали среће и да га живимо заједно са њим. Ето.

12

Време је мајка Божја значи и да временом човек може све да достигне. Бог је постао човек. Можда ће доћи време када ће  се остварити обрат овога тврђења. Требало би на томе радити, чак и када се чини немогућим.

Какав год био временски систем, независно од димензија, и незвисно од његове брзине, човек ће бити у сваком.

За све треба времена.

Историјско време је изнедрило Бога. Ако и није тако, онда је оно родило Песника, а Песник је измислио Бога.

Време руши и ствара. И рушење је стварање.

Сат се може зауставити, а време, не!

Време може све зауставити, осим себе.

Све је у времену.

Време је у човеку. Можете га звати биолошки сат.   Можете му давати имена каква год хоћете, оно ће вам доћи главе. Човек је у његовој моћи.

Време савија човека.

Време доноси нове мисли.

Време ствара нове светове.

Мисао о времену се не може зауставити.

Време даје и узима.

Време (од)узима душу човеку.

Како је гадно то време, а човек га упорно чека. А оно најчешће прође као поред турског гробља.

Ход времена се установљава према отисцима – траговима – годовима.

Пусто време…

Најлепши атрибут времена је младост.

У наше време…

Отисци времена се виде на лицу човека.

Човек је одвајкада покушавао да заустави време.   Сада су му на располагању IT.

Рат против времена јесте генско својство.

Време (може да) носи свако бреме.

Време може да угаси Сунце.

Време се не враћа, али се може убрзати или успорити.

И смрт је одредница времена. Убеђен сам да ће људи нешто смислити како би јој напакостили.

Пробајте да одложите време, уђите у поезију!

Од времена треба отимати. Љубав је најбољи лек против времена. А и против злобника.

Ако сам ово мало одужио, морам рећи да је за то „кривац“ генијални Ристо Василевски. Ништа га нисам дирао, он је “заметнуо кавгу“. Он је смислио ово: „Време је Мајка Божја.“

13

Многи мислиоци су током историје, а то значи током прошлог времена, постављали ово питање које налазимо и код Ристе Василевског, нашег врлог песника и мислиоца: „Ко смо ми, у ствари?“  Цела ова књига у којој су Отисци свесног јесте каталог одговора. Има  и другде сијасет разних одговора знаних и незнаних мислиоца. Сваки књижевни, научни, филозофски, теолошки спис, сваки стих, свака песма, сваки свитак, свака реч јесте одговор на постављено питање. Све су то у ствари отисци. Али, нико на њега није одговорио. То смо ми.

14

На страни 197. Василевски који се много бавио превођењем, написао је жалбу самом себи. А коме би другом, кад он најбоље зна своје муке. Ево једног дела тог отиска: „Целог живота трошио сам себе, често не схватајући да то чиним. Писао сам књиге у које ће време сумњати до њиховог потпуног заборава; преводио писце – претако њихова дела из једног малог у други мали језик, мислећи да их тако чиним већим. Показало се да тиме нико није задовољан, највише писци које нисам стигао да преведем.“ Не знам да ли ћу својим коментаром нешто поправити ситуацију у вези наведене жалбе, али морам нешто рећи, тера ме неки ђаво, морам да ставим свој „отисак“ да бих колико толико померио она „тешка врата“. Иако је Василевски преводио разне текстове, мој ће осврт бити навијен на поезију. Поезија је чудо, али је немоћна без чудовишта! Све је превођење, цео живот, на крају вас преведу, а нисте свесни! А могло се то рећи и друкчије. Превођење из стања у стање, путовање од једне до друге тачке, и све се то може урадити из једне једине тачке, почев од тачке коју би требало фиксирати, бар за неко време, да вам се не би све сручило на главу. Да вам се не би после обило о главу. 

            Ново одело је услов за нову поезију!

И математика је у суштини, превођење. Филозофија, поезија, теологија, физика… свака има свој језик. Нико никога не разуме. Математика се толико „угојила“ да се ни математичари из разних области математике међусобно не разумеју. А тек медицина. Ако се на нешто пожалите психијатру, он ће тврдити да све то долази из главе. Ако се пожалите попу, он ће рећи, Све је то у Божјим рукама. Ако се пожалите хирургу, он ће рећи, То ћемо зачас да бриснемо…

Каткад се питам да ли је реч о Миљковићевом превођењу или се стварно појавила нека нова мисао.

Не могу да одолим да овде не споменем речи о превођењу Александра Мирковића[2] (1967-) из његовог сјајног аутопоетичког текста Страсти по преводиоцу: „У свему постојећем осећа се невидљива Присутност – Љубави! У Поезији – невидљива присутност Песника. У препеву невидљива присутност преводиоца. Колико год се трудили, печат Творца се не може сакрити. И не треба. Важно је само пренети Сушт, обући Му ново рухо, али рухо које пристаје.“ Мислим да овом инсерту није потребан коментар а да ће он бар делимично ублажити жал на превођење Ристе Василевског.

Када човек узме дете за руку и бирајући каменчиће на којима ће стати полако га води преко реке, успеју ли да пређу реку, знаће се да је човек превео дете преко реке. Некада су људе превозили чамцима и скелама преко реке, и то се може подвести под превођење.  Неки могу човека превести жедна преко воде. То превођење означава подвалу. И свако друго превођење које није по савести јесте подвала, и то најпре самом себи. А, ако је „отисак свесног“ при чистој савести, онда је преводом поезија добила ново одело, и за тим не би требало жалити јер су људи на добитку са обе стране границе која за преводиоца какав је Ристо Василевски и не постоји.

15

Завршићу „отисцима“ Василевског који показују његово великодушје:

*

Траг који остављам иза себе није само мој.

У њега су утиснути и трагови миленијума пре мене,

као и трагови свести о будућности и о ономе што сâм

морам да чиним за њу.“ (стр. 196)

*

             „Никада није мало оних због којих свако треба да постане бољи човек.“ (стр. 430)

*****

 

Постоје разни отисци. Сваки траг јесте отисак. Отисак стопала, у песку или у снегу? Отисак природе. Потомство је отисак, који је запечаћен геном. Ген је отисак само је тако упакован да будале не могу да га додирну. Могу да га гледају, па и да га лизну, али кроз стакло. Писмо и писмена јесу отисци, ако их нађу. Књиге су отисци, пирамиде су отисци. Људи су отисци. Њих је Створитељ удесио по своме лику. А добили су и свој људски печат. Господ је био великодушан, дао је сваком човеку свој печат. Ристо Василевски је оставио свој Отисак на ветрометину, али то је таква архитектура да може издржати свако време. Искрено, књига Отисци свесног ме је ошамутила. Изгледа да је моја глава тесна за овакву књигу. Хоће да пукне. Такав имам утисак, а и утисак је „отисак“.

 

21.6.2019.

Ниш

[1] Ристо Василевски, Отисци свесног: филозофеме, анотације, цртице, Смедерево: Арка; Скопље: Матица македонска; Смедерево: Newpress; Подгорица: Ободско слово; Требиње: Херцеговина; Боград, Штампар Макарије, 2016.

[2] Александар Мирковић, На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МАТИЈЕ

МАТИЈЕ

Мисао је Мајка Божја.

Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.

О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у прву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.)  Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу.  Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.

Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.

Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао.  Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским вијенцем.

Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.

Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.

Свака Матијина матија  бије из далеке прошлости право  у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!

Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој  се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок  светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се обавезно износе на благдан, када су сви Срби на окупу. Да би се Срби опоменули. Да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.

Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.

Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“.  Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.

7.12.18. Ниш