Monthly Archives: July 2019

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА

  ГРОЗНИЦА                                                                                                                                                                    Његово је да тумачи живот,

 а ми ћемо тумачити Песника!

У Великом Боњинцу када неко има грозницу моји сељци кажу да има ватру. И сви се растрче да му ватру смире. Стављају му облоге на груди: сирће, свињска маст и бели лук, па ако се после тога пробуди, онда ће дуго живети и биће релативно плодан. Ноге му увијају у исте масне крпе натопљене ракијом, мученица боњинска. Не сећам се да је неко умро од ватре. Сви који су умрли било је то од последица. Овде ћу писати о једној другој врсти грознице, о стваралачкој, која наизглед нема никаве везе са ватром. Кажем наизглед, јер она ватра је произвела ову другу. Онај амбијент, маст на лебац који кад год ти испадне увек падне на ону страну на коју је маст, па не разликујеш алеву паприку од прашине. На ред су после дошли зејтин или рибље уље. Стисну ти нос да би отворио уста, а онда ти у гушу саспу смрдљиви зејтин или ужегло рибље уље. Не сећам се ниједног детета коме се то није гадило. Што се боњинске мученице тиче ствар стоји посве другачије: 

Мученица ти је у Великом Боњинцу као Бог,

Спомињу је при рођењу, на крштењу,

приликом венчања, на сахранaма

и у свим другим приликама и неприликама.[1]

 

На сирће и бели лук нико се није жалио. Против шугавог времена најбољи лек била је чемерика. По њу су ишли боњински мудри старци који су знали пут до Големог Стола и који су разговарали са Богом и са собом и када су у грозници и када нису. Они су знали да преврћу Земљу.Увек је преврну на праву страну. Према свом Сунцу.  Од њих смо ми наследили „вечито горућу ватру“[2] на којој се грејемо као људи. Њу прозваше грозницом па је сада и ја тако зовем, не зато што је толико грозна, а зна се да је понекад много грозна, него просто да бих се некако разумео са људима. Нељуди ме не интересују, али кад немам избора споменем и њих. Спомињем их и у грозници. Свет је почела да хвата нова грозница. Боје се људи, гле апсурда! да ће на земљи бити превише људи. Земља је увек била земља, а „човек је земља која хода“1. Тако, ето, „ми смо сви једно“[3]. Земља је увек знала да брине о себи. Усијане главе би морале знати, ако „Из раја тражимо рај“[4] да „тако отварамо врата пакла“5, а да тамо гори нека грозна ватра. И мој пријатељ велеумни песник, Бранислав – Брана Петровић (1937-2002), горео је на огромној, могло би се рећи, задивљујућој ватри, на ломачи човекове душе, а

Кад гори човек

цео свет се

греје [7]

*

Савест грозно пече.

*

Најбоље је када се грозница појави на некој страници у књизи. Кад свако може да је прочита и да јој доака. Кад отуда може да изађе само кад сте је прочитали.

Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је упозоравао: „Неопходан је геније или огроман стваралачки дар да би се рекло нешто, а о нечему се може рећи и уз много скромније способности.“[5] Грозница ме је више пута дрмала. О томе како сам се извукао, о својим искуствима и доживљајима грознице и како изаћи на крај са њом рећи ћу нешто. Који је лек против грознице, а који је за и да ли то уопште треба лечити или се држати оне народне: „Недељу дана ако лечиш, седам дана ако не лечиш.“ Оловка и хартија су лекови против грознице. Али, не делују на свакога исто. Неки потроше силне паре за хартију, потроше и време, иступе оловку и све утупе, а грозница им остане у глави. Писао сам ово у грозници и годило ми је.

*

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Кад човек има грозницу, он мисли да сви то виде, а у ствари њега нико и не примећује!

Кад се човеку стално дешавају грозне ствари, онда он мора да пошандрца!

Прабаба Ивана Грозног била је из Балшића, зато је он био страшан!

Неки људи су стално у грозници. Да ли то значи да су грозни?!

Грозница је интересантна због бунцања.

Постоје разне сорте грозница: Путничка, такмичарска, изборна, херпес, стваралачка… Најинтересантнија је она кад имаш температуру 40! Грозница често прерасте у нешто још грозније. Потребно је да се само мало потрудите.

Грозница се јавља онда када хоћете нешто да сакријете од себе, тако да то сви виде.

Грозница може да избије на усницама, а може и у песми. И никад се не зна када ће!

Грозница је кад ти се дешавају грозне ствари, а ти журиш да ти се десе што више!

Човек може да се осећа грозно иако нема грозницу! Дакле, грозница није најгрознија ствар на свету!

Грозницу Западног Нила преносе тиграсти комарци зато што су људи потаманили слепце.

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Када имају неку грозницу обично људи имају мучнину, све им се смучи, подилази их језа, имају болове у мишићима, а неке особе за то боли…

*

Када вас скемба грозница и ви се машите пера, онда молите бога да грозница потраје и немојте зевати около него се концентришите на саму грозницу. Немојте да гризете усне, али ако стежете зубе може пући протеза. Немојте ни то. Гледајте да што пре све изручите на хартију, после ћете се гледати у огледало и скидати красту. Ако процените да је зрела, дешавало се веома често да је процена била лоша, онда би је требало нечим подухватити. Али, ако немате пинцету, онда морате прстима. Немојте ићи да перете руке, мада је то пожељно и сви то препоручују, јер ако одете да перете руке за то време може се десити да вам испари мисао или да вам исцури време, и кад се вратите ништа вам не помаже, крастица је сама отпала. Шта доктор препоручује у том случају? Боље би било да сами мућнете главу, осим ако у вама не чучи неки доктор. Ако је ово последње послушајте га. Ако није, онда ником ништа. Остаје вам још једино да чекате нову грозницу!

*

Стваралачка грозница није ишчекивање, а јесте дрхтавица, јесте напетост као пред олују. Не могу рећи да је страх од нечега. Али, могу да кажем да би велика ствар била ако би човек кога је грозница стигла ухватио олују. Са њом би требало да буде човечан. Да пази да је не хвата за гушу да је не би придавио, да је не убије, него да је припитоми и да је на страницама своје књиге показује свету као вешти арлекин своју главну тачку у циркусу. Ако је добра представа, онда би се могла приказивати више сезона, а и после дужег времена. Ако се људима више не допада, онда би је требало скинути са репертоара док не порасту нови људи. Ако се и новим људима не допадне, онда треба препустити историји да се с тим обрачуна, онако како она уме.

*

Ако те поред грознице зграби и несаница то зна да буде непријатно, могло би се рећи и гадно. Може да дави човека, да га тера да по неколико пута устаје ноћу да би хватао олују као духа. Ако на том путу од кревета до писаћег стола има прагова, онда ту свашта може да се деси. Човек, онако луд, тј. залуђен, може да се саплете, па ако прође са неким лакшим повредама ногу или руку, добро јест, али ако цепне негде главом, онда такав крвав очас заборави куда и зашто се упутио, зашто су му руке крваве, а никог није убио. Ако буде исувише пажљив на том путу, онда ће потрошити сву концентрацију и у том слуају од олује ништа!

*

Забележени су случајеви да је писац ухватио слепог миша, слепца, али да је морао да га пусти јер нема ко да му хвата комарце. Вешт слепац, кад је родна година ухвати око 600 комараца за сат времена. Шта мислите, каква ће чорба бити? Ето, сада и ви размишљате о чорби, а за песму баш вас није брига. А песма је густа чорба.

*

И стваралачка грозница може да убије човека. Може га довести до стваралачке глади и ако писац није оставио мало меда у глави да прехрани рој мисли, онда може да се деси да свисне, да цркне гладан. Каткад остане човек жив, а писац умре. Онда ни човек више није што је био. Тако свет остаје без писаца. После, крив им ђаво. Грозница је непредвидива. Ако се разгоропади, ако јој писац дозволи, она може човека да усмрти, и не само једног може да направи геноцид, а може да изгази и читав мравињак. Не можеш ни читаву олују одједанпут да избациш из главе на хартију, на ледину. Кад бупне, ко зна на шта ће личити та шкработина. Разлетеће се на све стране. Мора писац да остави нешто у своју главу као пчелар када вади мед из кошнице. Мора нешто да храни мисли као што је пчелама потребан мед до пролећа. Глава мора да зуји и када није у грозници. Ако је празна, онда може само да звечи!

*

Да би скувала идеју грозница мора да подигне температуру, али писац би требало будно да мотри да вариво не искипи, иначе остаће гладан, а до дезерта има још много да се путује. За мислећег човека песма је права посластица.

*

Грозница мора да скува сијасет рогатих речи и грозних мисли као вирусе и бактерије које разарају ткиво текста. У стању су да направе рану, рупу на телу, па да текст зјапи и да не може никако да се закрпи. Није добро ни када се прекува, али ако у тексту има меса мора да буде мекано. Старо месо се тешко кува. Tекст који саджи старо месо је најчешће жилав. А говедина није за оне сладокусце који болују од краљевске болести, од гихта. Но, на њих не морате да обраћате пажњу, они су ионако осуђени на читање јер не могу дуго да ходају. Али, пазите могу да смисле пакост!

*

Стваралачка грозница не бира писца и не плаши се  величине писца. Она напада сушт. Грозница је пожељна, стварање је без ње немогуће. Али, најбоље је кувати на тихој ватри.

Нема праве ватре до љубави.

*

Стваралачка грозница не дозвољава да се мисао укисели. Она човека тера „као кад га неки ђаво тера“[6]. Али, грозница се мора контролисати. На јакој ватри може све да искипи, а могу да отуд изађу и зле мисли које су у стању да усмрде околину, па и цео свет.

*

Бранко Миљковић је живео у грозници,

Његов живот је пао са велике висине

Нестао је у дубинама Земље.

Дух Миљковићев   над Србијом лебди,

Опрашује стихове.

Бранко је био заљубљен у поезију

Дрмала га је песничка грозница.

Није преживео,

Надживео је.

*

И у грозници човек мора бити пажљив са речима. При јакој ватри праве речи се разбеже, а човек се зажари. Дешавало се да му мисао изгори.

Ако мисао прегори, онда човек живи у мраку. Лута по згаришту. Свуда је пепео. Кроз дим који га хвата за очи назиру се остаци песме са тешким опекотинама. Мрак je спасење. Господе!

*

Ако човек успе да мисао пресели на хартију, грозница попусти. Лакне му.

 

Завршено 9.7.19.

У Нишу

[1] С.Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017.

[2]   Хераклит, Фрагменти, Београд, Графос, 1985.

[3]    Никола Тесла, Проблем повећања људске енергијекретања човека напред – енергија кретања – три начина за повећање људске енергије, Београд, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.

[4]    Ристо Василевски, Срце круга, Смедерево, Арка, 2018.

[5]  Н. Берђајев, Философија слободе, превео с руског Небојша Ковачевић, Београд,  Логос, 2006.

[6] С. Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007.

[7]    Бранислав Петровић, Моћ говора, Београд, Граматик, 2003.

Васа ПАВКОВИЋ: “О, ДА” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

“О, ДА”  СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

A најтежа болест јесте поезија,/ На срећу не лечи се.

Брзо је прошло 35 година  – откако је Стојан Богдановић објавио прву песничку књигу – Биг Бен у чувеном „Пегазу“ Књижевне омладине Србије. Променило се у том међудобу неколико књижевних мода, проминуло више песничких нараштаја, појавило се и нестало или остало мноштво песничких књига. Бавећи се математиком, путујући и предајући математику  по свету, Стојан Богдановић је наставио да пише песме и објављује песничке књиге, ритмом коју му је диктирао живот и осећање (смисла) поезије.

Књига са једноставним а семантички комплексним насловом О ДА  најновији је белег на песниковом путу. Та двострука афирмација истовремено у себи садржи и ироничан призвук, драг овом песнику још од првих песама, означавајући његов данашњи (и ваздашњи) однос према поезији, песницима, песништву, али и према околини и средини, према добу живота и смрти.

Ова књига се зачиње у Грчкој на чувеном Акропољу, колевци класичне и потоње европске културе, а затим се кроз педесет што насловљених што ненасловљених песама простире кроз актуелни свет песникове реалности и имагинације, простор његових сећања и осећања… Већ од те прве песме иронија   обједињује дифузност песничких сензација, које колико слике и емоције покреће и сам (песнички) језик својом двоструком и вишеструком кодираношћу. Суочавање с јаким, пржећим грчким сунцем усмерава песникову мисао о извору живота  у првих неколико песама. Историја и савременост преплићу се у песничкој свести, као огледало (могућности) тачног или бар прецизнијег расуђивања о нама и о себи под сунцем. Антички ликови  – Перикле, Фидија … јављају се као знаци потврде где се било и шта се видело, макар на улазници, како каже седма песма, говорена из сенке у некој таверни… Мало даље, Богдановић креће из универзалног симбола – дорски стуб – ка својој метафоричкој причи, помињући лик Надице, као потпоре властитог постојања.

Остајем на земљи заувек.

Толико је волим.

А она ме врти око своје осе,

Па чак и око сунца,

Као око малог прста…

 

Мало пажљивији читалац препознаће у овом ставу и оду (постојању) и оно што је о да пролазности. И то је двострукост песничког става Стојана Богдановића данас – његово прихватање и прозирање реалног статуса човековог. Зато сасвим природно, поента наредне песме саопштава: А будућност свакога човека је мрачна./ Ваљда због чамовине.

Књига са насловом О ДА нуди репертоар поступака и релација према песништву који је Стојан Богдановић већ успешно испробавао – од лековите самоироније у песми Мушкарац, преко дискретног историјског ангажмана у Милосрдном анђелу, испитивања националног идентитета у дугој песми Трмка до аутопоетипчког подругивања у Певању. Скоро свака од поменутих и непоменутих песама дигресивно надјачава свој централни порив, окрзавајући поетику и биографију, менталитет и психологију, али их сабрано иронични глас Стојана Богдановића вазда држи препознатљивим у крилу једног одређујућег креативног напора.

Критичку пажњу, међутим, свакако ће привући минијатурни катрен:

Песничку мисао кад ловиш,

Мораш имати специјалну мрежу;

Треба да будеш нежан и пажљив

Као плавог лептира да хваташ…

коју, чини ми се, песник Стојан Богдановић не би написао пре тридесет пет година, али нити у многим потоњим сезонама. Са људским и ауторским зрењем, песник је изоштрио и овај став – разумевајући деликатност песничког наума и посла уопште. Тих неколико речи које заговарају прецизност у језику и потребу пажљивог приступа мотивима и темама, можда су централно обележје ове зреле и у многом погледу богате збирке песама. Отуд и топли дискретни лиризам песме Мати и исцрпљујућа, аналитичка сатиричност у реторици песме Краљ и престо.

Зебња која потмуло обележава последње песме у књизи тиче се нејасних токова (националне) историје, у Европи и Србији, али и тока властите судбине, коначно смрти са којом се кад тад сваки прави песник у коштац хвата.

***

Песничка књига Стојана Богдановића О ДА белег је једног занимљивог и пажње вредног песника, поклон читаоцима који наслућују да је поезија суштински  људски одговор тишини и нестајању.

У Београду, маја 2012.