Monthly Archives: January 2020

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗЛАТНИ ЛАНАЦ СЛОБОДЕ ЗОРАНА ЋИРИЋА

ЗЛАТНИ ЛАНАЦ СЛОБОДЕ ЗОРАНА ЋИРИЋА[1]

Књиге су као вирови. Неке су дубоке, а неке плитке. У плићаку нема великих мисли. Када у неку књигу забијете нос, деси вам се да не умете да се искобељате. Неке књиге из младости човек целог живота носи на опанцима. У неким књигама сам се давио. Једва сам извукао живу главу. А из неких се још нисам извукао. Искусан ловац намирише књигу издалека и ако нема право оружје, заобиђе звер. Наилазио сам и на такве књиге у које сам се заглибио до гуше. Још нисам успео да се извучем, нема бољег блата. Знам да није свако блато лековито. Уосталом, у бању иду људи који имају пара и који су чули да помаже. Ко год је пробао, било је касно.

Текст би се морао сам оправдати. У супротном, ни аутор се никаквом водом не може опрати!

Старе књиге су као заостале мине. Никад не знаш када ћеш је нагазити нити када ће експлодирати.

1   

Слобода није на ланцу, она је у глави!

Слобода је заробљеник.

Вежи писца где ти газда каже! Можда је то начин да се ослободите. Али ако вас писац веже, онда од слободе нема ништа. И Фернандо Песоа мисли „да је читање ропски облик сневања. Ако морам да сањам, зашто не сопствене снове?“ [2] Један други песник каже: „Сањам, а шта бих друго…“[3] И то је слобода. О политичким слободама се најчешће говори, а и о физичком ропству. Али, Војислав Тодоровић[4] износи једну изванредну мисао: „Србија је преживела на небу, а не на земљи.“ Значи да је преживела духовно, као мисао, као машта, као осећање. Серен Кјеркегор расправља о апсолутној иманентној слободи: „Људи су баш глупи. Не користе се слободама које имају, већ траже оне које немају; имају слободу мишљења, траже слободу говора и писања.“[5] (стр. 22).

2

Читање значи критичко читање. Али, ако књига нема позадину, она је плитка па се нема шта ни читати. О слободи се може говорити са позиције господара или сужња. Сетимо се какво је питање поставио нишвилски песник Бранко Миљковић: „хоће ли слобода умети да пева/ као што су сужњи певали о њој“[16]. А може јој се и подсмевати. Каткад као лисица грожђу. Зоран Ћирић се својим анализама храбро спуштао до мрачних дубина полититичког подземља и отуда је на светло износио своје опсервације које су његовом завидном вештином приповедања у маниру трилера често намерно помало скрајнуте тако да не боду очи. Не би требало сметнути с ума ерудицију писца. За ову прилику важно је било и његово формално образовање из економије.   

3

Хало, Јордане, у Нишвилу сам. Претурам по ђубришту. Власт се убуђала. Пацови разносе болест демократије. У свакој рупи миш или кербер. Не подносе се. Али на власти су пацови. Покушавам да развежем ланац слободе. Тешко ми иде. Рђе се наврзле са свих страна. А и Христина ми не да мира. На Спаситеља (Сотир) не могу да рачунам. Њега је Магични кокнуо на почетку романа! Идемо даље.

4

Врата пакла су стално широм отворена!

5

Вративши се у Нишвил, у свој некадашњи брлог, Јордан је тражио убицу свог ратног, криминалног, друга Сотира. Освете ради. За тај посао потебни су му и помоћници, сарадници, његови људи од поверења, са завидном репутацијом убице, криминалца… Изабрао је Ига. Занимљив је, веома, став који је писац подметнуо овом лику: „Човече, бојим се само живота. Он ме убија.“ Каква голема дубина мисли. Сјајно! Ето, па да се човек не замисли.

Зоран Ћирић ће ме оваквим мислима бомбардовати у име слободе. И то не било какве, него слободе мишљења. То је и највећа слобода, за њом дође она коју сам горе споменуо, слобода маштања. То су иманентне слободе. Друге су изведене и за њих се човек мора борити целог живота, или да их стекне, или да их сачува. Ако је то живот, онда он „убија“. А смрт је ништа. Она је ту као наметнута мисао која симболизује грозни премин у рај или у пакао.

Зоран Ћирић све време користи иронију као моћно стредство за одбрану слободе јер она се осваја, а и брани. Унутрашња слобода, она иманентна, слобода да човек мисли, осваја се снагом воље, снагом духа, а за физичку слободу сви знају, али нико не хаје. Нажалост, потребна је и физичка сила. Ћирић користи свој врцави нишвилски хуморни поглед на живот ради дочаравања ситуација у дијалозима разних ликова из Ланца. Није их пустио са ланца. Његова иронија, (неретко прелази у сарказам!), распевава причу, те горчина живота који „убија“ буде знатно блажа, подношљивија. Тај се ток не мења, он се протеже диљем целе књиге и то је заиста драгоцено. Не бих погрешио ни да сам рекао да нам се Зоран Ћирић овом књигом (под)смехнуо. А (под)смех делује благородно на душу човека. Да, пародија Ланац јесте књига  подсмеха. Иронија и сарказам су средства пародије, али су она моћна, имају магичнна својства и лековито делују на психу читаоца, само када су природна, када истичу из душе писца као код Зорана Ћирића, у супротном може испасти лакрдија.

„Због специфичности „хуманитарне окупације“, америчка влада је послала, у својству Федералаца, искључиво Амосе – америчке јањичаре. Перфектно смишљено у циљу меканог покоравања малодушних али традиционално непредвидљивих домородаца. Амоси су представљали крем трећег колена потомака америчких Срба, који су штурнули преко океана пре Првог и после Другог светског рата. И, наравно, сви су парлали славистички српски, са волуминозним англосаксонским акцентом. Тако су могли да буду на директној линији са локалним властима. Ваљало је створити савезничку, мисионарску атмосферу, у којој нема насилног преобраћања. Само мирно прихватање чињенице да је Сила овде због свеопштег бољитка…“ [6]

Неведени фрагмент показује разиграност Ћирићевог текста, то није мртво пувало, већ је текст набијен парaдоксом окупације и то „хуманитарне“, при чему су за такву окупацију српске земље, куд ћеш веће ироније, коришћени потомци Срба који су некада отишли у обећану земљу. Последњи од њих кога сам запазио, који се јавно декларисао као Србин, био је колонел Дучић, командант Бондсила, америчке јазбине на светој српској земљи, на Косову. Колонол је „окупаторским ланцима слободе“ сапињао своју дедовину. О, иронијо, проклета иронијо!

6

Стигао сам до стоте странице, само ланац страница, а о ланцу слободе ни речи, па ни о ланцу од само једне речи,  слобода! И поред тога што га је магични кокнуо на почетку Сотир је носач приче. За њега је пупком везан Јордан. Човеку се чини да су већина криминалаца близанци. Да су све гадости биле или измишљене. Нажалост, није тако. Машта је чудо. Она је мотор поезије.

7

Стигао сам до 176. странице. Прича добро тече по поглављима. Динамика се одржава дијалозима. И изненадним обртима. Али, поглавља се могу добити једно из другог замењивањем ликова у дијалозима. Причам ти причу. Не кажем да је лоше написано, али је прилично монотоно. Претње и пуцњаве. Нема дубљих анализа ликова. Изостала је психологија личности, али је тај недостатак надомештен психологијом групе, криминалне или политичке, па и психологијом паланке.

8

Убедљиво је провучен негативан став о Српској православној цркви и о њеном свештенству, па и о патријарху. Чак је и апострофиран лик једнога црквеног посленика, Влајка Бурланског (дурланског!). Занимљиво је коришћење анаграма (преметаљке) и акронима, да се Турци не би сетили!

9

Зоран Ћирић је простирањем свог књижевног рокерског миљеа савесно водио књиговодство ликова који су се појављивали, а виспреношћу књижевног уметника није им дозвољавао да дивљају по рукопису нити да се некуда изгубе у овој рашомонијади као што се то рецимо дешавало у романима Маркеса, а као што се пак није дешавало Андрићу. Ликови су се појављивали тачно тамо где треба и у тачно одређеном времену. Луцидност овога уметника је била на делу на готово свакој страници и одржавала је драмску напетост. Често сам током читања био убеђен да је Зоран Ћирић лично водио истрагу убиства Светог Сотира. Отприлике, од пола књиге и сам сам учествовао у истрази и у Јордановој потери за убицом.

Угледни српски песник Зоран М. Мандић[7] рече ми да је овде реч о књиговодству књижевних ликова. А мој друг са студија Јован Д. Кечкић[8] је пре око четрдесет година написао есеј о математичким методама Лава Николајевича Толстоја[9] у роману Рат и мир. Тај текст објављен у часопису Савременик. Нажалост, нисам у ситуацији да га пронађем.

10

Зоран Ћирић поседује и посебан скенер који види многе ствари и дешавања које обичан човек не види, али коме Ћирић својим писањем дочарава ситуације и помаже му да бар нешто мало схвати. Боље речено, помаже му да схвати да писање има и позадину и да је она, може бити и важнија од фронта, а сигурно је значајнија од првог утиска. Често је у текст инкорпорирао свој поглед, своју филозофију за коју морамо признати да је дубока и када се не слажемо са ставом писца. Убедљив је следећи такав фрагмент из кога сазнајемо на шта се превасходно троши људски труд:

„Како сам потонуо тако сам испливао. Прошлост ми ионако не може умаћи, нити ја њој. Људи се размножавају али то их не чини заразним. Они се не труде да буду људи, већ да буду прихваћени. Вежбају како постати нормалан и полуде од тога. Ипак, ништа није како се чини да јесте. Нису сви људи луди. Нису сви људи кукавице. Нити је свима подједнако стало да буду оно што нису.“[10]

Наш писац је видео како смо се „напокон скрасили у окупацијом ослобођеном Нишвилу.“ Ми становници Нишвила смо то и доживели, али траумирани од силних „поклона“ „Милосрдног анђела“ нисмо годинама ништа видели. Неки још увек не виде. А неки су користећи погодности које им даје контузија народа потпуно обневидели. Они су као своју шансу видели само профит, пљачку и лоповлук. За филигранско везиво свога романа, за финија друштвена дешавања Ћирић користи своје специјалне ултра звучне апарте који откривају чак и притајене и дубоко скривене друштвене туморе. За не дај боже користио је и своју магнетну резонанцу, њоме је видео друштвне ситуције до самих костију. Тако је успевао да проникне у тајне епохе,  а и да је сажме. За писца нема већег успеха. Овим романом Ћирић је ударио свој царски печат писца на епоху Малог Милоша (Слободана Милошевића). Наравно да је ту и период непосредно пре и после Малог Милоша. Све до Београда на води. Значи, до данас. После свестране дубинске психолошке и патолошке анализе налазимо их уредно спаковане изложене у легендама означеним боксовима, у причама, Ланца слободе. Тамо где читаоци могу да их разгледају, доживљавају, да пљују по њима, да шврљају, да шкрабају по маргинама, да с времена на време опсују, па и да их каткад заврљаче. Ако је намера писца била да вас изазове, да вас збуни, или да вас навуче на причу као на дрогу, успео је. Ту су и „транзицијске комбинације“, „матрапази“,  „импровизоване ординације где су лекари уновчавали своје неважеће лиценце“, до разних сорти „полуграђана“, па све до колосалног закључка: „Живот није обавеза.“ [11]

11

Текст му је лепршав, живахан, листови нису пожутели,  лелујају на ветрометини, али мрдкају и на лахору. Неким читаоцима се учинило да је време рокера прошло. Можда је то време и прошло, али мисао је остала. Као што је прошло и време Хераклита, али је његова мисао остала. И Ћирићева је хераклитовска: „Живот није обавеза.“ Па да се човек не замисли, па и да се не прекрсти.

Није то оно, морам да подгрејем причу, на овакву неће ни(један) клен да зине. Није. Зоран Ћирић је причу сабио у магичну кутију. Није искључено да је знао за Песоину мисао: „Уметник мора да сажме читаву епоху како би преживео на томе.“[12] Али, то је то.  Сабијено, набијено и забијено до даске. До краја. Текст је избрушен тако да се читалац може посећи на његовим ивицама. Зато и мора пажљиво да се опходи према тексту. Намера писца је јасна, да се трагајући за убицом Сотира, име није случајно тако изабрано, јер Сотир значи Спаситељ, изгради таква прича која би била златни ланац боксова, преграда, у магичној кутији у којима су зналачки спакована сва лица друштва епохе на коју се писац намерачио, без гурања под тепих грозних појава које су пратиле рат и транзицију (читај: пропаст). Напротив, из кутије су изношене све прљавштине које су испод прљавог тепиха складиштиле велике и мале вође банди које су се проглашавале за вође народа. Остатак је био испод летећег ћилима.

Да би читалац похватао шта се све налази у њој морао би полако да је отвара иначе ће све излетети и кутија ће му празна ко мртвачка глава изгледати сабласно и дању и ноћу. Нису баш пожељне ни дуге паузе јер када се вратите кутија ће изгледати као стара шерпа коју смо вукли по калдрми, али овај пут би била пуна воде по којој су пливали лешеви мува које је стигао осиромашени уранијум. Не знам да ли постоји обогаћени. Они који су пробали нису више у стању да ми потврде, ни са да, ни са не. Дакле, ни то не. Отварате полако, а уместо музике свирају меци, шиште са свих страна. Уосталом, није реч о музичкој него о магичној кутији у коју је сабијена епоха Малог Милоша (Слободана Милошевића) у којој смо ми убијени све се надајући да ћемо живети бар као Спаситељ. Мислим виртуелно, као Магични Сотир у кога се писац куне током целе приче, кога куне, кога проклиње. Кога је убио на почетку отварајући Пандорину кутију коју је сам себи послао уместо Магичне. Најбоље ће се читалац снаћи ако замисли да је реч о Пандориној Магичној кутији. Улогу Прометеја који из поглавља у поглавље распирује ватру писац је задржао за себе. Ватра се не гаси ни када затворите кутију, када завршите са читањем Ланца слободе. Тек онда почиње кување или печење на тихој ватри чврсто везани окупаторским ланцима слободе[13]. Све док не постанете аморфно месо које би се могло јести под другим називом, наравно са измењеним идентитетом, а то би се просто могло назвати нестанком народа.

12

Виспрени и проницљиви Зоран Ћирић је за оне који хоће да виде натукнуо и нешто о локалцима. Такав је, рецимо, лик Милете. Реч је о сјајном лику који је писац изградио у више фрагмената функционално распоређених у разним поглављима зависно од улоге коју би за рачун писца Милета требало да одигра. Лик је локални политичар који има „јаке“ везе са у врховима власти. Он је стално присутан у свим системима. И за рачун оних горе завршава прљаве послове батргајући се како би напунио своје шкембе и како би што дуже опстао на наизглед важном месту. Кад се све сабере, када се подвуче црта, цела књига и јесте исплетена од предива које локалци заслужују. Милета је само њихов дежурни репрезентативац који систематски подгриза своју државу.

Навешћу овде фрагмент који сјајно слика ову сорту репрезентативаца у распојасаној транзицији.

„Нисам се изненадио када сам угледао Милету Илића, летећег градског већника – његово је било да обилази гласаче и оне друге, на свакој парламентарној територији. Такође, ништа мање уобичајена није била чињеница да су га пратила двојица мускулозно скоцканих телохранитеља којису се вероватно облачили у свлачионици теретане са увећавајућим огледалима. Врло специфични асистенти са којима је било немогуће комуницирати служећи се искључиво њиховим службеним именима: Тикван и Звекан.

Поносни сноб без порекла, Милета је носио „Браћа Брукс“ прскано одело са дворедним копчањем, белу памучну кошуљу и свилену кравату. Нетакнут патњом што не зна разлику између „Ралфа Лорена“ и „Кристијана Диора“, али може себи да приушти њихове шаниране, скупе копије из Румуније. Надалеко је мирисао на Ксеријус и носио црне, вло кожне ципеле за које није било важно име марке већ само то да су оригинал талијанске из Италије – они који су га снабдевали не би се усудили да га преваре за тако крупни фетиш.

Све у свему, није требало бити пророк па закључити како се вечити политички представник Палилуле трудио да буде у тренду, желећи да изгледа као мафијаш са Волстрита. Али он никада није видео аутентичног мафијаша чији је деда на пијаци упознао Марија Ланцу, нити је обишао спомен-парк „Волстрит меморијал“ макар као туриста у делегацији српских миротвораца који су често путовали у едукативне посете наменитим местима Западног света.“[14]

Надам се да читаоцима неће промаћи очаравајуће Ћирићево пародирање, те да ће лако закључити да је потрага за убицом Сотира и жеђ за осветом само маска за реализацију ове изванредне пародије која почиње насловом, Ланац слободе, у коме су спојене неспојиве речи ланац и слобода. Што се освете тиче, Ћирић је изабрао да му она буде енергија која ће вући и гурати причу пародије од почетка до краја. Можда је и он мислио као овај аутор ономад када је делио оно што има и оно што нема.[15] Јесте.

Ако се неко од грађана Нишвила и препозна, или пак препозна неке ликове из Ћирићевог Ланца, то важи још само неколико дана, а после, то су општи ликови који трају док је света и века. Не брините.

13

Неке од београдских бабетина а ла Муцава Соња које је избацила поплава невладиних организација (НО) још увек се повлаче по рупама политичког подземља чији су ланци вишеструко испреплетени са ланцима дилера кокаина, национализама, обичних криминалаца, ланаца владиних чиновника високог ранга, до ланаца дилера злих мисли типа Соње, све је то Зоран Ћирић стрпљиво и зналачки распетљавао и од тог материјала ковао свој златни Ланац слободе који својим блескањем отвара и крмељиве очи на овој балканској ветрометини. Зна се да је у сваком ланцу најважнија она карика која недостаје. У овом златном Ланцу слободе Зорана Ћирића све су карике на броју и чврсто су увезане. Књига је компактна. Карике су сјајна златна окца која светлуцају и у мраку и указују на живост Ћирићеве приче. У том циљу важну улогу игра вешто, могли бисмо рећи природно, Ћирићево коришћење сленга и архаизама.

14

Ипак морам овде да напоменем да Ланац слободе који личи на кримић, али познато је да изглед често превари и озбиљног читаоца, није за лење главе јер је текст дубок и могле би брзо да се у њему подаве. Или да им мисли развуку разни крокодили који их чекају у готово свим поглављима.

15

Звецкањем Ланцем покушава се пробудити савест. То што су сви актери приче мртви је једно од решења. Радикално. Рокерски. Уз добру музику, наравно. Не знам да ли ће се Ћирић икада похвалити и потврдити мој утисак да је овај роман писао у грозници. Ја сам овај текст писао у великој грозници. Ћирић је овај текст „појео“. Његов снажан лични, рокерски, печат бисмо (пре)познали и да није написано име Зоран Ћирић. А тај лични печат јесте први нужан услов да би текст одскочио, да би био дело, као што је Ланац.

Зоран Ћирић је изнео на Голготу свој тешки златни Ланац слободе. Сад је ред на читаоце.

 

[1] Зоран Ћирић, Ланац слободе, Боград, Дерета, 2019.

[2] Фернандо Песоа, Хетероними, Београд, Службени гласник, 2013. Стр. 367.

[3] Стојан Богдановић, Дресура слепца, Ниш, Наис-принт, 2019.

[4] Војислав Тодоровић (Београд, 1966 – ) је српски писац. Аутор је више збирки песама и неколико романа.

[5] Серен Кјеркегор, Или-или, Београд, Службени гласник, Треће издање, 2019. Стр. 22.

[6] Види [1]. Стр. 57.

[7] Зоран М. Мандић (Владичин Хан, 1950 – ), српски песник. Добитник је награде „Милан Ракић“ за 2018. Годину, коју додељује УКС.

[8] Др Јован Д. Кечкић ( Београд, 1946 – 2005) био је професор математике на Фармацији у Београду.

[9] Лав Николајевич Толстој (Јасна Пољана, 1828 – Астапово, 1910), велики руски писац.

[10] Види [1]. Стр. 296.

[11] Види [1]. Стр. 250.

[12] Види [1]. Стр. 248.

[13] Види [1] ,стр. 298.

[14] Види [1]. Стр. 124.

[15]               ОСВЕТА

………………………………………..

Знам да је најбоље да поделим све што имам

И да уживам у томе што сам поделио.

 

Био би то најбољи начин да се осветим себи.

Надам се да ћу овим решењем бити задовољан.

И вама то предлажем.

Учините то одмах.

Нећете морати да се мучите као ја.

……………………………………………..

(Стојан Богдановић, Зид, Београд, Апостроф; Ниш, Наис-принт, 2015, стр. 163)

[16] Бранко Миљковић, Сабране песме, Ниш, Просвета, 2001. Стр. 152.

 

Милијан ДЕСПОТОВИЋ: ЧИПОВАНЕ КОПРИВЕ

ЧИПОВАНЕ КОПРИВЕ

Милијан у радној соби у СубјелуЧИПОВАНЕ КОПРИВЕ

Данас су бољи комуникацијски канали,
па имамо веће и брже ширење лажи
.

Умберто Еко

Почупати коприве испод језика,
ма, није то тако једноставан чин.

Њена лоза има безжилни корен умочен у уранијум,
воњ уоколо заварава траг,
а жари, у можданицу право, удара!

Мишија утопија постаје виртуелна стварност,
линк угриза, стиже у таласима
и сви  се разбеже у јуродиве подруме.

На одру времена пише: – Забринут мачак.
Мишеви немају право да брину за себе,
од њих се само тражи да мирно уљегну
у велике глобалне чељусти.

Шта ће те ви сами себи,
не треба вам ни  потомство,
доброта смрти се бори за ваш дуги одмор,
за путовања на којима нема граница.

Конектујте се сами,
немој да вас убеђујемо у то.

Што су ти мишеви глупи,
људи су лакше укапирали наш оглед
одвађеног мозга, сад смо равноправни:
зло је добро, добро је зло!

Ширимо засаде коприва, она је у складу
са очима које се одмарају, нема потребе да гледају.

Обрађивачи простора коначно могу да одахну,
мождане наказе створиле су добре услове
за сетву лажи у коју и сами верују као у истину.

Коначно, добро је бити помало луд
кад су сви чиповани као коприве.

Чујем неке неумесне приговоре.
Па ко би други могао узорати
толике градове, њихове тргове, небодере,
болнице, библиотеке, ко ако не бомбардери?!

Просто речено, ако нема градова
не требају вам ни болнице, поручују,
а библиотеке, ко још данас чита?!

Стање је јавно, демократија вам
обезбеђује потпуну слободу.

Јесте ли нас разумели? – питају трудољубиви
глобалисти док се умивају кока-колом.

Не! Нема ништа нејасно,
само ако може да питамо:

Смемо ли да се јавимо из небеског гроба?!
питамо сви углас.

Заиста тражите много и поред тога
што сте све добили!

ЗАЗОРНА ГАЛЕРИЈА

Унутрашњи космос сведен на галерију

у којој све заморније обилазим поставку,

остао је без времешног кустоса –

сад све тумачи моје непоуздано сећање.

 

У нереду варниче лична стања,

превиђања и промашене слутње.

Какав вилајет

од метафора изгубљеног смисла!

 

Склањам мисао са зазорних слика

а онда чујем Андрићев глас:

„Настави разговор са Гојом.“

Замара ме ова епифанијска тишина

у којој више нема ни питања ни одговора,

расплићу се сва укрштања

у ретким белим власима

и спознаји да је време

прогутати последњи седатив.

ПРЕФЕРАНС ГРЕХА

Можеш се одрећи свега, и Бога,

родитеља не смеш!

 

Њихову светост природа је освештала.

Они су острво нашег потопа,

једина комета у душевном мраку.

 

Кад зверови огњиште растуре,

друго нећеш наћи,

своје мораш сакупити.

 

Касно је кад се то деси у камену,

још тужније

ако га ветар записује.

 

Тај запис гавранови носе.

у њему је семе чемер-траве

чије обрастање казује

да је у току преферанс греха.

УЗАЛУДАН САН О МОСТУ

Високо,

иза врхова оних,

планинских,

лебди мој последњи осмех

и гргољ бисерне наде,

коју је зауставило сазнање

да тонемо у бездан тмине

на којој ни орлови не гракћу.

 

То потоње свештенство

напустило је оне просторе ине,

и узалудан је

мој сан о мосту.

РАЗГРАБЉЕНА ИСТОРИЈА

Стално нагнут на прозору

између пљуска и грома, срдит,

изван свих битака

води рат са собом

и у најцрњем срцу – земуници

бива смола

за коју се лепе муве пљуварице.

 

Он путује,

али му надзиру кретање

и подмећу клизав белутак,

тако се душа лакше истреса.

 

Историја из које би поново да учи

и онако је разграбљена.

НОС

Кад нос премаша видик

време је за сервис свести.

 

Благост је души дала разум,

стрпљење, разговор и поштовање.

 

Подигнут нос је лажни одушак

тескобној души случајности.

 

Треба превазићи себе

и сопствену самоћу,

бити присан истини,

осион расуд везује руке.

 

Ево руке срећнима

и несрећнима,

да расуд самеримо.

ЗЛО ПА ЗЛО

Неда зло

ни речи о Добру изустити.

 

Добро је учинило довољно,

не мора то ни понављати.

 

Зло посрће и пада,

не види Добро пред собом.

 

Добро од зла,

само је добро Зло.

 

Никад се Зло,

Добрим није завршило.

 

Кад се Зло докопа силе,

оно само направи ново Зло.

 

Зло,

па зло!

ВЕЧНИК

Траг је то смелих, не смем назад.

О, смирености коју даје понос

можеш ли издржати пред великом игром

која те троши од праприче

онако осорљиво уткана у нит времена

тако да ни угризи среће нису мелем

ранама заселим у душу.

 

То се ја понављам просјајем истине

са сталном врућицом због божура

који сваког трена може да исклија

јер, крв је већник

ако већ није променила стање.

 

Себи често непротумачив

идем тим незацељеним трагом

ка светљивим костима

покушавајући да разумем

безгласно чаврљање хумуса.

ПИСМО ИЗ НЕИЗВЕСНЕ БУДУЋНОСТИ

Хаџи Драгану Тодоровићу

 

Ништа се није збило

а да није сквашено у души.

Тишина је хербаријум првог крика,

у њој је проговорила реторика слутње.

 

То није померање значења речи,

то су само њена отварања,

зато ти пишем из неизвесне будућности

без наде да ћеш ово икад прочитати.

 

Чиним то као сваки ботаничар тишине,

песници и онако нису са њом помирени.

РИЗНИЦА

У ризници камениви епитафи

мере дужину сенки,

сунце им окреће руке и главу,

као пред молитву

све сводећи у разметљиву тишину

јер свака молитва за исцељење

исписана је испод уредне маховине.

ПОСЕТА У СНУ

Мој предак се

у свануће враћа.

 

Заборавио је, каже,

да остави жеђ|

која му се меша

са вечношћу трава.

 

Ал’ ти, ипак, на миру спавај –

додадох ја – извињавајућ’ се,

што си

тако неочекивано

провалио у мој мирни сан.

ОСУЂУЈЕМО ЈЕДАН ДРУГОГ

Звучни капилари

немогућа прозирности

наум смутње.

 

Творац је овде предвидео свратиште

за сву багру планете

а ми осуђујемо један другог.

ЗВЕРИЊАК, ЛУДИЛО

Савест није плод лабораторије

нити бљесак муње,

то су зрнца крви,

одсутна или присутна осећања.

 

Формуло, формуло,

имаш ли ухо за крик,

где је граница благе таме

и дуге смрти?

 

Саучесници бацања песка у очи

не оклевају у чупању вида,

хумусно успевају да оплоде

мождани зверињак лудила

КЉУЧ

Овде, док спавам са звездама

мисли се преплићу са надом

и смирују од очекиваног.

Буран сан, заиста…

 

Хвала краљици ноћи на буђењу

и смислу свести о протицању времена,

шкртог времена,

свако од нас има га толико

да своју зиданицу стави под кров.

 

Носталгија у њој

биће само поменута, или неће –

зависи има ли улазних врата.

 

Немам потребе да се исповедам

кад пропева тишина немоћи.

 

Из моје згрчене руке

узмите кључ патње.

ОЧЕВА СУЗА

Кућо, зидана сузом крви,

твојим ходником шишти змија.

Она кутња давно те напустила

а само је она знала наш родослов,

старински рукопис да одгонета,

она, урођеница вечна.

 

Отац, тај невероватни камен,

скупљен крај камаре стакла

и просуте живе,

држи зенице у рукама

из којих, кроз абажур прстију,

капље стрпљиви восак

свинут до ивице небесног лука.

СПОМЕНИК НЕПОМЕНИКУ

Није могуће побећи од себе,

ни измолити опрост у храм загледав се.

 

И спомен крај жртве, некако, угоде,

као гудало, кад гласнику у руке метну.

 

Говори, а суши се грло пролазницима.

На том месту макоше и храст наде.

 

Све је окамењено. И клетва османска,

и Алексин крик, и поглед сужња босоногог.

 

Неправда се може сложити у камену,

али тај камен ће пропиштати од њених парафа.

ЕСТЕТА, ВРЕМЕ

Као петнаестогодишњак

напустио сам очев дом,

о томе

нисам консултовао Едипа

и сва мистична искуства

доживео сам кроз сан

тако сам постао стар

да би се вратио

очевом дому да одрастем.

 

Почео сам тамо где сам стао,

али више није било

вињете мог детињства,

очевог прекорног гласа,

суза је свеједно

само чекала тај тренутак.

 

Са наивним чуђењем

да протицање

може да осујети амбиције,

искусни естета, време,

постало је

мој једини саветодавац.

 

Од стварности се

не може побећи,

она је попут Бога,

стално је у вама.

ДРУГИ КРУГ

Записане речи

се не могу заменити било чиме!

 

Оне имају своје значење,

оне имају прст

који упире на то значење.

 

Пратите тај прст речи

ако одете у другом правцу

срешћете нека друга значења,

запишите и то.

 

Над поново записаним

почиње други круг.

ОСТВАРЕНА МАШТА

Мој акваријум младости,

надвиле гране маслине

чији су ритмови узмаха ветру,

митологија презента.

 

Следи похвала уљном дрвету,

као досетка у носталгији,

док не дођеш.

 

Тај некадашњи свет

у кори осликан,

не да се заговорити,

а Месец знатижељно извирује

иза завеса облака.

 

Суштина твог приближавања

јесте у одјеку потпетица,

коју прате вокали

моје остварене маште.

 

Негде у тишацима,

кад све се умири

а узбуђен дрхтај проговори,

пуче пољубац.

БОМБАРДОВАЊЕ

Нека овај запис

заледи прљаве речи

на уснама зла,

да песма преосталим

светлост врати.

 

Поезија чинодејствује,

собом обузима васионицу

у којој нема више места

за „(не)милосрдног анђела“ смрти.

 

Историја невидљивих се завршава

праћком у Буђановцима.

Сабирајући банкноте

отишла је вест о сметњи на везама

наркотичне цивилизације.

 

И Бог је свега сит,

Осим песме.

 

Главо са вијугама уранијума

ук, хук, ух, хук, у камен,

у камен се дала!

1999.

НА РАМЕНУ СЕНКЕ

Васку Попи

Путању којом свет сигурно отиче

засипају плодови можданих каменица,

лобање напуњене воском

и паук улудо припитомљава.

Над кршем што кључа

плен јастреба постаје

и његова страшна сенка.

Нигде албума

са старим фотографијама,

све је мртво,

и руке и радост…

Ни препелица није умакла

том гадном писку саксофона,

јадни двадесети век

у коме је и месечина рањена!

Нема сна ни творцу зла,

док се умотан смрадом дуванског дима

радује несаници кошуте.

Глава му завршава на рамену сенке,

силази под земљу

и постаје предак чудовиште –

мора потомака.

Кад језа добије своје место

на лицима трибалних звери,

што постају трава Атлантика

над којом месец оштри сечиво,

биће поново изговорена реч ЧОВЕК!

Треба га, потом,

научити да чита поезију,

да се не заборавља више,

јер смрт је свима

за пупак привезана.

Драги мој Васко,

већ данима немам ни сам сна

због твог питања:

„Чујеш ли метак

који нам око главе облеће?“

1999.

ПОД ЦРНИМ СНЕГОМ

Не отимај оно што ти већ припада.

Отимање води у отуђење,

само беда у њему види уточиште.

 

Сви ћемо се једном,

кад позобамо зрневље

лажних потреба,

вратити у стање без бола.

 

Тишина ће смирити и психолошке каубоје

који неће дочекати опрост

и помиловање,

остају грешни под црним снегом.

 

Распашће се агресивна енергија

и свака кап уранијума мржње

стопиће се

у затворену зеницу хумуса.

ГЛАС ПРЕПЕЛИЦЕ

Читајући Невенино писмо из Будимпеште

Ноћас се враћам на почетак песме.

Живот је песма.

Све њене форме узете су из живота.

 

Отварам прозор илузија о великим градовима

Који ми одузимају ону малу реку,

Трг на коме се и голубови поздрављају

хитајући да разнесу наше осмехе.

 

Како је хладан овај Дунав, у очима мојим,

Док носи влажна писма непознатих пошиљалаца.

Окрећем главу јер, далеко на југу,

Да ли је то стварност или ми се причињава,

Чујем живи глас препелице

Док надлеће Скрапеж – њој машем.

 

Пожега се не може оставити тек тако,

Она је песма посебне важности,

Између њених платана долазим

Као степеништем у будућност,

Она има своје Сунце које ме дотиче

Макар био у Бечу, Прагу… у Будимпешти!

 

И, нећу ноћас да издам ту светлост

Која се пали на отвореним вратима моје куће

У улици Браће Лековића 9.

Толико љубави и суза, стало је

У просуту воду иза мојих корака

Да дугујем осмех на том прагу.

ПИСМО

Проучавам песак тишине, граматику гласа.
Много је недоумица од самог почетка,
нико да помогне речима које су заспале,
омамљене струјама илузија што су, потом,
прерасле у тигрове мртвих гласова.

Више им ни ветар не смета, али и не помаже.
И он иде својим путем не хајући за загонетке
које су нерешиве, и поред толико мудраца.
У копрене чула ушла прашина, све је стало.
Они што галаме одавно немају људски глас.
Ја га још препознајем по боји, и он плеше
у језику нашем живљи од мртвог ветра.

Препознан, бејах обливен
љубазношћу његовом
и постах подмлађен као да толике године
нису отишле у неповрат и заум.

Сад видим да брисање прашине
по нашим душама
јесте свети чин радјања.

ВЕРУЈЕМ У ВАСЕЉЕНУ ПОЕЗИЈЕ

Чему поезија ако не спашава човека

                                                                     Ришард Крњицки

Песмо, сви су ме издали,

само ти ниси.

Ти си умољива вера,

живи небесник што светли

у прастарој мрклини.

Са тобом сам

роду љубави близак.

Не разумем

виртуелни свет мржње,

он не учи ни себе да воли.

Верујем у васељену поезије

која шири језгро

и одбацује маргине трајања.

Песму рађа душа

из страсне дубине,

зато се она смрти смеје,

једина је која разуме

зашто друге птице шуте,

кад вране гачу.

 ПРЕЗРЕЛА ТРЕШЊА ПЛУЋА

Пауну Петронијевићу

По огледалу из кога је склоњен лик,

прска презрела трешња плућа.

Струне младости повезује

опсенар њеног тела

које у самоћи стари.

Песникове речи ко звезде врцају

носећи упањен луч

кроз време.

Он, ни макао се није

пресељен у таштост ватре

тумачи наше разјаснице

а песме све љувеније

изговарају његово име – Паун.

Свиће предуго. Смењујем погледе

који прате Птице из маште

док оне замичу тамо,

где је гнездо његове жудње.

УЗНЕМИРЕНО СРЦЕ 

У осветљене просторе душе
пустио сам малу тајну,
птицу која се криомице
сад зове срце.

Њена крила су моје руке
и лепршам док машем
доброти и истини,
где год она била.

Свет је створила истина
лаж ће је разградити
само ако открију птицу у мени.

Зато, кад им се учини
да нешто у мени цвркуће,
одмахнем руком и кажем:
то се моје срце узнемирило.

ЕПИТАФ

Живот је само један

и њега сам дао поезији.

 

Од данас ме

у њој тражите.

 БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Милијан Деспотовић, књижевник, издавач и посленик у области културе, рођен је 1952. године у Субјелу код Косјерића (Србија). Живи и ствара у Пожеги. Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну и ликовну критику. Заслужан је за популаризацију хаику поезије у Србији. Оснивач је првог хаику часописа на српском језику „Паун“.

Афоризми, савремена и хаику поезија су му превођени на: италијански, француски, шпански, енглески, немачки, мађарски, словеначки, румунски, русински, пољски, бугарски, македонски, турски, руски и јапански језик.

Објавио педесет књига од којих дванаест књига сабраних критика. Књига афористичких мисли „Мисленик“ изашла му је 2016.  Заступљен је у бројним антологијама код нас и у свету. Приредио  за штампу: сабране песме  Пауна Петронијевића у десет књига. Награђиван.

Основао је Издавачку радионицу „Свитак“, установио књижевне награде „Млади Момчило“,  „Хаџи Драган“, „Момчило Тешић“. Уредник је и издавач књижевних новина „Свитак“ и часописа за хаику поезију „Паун.

Члан је Удружења новинара Србије, Удружења књижевника Србије и редовни члан Матице српске.