ОД НЕВЕРИЦЕ ДО СМЕХА?
(О рукопису ЗИД Стојана Богдановића)

Шта је песма? Или, боље: шта, прави почетак певања? На прво је питање сваки јачи песник дао одговор. По правилу – неписаном, али строгом и непогрешивом – сваки песник у свој рукопис уврсти по неколико аутопоетичких, ауторефлексивних, програматских песама – или у облику циклуса, или у виду инаугуралног певања. Класични образац је зазивање муза. Модерни песник томе претпоставља краћу студију о природи муза, односно певања самог. То може да буде скица акварелом (да преузмем згодну успоредбу Данила Киша), дакле, лирски омаж (“Пијериде” Лукијана Мушицког); или сложеније, пастел, какво згодно поређење или метафора, песма манифест која отвара књигу (“Моја звезда” Лазе Костића); или пак с много више набоја, наслага, колорита ( уљане боје – задржимо се на том поређењу), разуђени спев, инаугурални кант, изузетно озбиљан напор саморазумевања који чак прети да засени целокупну књигу у којој представља тек посвету (попут Његошеве посвете Луче микрокозма Сими Милутонивићу).
Прави је почетак певања, дакле, погођена песма. Почетни став који не само да размотава клупко него и говори о самој природи размотавања – напора самосвести, тумачења себе, света језиком и ритмом, који је само песников. Таква је, програматска песма, у Богдановићевом рукопису, дата у једном даху. Нећу погрешити уколико устврдим да је, сродно наведеним примерима из традиције, реч о песми изузетне важности. Кратка је, наводим је у целини:

ПРАВИ СТИХ
Прави стих је као несташно дете
Стално извирује
И како год га покријеш увек се открије

Песма збијена, ефектна, чиста. Ничега сувишног, ничег несувислог у њој. Песма кратког даха, полетна и непосредна – у служби певања о смислу певања самог. Класичан пример врсте лирике у којој нема празног хода нити сме да га буде. Будност и дечија непосредност, чиста перцепција, чисто душино, полетно, лакокрило – ето шта је песма (Костићево схватање). Сходно томе, мање је песма, или нимало, оно што носи наслаге – било какве (односно, учитавање, било које). Песма то не трпи. Она је чиста тананост, изливање. И, важније: она је начин на који се то дешава. Песма је мајсторија: техника је овде, сама по себи, предмет певања. Нема песме без традиције, нити певања без знања о стихотворству, о смислу песме: до овако избрушених стихова се доспева само искуством, а пред нама јесте Књига искуства. Најлепше од свега је што је то дато на начин неусиљен, језиком скоро па дечачким, изузетно богате алузивности, кроз фрапантне исказе.
Циклус „Летина“ је сав изграђен на принципу Песничког манифеста. Свест о песми је централна и о њој се пева. Кроз њу се изузетном лакоћом казивања испољавају основне одлике Богдановићевог певања: иронија, самоиронија, ругалица, гротеска, набрајање, цикличност, сведеност, алузивност, непосредност, афористичност – афористичност која је једна од основих одлика Зида у целини и која као да прети да књигу, својом прозном контаминацијом, измести из поља поезије у поље међужанровског деловања. Доиста, целокупна књига као да је изграђена на тој основној тензији између лирског и сатиричног у коме афоризам – кога често уско прати формални образац набрајања – делује као најзгоднија алатка за контаминацију спева јетким, врцавим, сатиричким исказима/досеткама. Прозаизам јесте бласфемија, десакрализација, али овде је реч о свесној и жуђеној депатетизацији – не поезије, но путем поезије – света. Једини начин да се очува макар какав вид чедности јесте да се језички, метафорички, оголи стварност. Да се о стварности говори – њеним језиком. За то је најзгоднија досетка. Језик је жив, говоран, непосредан. У исто време, тај је језик алузиван, бритак, ефектан, крцат садржином. Слично Мивелу, чије се карикатуре, стваране за дневну штампу, читају час као карикатура, час као стриповни каиш (Мивел је намерно замаглио поступак и допустио да садржај делује у више смерова – и као прича и као слика тренутка), тако се и Богдановићеви стихови час читају као лирски исказ, час као епиграм – увек усредсређен на конкретну стварност, на саму природу ствари.
„Снегови Миџора“ је балада и сатира уједно, кратка социјална студија, ниска медаљона о љубави и беди међу Божијим људима и изгубљеним женама, „Први пољубац“ потврда да је дечачка перцепција света сродна песничкој и да је сва разлика између дечије и свести уметникове у томе што одрасла особа за собом има искуство и знање – како техничко, стихотворачко, песничко, тако и знање морално (или, како би то рекао Џон Милтон – знање о злу садашњем, и о добру изгубљеном!). Песник је чедан колико и дете, опор и неумољив колико и пали анђео. Песник је биће парадокса.
Једна од најјуспелијих песама тог вида (успела и као аутопоетички манифест) је песма о Патријарху („У порти са оцем“), истовремено прожета тананошћу и скепсом:

„Покупио је своју дечју душу пуну дечјих глава
Које су у присуству Милосрдног анђела одлитале около као кликери
И заметнуо се“.

Сва је тајна Богдановићевог певања у тој суптилној смеси чедног и сатиричног, лиричног и профаног. Чак и циклуси са наглашеном религиозном тематиком једнако партиципирају тој перцепцији света као комедији и фарси, урнебесу, у коме ни Бог није поштеђен своје улоге („Зна Господ шта је створио/Зато сада мора да трпи/А ви се чудите зашто ћути“), камоли култутрегери. Богдановић, Хераклитовац, најјачи је у полемици. Писма Матији врхуни његов напор тумачења наших културних прилика посматраних кроз призму фарсе, црног неспокоја. Богдановић је изврстан моралиста и карикатуриста. Он с лакоћом истиче комичке црте, настраности, претераности својих јунака а онда с лакоћом маестра шиба по њима. И с Раблеовским апетитом баш то иште, стреми к томе – набраја њихове слабости, као слабости једнога доба, једне људске психологије, чији је савременик и хроничар.
Суштина је певање о губитку. И да је најпоразније то преко кога (преко којих и каквих!) пораз долази. Али певајући о губитку, песник не мање полаже право на то и да наведе оно што – без обзира на друштвену комедију – сматра и даље својим и с тиме располаже како му је воља. О томе најбоље говоре наслови „Охридски запис“ и „Освета“. „Освета“ долази одмах после изврсне песме о Охриду (које представља, кроз свој сведени, сажети облик, као медаљон, и пресек културних простора данас – наоко – изгубљених). Две антологијске песма једна за другом. Две, по мени, кључне песме. Ситуирана у самом средишту књиге, „Освета“ претходи циклусу о „Тачки“. Уколико за Богдановића кажемо да негује свест о песми, овај је наслов најбоља илустрација тога. Ова је песма диспут, распра са властитом душом, пошалица и поруга на сопствени рачун изванредно уоквирена исклизнућем у фантастичко (вампиризам). Певање из сандука/кревета као свести о смрти, свести о губитку, је такође и прилика да се расправи са собом и ствари поставе на своје право место.

„Помишљам, каткад, не увек, да се повампирим.
А онда се уплашим да некога не уплашим,
И одустанем.“

Чему освета? Ради чега? И према чему да буде уперена? Будући да је песма по себи лековита, тако лирско ја користи прилику да наброји све чега нема само ради задовољства тога да све то разда другима. А то јесте тајна певања.
Циклус се, као вид певања и градња збирке, директно ослања на поступак набрајања. Богдановић то најјефектније постиже у својим двама кључним, средишњим циклусима. То су „Тачка“ и „Зид“. „Тачка„ поседује извесну Попинску квалитету сажимања, згрушавања, фантастичког певања. Песник приступа предмету из више праваца, перспектива. Ниже неочекивани за неочекиваним углом посматрања. Онеобичава перцепцију, отвара читаве просторе сазнавања, увиђања. Слој по слој, „Тачка“ открива све своје видове. Смисао се усложњава кроз игре речима, кроз противречне исказе, парадоксе. Сврха циклуса је да се исцрпи предмет певања. Парадоксално, сам поступак као да налаже неисцрпност, као да сама форма допушта низање ad infinitum. Но набрајање није сврха по себи, на шта је недавно упозорио и Небојша Васовић у прворазредној студији Зар опет о Кишу? Нема апстрактности у поезији, ни код Борхеса – само игре парадокса. Овде сваки циклус одговара унутарњем налогу, стремљењима песника самог. Форма се слива са садржином, чини једно с њом и траје онолико колико је песнику неопходно да би се испољио.
Зид је, иначе, настао директном употребом рачунара и друштвених мрежа. Богдановић је, уз Радована Влаховића и Сашу Радоњића, један од ретких српских писаца који је осетио сву могућност формалних проседеа које нуди Фејсбук и који на тој основи гради кохерентан и узбудљив књижевни свет. Тај свет јесте виртуалан, али то није природа његових корисника. Циклус „Зид“ је, у том смислу, фасцинатан извештај електронских пировања савременика. Фејс је ту, наравно, само повод – иза тог зида се крију други зидови – они ранији, познатији, зидови, и све што се ради и радило се иза њих, по њима. У овом, средишњем, циклусу, најбоље долази до изражаја Богдановић као портретиста, ту се најјаче испољила његова склоност ка гротесци, његова способност да уочи комично – појединости, маргиналности, све оно што штрчи, а боде очи и тражи да буде опевано, издвојено, забележено. „Зид“ (као и остали циклуси) започиње певањем о песми, да би се рачвао у правцу превања о карактерима и појавама.

„Песма треба да одлежи,
Да се одмори од песника“

Вели песник, да би одмах затим певао о Зиду, на који се качи песма, да се „проветри“. И опет, онда, слика детета – песма је као дете, радује се што може „да уђе у душу“. А о томе, какве су душине одаје, оних, који баце око на Зид, о томе следи исцрпан извештај. Међу многим, изврсним, описима нарави – у контексту слободе да се тресне било шта и остане жив – издвајам певање о јавним делатницима, односно политичарима (тим је јаче јер се јавља као узгредица, као успоредба, као поанта и илустрација онога што би било Дно дна):

„И кад напишеш неку брљотину само штукнеш,
И нико ти ништа не може.
Заштићен си као бивши посланик или министар,
А о садашњим будалама и да не говоримо.“

Контекст је јасан: савременик је ударио главом у зид, живи у узбудљиво и занимљиво доба, креће се међу дрекавцима.
Врлина „Зида“ није само у његовој формалној изведби, у ванредним строфама, у погођеним поређењима, у томе да представља блиставо огледало времена и нарави, она се испољава и кроз испитивање језика самог, саме лексике (како би оспољило то исто): тако у изванредно ироничном и полемичном тону песник, као узгредно, каже: „грађанштина“ је реч једнако рогобатна колико и „малограђанштина“ (моралисти је довољна и реч да би оголио ствар, проникнуо у срж појаве). Песник је показао дубоко познавање психологије паланке, просипање магле као једног од основних обележја друштвеног живота овде и сад. И зато, с обзиром на околину, књига садржи и овај налог:

„Врата раја никада не отварај до краја
Изаћи ће.“

Изразито лепа одлика Богдановићевог певања је у лакоћи са којом слика стање затечености, зачуђености, шока. Лирски јунак је, нагло, нечим, зачуђен, запрепаштен. Богдановић је, француски речено, „Poète de la dérision“ – Песник подсмеха. Припада кругу стваралаца као што је Косери – с тим што је код Богдановића изразито успело то сликање стања затечености, неверице. Да постоји прецизнији превод речи „dérision“, превод који би покривао све њене нијансе, све семантичке равни, од почетне неверице, преко осећања апсурда до свих нијанси комичких ефеката које таква, изненадна, будност, подразумева, та би реч јасно покрила песникову поетику и дала, у назнакама, техничке одлике којима их песник изражава. Не једна успела песма је стварана по том обрасцу, како у овој књизи, тако и у ранијим. По томе се, у корпусу нашег савременог певања, јасно издваја његов глас.

23.6.2015.
Ница, Француска

 

One Response to Борис Лазић: ОД НЕВЕРИЦЕ ДО СМЕХА?

  1. Веселинка Стојковић says:

    Напомена
    Дословни стандарди писаног језика само би поткусили Богдановићеву поезију. (Јер би иначе изгубила од својих изузетно особених поетских/филозофских/есенцијалних квалитета, написах у једном писму поштованом аутору.) Овако имамо посве самосвојан филозофско-књижевни свет. Лектори/коректори овде немају нарочитог посла, сем части да буду на гозби у њему, у том свету језичких и садржајних нарочитих релација. И да из њега изађу са благом у завежљају.
    Како се са славе по старом српском обичају полази из домаћинове куће. Од свега помало, за сутра, за децу, за старе, за све који нису могли да дођу на славу.
    Врање, 13. јул 2015.
    Веселинка Стојковић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.