Зоран ЋИРИЋ: ЗБОГ АРСЕНА САМ БАТАЛИО ПИСАЊЕ ПОЕЗИЈЕ

ПОЛИТИКА

19.8.2015.

ЗБОГ АРСЕНА САМ БАТАЛИО ПИСАЊЕ ПОЕЗИЈЕ

Мој отац, џез трубач cool усмерења, обичавао је да каже: „Нема добре музике без црнаца“. Ипак постојала су два „бела“ изузетка: Френк Синатра и Арсен Дедић. Певушио ми је обојицу када је био расположен да ми открије нешто о себи, без да ми се исповеди. И нека остане записано да је матори Ћирић много боље певао „О младости“ него познати Душан Прелевић. Ваљда зато што је мој отац био суптилнија, нимало агресивна природа и могао је дубље да уђе у ту горку али нежну химну о животу без живота. А и знао је како је досадан пакао бивствовање без судбине. Мој непретенциозни тата је наслућивао неке од најстрашнијих Арсенових тајни. Касније сам у његовим нотним свескама налазио песме Ђука Елингтона, Дизија Гилеспија, Кола Портера, Џорџа Гершвина, Реја Чарлса, а онда, однекуд, уз оне мистичне енглеске наслове, појаве се „Кућа поред мора“, „Модерато Kантабиле“, „Све било је музика“, „Ни ти ни ја“, „Бит ћеш увијек моја“… То је био репетоар за игранке из раних шездесертих и много више од тога – дневник човека кога сам волео највише на свету.

Ни до дана данашњег не могу себи да објасним како је десетогодишњи клинац, иначе фанатични љубитељ Касијуса Клеја, Џона Вејна и Јохана Кројфа, могао да слуша песме попут „Вере Павладољске“ или „Човјек као ја“ и да осети оно узбуђење које су у њему изазивале рокенрол класике Џимија Хендрикса или Марка Болана? Једино што сам после свега спознао јесте чињеница да сви сањари пате од несанице. И то захваљајући песми „Да су ме украли Цигани“ коју сам врло опипљиво проживео или су ми барем тако говорили злобни инструктори живота.

Никада нисам размишљао о себи као о напредном детету. Напротив, био сам одувек стидљив, неприлагођен, кошмаран лик. Мајка ме је звала „замлата“, тетка „Антихрист“, а разредна „чудак“. Уз то, можете ли да замислите одрастање у тврдом радничком предграђу званом Ледена Стена, на ивици Ниша, које се одвијало, између осталог, уз синглице Арсена Дедића? Доиста, тотално неспојиво са свим оним гадним, невиним, прљавим непочинствима која ни мене нису заобишла јер се радило о иницијаци, увођењу у уличну банду, у дружину тапкароша сличица и крадљиваца зелених кајсија. Све време окружен мангашима, шлосерима, гастарбајтерима, аматерским кримосима, одликашима-друкаторима, децом пољопривредних чиновника и аутентичним Циганима. Не схватам како ми је та „дивља хорда“ опростили што слушам некакве „учене рецитације у пратњи виолина“? Е, када сам ТО преживео, био сам спреман да постанем порочни самотњак, самурај и романтик, десперадо и љубавник из песама онога који ми је постао већи учитељ од рођеног оца (кога сам и даље волео највише на свету и кугли земаљској!)…

Касније сам у финијим кафанама наручивао Арсенове песме – не можете ни приближно да претпоставите колико сам ризиковао! А нисам хтео никога од господе музиканата да провоцирам. Просто, као што су неки светски људи са Палилуле и Трошарине певали Тому Здравковића или Бору Спужића Кваку или Неџада Салковића, ја сам се срчано и јавно тешио певајући „Таквим сјајем може сјати“ или „Кад сам те видио“. Какав космички неспоразум – морао сам да се сакријем у једну од новооткривених црних рупа како ме не би отпремили у Топоницу. Тако сам савладао вештину бежања. Тако сам открио свој унутрашњи глас који није престајао да певуши смртоносну „Баладу о пролазности“ која ми је појаснила поредак и устројство и моје непостојеће аутсајдерско место на митској маргини. Да, тачно је то што кажу моји мртви и полуживи пријатељи из раних дана: Арсен ме је убедио да поезија изван риме једва да има икаквог смисла, као и да се ту ради о музици у речима а не о интелектуалним мудровањима. И још нешто – због Арсена сам баталио писање поезије и прешао на прозу. Чак је и идиоту попут мене брзо постало јасно да имам посла са НАШИМ НАЈВЕЋИМ ПЕСНИКОМ, те да ту више нема шта да се тражи. Иако ми се баш у то време смешила перспективна „каријера“ јер сам стартовао са Бранковом наградом и већ су ме комесари спремали за одговарајући академски калуп…

Наравно да ми је као јужњаку из српске полутанске престонице управо Арсен Дедић открио море. А ко би други? И наравно да кад год сам ходочастио по морским обалама нигде и никада нисам успео да видим то море из његових песама. А није да нисам трагао за тим таласима, агавама, љубавничким увалама, позлаћеним сутонима, хоризонтима на којима се велика вода спаја са плитким небом, баркама које су обећавале излаз на пучину и усамљену, витешку смрт.

Памтим оно вече на „Нишвил радију“ када ми је проверени пријатељ пустио „нешто ново од Арсена“. Рат се био захуктао и разбуктао, мој пацифизам се срозао у алкохоличарски хедонизам и баш у току тог бесконачног сурвавања чујем по први пут ону фаталистичку песму за лажно преживљавање, „Откако те не волим“. Тада сам раскрстио са својим еготрипичним гардом. и отворио се тако што сам се, изнова, затворио у узвишени свет Великог Мајстора. Од тада је моја бол постала стварнија, али ме више није било лако повредити…

Као што је „Не плачи“ јединствено царство меланхолије, најшмекерскија љубавна песма која опева наличје позе Хемфрија Богарта из „Казабланке“, тако је сурово потресна „Између нас рат је стао“ најрелевантније и најљудскије сведочанство о српско-хрватској катаклизмичној катарзи која се догодила у очигледно непролазним, сада већ фамозним деведесетим…

Видите како је зезнуто писати о Арсеновом генију. Таква величина не прашта патетичне читуље или пригодне панегирике. Ниједна похвала није довољно велика за његово дело. Уосталом, током читавог свог овоземаљског живота био је апсолутно свестан колико вреди и са господским шкргутом је прецизно описивао како и колико су га шиканирали, потцењивали или покушали да понизе у име политичке подобности и лечења квазиуметничких сујета на ондашњој и овдашњој „културној“ сцени.

Пре неколико дана магазин „Roling Stone“ је направио своју листу 100 највећих композитора двадесетог века Дабоме да су такве листе увек фаличне, међутим времешна екипа уредника из иначе одавно пропалог музичког часописа, ипак је начинила неколико неопростивих, кардиналних грешака. Наиме, на листи првих десет недостају чак четири џина – Реј Дејвис, Кертис Мејфилд, Вили Диксон и Арсен Дедић. Претеривање? Драги моји, не постоји критеријум који би побио елементарну чињеницу – без обзира што је стварао под скрајнутим поднебљем, на језику малених народа, Арсен Дедић са својим големим, бриљантним опусом може у свако доба да изађе на црту Дилану и Коену са оне, односно Брелу и Брасансу са ове стране катастрофичног океана. Али, комесари и гуруи паланачке глобализације проклето добро знају да је у „случају Арсен“ немогуће подвући црту: нити га можете прецртати нити га можете штиклирати. Нека тако и остане.
З о р а н Ћ и р и ћ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *