Радивоје МИКИЋ: ПЕСНИЧКА ОДБРАНА СВЕТА И ЖИВОТА

Радивоје МИКИЋ
ПЕСНИЧКА ОДБРАНА СВЕТА И ЖИВОТА
Стојан Богдановић : „ЗИД“ И најновија књига Стојана Богдановића показује да је реч о песнику који воли да своје замисли остварује у циклусним целинама и вишеделним песмама/поемама,иако је, исто тако, реч и о песнику који воли да поетичку тематику, виђену из хуморно-ироничног угла, укључује у своје песме, поготово онда када настоји да укаже на положај који песничка уметност има у култури модерних времена, култури којој основно обележје даје систематично удаљавање од класичних образаца културног деловања. И пошто се оглашава из једног новог цивилизацијског хоризонта, хоризонта који одликује криза у систему вредности, Стојан Богдановић, врло често, тачку гледишта свог лирског јунака који не скрива да је песник заснива као изразито критичку, у много случајева као отворено сатиричну. Исто тако, већ први стихови у књизи „Зид“ показују да је реч о песнику који, чак и кад се дотиче поетичких тема, кад говори о ономе што дефинише саму његову позицију, воли да се служи гротескно-хуморном интонацијом („Песник понад рукописа. / У заседи чека смрт. / Варакају се./ Ловац узима стих, / Пуни песму / У смрт да испали. / (Од)јекну!“), једнако као што је очигледно да је реч о песнику који не скрива да његова песма тражи непосредну везу са животом, са оним животним садржајима који су могући у сасвим конкретном тренутку. Отуда у књизи Стојана Богдановића и има тако много алузија на наше актуелне социјално-политике прилике ( рецимо у песмама „Стање“, „Скица за портрет“, „Старе приче“, „Пут“), због чега се и може рећи да се у појединим песмама Стојана Богдановића читалац суочава са сатиричним приказом нашег времена. И то није нимало случајно, пошто је реч о песнику који нам се и у овој књизи указује као баштиник неколико поетичких смерова или оријентација.

Примера ради, Стојан Богдановић уме као Бранислав Петровић да и најузвишенију тематику ( рецимо: љубавну ) повезује са интонацијом која може читаоца да збуни ( у песми „Први пољубац“ срећемо, на самом почетку, стихове: „Правимо планове у песку. / Цртамо живот. / Градимо замкове. / Покоји старији обешењак прође / и намерно погази наше творевине. / одважни његовим стопама пођу, /Ни за кога од њих не чује се / и ништа се не сазна“ којима не само што се дочарава једна у детињству честа ситуација – маштање/цртање неког идеализованог, на чисто маштенским елементима заснованог живота, већ се, исто тако, приказује и оно што је тој ситуацији супротно – рушилачки нагон, појава онога што је зло, што је рушилачко у људској природи). И та амбиваленција, по повезивање једне класичне лирске теме и тачке гледишта која омогућава да се најпре види тамна страна људске природе, знак је да Стојан Богдановић у својим песмама, циклусима и поемама настоји да усвоји и одлике авангардног песничког поступка. А кад се читалац суочи са циклусним целинама ( пре свега то су „Снегови Миџора“) у којима Богдановић настоји да једну велику причу ( причу о рођењу сина Божјег ) преведе у сферу тзв. народске приче, он јасно види да то премештање, да то мењање основне семантичке перспективе има јасан циљ – детронизацију тзв. великих и светих прича, односно преуређивање простора у коме те приче функционишу. Али ако доводи у питање свету причу, Богдановић не доводи у питање ону представу о свету која се налази у самој основи фолклорно-митолошког слоја наше културе – представу о понављању ствари и појава у свету.

А то значи да ма колико Стојан Богдановић био песник који наступа са позиција авангардистичког антитрадионализма, ма колико он био песник који воли да се подсмехује чак и онда кад залази у подручје успомена у чијем су средишту слике запамћене из детињства у Великом Боњинцу, он никако не постаје песник који одбија да говори о стварима које су важне за разумевање људске судбине. И то је разлог што у књизи „Зид“ срећемо толико дискурзивних елеманата, толико настојања да се основна тачка гледишта подупре оним што се некада просто означавало као мисао. Примера ради, у уводној песми циклуса „Са медведом када се сретнете“, циклуса који у средишту има особено виђење историјско-политичке тематике, циклуса у коме нам се нуди један необичан поглед на читав минули век и судбину нашег народа у њему, у песми „Глава и није за лупање“ срећемо стихове: „У оба светска рата / у Србији нико од глади умро није. / У то се не рачуна оних неколико десетина хиљада / што их Французи / на предлог руског цара Николе / на гозбу, на острву Виду, принудно позваше“. Ако у овим стиховима доминантно место има иронија ( упућена нашим савезницима у Првом светском рату ), пошто је само она била подесна да детронизује један историјски мит, да читаоцу омогући да историју види у другачијој светлости. Отуда није нимало случајно ни то што Стојан Богдановић у своје песме уводи и једну типично класицистичку тему, тему расправе о људској природи. О тој теми је реч у песми „Човеку је доста то што има“: „Човеку је доста то што има / Али он иште још. / Неким људима није доста један живот, / А неки су проћердали по неколико живота“.

А перспектива из које се гледа на људску природу је негативна („Неки су склони да узму туђи живот, / Не умеју са својим. / Њих једноставно зову битанге“), пошто је такво виђење људске природе претворено у подлогу за изразито сатиричне осврте и на актуелну садашњост и на нашу недавну прошлост. И није само наша новија прошлост тема на коју Стојан Богдановић усмерава своју сатиричну жаоку. Довољно је погледати песму „Генералова капоралска сујета“, па видети да се у њој као лирски јунаци јављају и Шарл де Гол, Николае Чаушеску, Жан Пол Сартр и други важни протагонисти једног важног тренутка из новије европске историје, тренутка у коме су се, из нове перспективе, могли видети односи између власти и судбине појединаца и народа. А то нам указује на још једну важну димензију књиге „Зид“ Стојана Богдановића. Реч је о песничком остварењу које иза привидне шалозбиљне интерпретације низа појединости и догађаја скрива једну дубоку забринутост за судбину свега што је од истинског значаја за човека и његову судбину. Откривајући нам дубину сопственог незадовољства и прикривене горчине, Богдановићев лирски јунак из књиге „Зид“ нам се указује као дубоко резигнирани појединац који на зло света може да одговори не само сведочењем о облицима у којима му се оно указало него и оним циничним осмехом онога ко је много тога видео и разумео али није могао ништа друго до да свом сведочењу да лирски облик. И ваљало би да читалац никако не мимоиђе ни Богдановићеву способност да се служи врло сложеним изражајним репертоаром, у коме важно место имају и песнички обрађени говорни клишеи, ефектна поређења, сентенце, сасвим кратке приче којима се сведочи о неком облику људског искуства, жаргон и дијалекатска лексика.

30.8.2015.
Београд .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *