Ранко ПАВЛОВИЋ: КО НАЂЕ СЕБЕ, НАШАО ЈЕ СВЕ

Ранко ПАВЛОВИЋ
КО НАЂЕ СЕБЕ, НАШАО ЈЕ СВЕ
Над збирком пјесама Зид Стојана Богдановића

За Стојана Богдановића стихови су као дјеца; знаш да има бољих и оних који би могли да буду бољи, мирнијих и немирнијих, углађених и несташних, рашчупаних, али их све једнако волиш, јер то су твоја дјеца, твоји стихови. Он стално, као мајка с дјецом која су се разишла свијетом, разговара са својим пјесмама, најчешће док их пише. Покушава да смири прaви стих, да га покрије и сакрије, али он се непрестано открива, неће да буде потиснут. А можда би требало да сачека зрело стваралачко доба свога аутора, јер, како каже у пјесми Летина, која је дала наслов и првом циклусу збирке Зид – Летина се скида под јесен, / А песма када узри падне сама. И онда тај стални страх, шта ћеш засијати тамо гдје си одсјекао већ написане стихове за које мислиш да се нису развили у биљку која ће пуцати од снаге, шта ако се то мјесто запарложи, па ти се почне смијати свијет? И тако, пјесник постаје ловац, како каже у истоименој, уводној пјесми, он у засједи чека смрт и стално се варакају. Али, то није било какав ловац, већ онај који стихом пуни пјесму, у смрт да је испали. И чека шта ће се догодити, да ли ће јекнути или одјекнути! Уосталом, стихом Без велике муке нико не пева лепо, у пјесми Мађионичар, С. Богдановић, слиједећи Његошеву мисао, потврђује тај стваралачки „порођајни бол“ послије којег долази велико задовољство. Исто тако, каже пјесник, тешко се винути и до оних висина које обиљежавају оствареност човјека који жели то да буде – Човјек с великим почетним словом.
Насупрот минијатури, у којој је штедљив на ријечима, као да их циједи из суве дреновине, али у тој згуснутости остављајући простора за широку вишезначност и богату асоцијативност, Богдановић је у опсежнијим поетским остварењима, какав је циклус/поема Снегови Миџора, склон распричаности, ипак концентрисаној у добро котролисан наративни ток иронијски интониране „приче“ у којој библијске и фолклорне мотиве вјешто уткива у феноменологију савременог свијета. Лако се прави Бог, / Али најпре треба човека направити, стихови су који свједоче о томе како ненаметљиве мудре по(р)уке чине потку ове поезије. Онај читалац који у први мах у споменутој поеми не препозна њену иронијску подлогу, која с бласфемијом нема ама баш никакве везе, наћи ће својеврстан кључ у стиху: Ко нађе себе, нашао је цео свет. А себе није баш лако наћи. Откад је свијета, ми живимо у некој врсти циркуса. Само, каже пјесник, Били су то италијански циркуси, / Нису били као ови у којима живимо.
И пјесник је човјек, а човјек је ловац. И чека у засједи, лови свој живот, заправо самог себе. И, шта ће му се догодити када буде имао ловину, тај толико жељени ловачки трофеј? Вјероватно ништа. Јер, док спознамо ко смо, одакле долазимо и куда идемо, живот је прошао, лов је завршен. У циклусу Лов, пјесник каже: И без Ајнштајна знамо: / Дужина живота зависи од његове тежине, / Од конопца, од дрвета, од ветра… Али, није ипак све изгубљено, јер: Велики људи не каче се на танко дрво. Пјесник, од кога и Сократ стално бјежи, поуздано зна да је најтеже ловити себе.
Љубав је у оном што је неспознајно, судећи по специфичној Богдановићевој љубавној поезији, сврстаној у циклус Први пољубац. Она нам се догађа само онда када нисмо свјесни да смо у њу упловили, или она у нас. Љубав је, судећи по овим стиховима, сјећање на први пољубац, а када се он догоди, и када не знаш на коју страну тада пада сунце, из главе никад не излази, траје цијели живот, углавном у трагању за осјећањем које је изазвао. Истина је илузија, тврди пјесник. А такав је и живот, таква је и љубав, па је вјероватно такав и први пољубац. Богдановићева иронија из другог циклуса ове збирке, у петом, насловљеном Са медведом кад се сретнете, прелази у сарказам. Упуштајући се у „историјски контекст“, у српско-француске односе у Великом рату, прије и послије њега, и у нека француска „посртања“, пјесник настоји да отвори очи онима који су идеализовали то пријатељство и неприкосновеност галског духа. На то се наставља циклус Пут до решења, својеврстан прилог обиљежавању стогодушњице Великог рата, у коме чисти лирик, попут Јована Јовановића Змаја у његово вријеме, постаје жестоки сатирик који својом жаоком дубоко засијеца у болесно ткиво друштва, не страхујући да ће при томе ангажован приступ затомити лирску тананост пјесме.
На занимљив начин Стојан Богдановић компонује своју пјесничку збирку: ред чисте лирике, ред ангажованих стихова, протканих хумором с укусом горчине. Тако послије његових сатиричних пјесама долазе посветнице, натопљене снажним емоцијама, као да желе да разгале читаочеву душу. Посвећујући пјесме другима (у циклусу Киша горких суза) пјесник им заправо открива своју душу, разговарајући с њима, разговара сам са собом.
По Богдановићу, Тачка је најтежа ствар на свету. Али, како пјева у циклусу Песме о тачки, Свет ће се наслањати на песника… / Он ће бити једина Архимедова тачка. За пјесника је тачка симбол, метафора, можда оно што би се у философији назвало битком. И сам човјек је тачка, или збир тачака, чак је и космос једна тачка, или је то бар био прије Великог праска. Зато се и поставља питање: да ли је Бог створио човјека под тачком разно? Ипак: Зна Господ шта је створио, / Зато сада мора да трпи…
Најдирљивије стихове Стојан Богдановић посветио је мајци. У циклусу Разговор са мајком Божијом он заправо разговара са својом мајком, која је горе, с Оцем, који од глине и ребара прави дјецу, и у једном тренутку она му каже:

Нахрани музе, а то значи козу,
Па иди да се играш са децом.
Ваше је да измишљате Србију.

Због ових стихова вриједило би ишчитати цијелу књигу. Срећом, много их је таквих, не само у овој тематско-мотивској цјелини, него и у цијелој збирци. Поезијом се, пјева Богдановић, баве многи, па и сами песници. А пјесници, у међусобној комуникацији, која може бити и на свој начин астрална, дубоко осјећају ране свог рода:

Душа човека се са росом пење у небо
А тело силази у грудвицу земље
Стапа се са њом и са првим снегом
Под Миџором и под сваким брегом
Остаје да чува отаџбину
Све док душа понад грудвице лебди.

Тако осјећа С. Богдановић и тако пјева у Писмима Матији.
Богдановић је модеран пјесник, он гради кућу од стихова и пјесама, али му је довољан само зид, не било какав, него онај на Фејсбуку, јавна површина. Ко целу кућу заметне, неће далеко, каже он, а Највиши и најдебљи је зид када пријатељи умукну. Ни у овим стиховима Богдановић није занемарио иронију, али, чим упути жаоку тамо куда је намијенио, урања у лирске воде:

Има зидова великих као песма.
Кад из таквога извадите циглицу,
Уселиће се птица
Певачица

При томе, наравно, морамо бити пажљиви, јер… ако превише извадите, / Уселиће се змије и гуштери. Као што човјек утврђује правила да би их изигравао, тако гради и зидове, неријетко у себи и између себе једног и себе другог, да би их рушио. Али, они служе и да освјеже сјећања:

Песму можете ставити у хербаријум
Заједно са пољупцима и са љубичицом.

Стојан Богдановић је, како је речено, у сталном дијалогу с пјесмама које пише, с њима разговара као с неким ко му је најдражи, па тако и у посљедњем, једанаестом циклусу, насловљеном Помагај, Господе. Таквим својим односом емоције преноси и на читаоца, па и он почиње да разговара с Богдановићевим пјесмама, препознајући у њима и самог себе, понекад и као пјесника који их је написао. И то је један од разлога зашто овој књизи треба пожељети срећан пут у читалиште.

Бања Лука, 4. 2. 2015.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *