Стојан БОГДАНОВИЋ: СЛИКАРСТВО ДРАГОСЛАВА ЖИВКОВИЋА

СЛИКАРСТВО ДРАГОСЛАВА ЖИВКОВИЋА

Увек су ме привлачиле слике и живот овога исихасте. И колико год трагали да нађете неку везу међу њима, и када сте помислили да сте је нашли, онда схватите да ту има још много да се истражује. Бар за неколико живота. А то и обезбеђује трајност дела овога мајстора. Посвећеношћу сликарству Драгослав Живковић је постигао свест и о бесвесном. Изгледа као да му се све то на сликама указује, као апостолу на гори Тавор приликом преображења Исусовог. Понекад мислим да он то вади из неких његових шкриња које се у души закључавају са седам и више брава. Али ништа од тога. У његовој је моћи да влада светлошћу и бојама. Све остале тајне су садржане у овој.

Пре петнаестак година замолио сам Драгослава да ми уради портрет за једну књигу песама. Тај портрет сам штампао у скоро свакој својој књизи. Он је пристао. Невољно. Не воли да ради по диктату. Али пристао је. У то време данима је падала киша. Била је и густа магла. Тмурно. Чекао сам портрет па да књигу предам штампару. Нема абера. Позовем Драгослава а он ми каже, Урадићу, али видите какво је време! Тада сам схватио шта и како ради сликар. Он је песник. Када Господ упали велику сијалицу, онда Драгослав хвата светло и премешта га полако, као да премешта кристалну вазу, на платно. Истовремено то светло распоређује и слаже по платну да би угодио очима које се госте светлом, да би им приредио гозбу. И, не само својим очима. Мора се постићи хармонија боја. Неке се линије морају нагласити, а друге се морају утулити. Слика мора да има мелодију и ритам. Мора да пева да је сви чују! Иначе џаба јој перје.

Наизглед просте идеје које се могу запазити на сликама се малим промишљањем, на које вас Живковић наводи, куда идете без присиле, доводе вас до изузетно богатог садржаја који је на слици. Тако на слици „Књажевац“, (слика се налази и на поштанским маркама), кроз архитектонске елементе који су инкорпорирани у слику, црква, општина… проткана је историја градића у коме је рођен аутор слике. У фронту је истакнута лепота, у облику жене, где је овај пут приказан и лик, за разлику од многих Живковићевих слика на којима је истакнута коса жене, а лика нема. Примећује се и дете као симбол невиности душе. На небу је истакнут црни облак као знак забринутости од надолазећег невремена.

На уљима на којима су сложене композиције, какве гледамо код старих мајстора, сада су укомпоновани нови орнаменти, тикве, сунцобран, дечје играчке, столичице, у сасвим посебну архитектуру, које дочаравају атмосферу догађаја слике са широко бојеним површинама, а опет се постиже складност композиције чак и дубина. У ту групу слика ћемо сврстати „Ecce homo“, „Покладе“, „Породица“… За ове слике се сигурно може рећи да спадају у класична дела српског сликарства.

На највишем месту, близу неба, Драгослав Живковић је поставио љубав. Погледајте „Алхемичара“ и његове враголије. Каква топлина. Да је Црњански ово видео, он би рекао: “То су песме бојом.“

Слика „Месечина“ представља блиставост Живковићевог духа у дубинском скенирању вечитог споја Земље и Месеца. Обелодањује се тајна дојке која је као планина, чија је величина доспела до неба, а око пупка жене распоређено је најлепше цвеће, које одоздо из слике светлуца. Даје се на увид прекинута веза која је прешла у виши ниво, у поезију. Женско тело које је пупак уметности, које је и пупак мајчице Земље, јесте дар божји, жива метафора, врхунска поезија. Песма над песмама. Све се то дешава под паском месеца у лику аутора.

Живковић је један од најбољих акварелиста у историји српског сликарства. Историја није завршена. Дакле у досадашњој. Али тешко га је превазићи. Није погрешно рећи и да је најбољи, него се бојим да ми случајно није промакао неки аутор. На акварелима преовлађују мртве природе и пејзажи. Мислим да је Живковић оценио да тој техници оговарају ти мотиви. Ако је тако, он је у праву. И да није тако, акварели су блистава остварења. Водене бојице, како их народ назива, код маестра Живковића су чаробне боје чаробним умећем измешане са чаробном водицом. Чаробно. На акварелима једноставно нема прелаза из боје у боју. Има, али се не виде. Све је компактно. На сликама пејзажа је уденуто понеко дрво. Оно би требало да симболизује живот, дуговечност и трпељивост, али на сликама Драгослава Живковића дрво спаја земљу и небо. Штавише, дрво на својим плећима носи небо, чак и када је оно тмурно. На акварелима мртве природе, се истичу облине којима је одсјај карактеристика. То није само код Живковића, срећемо то и код других сликара, али код њега чаше, флаше, тањири звецкају. Слике звоне и подстичу ваше усхићење и уживање.

Посебну пажњу у великом опусу Живковићевог стваралаштва заслужују слике угљем на платну. На њима су представљени историјски мотиви. На великим платнима су импозантне композиције са већ устаљеним перфекционизмом у техници којом се реализује идеја. Њему је свеједно којом техником слика. На сликама које су рађене угљем су и мотиви из народне митологије, као рецимо, „Појање прстену“. На тим сликама нема никаквих сподоба како тврде неки учени, рекао бих преучени, критичари. На њима су ликови из околине, из окружења, па и лик самога аутора. На платну „Литија“ налази се чак петнаест ликова, али они нису згурани као у претрпаном коферу. Напротив, композицоно решење допушта да сваки лик каже шта има, тј. да гледаоцу саопшти шта му је Живковић удахнуо и каква је његова улога у литији и у „Литији“. А чини се као да су сви у истој равни. Само се чини!

Многи који су видели његове слике рекли су да њему није место у Књажевцу. Говоре да је штета што није у Њујорку или у Паризу. Ја не мислим тако. Мислим да је Драгослав Живковић што се сликарства тиче на правом месту. Друга је ствар да ли се држава брине о својим најбољим, најдаровитијим, људима и о њиховим делима која су постала право национално благо, која би требало да буду путоказ новим генерацијама стваралаца, путоказ нацији.

На његовим сликама нема елеманта моде из Париза, Лондона, Прага, Њујорка… Све је његово, и наше. Чак и Исус је наш и види се забринутост човека. И његова пратња је наша. Оне жене иза Исуса, (на слици „Ecce homo“), као да их препознајте, србијанске сељанке које се за време задушница повлаче по српским гробљима. А анђели су деца са луткама. Куд ћеш лепше?!

На другој слици Исуса су жене из комшилука. Ту лепоту може само Живковић да нам дочара зато што она излази из дубине његове душе. Ако су анђели у коптским црквама црни, ако је Исус и Рсоваца ћелав, ако анђели на сликама Милића од Мачве имају шајкаче, онда не би требало да буде чудно што Живковићев Исус личи на неког нашег доброг комшију, на добрицу.

Све се то немерљиво разликује од београдских мазала. За Ниш да и не говоримо, има уметничку школу и Факултет уметности, и одљење Зукорлићеве академије, али нема сликара! Књажевац им није далеко, могли би професори да погледају слике Драгослава Живковића, па и студенте да поведу, да виде деца. Није срамота. А и Београђани би могли да погледају. Ближи им је Књажевац од Париза.

Рецепт за овај текст дао ми је лично Милош Црњански. Касније сам прочитао да га је дао и другима. То ми не смета. Надам се да сте задовољни. Ако нисте, ништа. Покушаћу неком другом приликом да умесим нешто ново.

9.9.2015. Ниш

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *