Срба ИГЊАТОВИЋ: ПЕСМА О ПЕСМИ

ПЕСНИЧКЕ НОВИНЕ

5/71(2009)

ПЕСМА О ПЕСМИ

Математичар по струци, универзитетски професор, Стојан Богдановић, из Ниша, објавио је своју прву књигау песама давне 1977. Појавила се у „црвеној серији“ Књижевне омладине и била је, почев од наслова Биг Бен, уклопљена у тадашњу моду „синкопираног“, готово телеграфског исказа и слободног стиха. У међувремену је изашло још неколико Богдановићевих песничких књига. Најновија, ликовно обогаћена цртежима Драгослава Живковића, сведочи о значајном развојном путу који је њен аутор превалио. Не само по појавном облику – а заиста је и визуелно-графички однегована – него и по демонстрираној концепцији она је узорито остварење.

Диљем књиге насловљене с Човек песма Богдановић расејава и уједно примењује аутопоетичке тезе. То ће рећи да готово свака песма говори о песми – између свега осталог – казујући шта песма јесте (треба да буде) а шта није. Богдановићева поетска семантика при томе је изобилна, несводива на вид притајене расправе о поезији, њеним моћима и немоћима, односно о смислу. Реч је, у ствари, о уводној и инвокативној формули у служби семантичко-стилског јединства певања док је укупа поетски захват у потпуности окренут човеку, тј. људима и животу.

Стојан Богдановић, заправо, и када говори о песми, говори о људима, о човеку, о сопственом и предачком искуству, о пролазним и трајним појавама, све до множине феномена свакидашњице. Уз све то његов исказ је комплексан, наративно-лирски. Готово свака песма Стојана Богдановића у неку руку је и мала приповест, интрига, анегдота, духовита зачкољица. Овом песнику је, наиме, треперење духа важније од свега. Он не жели да буде нити распевани и химнични, нити растужени лирик.

Богдановићу су посебно важна зрнца хумора, комични обрти, готове подштапалице. „Бојећи“ свој језик он се не устеже ни употребе речи из директног, колоквијалног говора.

Већ у књигама што су претходиле Човеку песми – а то су Црна рупа и Господар – Богдановић је превладао тип говора мериторан у споменутој књизи. На самом почетку он је био следбеник тадашњих „реформатора“ српског стиха који су, ломећи и измарајући језик, тежили да произведу шок, али, нажалост, одвећ дводимензионалан. У међувремену је Богдановић освојио и трећу димензију, ону коју ћу назвати искуственом дубином.

Поезија није ни лепа лаж ни шокантна творевина распусне имагинације. Да би имала „сока“ она мора да кореспондира с непоновљивим – само мојим – песниковим доживљајем. Човек песма је књига у којој тријумфује то зрело сазнање.
(Песничке новине,Београд, 5/71 (2009))

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *