Благоје ГЛОЗИЋ: ЈЕДНАЧЕЊЕ ПЕСМЕ И СНА

Благоје ГЛОЗИЋ
ЈЕДНАЧЕЊЕ ПЕСМЕ И СНА
(Стојан Богдановић: Одлазим а остаје нејасно, песме, Багдала, Крушевац-Нота, Књажевац, 1990)
Песник Стојан Богдановић се огласио (1977.године) збирком песама „Биг Бен“. У њој је варирао свој однос према свету и празновао својеврсну лексичку наиву: био је вешт у говору, нејасан у пруци!

Када се зна да је аутор доктор математичких наука, редовни професор Економског факултета у Нишу, могуће је било очекивати да се у жижи уметничког интересовања нађу бројке, математичке релације, говор немуштог језика и строго рационалан приступ.

Али ништа од тога. Његова песничка књига која носи наслов „Одлазим а остаје нејасно“ потврђује вековну мудрост о изузецима који потврђују правило.

Песник Стојан Богдановић уме да „расприча“ стих, крене насумице у истраживачку авантуру и стигне до закључка који се не може схватити као коначан суд о свету и човеку. Једноставно сваки стих у овој књизи значи неку врсту сећања, обједињује питања и реплику, модерно је конципиран и надасве интелектуално сведен.

Поетика овог писца темељи се у „аутоматизму доживљавања“, снази слике која се намеће изнутра, али и остварује посматрањем конкретног живота. То је нека врста алхемије интелектуалног промиљања света и брзопотезног сазнавања текуће траке живота.

Желећи да стих подреди песми, Богдановић разара класичну форму казивања песничке поруке, игра се по0јмовима, сугерише став који ниче из слутње, не признаје коначне истине и служи се оном врстом песничке поруке која значи релативност.

Песме објављене у овој књизи могу бити „препеване“ на различите начине, зависно од читаочеве пажње и знатижеље.

Али, једно је извесно-аутор оставља могућност да се стих прекомпонује зависно од потребе оног којичита, зависно од тренутка који постаје одредница стваралачког приступа књизи.

На први поглед ова књига делује хетерогено и њен наслов, као и насловна песма, могу да упуте на погрешно трагање за суштином поруке. Међутим, када се пажљивије прочит вска строфа, сваки циклус са „савремене тачке гледишта“, онда се види ауторов однос према актуелном, дневном дамару. Песник, једноставно, не околиши. (Он ређа чињенице доживљене у трену, пише оно што сања и објашњава себи и свима појавност слике, визију дана, драматичност живљења.)

И управо та хетерогеност у исказу, збуњеност у поруци, несклад у загрцнутом записивању виђеног јесте и главна одлика књиге и њен савремени шарм.

Тако би требало да гласи општа оцена овог текста: о савремености се говорило на савремен начин, доследно и јасно, какав је и сам живот. Песник је био само посредник у регистровању његове пулсације.

(Народне новине, Ниш, 7. марта 1991)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.