Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД: ЛИРИКА ИНТЕЛЕКТА У МРЕЖИ ТАЈКУНА

Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД

ЛИРИКА ИНТЕЛЕКТА У МРЕЖИ ТАЈКУНА

(Стојан Богдановић: Црна рупа и Господар, МБ графика, Ниш, 2004)

И упркос неоспорним чињеницама да савремена поезија (а особито поезија српског говорногпростора) к л и з и у индустрију забаве доконих и слуђених – у живо блато – поезију ће сви писати – догоди се са ореолом радости да посвећене читаоце и критичаре уметничке лепоте (и оне класичне и оне ине) озари ново кометско просијање и (постала је то наша природа) распрши се у заборав и сујетну каљугу деформисаних вредности. Да бисмо се ослободили испразних пенушања поплава интертекстуалних графичких књига – пристуимо испитивању и бистром промишљању уметничких књига Црна рупа и Господар, које је узбудљив животним и научним искуством и прегнућима и метафизичком приклањању песмотивим заклонима сачинио проф.др Стојан богдановић. Овај Сартров ангажовани и камијев побуњени човек, у склопу свог егзактног и духовног поринућа на узбурканој пучини света, а са варницима интелекта, од поларитетних судбинских фатума – од математике ка поезији – у всоким ужасавајућим просторима проређени ваздух – саградио је јединствену лирску насеобину коју красе: профетска духовна профињеност, сјај интелекта са падом у живот („то је онај живот где сам пао и ја“ – Дис), драмска озбиљност, иронична а црно обојена платна трагичних збитија са горко-хуморним преливима античке једноставности и стиховима и прозодије- а у парадоксалним крајностима.
И све је то у тами (у светлу) ратних и поратних пребогатих (а бедних) тајкуна са изукрштаним зверским траговима – а у ритама учитељице историје.
Стојан Богдановић је у српској модерној поезији усамљена и исторјски драгоцена и нужна појава, попут у свтској поезији: Волта Витмена, Езре Паунда, Т. С. Елиота, а његове књиге с спознају и доживљавају као извештај на ПУСТЕ ЗЕМЉЕ, са носећим детерминантама: „осушила се лоза, маховина, лишај“, „на вашар вранац је морао да сија“, „да ли је то рупа без дан?“, „најбољи су изгинули“, „побили смо погрешне људе“, „по истом сценарију“, 2 појели смо стоку и живину…/као и браћу“, „видимо по оглоданим костима“, „и кренули у земљу недођију“, „већина наших људи/у сваком тренутку историје/јесу кукавице“, „руља само да се успали“, „наводно сви знају/ да је рупа и почетак и крај“, „ проклети трговци/где је ту поезија?!“. Са одабраним детерминантама породичне саге; хватањима и схватањима животних датости и б и т н и х сегмената реалности и породичног стабла: Николе и Драгиње, Миодрага и Надице, Мирка, Миодрага, Стојана, Биљане, Небојше, Дисе, Милована; те лирских јунака ширег круга: Петра I Карађорђевића, Николе Пашића, Дарвина, Марка Пола, Михаила Петровића, Светог Симеона, Светог Саве, Лапласа, Мичела, Борислава Пекића, Пу Јиа; те гографских топонима: Суве планине, Великог Боњинца, Власотинца, Врњачке Бање, Ниша, Нишаве, Јаловик Извора, Калне, Књажевца, Солуна, Охридског језера, Калишта: те историјских стихија: Првог светског рата 1914, Другог светског рата 1941-1945, Трећег светског рата 1999, смутног времена и црне рупе историје 1988-2003. Са ефикасним узлетањима у свеколикој маглини и маглуштини), Богдановић је филозофски проницљиво, поетски и мисаоно прецизно – опесмовао такву стварност и такво време, са толиким вртлозима, црним рупама – судбинским, плотским, гробним – и поврх свега уклетничким (песничким). У своје песме Богдановић је уносио конкретне реквизиторијуме да би ближе и дубље одредио своју осећајност и своју високо интелектуалну визију и свог времена, свог породичног стабла уз трагично и иронично спознање:

Тако је настала благородна фамилија
На челу са мном
И на крају са мном.

Особени сизмограф духовног и интелектуалног склопа – усмерио је песника Богдановића ка особеном уметничком сензибилитету и особеној опсервацији ц р н е б о ј е универзалног платна феноменолошке битности (као код Рембранта): црна рупа, црни ђаво, црна птица, црна влат, црне услуге, црне судбине, црна змија, црна песма, црне мисли, црна сорта венац црних синтагми стоји и зрачи као непролазни ореол око песникове главе, судбине и око његовог и нашег времена трагично као код Софокла, једноставно као сама природа и мисаоно дубоко као сама уметност, као сама филозофија. Феноменолошки сјајно! Сјајно што се тиче црног платна, црне сценографије, црне режије и црних сцена и инсценација – али и сјајно на квадрат што се тиче разнобојних улога, ватрених рола, храбрих и правих песника и етичких подвижника и Божјих испосника!
Уз наметљиву иронију и просто, нужни, сарказам а у свом особеном црном шињелу (стилу) – хладног а трагичног опсерватора – животних биографских доказаних чињеница:
Из ЦРНЕ РУПЕ:
наишли су неки нови људи
ископали су му нови гроб
на староме месту поново су подигли цркву
и у гроб спустили себе

за историју

светац је остао горе да гори
да осветљава
дргињи николи
и потомцима.

Доктор математике и доктор новоосећајне лирике бриљантно игра на историјској сцени где дувају и хуче сурове олује и изводе крвави ораторијум: тајкуни, тигрови, кобре, црвене беретке, кумови и етички неприкосновени шљам. На лирској жици изнад несагледивог понорамодржава се у равнотежи песник Господара:

као у сваком рату и у овом
најбољи су изгинули
никола био је све
његова била је последња јер
никола био је господар наше куће
мој отац миодраг николин
био је господар наде
а ја
ја сам био и јесам и бићу
господар песме.

Уз просветљавање лирског признања Стојана Богдановића у најновијим књигама Црна рупа и Господар, као и његова претходна пламена сачињенија: Биг Бен 1977, Одлазим а остаје нејасно 1990, Зна се 1991 – на страни одбране приведеног на информативни разговор – стоји саслушање Бодлера:„У ову књигу унео сам све своје срце, своју нежност,сву своју религију (прерушену), сву своју мржњу. Истина је да ћу написати супротно, да ћу се свим боговима клети, да је то књига чисте уметности“. Ово црно признање потписује и песник Богдановић у наредна три своја поетичка завештања:

претварам те у песму
лебдиш на уснама мојим
драгиња моја

претварам се у песму
да лебдим хтео бих
на уснама твојим
драгиња моја

полако престајем да постојим
господар мајсторски прецизно
претвара ме у песму.

Богдановић је лирским здањем промислио своје време, све стране-драматском густином завејаваног живота, и срећног и несрећног породичног стабла, практицизма тоталитарних и других опсенарских протока и измаглица криминализованих морално и духовно пустошних деценија. Бираним лексемама, смисаоним синтагмама постсимболистичким врењима и интелектуалним мерењем-лирском реконструкцијом-уздигао је своје песмовање до високог реда уметничког обликовања и песмотворне магије. Књиге су досликане сликама, исто тако особеног, оригиналног и егзотичног усамљеника и чудака из породице у к л е т и х-Драгослава Живковића, кога је у робиту високе уметничке маглине избацила на бурну брежину-земља (и небо) источне Србије. Осамнаест слика и детаља чудовишних, тешко докучивих али сјајних ликовних сублимација кроз филтер црне магије, кроз пределе трансцеденције и представе људске природе и магичног постсимболизма д у б о к о г с н о в н о г д о ж и в љ а в а њ а и човека и његовог ега, а кроз врло усамљену и страхотну и шокантну психосоматску иронизацију и деградацију. Живковићева платна есенцијално продубљују и допевавају Богдановићева лирска платна сликама: Распеће, Сузана и старац,Ева и Адамчић, ecce homo, Сусрет у атељеу, Алхемичар, Покладе, Благовести, Безимене…н Ретки су у оквирима светске поезије и ликовне уметности овакви имагинативни сусрети-прожимање и допевавање сликама и досликавање сликама стихова-а у истој уметничкој једначини.
Поетска кристализација Стојана Богдановића је узвишена, духовита и луцидна, из њених сталагмита варниче искре филозофичности и мудрости. Његове песме нас понесу евокативном свежином и садржинском снагом синтезе. У ретким и изузетним надахнутим тренуцима Богдановић приступа п о е з и ј и да би заклонио своје биће од толиких животних опекотина, а касноантичком мешавином узвишеног и ниског, поетског и произаичног, драматског и ироничног. Изопштеном духовном констелацијом песама рна ропа и Господар – Богдановић држи нужну равнотежу са Драмом животне неумитности – и у томе је његова снага и уметничка заводљивост дочаравања.

(Градина, Ниш, 11/2005, 252-256.)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.