Мирољуб М. СТОЈАНОВИЋ: О РОДОЉУБИВОМ ОСЕЋАЊУ У СТИХОВИМА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Мирољуб М. СТОЈАНОВИЋ

О РОДОЉУБИВОМ ОСЕЋАЊУ У СТИХОВИМА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Када се пре три године појавила књига сихова Црна рупа, а недуго затим и Господар Стојана Богдановића, признајем, био сам немало обрадован. Та радост имала је више разлога, а основни лежи у констатовању озбиљног песничког искорака у односу на трећу његову збирку Зна се из 1991, откад пратим његову песничку активност.
Опростићете ми лични тон којим почињем своје данашње излагање и молим вас да схватите моје противљење пози која обавезује да се о поезији пријатеља говори с маском строге објективности упркос чињеници да се ни наука не може писати ако се не воли, не може створити без срца, како би то рекао неки далеки предак нашег занимања. Други разлог лежи у мом неслагању с притворношћу и у сумњи у судове о књижевности с транспарентном ерудицијом судије која уместо дела о коме говори, промовише себе са-му. У не малом броју случајева то се претвара у досадно гуђење на дебелој жици суштин-ског неразумевања ствари којом се баве. Тако је и дошло до поплаве књижевне критике која о књижевним делима не говори ништа, која нема вредносне судове, до критике без става о делу. Познавање модела и поступака, школа и учења треба ваљда да служи лакшем и једноставнијем уочавању проблема и уобличавању вредносних судова, да стоји у контексту, а не на површини текста као љаштећи прекривач који се купује на отпадима.
И када сам већ почео овако лично, да вам кажем и то како сам ове године неколико пута био у (не)прилици да се изјашњавам о књигама својих пријатеља, о којима до тада нисам писао. Не зато што су они објављивали недостојне књиге, већ зато што сам се бојао да не претерам, да их, под теретом искреног пријатељства и стваралачке наклоности, не-заслужено не вазнесем. Десило се, заправо, да су објавили такве текстове који су порушили моју стрепњу.
Најпре, то је била Парабола о звону Добривоја Јевтића, потом књига Мирослава Тодоровића Спрам расутих звезда, књига стихова Тамни вилајет Македонца Радована Павловског, у књижевним круговима познатијег као Раде Сељан и, ево сада, три последње збирке Стојана Богдановића: Црна рупа, Господар и Човек песма, ова последња у издању једног чудног издавача – Учитељског факултета у Врању. За академске кругове необично, некима може бити чак и неприлично, за стваралачке драгоцено. Овога пута дрскост кршења академскох канона заслужује једно спонтано, зашто не и естрадно, браво!

II
Али, како да изађемо на крај са око 150 страна сјајних стихова међу којима се налази и мноштво слика и цртежа, једног такође изузетног маштовитог цртача и сликара, Драгослава Живковића, који се међ корицама ових књига не јавља као пуки илустратор, већ као човек који угљеном и бојом мисли поезију?! Ако бисмо кренули у потрагу за мотивским језгрима и тематским круговима, писању не би било краја, разматрање идејних интенција довело би нас пред врата огрешења, а праћењем исказног слоја, што ћемо свакако учинити у некој прилици, дошли бисмо до сазнања о перманентном уса-вршавању, расту и глачању до постизања таквог јединства садржинског и формалног у којем жаргонизми и вулгарности профаног говора добијају дубљи смисао и мотивацијско утемељење. Нема непоетичних речи у језику ако се језик осећа до мере да се њиме можете поиграти, разорити му, или боље рећи обогатити му правила.
Иако свесни ризика да ће нам се у ово повампирено интернационалистичко време, које се сада зове глобализам, замерити да се бавимо залуђивањем народа, определили смо се за праћење родољубиве линије у овим трима књигама Стојана Богдановића, односно родољубље које се у овој поезији не транспонује као плаћање пореза и остваривање про-писа естетичара родољубиве провенијенције типа Јована Скерлића с којима је полемисао Црњански још почеком прошлога века у вези с поезијом Ракића, Бојића, Јелића и других родољубивих појаца тога доба, већ и меланхолијом, тугом и интенцијом критике етичких и других деформација менталитета, друштвених појава савременог, али и иних доба у животу небеског народа.
За Стојана Богдановића село, наше село, синоним је Србије у целини. Па, онда, каква је Србија у његовој поезији?
Најпотпунија њена слика дата је у песми Извештај која нас уводи у књигу Госпо-дар, а домишљати ће без читања осталих песама наслутити какав нам је и Господар. То је, дакле, земља у којој су стали млинови, цркве прокишњавају, гробља на којима се умножавају само споменици, зарасла су у коров, нико се не жени, не памти се када се неко нов родио, нико никога не дочекује, нема смеха ни кикотања, истребили су нас ко цигани вашке / све су нас покупили ко чума децу, стари храст на сред села, без осећања за вредност светих места, немилосрдно су посекли. Све је појело време садашње, а једино тужно сведочанство некадашњег просперитетног живота је исхабани натпис на цреповима о првој српској фабрици европског црепа / никола г богдановић и синови који су сви сада на службеном путу. Ова песма Стојана Богдановића је сложена, пажљиво рађена слика с много детаља. У њој се ништа не квалификује, ништа не осуђује и не хвали, њена порука је њена интенција, а у комбинацији онога што је познато и што има вредност докумен-тарног из кога происходи утисак вероватности и веродостојности, и непознатог, постиже се завидан степен драматичног. То је песма унутрашње драматике, коју посебно нагла-шава сам крај песме, где ауторски субјект самоиронично ауторитативно замењује своје претке тиме што је наредио берберину да га ошиша како би личио на себе кад буде подносио овај извештај.
Ова основна слика надограђује се у осталим песмама детаљима патријархалног и пасторалног живота, миграцијом и носталгијом, лажним зарицањима и још лажнијим заклетвама, сликом господара, чији се лик час глорификује, час проблематизује, козама које брсте поезију, дуњама на креденцу које шире свој носталгични мирис и у крајевима где слатко од њих није на листи обавезног послужења гостију и намерника, хлебом меким као душа тек извађеним из вурње, пустошним сликама напуштених домова над којима круже гавранови, у чијим двориштима нема перади ни наших жена чији су се звонки гласови задржали само у сећању слуха, а јуначке народне песме певају се само у сновима. То је земља у којој најбољи гину у рату,а наше главешине које су / нашом глупошћу постали вође / преговарају са њиховим / глупацима / уз најбољи виски са ледом / о приоритету. У тој земљи већина људи / у сваком тренутку историје/ јесу кукавице оне храбре / већ појели су црви.
Већ у првој песми књиге Црна рупа, Браво Никола проширује се парадигматска оса Богдановићевог односа према домовини. Домовина за њега, како и доликује интел-ектуалцу високог ранга, апстрактна је именица, јер све што је везано за њу, најпре је везано за дом у коме ће оставити младу жену и, упркос личној жељи, а зато што краљ и његов имењак Пашић нису умели да воде политику, Никола мора у рат да врати дуг отаџбини, а одложи сина мирка и остале / за после рата и да остави Драгињу која ће сањати бркате Цигане, а он ће по повратку, срећан што је преживео, из обести или освете, живети срећно или несрећно до краја пресујући пресом за цреп цвеће за даме у име своје и свога кума Радисава Станковића остављајући Драгињи освету тиме што ће поружнети и поцрнети толико да ће морати да је на самом крају живота положи у црну рупу. Та Србија, та црна рупа на кугли земаљској, показује чудесну, невероватну полисемичност у стиховима Стојана Богдановића, али о томе ће се говорити у некој другој прилици.
И на крају, Човек песма, књига стихова која нас је вечерас окупила, у којој

песма треба да уме да се њише
као јаблан на ветру поред тимока
притом да држи мисао
чврсто као мали враг сису

То је претежно аутопоетичка књига, која не држећи сувише до Боаола и његовог захтева да речима буде тесно, а мислима широко, тако поступа. О њој ће говорити остали учесници ове свечаности њеног проглашења, а ја ћу указати само на стихове који не певају о Мирославу Тодоровићу ни о Драгославу Живковићу, које аутор и воли и, очигледно, цени, већ о нама у контексту родољубиве теме којој смо се данас обећали:

по правилима која су важила
у доба витештва нађу неку протуву
те господару на подвалу курвински
одсече главу напуни је сламом и
пошаље султану
тада крв његова падне на нас

сада не
сад га свежу потпуно живог
зором га пошаљу цезару
шта је он с њим радио
то бог свети зна
тек наш господар
умре чист и невим
стигла га веле крв песника
а онда су на ред дошли
они што су господара издали

У Србији Стојана Богдановића, који се, са кућног огњишта, овде преселио у шири простор, уместо лозе саде се крстови, а између два рата, поново се спремамо за рат, па ако не нађемо непријатеља споља, поделимо се сами и призивамо странце да нас спа-савају.
Иронична дистанца, коју је био заузео, није више тако доминантна , уступила је део простора осећању трагичног очајања интелектуалца камијевског типа.

(2007)
(Бдење, Сврљиг-Књажевац, 26(2010), 175-179)

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.