Жарко ЂУРОВИЋ: КОБ КАО СВЕВРЕМЕНИ ФЕНОМЕН ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

Жарко ЂУРОВИЋ

КОБ КАО СВЕВРЕМЕНИ ФЕНОМЕН ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

(Поводом збирки пјесама Стојана Богдановића Црна рупа и Господар)

Мисао је попут савитљиве материје; обликује се на више начина и са више семантичких спознаја, зависно од тога како их аутор распростире и усмјерава. Поетска мисао се слободније креће јер обухвата и спиритуализује зоне које на најбољи начин атласирају ствараочев субјект. Пјесничком ријечју се убрзава процес спиритуалног трагања, чиме се с разлогом напушта позиција општих мјеста. Код њих мисао има карактер једноличне споре кретње, дакле, праве визијске разуђености.

Стојан Богдановић кроз фине спиритуалне везове,наоко једноставне, исказује, поред многих свјетова, феномен коби као свевремену категорију која је праискон нашег васколиког бића.

Како смо у овом свијету „црних рупа“ незвани, а можда и сувишни гости, мисао о егзистенцији поприма неку врсту темпоралне дистанце која се не може ослободити запљускујуће коби, без обзира да ли опсервирамо претке или себе. Коб је заједнички именитељ оба психогена ентитета.

И у битисању и у сазнању „црна рупа“ има „владајућу“ улогу, иако је својом мишљу тјерамо с прага. Она је неумољива у показивању свога лика: Црна рупа није добила име/ по црној циганки/ већ по црном ђаволу.

Лик смо препознали. Њега ономатопеише ђаво. Иако нам се чини да је његово присуство лоцирано ван трајања, он трајању даје импулсе ове или оне врсте. Најчешће кобичног поријекла. Пјесник их је преузео на себе, не могавши од тога побјећи. Кад већ није умио да побјегне, преостало му је да се рве с њиме!

Вирови живота оличење су „црних рупа“. Дух жури да то објелодани. Визијом, чулним утиском. Мишљу да их раствори, како би се одредили према њеном феномену. Богдановић посједује “патент“ за такво стварање. Он се обраћа прошлости као чвору енигме. Њоме се, дакако, имплицира и сама садашњост и пјесников удио у њој. Рекао бих резигнантног слоја и структуре.

Иза сваког исказаног осјећања „стражаре“ узроци и детерминације тамног бруја. Аутор их је „прислонио“ на прошлост, јер су тада спознајне комбинације дубље и визијски богатије. Никола и Драгиња, ауторови преци, послужили су поети да их успјешно варира и да њихове биографске догодовштине искаже кроз филозофску причу о узалудности живљења. И бог је немилостив кад оно што јесте има ђавољу супстанцију и рефлексе!

Рекло би се да се овакве интенције преузимају из мита, добијајући природу трајуће опсједнутости. Богдановић је тај мит „прикопчао“ на обиље свог етно-миљеа које је богато мудроносним духом. Иако је појам времена хипотетичка ствар, у њ се уграђују слике као егзистенцијални чиниоци. Тако вријеме из сфере привида прераста у сферу присвојења. Постаје његова вјечна брижност!

То би била основна константа Богдановићевих изванредних збирки поезије Црна рупа и Господар. Овдје прошло вријеме посједује необичну растегљивост. Именује се као „драма у наставку“. То значи да се својом алузијском компонентом везало за садашњи живот и његове тајновите полове. Полове које такође карактеришу кобични биланси. Права поезија највећма тамо налази свој пристан и ужљебљење. Пјесник се досљедно држао таквог компаса.

Сложену тему кобичности Богдановић је исказао једноставним(природним) језиком. Гледано с тог аспекта ријеч постаде стих ако је поред уобразиљног медија добила лексичку питомост. Та питомост је видна у овим стиховима. Осим тог, ове збирке одликује и богатство семантичких контраста, што доприноси богаћењу лексичког колорита. Стиховна форма има складан исповједни ток. У њој ријечи еквивалентирају са значењем онога што се фиксира. Било да се ради о фабулизобању исповјести, било да се она синтагмира као фин лирски конструкт.

Рећи ћемо и то да је аутор водио рачума о међузависности стихова, тако да се цијела пјесма даје у „јеном комаду“. Нема превршења мјере. А то је због тога што се између стихова остварује пуна лексичка и семантичка корелативност. Да ли је то условљено неким математичким обрасцем, не бих знао рећи. Из биљешке о писцу читам да је аутор познати математички зналац. Такви више вагају ријеч од других. У осталом, не бјежим од помисли да је поезија нека врста математике духа, само на једном другом ступњу. Богдановић очито влада природом једног и другог стваралачког чињења.

Вратимо се поново благодатној пуноћи ове поезије. Како се дух откида од обавеза прагматичног смјера и залази у сфере појмовних и других флуида, Богдановићеву поезију везујем за ову другу атрибуцију. У њој се полази од могућег. Дакле, од стања гје краљује слућење. До које мјере оно стреми показује антологијска пјесма Бринем шта би на то рекли. Та је пјесма одскок у надреални засјај маште.

Цитирам само дио тог заводљивог лирског живописа:

берем очима цвеће са залеђеног/ прозорског окна бацам по неку метафору/ у шашаву песничку главу/ отуда у јатима излећу/ из те луцкасте главе/ добро угојене црне песме.

Знано нам је да пјесма живи од тренутка. Његову омаму прихватамо само ако је родљива. И ако је таква кроз цијели ток пјесме. Није важно да ли је ријеч о ретроспективном или проспективном слућењу. Важно је осмишљење слућења. Не као просторна него као доживљајна мјера. Богдановићева пјесма заправо се фундира на доживљеној матрици. А то значи да опонаша слику круга, чије се рефлексије стичу у центру, да би се одатле емитовале као одболовани фруструм. С пуном поетском струјношћу. То сматрам врстом великог повлашћења.

Човјек је оно што је његова нутрина. Тамо су спознајна поља. Богдановић их је отварао једно по једно. Слично шаховској игри, у којој се, уз видовитост „играча“, проширује поље игре. У Богдановићевим збиркама та је игра у знаку тамнине и смрти. Све што је саздано прожето је таквим осјећањем. На пјеснику је да интуицијом обухвати међуоднос тих феномена. Богдановићу је то успјело, јер га је, бар кад се ради о бићу и свијету, занимао дубински слој.

Биографична црта не омета аутора у његовању тога слоја. Напротив, она пјев чини универзалним, посебно када се поета занима традицијским етосом. Отуда многе Богдановићеве пјесме садрже историјску нит, не занимајући се толико догађајима колико њиговом биолошком супремацијом. Преци, Никола и Драгиња, диктирају ток животног кретања кроз роодсловно ограњавање, не мимоилазећи катарзе живота условљене ратом и другим неугодностима. Тиме није умањена виталност рода и порода, али када се све то сведе у један егзистенцијални оквир, у прости разломак живота, долази се до сазнања да: уместо у језеро падам у несвест.

Рекло би се да су сви јунаци ових збирки заићени свијетом. Понекад се истиде свијета, у чије рупе немилице тону. Изгледа без права на спас. То је тренутак када се излаже човјек: онда су га спаковали/ у чамовину и спустили у црну рупу.

Богдановић се перманентно враћа прецима. Кад већ њих нема, остало је мјесто њиховог обитавалишта; дом, сјећање. Поета га вазноси до неке врсте светости. „Ишчезли“ преци крадом се увлаче у његово битисање, размеђују меморијски склоп и од свега стварају недођију. Иако смо свјесни да заборав раскида личне и друге везе, он би овдје представљао страно тијело. Заборав је незамислив када су стазе живота трњем посуте. Адско осјећање је дејственије од ведријих помисли. У њему се образује стална плима црних мисли (рупа), личних и космичких.

Ето мотива да се евентуална охолост подјарми вишој сили. У првом реду страху који вјечно нагриза крхко биће човјека. Тај страх овдје је маестрално визиран. Ниједна га алатка не може пренијети у неки погоднији ресурс. Бар такве ресурсе Богдановић не прихвата. Код њега се збивања одигравају у знаку збрканог пута: споменике су оборили/ размазали су по њима нашу крв/ да би нас упозорили и да обележе мрачни пут којим су пошли.

Поетски текст је по себи отворен за дешифризацију. То он по унутрашњем устројству. Имагинација одређује дужину и јакост стихова. Уколико се они творе разниродним елемнтима, исказани систем биће својом типношћу ближи нашем радозналом захтјеву. Ту не мислимо само на смисаоне постулације, него и на друге: језичке, симболичке, музичке. У свима њима Богдановић је постигао жељени ефекат.

Стих може да споји и семантички неспојиве идиоме. Разумије се уз посредство имагинативних кодова. Тај принцип спајања несродних евокативних сублимација мајсторски је остварен у пјесми На коме језику је умро. Умјесто очекиваног жала за мртвим (не зна му се идентитет), поета је кроз слику индиференције показао до које границе се креће наша отуђеност.

Како читати ову поезију агонијског осјећаја? Прво морамо бити наоружани стрпљењем, јер је предметирана мрклинама живота. Кад свијет одликује изразита рушевност и безнадица, апаратуре којом се ти феномени исказују морају бити еквивалентне самој теми.

Богдановића је више занимало да оствари додир са наслагама апсурда у човеку него да се умилостиви Богу. Он је тај додир остварио кроз рефлексију, која је матрица унутрашњег богатства и моћи. Ове збирке су доказ постојања таквих дарова.

(Савременик, Београд, 126-127-128(2005), 108-111, Развитак, Зајечар, 219-220/2005, 38-39, Грлом у сновиђе (Критички текстови), ЦАНУ, Подгорица, 2007, 290-293)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.