Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД: ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

(Стојан Богдановић: ЧОВЕК ПЕСМА, Учитељски факултет, Врање, 2007)

Ретка су космолошка росијања кроз толике немерљиве ЦРНЕ ЦРНЕ маглине, господарења (билионима светлосних година) у немерљивом космолошком ковитлацу – ретка су таква сублимирања до језгра и повратно из језгра МИСТЕРИОНА – језгра креативне напетости! Тим језгром напетости, да употребим сасвим применљиву синтагму једног другог, исто тако изузетног уметника Живојина Павловића (исто таквог просјаја из непатвореног сазвежђа Сиријуса) – песнички философ Стојан Богдановић – повукао је бритким потезом знак једнакости између две – са природне даљине гледано – удаљене рационално-спекулативне и сензибилно ефективне душевне и духовне (и научне!) сфере и идејне и психичке укрштаје и преплете Logosa и Erosa чије се координате секу у језгру универзалне плаштенице.
Подводном метафизичком и песмовитом авантуром са начелом: «До дна непознатог да бих нашао ново» – да би нашао себе (космолога ВАТРЕ Бранка Миљковића) – ПЕСНИК Стојан Богдановић уметничком мега подморницом на чијем прамцу просјајује титанијумска картица misterion – тоне у дубине историјских, аутобиографских и друштвених ентитета – с п о з н а ј е – и испливава уметнички формираним, веома прецизним лирским и философским формулацијама у прагматично дневна: в а ш а р с к а, с к у п ш т и н с к а, и л у з и о н и с т и ч к а, п о л и т и к а н с к а и с т р а н а ч к а ПЕНУШАЊА И НАДМЕТАЊА уз заглушујућу звоњаву разнозвучних прапораца и предводничких (господарских) меденица! И то особито кроз поетско-мисаону тријаду ЦРНА РУПА, ГОСПОДАР и завршне ЧОВЕК ПЕСМА – тридесет бучних и крвавих година – учећи, искушавајући и сазревајући у просторима л е д а, в а т р е и д и м а и претходних песмозбирки: БИГ БЕН (1977) (или у космичком оквиру БИГ БАНГ – велики прасак што у преводу значи зачето, започето), ОДЛАЗИМ А ОСТАЈЕ НЕЈАСНО (1990) и ЗНА СЕ (1991) – које су значиле и песничко уигравање и увод у идејну и поетичку и философску монадологију – у целини сагледано – преобиље енергетског материјала за есејистичку или научну студију!
И свеобухватно досадашње животно бивствовање, и све то између ц р н и х р у п а оних ентитетних животних и опсесивних и еротолошких и оних космолошких са прецизним релејним позлаћеним усмеривачима т а ј к у н с к и оспервираних у брзим и жестоким мисаоним поимањима. Песник Стојан Богдановић очито се искушава високим и тешким духовним и интелектуалним садржајима на један особен и, можда, јединствен начин у творитељној висини, искристалисан начин – а обликом АНТИЧКЕ једноставности огрнуте философском тогом лирске референцијалне и сублимне афористичности са зрелим делоносећим плодовима гротескне, сатирично-хуморне и иронизиране иманенције. Ови укрштаји и преплети креативно се песмотворе не на мистичном, већ на рационалном, просто, научном доживљавању света и човека, ЧОВЕКА И ПЕСНИКА а у гротлу тог света најбољег (по Шопенхауеру) или најгорег (по Хелдерлину) и у мистерионској светлости: «Срећан ЧОВЕК не пише песме» (по С.Фројду!) у једној крајности и «Један несрећан ЧОВЕК не моће бити ПЕСНИК» (по Б.Миљковићу!) у другој крајности – а збир ових крајности стапа се у онтолошкој и философској тачки, космолошкој тачки пустињака цетињског П.П.Његоша: «Шта је ЧОВЈЕК а мора бит ЧОВЈЕК» и у несносној с т и х и ј и «творителном зањат поезијом» – а у квадратури круга ЧОВЕКА ПЕСМЕ, квадратури етичкој и естетичкој: «брилијантним засијат сјеменом».
Листајући и промишљајући КЊИГУ Стојана Богдановића ЧОВЕК ПЕСМА од ПОСТОЈЕ ПЕСМЕ «свака песма има своју муку» до «господ је створио човека и песму / да се воле/ до краја» – од Аристотелове до Стојанове ПОЕТИКЕ – од једном ка другом полу или у обрнутом смеру – спознајемо универзалну и класичну и модерну ПОЕТИКУ са брилијантним семеном. а то значи да се крећемо уском и стрмом стазом која стреми ка космолошкој леденој висини између ПОРЕКЛА НАДЕ поетичког космолога Бранка Миљковића и поетског космолога Стојана Богдановића, то значи да узлићемо тешком страном неосимболистичког сазвежђа Сиријуса. Овде као з а ш т и ћ е н и с в е д о к предлажемо да се саслуша Аница Савић Ребац која у својој докторској тези «Предплатонска еротологија» оверава : «Граница између чисте поезије, спекулативне поезије и често и строго научне спекулације – не може се строго одредити»! Пеотолог Стојан Богдановић је монашки послушник и овог начела и његове потике, не одређује границе своје поетике изван Паскаловог ужасавајућег простора. То је поетика гносеолошког практицизма ЧОВЕКА који г о р д о з в у ч и по Максиму Горком и «Постоје праве песме / постоје прави људи/ права песма увек нађе/ правог човека» по Стојану Богдановићу.
Поетолошка и прециозна студија ЧОВЕК ПЕСМА има своје универзалне семантичке ознаке, има своје хипотенузе (лирске), синусне и косинусне тачке пресека (мисаоне), има свој и својствен координантни систем (философски), има своју античку лепоту, има Хераклитовску вечну ВАТРУ, има делфоску дубину, има Икарову висину – а изнад свега има и сандале Емпедокла које је избацила усијана лава Етне! Стојанова ПЕСМА ЧОВЕК је бљутава, сладуњава, кисела, мрачна, мазна, она се њише, она држи мисао: «За песму треба много соли», «Песма мора да буде чиста», «песма мора да зна да се подвуче, да те копка», «Песма не сме да буде тесна»; ЧОВЕК тугује ПЕСМУ, ПЕСМА може све да прогута, може да буде дебела, може да врцне, постоји и МРШАВА ПЕСМА, постоје ДОБРЕ ПЕСМЕ и «Тада све тече као ПЕСМА», а «Сваки је ЧОВЕК друга ПЕСМА», ПЕСМА зна и да насрне на ЧОВЕКА», ПЕСМА је за ЧОВЕКА азил; постоји судбина ПЕСМЕ, постоји ЧОВЕК који тражи ПЕСМУ, постоје ловци ПЕСАМА, постоје ПЕСМЕ које су тужне и постоје оне које се стално смешкају, постоје горке ПЕСМЕ и постоје горки људи, постоје љути људи и постоје љуте ПЕСМЕ и «Господ је створио ЧОВЕКА и ПЕСМУ/ да се воле/ до краја», и постоји ЧОВЕК ПЕСМА и постоји њихов пријатељ Мирослав Тодоровић! И постоје разна чуда! И постоје разни чудаци» А рекли су ми на крају крајева да постоје и ЛУДАЦИ! Они постоје више због РИМЕ!
Да ли би било Стојана Богдановића, да ли би постојао ЧОВЕК ПЕСМА да није СЛОВЕНСКЕ ПРИЧЕ, да није РАТА? То је неизоставна тема детерминизма (и марксизма и комунизма!). И Стојан то добро ЗНА (СЕ) – из његове најраније биографије и ЦРНЕ судбине: «моја НАДИЦА копала брголазине около вароши» – «На неким брдима у околини Књажевца/ и дан данас расте горка трава/ на једном су се брду скаменили/ њена мука и њене сузе». Надица без песниковог оца! И то је судбина ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ПОСЛЕ РАТА СТАРИ ПОКВАРЕЊАК – ЖИВОТ се наставио и ПОСЛЕ РАТА: «Уселили су се у наше куће/ оргије су одмах почеле». И после рата и ИЗМЕЂУ ДВА РАТА, и одмах после ДРУГОГ и после … РАТА дошли су НАШИ! То су ти песникови ужасавајући простори који су она друга МРАЧНА страна ратне, и измеђуратне и поратне МЕДАЉЕ – ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ту нема ркраја/И ту нема раја! А раја остаје на брголазинама да копа, да сади крстове, да закопава ЧОВЕКА који пева ПЕСМЕ – до НОВОГ РАТА! То је ужасавајућа поента књига ЧОВЕК ПЕСМА Стојана Богдановића, његов Logos и његов Еros и његов misterion! То је ЦРНА РУПА она прагматична и она космолошка! Узбудљива и егзотична романескна грађа!
Узвишенијег певања, интелектуалнијег просуђивања и елегантније једноставности – нема у другим књигама – сем у књизи ЧОВЕК ПЕСМА! То претешко градиво страсно и понесено оградио је ПРИЈАТЕЉ (како то гордо звучи!) Мирослав Тодоровић, на исти начин ПЕСНИК, и ЧОВЕК (етичка категорија), оградио је предговором ПЕСМОМ и студиозним и поклоничким поговором, које је самотничко поклоњење самотнику на високом брегу који творчеством лирским, и онтолошким, и катарзичним, и божественим уздиже и ЧОВЕКА И ПЕСМУ на достојну раван – стрме животне равни! И не би Стојан, и не би Мирослав пркосили уметничкој ветрометини да им тројство достојника не чини још један самотник, и чудак ЧОВЕК СЛИКА Драгослав Живковић! Да им не сагради мистериозним и фугуративним и прелесним покровом са тринаест кула – слика метафизички заклон од студени овог ЛУДОГ света.
И тако са високог брега ударише етичка, песмовита и ликовна ЗВОНА Стојана, Мирослава и Драгослава – да просјаје тмушу и подигну пламен уметничког послања – до поетског олтара песникове светиње ЧОВЕК И ПЕСМА! А М И Н!!!

(2007)

(Бдење, Књажевац-Сврљиг, 20(2009), 116-119)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *