Стојан БОГДАНОВИЋ: МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ (Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)

САВРЕМЕНИК ПЛУС

број 267-268-269/2018, 70-74

БЕОГРАД

МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ

(Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)

У овом тексту нећемо се бавити биографијом Ивана Алексејевича Буњина, нити његовом библиографијом. Споменућемо неколико текстова који се баве његовом књижевношћу. Анализа, по дубини и по ширини, Витомира Вулетића под насловом, Немири и трагања Ивана Алексејевича Буњина из књиге Руски класици, (Орфеус, Нови Сад, 2010), је сјајан путоказ за сваку даљу анализу Буњиновог дела. Поговор књизи Три рубље (Бернар, Стари Бановци, 2010) Дејана Михаиловића, предговор у истој књизи Владимира Јагличића, и предговор Грејема Хетлинџера у књизи Сунчаница (Бернар,  Стари Бановци, 2010) су текстови који умногоме могу помоћи читаоцу у стварању представе о великану руске и светске књижевности какав је Иван Алексејевич Буњин, посебно када је реч о кратким формама. Наравно да има много текстова о овом модернисти, нарочито на руском, али ми се нећемо бавити њима нити анализама за које би нам били потребни. Писаћемо о његовој виртуозности приликом извођења кратке, најкраће могуће, приче и вези поезије и те форме. Споменимо да је издавач „Бернар“ много допринео да и наши читаоци дођу до Ивана Алексејевича Буњина.

 

Ко зна откад се расправља о томе шта је у поезији важније: осећања или мисао? Не верујем да ће се икада расправити до краја. Крај по својој дефиницији и није добар. Велика би штета била затворити овако красну тему. Људи чим ставе тачку мисле да је ту крај. А тачка је ознака за тачку која је и почетак и крај. Мислим да нема потребе сводити проблем на поезију. Али људи су се већ навикли на зублуду да је поезија превасходно везана за емоцију. Или, као да је само поезија везана за емоцију. Сва уметност, поезија и проза, а ту се могу сместити и бравурозне креације из науке, сликарство и музика, има као иманентно својство уграђено сећање на неко осећање. У том смислу Иван Алексејевич Буњин каже да „…стихови нису, као што људи мисле, осећања (она се јављају рано) – стихови су искуство.“ Ако се слажемо са Буњином, онда морамо признати да ту значајну улогу у том искуству игра промишљање, и то дугогодишње проматрање, сажимање, бургијање, те да је та мисао коју зовемо стих срж мисли. И да то није тако не бисмо имали поезију. А не би се ни водила расправа да ли осећање или мисао!

 

             Када се говори о искрености у стваралаштву, онда се мисли на природност, онако како је то радио Толстој. Не знам да ли је Песоа мислио да је истинско у овом случају исто што и искрено. Чини ми се да јесте. Реч је о преношењу искуства на папир, тј. о сећању на она искуства која су некада била осећања. Кратко, реч је о сећању на осећања.

 

Чеховљева сажетост, чега сам велики присталица, је пожељна с тим што треба разликовати краткоћу од јасноће. Не каже наш народ бадава: кратко и јасно. Најбоље је  ако су заједно кратко и јасно. У Буњиновим причама нема „празних прича“. Све је то лепо спаковано тако да читалац може то лако, без имало напора, да отпакује и да га прогута као слаткиш. Само склизне. Нема сумње да је то прихватио од Чехова, али је унео више емоције. Максимално је скратио причу, притом прича није елиптична. Она је потпуна. Набијена. Богата-вишеслојна. У време Буњина, на прелому два века, свет се убрзавао, па је дошло време да се прича скраћује. Он је то осетио. Одважио се и реализовао. Не може бити боље. А краће може. То читамо на твитеру. Али то није то!

 

Кажу да није разумео револуцију. Те замерке су остале и после његове смрти. И не само у Русији него и код нас. Још се повлаче по разним текстовима углавном оних аутора који нису прежалили револуцију, а има их и код оних који помало преписују.  Замерке су му упућивали они који су се за револуцију залагали, који су је изводили, али који је нису разумели. Револуција је пропала. Нико није разумео зашто се родила, а ни зашто је пропала. Једноставно, нико није желео да љуља копиле.  Замерке су остале. Бришу се полако, али споро. Али и даље те замерке немају никакве везе са дужином Буњинове приче, нити се ико забринуо зашто револуција није разумела њега.

 

После поезије кратка прича је убедљиво најтежи жанр. Средства су мала а израз голем. Треба га савладати. Буњинове минијатуре обједињују поезију и причу, а то није оно што је поезија у прози какву срећемо код других мајстора, као код Борхеса, на пример. У писму Буњину Чехов је то овако оценио: „…то је нешто сасвим ново, сасвим свеже и веома добро, а опет толико компактно попут густог буљона.“ Иван Алексејевич је кроз уста јунакиње из приче Непознати друг и сам исказао у шта верује: „У ствари, о сваком људском животу могу се написати два-три ретка. О, да. Само два-три ретка“. Приметио бих овде у вези са претходним цитатом да је Буњин упражњавао есејистичке оцене са краћим или дужим образложењем и у својим причама (предугачко и није могуће с обзиром да су приче прекратке). Понекад је то била и цела прича, као Бернар, која је сјајно исплетена да би на крају приче-есеја, Иван Алексејевич закључио: „Чини ми се, да сам ја, као уметник, стекао право да, у својим последњим данима, кажем за себе нешто слично ономе што је рекао Бернар на самрти.“ Ово сам овде написао зато што се у нашој књижевној стварности појављују интервјуи и чланци у којима се негативно оцењују књижевни текстови као што су песме, приче и романи у којима су испољене у мањој или већој мери есејистичке тенденције, тј. убацивани су у ткиво дела елементи који су својствени садржају есеја. Рећи ћу да је са уметничке стране важније како је тај садржај обрађен. И од те важности нема веће.

 

Немогуће је установити мотив који је тако снажно изазвао Буњина да кроз причу Прслук пана Михољског провуче портрет Гогоља коме очито није био наклоњен што потврђује и крај приче: „Ја, брате, свој прслук ценим више од свих његових „Мртвих душа“.“ Витомир Вулетић у својој књизи Руски класици, која, такође, представља класику у својој области, пише:„ Аристократа, потомак старог племићког рода, изузетан уметник, рафиновани естета, Буњин није успео да у себи обузда негативна осећања и да нађе примереније речи за оне према којима из било којих разлога није имао наклоности. Када се упореди Буњинов уметнички опус са оним што је рекао о симболистима, футуристима и осталим значајним ствараоцима постаје очигледно колико је уметничко остварење шире, племенитије од суда, колико је таленат узвишенији од мржње.“ Сложићемо се са овом сјајном Вулетићевом тврдњом да „је таленат узвишенији од мржње.“

 

Знамо да се  два  не садржи у један, али у причама Ивана Алексејевича то правило не важи. Оне су тако пуне садржаја да чак и три, и четири па и пет су садржани у један. Питање је, како? Одговор је, тешко. Али је могуће.  У ствари, он каже да му је понекад било тешко. Зато је читаоцу лако. Он је добио све чисто, испеглано и изгланцано. У непуних осам редова причице Подне, коју ћу препевати и намерно написати у форми песме

 

ПОДНЕ


Подневна јара,

заслепљујући блесак непомичног жутог рибњака

и његових жутих , глиновитих обала.

Дотерале стадо да предахну за ручак,

краве зашле у плитке рукавце,

стоје у води до трбуха.

Крај њих радосни повици, вриска, кикот.

Девојке се скидају и скачу у воду.

Једна је преко главе свукла сиву кудељну рубашку

и тако се силовито бацила.

Одмах сам помислио на Нил, на Нубију.

Црнокоса, тамне пути.

Груди – као две тамне, чврсте крушке.

 

при чему има више од осам редова, како би читалац видео да код Ивана Алексејевича нема разлике између песме и приче, нема распевавања, одмах се наступа, одмах се пева прича, стала је подневна жега, краве у води до трбуха, девојке-купачице, атмосфера живота, његове лепоте и раздраганости и издвојена веома убедљива компарација: „Црнокоса, тамне пути. Груди – као две тамне, чврсте крушке.“  Убедљиво да дође човеку, онако у мислима, да се маши, да освежи дланове. Да освежи машту. Да напуни батерије. Подне није међу најбољим његовим причама, али је међу најкраћим. Одлична је и неки Буњинови савременици су тврдили да је њена есенција довољна за роман. У причи Алексеј Алексејвич он се децидно изјашњава: „…то нису песме – већ чиста проза, која се са истим задовољством може читати и од краја.“ Дакле, читати поезију или прозу свеједно је. То би требало да значи и да друкчија форма не значи обавезно и другу садржину.

 

Замерају му да нема психологије у његовим причама. Тачно је да нема сецирања лика конкретног јунака. Међутим, његове приче нису причам ти причу. Код Ивана Алексејевича су непрекидно укључени бројни сензори и када он региструје појаву приче аутоматски се укључују апарати који бележе слике које он потом излива на белину.  Сада ми читамо и распознајемо атмосферу, радост, вриску, кикот… Каже: „… силовито се бацила.“  Говори се о понирању у личност неименоване јунакиње, потом у психологију групе, па на крају и о психологији посматрача, писца-воајера, који је нема сумње волео тај живот из свог детињства, из своје младости, и који је, срећом, сећање на своје емоције донео и до дана данашњег, до нас. Тако посредно закључујемо о психологији коју је Буњин дискретно пласирао у овој вишеслојној причи – песми. Дакле, ако неко и осећа или мисли да у Буњиновим причама нема дубинског третмана књижевних ликова, то не значи да је у њима изостала лиричност или пак да се прича због тога продужила, или је постала краћа.

 

Познат је код старих људи страх од глади. То је у ствари страх од немоћи или изнемоглости. Дешава се често да када се нађу за трпезом са осталим укућанима они грабе да се што пре наједу. Понекад сипају и више него што могу да поједу. Овај психолошки феномен „гладног старца“ је веома упечатљиво дат у причи Дедица. Овде је дат и однос снахе и свекра, што је, наравно, стара прича, али је сада боље и краће испричана, па је тако постала потпуно нова. И на свега пола странице, најпре је описан субјект: „…рашчупан, по цео дан пуши.“ потом су убедљиво испричана два феномена везана за старије људе. Богато.

 

Чита се лако, без напора, јер су слике јасне, нису умрљане, а нису ни бледе. Снажне слике. Реч је о (о)сећањима, о специфичном сензибилитету, али и о мајсторији коју подупире снажна мисао.

 

Још реч-две о композицији и садржају приче Ивана Алексејевича. Композиција варира од приче до приче. У минијатурама она личи на воз са само једним вагоном који никада није претрпан, али је пун. Понека од ових причица је веома кратка и прође такорећи док трепнете. Само блесак. Ту је, наравно, важно изненађење које Буњин често користи за крај приче. Наиме, он вас води кроз вагон као да вам тражи место где ће вас сместити да се мирно возите и када сте већ спремни да одустанете, истом, појави се место. Изненађење је потпуно. Читалац не може заборавити причу.

 

Прича може бити и мало дужа. Прича може имати и више вагона. Они се везују један за другим и у том случају кажемо да је композиција линеарна. Композиција може бити и модуларна, при чему се додају (убацују у текст) модули (причице, ликови, догађаји…) са разних страна, тако се садржај приче обогаћује, али у кратким причама је то готово немогуће. Евентуално се у неким причама могу причати истовремено две или више прича тада бисмо рекли да је композиција паралелна. Број вагона се мора пажљиво одмерити тако да машина-мисао може да покрене воз и да га вуче до краја пута. Вагони не би смели бити претоварени, јер ће се воз кретати споро. Прича ће бити досадна.

Кад год прича има неколико вагона, она се може кретати само ако је пруга добро направљена, ако је основа приче добра. Пруга је идеја водиља. Није спорно да се прво прави пруга. Јер, ако набавите вагоне, а после низа година покушате да направите пругу, и некако то и успете да смандрљате, онда са запрепашћењем констатујете да су вагони иструлели, зарђали и да више нису за употребу, а можда и нису за ту пругу. Пругом се могу кретати разни  возови. Значи да се на исту тему могу писати различити текстови, и могу их писати различити писци, а може и један исти писац. Могу се изводити разне варијанте, данас уз коришћење компјутера то се и ради. Споменимо само име Рејмона Кеноа и његове Стилске вежбе. Ако је пруга са трулим праговима, вагони ће излетати са ње. Ако има много кривина мора се сваки час прилагођавати брзина. Мора се кочити пре сваке кривине. Путници се морају придржавати да не испадну са седишта, да не испадну из приче. Ако је кочење често и нагло, читалац ће на крају приче бити сав угруван. Наравно да није добра пруга са тунелима. Сваког часа морате палити и гасити светло. Ако је уз то и тунел дугачак и светло у вагонима чкиљаво, онда би читаоцу биле  потребне ко зна какве наочаре да би проникао у причу. А тек, ако се у вагону светло и не пали, онда, као што знате, настаје прекид читања. Ако је таквих прекида неколико, онда сте потпуно узалуд путовали кроз причу. Таквих се прича треба клонити. Боље је сачекати други воз.

У вагоне се трпа сирова руда, сирови материјал приче, он се мора прерадити. Мора се пре свега очистити. Из њега се мора избацити вишак материјала, речи и реченица, пасуса, а богме, понекад се мора откачити и понеки вагон. Чистите док све не засија. Слојевитост приче је превасходно у материјалима који су у вагонима, ретко када и у целом возу. Значи, вишеслојност се може постићи и у само једном вагону. Што је често случај у причама Ивана Алексејевича.

 

По правилу приче великог мајстора Ивана Алексејевича Буњина су линерне. Шине на Буњиновим пругама су добро заварене тако да приликом вожње вагони у његовом возу не клопарају. Чује се пој а и тишина. Најбоље је набавитити неку Буњинову књигу. Сести у неку од његових кочија која ће вас одвести до његове Русије. Он је иначе Русију носио са собом где год је путовао. Русија је била у његовим кочијама, у возовима, у вагонима прве и друге класе, Русија је била около, Русија му је била у души. Русија му је била у свакој руској речи. Русија.

 

Није искључено да ћу некада о Ивану Алексејевичу Буњину по истим питањима написати нешто друкчије од овога, чак супротно, али данас о њему мислим све нај!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *