Горан РАНЧИЋ

 

ЕМОЦИОНАЛНО-МИСАОНО РАСПЕВАВАЊЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 

Драги Стојане,

одавно смо престали писати писма, све се свело на папске бреве на фејсбуку. Често празне и углавном доколичарске. Да није пошиљки са књигама и крвопијских рачуна, поштар не би свраћао до моје куће. Претпостављам да је то свуда тако. Када  поштар донесе књигу, обавезно,  попијемо нешто у то име. Разлог за то није мали. Неке од књига је позајмљивао на читање.

 

Надам се да нећеш замерити мојој слободи да, овом приликом, пишући ти писмо, кажем неку реч о твојој поезији, и поезији уопште, истовремено,  из простог разлога јер осећам да твоја поезија достиже то што се од поезије очекује. О прози и завичају- други пут. Или би о томе било сврсисходније уз кавенце и рећицу, па да се испричамо до миле воље. Могли бисмо и поштара позвати, што да не,  да нам се придружи, јер и он је нека врста саучесника у свему, а можда и он пише.

 

Никада нисам био задовољан тумачевом сликом, у намери да се интелектуално досегну тајне нечијег поетског језика, јер дубоко у својој рационалности, знам да је то немогуће, зато је врхунац моје спознаје, једна сићушна тачка ослобођена окова књижевне теорије. Увек бих отварао срце и, изложивши га космичкој прашини нечије поезије ( сада твоје),  из тог препуштања осетио акумулиране емоције у стиху, и један сићушни делић песникове вечности који задамари и у мојој души. То и сада, овим писаним реаговањем,  чиним, схватајући да поезију свако може покушати да спозна, али је не може спознати, али јој се може изложити. Ако, у прилог томе, знамо да су стари Грци, песнике сматрали тумачима богова, онда било какво образложење о могућности досезања песникове надахнутости, и тумачење тумача, иде до безнадежног усуђивања или бесмисла. Ако се усудиш иако свестан да упадаш у замку, па покушаш да неки делић поезије артикулишеш, и засниваш то на личном космосу и виђењу поезије, другачијем од свих књижевних теорија, мораш се припремити за реакције које се заснивају на виђењу оних који су учењаци, али не и мислиоци. Затрпаће те цитатима туђих мисли, углавном су то мисли ”великих имена”, што веће име то им се чини цитат оправданијим, и сматрати то истином. Али, то су, ипак само туђе мисли, можда громадне и актуелне у прошлости, али апсолутно небитне за поезију овог тренутка.

 

Ако се сложимо, да је поезија  несвакидашњи начин језичке акробације, у описивању виђења доживљеног и постојећег, али, не и само тога, већ и оног ухватљивог само посебном људском оку и уму које поседује само уметник, већ смо на корак од осећања која носи. Простори у којима егзистира поезија  су недогледани- бесконачни, и наравно није довољна само жеља за тим пространствима, може се устврдити да свака опробаност у поезији није довољна да постане свемир за себе; али ако то јесте, ако је посебан свемир, као овај случај, онда је доиста реч о поезији обдареној посебношћу и препознатљивошћу. Наравно, не препознатљивошћу у смислу недостатка оригиналности, већ је реч особености изражаја. До краја одгонетнути и дефинисати, шта је то поезија, вероватно је немогуће, као што је немогуће до краја одгонетнути жену. Тако у овом наклапању о поезији долазим до спознаје, које се само наметнуло, светог троугла: Поезија, живот и жена. Треба се ослонити на то; да је поезија живот, треба је живети и љубити њене речи као што се љуби вољена жена, док те убијају, док те не одведу у вечно постојање, или те роде, опет, у тренутку када неко посегне за књигом и када се емоција која је покренула свемирски вртлог претвара у мисао,  па опет претвара у емоцију.  Тако се песник и поезија препознају, и почну да се стварају, и остварују у свом посебном простору. Зато поезију не треба тумачити,  већ, једино исправно, осећати је- живети је, препустити своје биће и уздигнути се, тада поезија ствара песника у неком ко је имао храбрости, и ко је нашао начина да отвори себе и оствари се у другоме, тако се песник усељује у туђе душе, и тако може опет да оживи, тако време губи своју измишљеност и нестаје, чак и у поезији у којој је подметнута, или уметнута, та реч- време.

 

Да је другачије не бисмо могли, ми-читаоци, осетити свеприсутност у твојој поезији, када Олимп и Сува Планина постану једно, када ”први пољубац” открива жену, када се та жена васкрсава кроз поезију, када се стапају, и постају једно, када те жена рађа, када песник постаје живот, када живот постаје поезија. Увидевши то прожимање свеприсутног, постајемо свесни, да је песника загрлила  вечност: док је живота, док је речи, док је жена- он постоји.

 

Наизглед једноставна формула троугла у поезији, или ако хоћете- тројства, може нас одвести и на странпутице, јер поезија најчешће нуди могућности, не и одговоре или решења, иако је твоја поезија писана математичком прецизношћу и продубљеном једноставношћу, прочишћена до есенцијалности, ипак, оставља и промку ка странпутици (а странпутице могу бити неодољиво слатке и помамне), јер поезија је раскрсница, не једини пут, не један пут, и може нас одвести у ненаслућеност, можемо се обрети у непознатом.

 

Како год, понављам,  једино јој се можеме препустити, ако то не учинимо, нећемо достићи последњи стадијум поезије, када нас поезија чини песником, а да нисмо записали ни један стих. Наравно, може се левитирати тик изнад земље, и никад не видети очима које то гледале су јер се уздигоше, и никад не осетити срце под грлом које беше тамо, и никад не осетити моћ оркана или снагу циклона, лепоту ватре док гориш, дубину подрхтавања утробе, таму растројства…- свега што жена јесте, свега што живот јесте, свега што поезија јесте.

Ту се коб жеље разистињује, ту на врху планине где се играш речима, тамо где се неки никада неће попети, ни с великом муком научености. Узалуд труд њихов биће- јер поезија се не да научити, ни достићи, поезија је од оних жена које дођу и кажу: Твоја сам. Другачије не бива.

Догурао си свој камен до врха, и ту на врху, у хладу камена отклесаш поезију, и свака реч одјекује од силине ударца о камен, и полако дробиш свој камен и сачињаваш поетске мозаике поигравајући се људским наумима и поривима, у тој волшебној игри кад срце претвараш у мозак, када посежеш за свим оним што испуни речи, и претвара емоцију у мисао, и обрнуто.

 

Скидајући хаљину поезији, и грубо је тумачећи, неки ће устврдити, да је поезија: садржина и форма. И то је све! У тој памети, пренебежући истину као најважнију, на тај начин дотичемо неопходно  присуство моралности  у поезији. Јер треба имати среће, (многи је узалуд дозиваху) да принцеза песма покуца на нечије срце, да се кроз калеидоскоп мисли угледа емоција, да се пред нама преобрати, да се претвори у лек и лечи наше непознанице. ”Песник је тај човек,  који лечи људство од болести о којима медицина никада неће ништа знати”- примети Драинац, али само ако казује истину- додао бих, то што проналазим у твојој поезији. Лично, никада, или врло ретко сам пристајао да само мисао може бити поезија, да је могуће дестиловањем досегнути мајсторију покушаја да се поезија укалупи, и тако протумачи као нешто што је могуће зауздати. Плес емоције и мисли, прожимање лета два лептира, чија нечујна крила изазивају свемире да вечито брује, и стварају  нове светове, носећи тим тананим крилима сву тежину стварног живота, и успешно понирати у тајне живота, без сумње у истинитост речи, без шпекулације, као жена и човек, једно без другог не постоје.

 

Плени ме што  успеваш, да у наизглед  једноставном формом и свакодневним људским мотивима обогатиш емотивно- мисаони садржај поезије, све речи, сваки стих, сублимира набој свакодневнице,  ма која тема била. Не, није пријатељско претеривање, само се загледајте у данашњу поезију, или оно што неки мисле да јесте поезија, и видећете колико безсадржајних речи, колико стихова празних на трпези трућања и измишљања, колико само празних кованица има, речи које треба да надокнаде емоцију и мисао у стиху.  Свака реч мора да буде испуњена, никако шупља и измишљена. Изложеност песничког бића метеорима живота,  рађа испуњене речи, непоштеђивање срца и ума тих страшних кратера лепоте, и начин како пренети ту своју изложеност читаоцу, како му отворити очи, срце и ум, да упије божанско из стихова. Ако песник то успе, онда јесте песник, макар се служио и иронијом поред свега, као што ти неретко чиниш. Ту је заправо извор моћи речи. Моћ речи. Моћ певања. Моћ свемоћи. Сусрет са божанским. Моћ видовитости. Све остало су алати, у служби, поменутог,  поетисања и пискарања.

 

Увек сам сматрао да је песник извршио своју оправданост постојања и исписивања поезије, ако, макар један читалац,  с времена на време, посегне за његовом књигом. Свако се, ко је иоле мало заробљен поезијом, враћа песнику који може да га додирне речима, да га стихови ухвате за руку и поведу. Зато, само ти певај. Певај, Стојане, о било чему! Твоје ћу књиге држати, увек, на дохват руке.

 

Остај ми живо и здраво!

Горан

 

Калџерело, среда, 13. јул 2016.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.