Радомир МИЋУНОВИЋ: КОЛИКО ПОЕЗИЈЕ У МАТЕМАТИЧАРА! О песништву Стојана Богдановића

КОЛИКО ПОЕЗИЈЕ У МАТЕМАТИЧАРА

 

О песништву Стојана Богдановића

 

Док иишчитавам песнике, од чувених до мање знаних, сетим се, често, реченице: Не можеш остати ако ниси и не можеш нестати ако јеси! То се може односити и на друге области, али ми је, с обзиром на личне преокупације и животно усмерење, цитирана мисао најпримењивија за људе од пере. Вероватно грешим утолико што се области људског духа и творења гдекад додирују и преплићу, па је најбоље не сужавати делокруг изреке.

 

Нимало случајно, о свему томе размишљам другујући са две књиге Стојана Богдановића „Црна рупа“ и „Господар“, објављене прошле године у нишкој МБ Графици. Поменуте збирке песама уистину могу да просвете и просветле сваког реципијента, уколико им се искрено и здушно препуст. Поготово ако стави знак једнакости између себе и писца, прави резултат неће изостати. Намерно сам употребио математичке термине, као што сам хотимице започео текст здраворазумском, да не кажем баш филозофском, дефиницијом.

 

Мени су посебно одговарале Богдановићеве књиге јер су дошле као поручене да открију и поткрепе један стих из „Магичних поља“ који гласи: Колико поезије у математици! У поетизацији шаха, да игра речи и бројева, скупа, твори мала и велика чуда. Показало се, наиме, да је аутор наведених песмотвора у ствари математичар светког гласа, који се, ето, и на литерарном плану доказује.

 

С тим у вези, сетих се старог универзитетског професора Момчила Ушћумлића, иначе Никшићанинан, који је и Богдановићу предавао. Редовно је посећивао књижевне вечери и поверавао ми се како је његова прва и велика љубав била писање а не рачунање. И данас осећа склоност према лепоречју, док му је цифрање дошло више као ухлебље. По његовој нештампаној теорији, а објавио је низ књига и уџбеника из своје струке, поезија и математика су две паралеле које се, сигурно додирују негде у зениту. Зато бих најрадије осврт на књиге уваженог нишког професора ( и доктора наука, дакако), објединитеља две чаробне области, насловио: Колико поезије у математичара!

 

Његов смисао за списатељски чин разумели су многи међу којима бих издвојио Мирослава Тодоровића, чије инспиративне поговоре ваља узети за најбоље путоказе у тумачењу „Црне рупе“ и „Господара“. Осврнуо се на Богдановићеве књиге и црногорски академик Жарко Ђуровић. Но, сваки коментатор и верификатор има свој поглед и представљање, па ћу се одрећи експресија Богдановићевог суграђанина и других тумача и ослонити на властите утиске и процене.

 

Да Стојан Богдановић није толико талентован и успешан у стихоградњи, деловали су претенциозно и не би одолели зубу времена и критике ови редови:

 

мој отац миодраг николин

био је господар наде

а ја сам био и јесам и бићу

господар песме.

 

И кад смо већ код господарства и господарења, стваралац неће пропустити да се присети свог деде, па читамо недвосмислени примат: Никола је био господар наше куће.

 

О родитељима свог оца Стојан пише у више наврата, тако да су обе књиге пуне реминисценција и жестоких асоцијација на родоначелника и жену му Драгињу. У „прилогу за њихову биографију“ налазимо:

 

у давна времена много пре смрти

драгиња иникола живели су срећно

и несрећно до краја

по упокојењу били су смерни…

 

Изгледа, давно пре нас, кренули су Богдановићи у Европу. И то на кров континента, судећи по артиклима. Наиме, црно на бело стоји у књизи оно што је стајало на фирми: прва српска фабрика европског црепа никола г богдановић и синови. Уз додатак: сви сада су на службеном путу ни господар није ту.

 

А никола откад зна за себе

затиче себе ноћу

из свег гласа како јој пева

јуначке народне песме

 

Не питајте коме. Драгињи, разуме се. Ето епике усред лирике!

 

А потом о њима читамо:

 

извесно је као смрт да данас обоје

почивају на боњинском новом гробљу

нисам још био код

њих али већ годинама спремам се

верујем у господа

 

Из тог навода дају се уочити два битна показатеља. Прво, Богдановић своје поетисање зачињава хумором, како би неке тешке судбине и горке истине могле лакше да се поднесу. Друго, писац наглашава моћ вере и врхунску улогу Творца. Он је господар свемира, као што је Никола (био) господар дома.

 

Потом, међутим, производи стихове, а како сам каже: песник нема осим песме ништа. А ту се ни породична ни лична повест не завршавају, о чему сведоче следећи редови:

 

донедавно мислило се да поезија

не застарева сад чини ми се

поезија губи битку

али ја се не предајем

 

Ево како се описује творац списа овоземаљских:

 

песник и тако увек је жив и мртав

опомиње предсказује

и пева ли пева

 

Као сваки домаћински син и припадник Национа, сачиниће породично стабло у неколико потеза:

 

тако је настала благородна фамилија

на челу са мном

и на крају са мном

 

Међутим наследник никада није сам. Ту су успомене и обавезе. Ту је и љубав, стварна или имагинарна. Уосталом, једна од књига је посвећена Биљани. Ту су и песме „Разговор о теби“ сведочи, уједно, о самоћи и неизбежној комуникацији:

 

седам преко пута себе

почињем разговор

о теби

 

Такозвани дуализам личности стално се подразумева у добрих уметника. Контрасти, такође. И ружно може да буде лепо, и опоро може да слади.

 

Код Богдановића нису спорна ни споредна ни техничка питања. Примерице, намерно избегава интерпункцију и велика слова, остављајући читаоцима да то имају на уму и да се, према томе сналзе како знају и могу. Уосталом, зашто би „корисници услуга“ ленствовали? И када смо већ код ствари граматике и правописа, обратите пажњу како Стојан Нидрага Николина ломи стих. Као погачу или славски колач. Ритуално и ритмично.

 

Изузетно му је значајно, притом, да не заборави неки важан дуг. Рекосмо да је претке испоштовао. Сликару Драгославу Живковићу, чијим радовима су обе књиге обогаћене, посветио је песму „Господар светлости“. Одужио се и етносу, премда није пропустио да неком жаоком укаже на слабости и заблуде народа коме припадамо. Наилазимо на строфе о ратном безумљу и пречестим трагичним збивањима на просторима Балкана. Србије, понаособ.

 

Наводимо карактеристично место:

 

споменике су оборили

размазали су по њима нашу крв

да би нас упозорили и да обележе

мрачни пут којим су пошли

 

Неки појмови и призори Богдановићеве поезије шире се аритметичком прогресијом. Ето песника и математичара у потпуној симбиози. Црна рупа, како гласи и наслов једне од његових књига које су, овде, предмет нашег интересовања, вишеслојних и вишеструких димензија и дејства. Опет је, између осталог, реч о господарству,

 

од мичела и лапласа

од бране петровића наовамо

нагађа се ко је господар

црних рупа што се вешто скривају

у својим црним рупама

 

Биће да се дигресије и асоцијације односе на земне и космичке зјапове чија злослутна мрклост апсорбује не само појединце и нараштаје већ и цивилизације и светове, али је исто тако претпоставка за нове животе.

 

Наслови оба дела су јаки и одређују садржај. Црна рупа је тросмислена синтагма: родница, рака и васионски усисивач. У том троуглу ствара се и нестаје материја и антиматерија, ствари и твари. Господар није само звање већ метафора. Ту и тамо се односи на родоначелника, али се, нарочито, може разумети коа Сведржитељ.

 

Перо Стојаново је час голубије, ча орлово. Чешће шиба него што титра и милује. Не штеди ни својту ни туђину. Немилосрдно се, као што рекосмо, обрачунава са нама овдашњим, како прошлим тако и садашњим. Он зна врло добро да, без кајања и прочошћења, нема трајних знаменитих плодова и дела. Залогом и жртвом се искупљујемо и остварујемо.

 

Оно што је најважније за сваког креативца је специфичност. Богдановић је, пре свега и поврх свега, оригиналан човек. Пронашао је формулу. У два издања је етичке и етничке вредности проденуо кроз личне доживљаје, сазнања и ставове. У првој збирци су, претежно, ини, у другој углавном он, директно или посредно. Не може се никако сама ослободити силовитог и ћудљивог деде, чија сенка га, уз такође бабину силуету, упорно прати. Генетика и реминисценције се подупиру.

 

Пошто се засити и замори од историјских и антрополошких мотива, наш савременик ипак допусти себи извесна интекетуална и чулна задовољства која припадају сваком бићу, па што не би и господару песме. У томе му помаже илустратор сликом човековог распећа између две грације. Дакле, нису све Голготе мучне. Песник се, повремено, не обраћа звездама, како смо навикли да слушамо од Музине деце, већ земљи:

 

сада поново спремам себе

да се попнем високо чак

на венерин брег могао бих

одозго да лајем на свог пса

а да ми он ништа не може

 

Кристално јасне и енигматски нејасне поруке, чији домет нису само важећи актери прошлости но и будући протагонисти, нижу се, некад у натуралистичком, некада у афористичком, а некад у баладичном тону. За/гонетање се, неретко, прожима са тестаментарним. Елем, пева се – иронијски и озбиљно – о много чему. И када су то, наизглед само описи, смисао је дубљи, егзистенцијалан. Рецимо, на тему бунара и око њега, следи закључак:

 

сада кружи само црни

гаша у ниском лету неумољиво

 

Више је него извесно кога и шта птица злослутница оличава.

 

О пролазности и неминовној завршници песник проговара оксиморонски:

 

боли ме време

 

а судбина весело маше ми

коњским репом

 

Осетљив на жиг усуда продубљен тим болом због смртности којом смо, листом обележени и којом ћемо запечатити књигу постања, литерарни субјект пази шта ради:

 

желим да личим на себе

када будем подносио овај извештај

 

Утолико пре што су претходили суморни извештаји, у стилу:

 

осим камења на гробљу

нико више ништа не памти

нико не иде у војску

нико се не жени

нико никог не дочекује

 

после свега тога, као епилог, да не кажем као предложак за будући епитаф, аутор исписује:

 

полако престајем да постојим

господар мајсторски прецизно

претвара ме у песму

 

Иза песника остаје само песма, јер, како смо већ обавештени, њу једино има. Поред свих материјалних добара, која бледе напрам духовног споменика.

 

(Књижевне новине, Београд, 2005; Развитак, Зајечар, 2005; Бдење, Сврљиг/Књажевац, 2008)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *