Љубомир ЛЕВЧЕВ

 

СУТРАШЊИ ХЛЕБ

 

Некада сам грдио сина

Да не зна

Где се купује хлеб.

А сада…

Он продаје хлеб.

У Америци.

У Вашингтону.

Током уобичајених радних дана

Предаје на универзитетеу.

Ноћу пише стихове.

Суботом и недељом

Продаје хлеб

На раскршћу авеније Небраска и Конектикат.

 

Бугарска је њива опустела.

Овдашње жене, које

Су жњеле и храниле потомства,

Одлазе као завршна песма.

Политичари играју Мелодраму

„Ко је отео родну пшеницу?!“

Али остављају сличност између хлеба и човека,

скривену иза различитих имена,

друкчији укус,

и такође, дркчију цену.

 

Мој син продаје хлеб за сендвиче,

Погачице са рузмарином и пецива с маслинама,

Питу „златар“

Шпанску „семолину“ са сусамом,

Орахов, пшенични хлеб, посут сунцокретом,

Италијанско „pane bello“

„паладин, умешен са маслиновим уљем, квасцем и млеком,

кукурузни хлеб и хлеб од бундевиног семена,

турски хлеб и хлеб од облака…

Само бугарског

И јучерашњег хлеба нема!

 

Сваког дана остаје непродат

хлеб – прича ми син.

Дају да се увече узме.

Неки га убацују

у кесе…

И бацају…

 

Умор обара мог сина.

Хлеб продаје америчком сну.

(Те речи значе и „Америчком идеалу“).

Боже, чујеш ли, мој те син нешто моли!

Опасно га проклетство као аура опасује.

Ако имам право на молбу –

на последњу жељу, Боже,

уради оно што жели мој син!

После можеш и да га посиниш!

У Софији

у сумрак језде

сенке старица.

Преврћући канте за смеће – скупљају хлеб.

Показују ми једну – била је професор

историје и бугарског језика.

– Не жури! – каже. – Не узбуђуј се!

Она не тражи хлеб за себе.

Она храни

разне кучиће и птице.

 

Ове моје речи су такође храна

за кучиће и птице.

 

Боже! –

Зашто живим?

Зашто лутам сам по Родопима?

Зашто надничим по запуштеним бунарима?

Зашто се завлачим у пећине, затрпане људима?

Зашто ноћим на заветинама, којих си се ти одрекао?

Тражим пут

ка боравишту последњег чаробњака,

који је заборавио да умре,

али није заборавио тајну хлеба.

Не данашњег хлеба који се продаје.

Не јучерашњег, који се баца…

Тајна сутрашњег хлеба ми треба.

Хлеба, који се љуби.

Који хвата децу за руке

и враћа их кући!

 

1999.

(Превео Ристо Василевски)

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.