Стојан БОГДАНОВИЋ: ПИСМА И ОТПИСИ

 

ОТПИС НА ЈЕДНО ОДВРАТНО ПИСМО МИРОСЛАВА Б.Д.

 

Пре неколико дана добих писмо од пријатеља.

Одвратно писмо.

Чудите се како писмо пријатеља може бити одвратно.

Па може.

Пише ми детаљно о својој болести.

Она најтежа.

Са метастазама.

Како је коју споменуо ја се пипнем на том месту.

Улазио сам у своја и у његова плућа.

Пипао сам кичму.

Свуда ме је болело.

Болео ме је и ваздух који удишем.

Лежим поред њега у болници.

Селим се, где он ту и ја.

Носим га ваздан са собом,

Ходам на прстима.

Грчим се у столици поред његовог кревета,

Чекам да отвори очи.

 

Разговарамо о свему.

Разговарамо непрекидно.

Даноноћно.

Невезано.

Скачемо са теме на тему.

О селу, о цркви, о мајци, о оцу, о деци…

Он разговара са животињама,

а ја са птицама.

 

У неко доба пипнем кревет поред себе,

а он празан.

Жена је одавно отишла.

Нисам чуо када је два пута окренула кључ.

Замислих се,

Нешто са мном није у реду.

 

Не верујем у писмо.

Како човек може да верује у то одвратно писмо.

Још ми пише,

онако смирено,

да верује у Господа.

Ја више не верујем ни у себе.

Ето, не верујем ни да ми је пријатељ написао то писмо.

Можда сам сањао.

Писмо је одвратно.

Чак и да сам сањао,

одвратно је.

И боли ме.

Не знам више шта да мислим.

Свет се изметнуо.

Све је наглавачке.

 

Зар тај Господ није наш заједнички,

Зар он постоји само за непријатеље.

Ако је успео за тако кратко време да створи свет,

што не учини нешто и за нас,

за мог пријатеља и за мене.

 

Срећом мој пријатељ је песник па се сам лечи.

Он ствара свој свет,

Он је измислио Бога,

Он справља лек од травке

која расте на највећим висинама,

од љубави.

И то је једина алтернативна медицина.

Од ње се праве пријатељи.

 

НИСАМ ВИШЕ У НИШУ

За Жаклину П.К.

Таман сам мислио

да ће и мене стићи неко време

када ћу моћи мирно

да посматрам околину,

да слушам птице,

да зурим кроз прозор,

да читам књигу

и када ми мисли одлутају

да пребирем по прошлости,

да псујем кишу,

да се сам себи жалим на реуму,

кад стиже још једно одвратно писмо

овај пут од једне моје старе пријатељице.

 

Нисмо се никада срели,

али дуго се знамо.

Помагала ми је око штампања мојих књига,

слала ми је божићне и новогодишње поклоне.

Да се и ја мало засладим.

Да видим под старе дане

да постоји још нешто осим боњинске шљивке.

Да окусимо бечке слаткише, бомбонке и чоколадке,

у разним облицима – птице и животње свих врста.

Да се зарадујемо,

као сав остали свет,

и ми и наша деца.

Да запамтимо шта је Божић.

Шта је Нова година!

 

Наумих да јој пошаљем моју књигу.

Затражих адресу.

Она ми написа.

Прочитах …дорф,

Аустрија.

Не издржах да јој не кажем,

Отишла си из једног дорфа у други.

Рече ми да је купила добру

кућу у околини Виене,

да за деценије које је провела радећи

свакојаке послове по Аустрији,

први пут је нису претупале

шкрофулозне Швабе.

 

У њеном одвратном писму

пише да има нешто у стомаку.

Никада нисам ни добио неко писмо људски,

увек ми јаве нешто грозно.

Јаве ми да је умро тај и тај.

Јаве ми да су се кола у Стубал преврнула

и да су пригњечила Санду Газдиног.

Јаве ми да је Зеленко изврнуо ногу.

Јављају…

И чим добијем неко писмо

одмах посумњам да је нека грозна вест.

И знам да је писмо одвратна ствар.

Нису то она писамца којa смо слали девојчицама.

Ово су она озбиљно одвратна писма.

 

Није је било неколико дана на линији

Писао сам јој,

Питајући више себе него њу,

Шта ли се догађа?!

Сад ми она пише,

Пише да је била у болници.

Заболео је стомак.

Нешто се онима тамо у болници не свиђа.

Tо што има у стомаку,

Ни мени се не свиђа.

Нисам видео шта је то,

али ми се не свиђа,

Видим из оног одвратног писма.

Каже да ће за три недеље на операцију.

 

Нисам више у Нишу.

Не спавам.

Преселио сам се у онај дорф.

Све ми се чини да ће однекуд наићи Менгеле. Дежурам.

Спреман сам сваког тренутка да скочим,

да га хватам за гушу.

Све чешће ме боли стомак.

Чудим се шта сам појео.

Присећам се шта ми све шкоди.

Да није ово, да није оно.

Кад ми климне глава,

тргнем се,

па и поскочим.

Осврнем се,

нема никога.

Мало се као смирим

па се опет преселим у дорф близу Виене.

Волим да будем поред ње.

Ако не могу да јој стиснем руку,

онда притискам мисао на мисао.

Знам да може.

Знам да ће издржати.

Али морам и ја.

 

ОТПИС НА ЈОШ ЈЕДНО ПИСМО

 

За Горицу Б.

 

Све се мења,

али је сигурно да се Он неће вратити.

Он се враћа само у мојим мислима.

 

Није то Господ поштено смислио.

Поштено би било

да се и ја мало зарадујем.

Уместо терапије долазе ми писма

у којима се моја деца хране инфузијом.

Ако је то од њега поштено,

онда ја нисам ја,

а ни Он није Он.

Још је наместио игру

да ме једно дете моли

да оном другом запалим свећу.

Не, не могу рећи,

Сачувај Господе!

Неће ми душа.

Није сачувао моје дете,

а ни своје није,

а мене је оставио да се мислима мучим.

 

Знам да ђаво не спава,

А Он само развлачи.

 

ДНК

 

За Катарину Б.

 

Волим да смо се срели.

За почетак песме довољно.

А шта сада да радим?

 

Да зурим у оно срце на цртежу,

Ко је икада схватио срце?

 

Да хватам маце,

То ти је као када хваташ стихове,

Никада не знаш на коју страну

Мисао ће их развејати.

 

Да одмотавам клупко

Као несташно маче

Или да вртим ветрењачу

Па шта испадне.

 

Да буљим у буљину

Можда из њеног ока испадне слепи миш.

 

Да се крстим пред лептиром

Као да је Бог.

 

Можда је најбоље да променим ДНК

И када се вратим из шетње

Да ми не буде тешко

Због тих проклето тешких мисли,

Због којих сам се једва довукао до себе,

Које су као ДНК ланац

Умршене дозлабога

И које као свака киселина нагризају

Све око себе.

 

У оном твом срцу може се свашта угнездити,

А моје је као поцепана врећа

Која се љуљушка на ветрометини.

Не, покушаћу да ухватим змаја

Макар оног из кавеза.

Он би зараћене стране стрпао у тикву

Чијим семенкама бисмо хранили плементе птице.

 

На крају поставили бисмо девојчицу

Да затвори круг

Кад год га испуни сновима.

 

Све ове мисли стрпаћу у чамац

У коме рибар дрема и када риба трза

и када не трза.

А сада одох на пецање.

 

Сутра зором угнездићемо се

На врху цртежа,

Или на дну песме.

Престаћу да бројим године.

Прећи ћу на векове,

Па шта буде.

Одоздо или одозго,

Свет ће бити под присмотром уметника.

 

ТЕСКОБА

 

За Гордану С.

 

Живот је тесан

И када је човеку широко

Око гуше.

 

Тескоба је тешка грудна болест.

Полако тишти,

После узме маха.

На крају крајева,

Или се распрснеш,

Или се расцветаш.

 

Седим на прагу века,

Мислим се,

Постоје јадници који никада не оболе

Нити се расцветају.

 

Мисле да су им плућа чиста.

 

Лепо им је у заблуди.

Будите са њима обазриви

Постоји могућност да пукну

Као петарда

Као стакло

Као глава.

 

ЗИМСКО ПИСМО

 

За Лару Д.

 

Целе зиме,

И то сваке,

Чекам пролеће.

Када му дође,

Протрчи са цветом у коси

И не погледа ме.

Једва се после довучем до јесени,

Ето је опет зима.

Вала сам се начекао,

Али још ћу!

 

ШТА ВИ МИСЛИТЕ О ТОМЕ?

 

За Бориса Л.

 

Као песник не бих требао

Рећи нешто ружно

Ни о коме.

Али, чини се,

Песника нема.

Вероватно је то једини разлог

Што га сви траже.

А ко има намеру песму да зида

Њему је потребна Реч.

Мајстор ће доћи касније.

 

А шта се десило,

Уместо речи појави се сам песник,

Залепи ми песму на чело,

Означи ме

И вину се.

 

ПОСЛЕ МАШИНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ

 

За Марију Ј.М.

 

Недавно написах овакву терцину:

Седим у дну собе

И сам себе лажем

Да сам добро.

 

Маша рече да је овако прочитала први стих:

Седим у дну себе.

 

А тако је и било:

Седим у дну себе,

Пребирем.

Појави се један зликовац,

Уједе ме.

Ритнем то псето

И напсујем га.

Подвијеног репа нестаде у магли.

 

Однекуд искрсе пријатељ,

Нешто је оронуо,

А није требало,

Млад је чова.

Увек се то дешава само добрим људима.

Тај ме већ месецима боли,

А ја лажем себе

Да ми није ништа.

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.